Posle puno intenzivnog i za mene veoma napornog pešačenja od Stemnice do Dimicane prethodnog dana, sledeći dan je trebalo da bude prilično „slobodan“. Praktično sam smislila samo da se spustim do obale Korintskog zaliva na severu Peloponeza i konkretno mesta Dijakopto.
To sam i uradila, ali je za početak bilo bitno kojim sam se putem kretala. Gledajući mapu, postojala je mogućnost da idem boljim putevima, uključujući i delove autoputa, ali okolo-naokolo. Doduše, tako bih ranije stigla na odredište, pošto se dosta vremena gubi vozeći po krivinama.
Ipak, odlučila sam se za „direktan“ put, a to je značilo kroz planinske predele severnog Peloponeza i nisam se ni najmanje pokajala. Na sledećoj mapi nisam obeležila puteve kojima sam vozila, ali na kraju krajeva, svako ko kolima obilazi Peloponez može i sam da odluči kojim putevima će se kretati.
Za početak uopšte nisam žurila da krenem iz Stemnice, jer nije ni bilo ikakvog razloga za žurbu. Zato sam malo još prošetala po selu, pa sam se čak popela i do jednog finog vidikovca odakle se lepo vide delovi Stemnice, ali se tu takođe prolazi i pored jedne stare crkve.
U pitanju je izuzetno lepa crkva Bogorodice od Bafera iz XII veka. Poreklo naziva crkve je nepoznato.
Crkva Bogorodice od Bafera
Crkva je nažalost bila zatvorena, tako da nisam mogla da vidim freske iz XVI i XVII veka za koje se smatra da su među najlepšim na Peloponezu. 1910. godine je dodata i arkada duž severne strane.
U porti sam uočila još jednu, manju crkvu, crkvu Sv. Nikole koja je bila otvorena. Ova crkva je iz XVI veka, ali se svojevremeno koristila kao vrsta kosturnice tako da je unutrašnjost dosta uništena.
Crkva Sv. Nikole
Crkva Sv. Nikole, detalj
Odavde sam otišla i do nedalekog platoa na kojem se nalazi spomenik ratnim herojima iz Stemnice.
Stemnica, detalj
Mermerno spomen-obeležje za ratne heroje iz Stemnice
Ali, ovde je dobro doći i zato što se pruža divan pogled i na samo selo, i na okolinu i jednu od brojnih jaruga. Bila sam vrlo zadovoljna prisećajući se divne pešačke ture čiji me je početak proveo upravo po obodu ove jaruge.
Stemnica
Jaruga niz koju vodi deo Pešačke staza Menalon
Posle sam sela u jedan kafić na trgu u centru mesta i tu doručkovala.
Stemnica, detalj
Stemnica, detalj
Bilo je to fino, a kada sam sve što sam htela završila, lagano sam se vratila do pansiona u kojem sam odsedala, pa sam uskoro mogla i da pođem.
Put me je proveo kroz Dimicanu, ali se nisam tu zaustavljala. Stala sam malo dalje jer sam odatle imala divan pogled i na Dimicanu i na okolinu, a onda sam nastavila dalje.
Dimicana i okolina
Dimicana
Posle oko sat i po vremena koje sam provela vozeći kroz divne predele, uključujući i visoke planine na kojima zimi postoje skijališta, put me je proveo i pored jedne pećine koja se naziva Pećina sa jezerima, a nekada se zvala Trupisijo. Potpuno spontano sam odlučila da tu svratim, ponovo imajući u vidu da nikuda nisam posebno žurila.
Kako se ispostavilo, pećina je mogla da se obilazi samo u okviru vođenih grupa u određenim vremenskim razmacima, tako da sam morala malo da sačekam, a to sam vreme iskoristila da bih snimila okolinu.
Okolina Pećine sa jezerima
Okolina i pristup Pećini sa jezerima
U okviru lokaliteta se nalazi i objekat u kojem se kupuju ulaznice, a tu je i kafić, kao i mali muzej koji sam planirala da obiđem posle pećine.
Deo lokaliteta Pećina sa jezerima
Nažalost, u pećini nije dozvoljeno snimanje, uz nekakvu priču da to smeta delikatnoj prirodnoj ravnoteži. Naravno, na internetu mogu da se nađu fotografije iz pećine, ali nije moje da sudim. Ja ih u svakom slučaju nemam.
Ipak, da kažem da se radi o zanimljivoj pećini kroz koju teče podzemna reka i to na tri nivoa. Tačnije, kada počnu da se tope zimski snegovi, reka nabuja i tu onda ima i kaskada, ali tokom leta, ili u ranu jesen kada sam ja ovde bila, reka praktično presuši, a iza nje ostane samo 13 jezeraca – otud i naziv pećine.
Za posetioce je omogućena poseta koja kreće od veštački napravljenog tunela koji vodi do drugog nivoa, a onda se ide preko napravljenih metalno-drvenih staza i mostova u dužini od oko 500 m; na jednu stranu, pa na drugu. I to je to.
Naučnici su ustanovili da su ljudi koristili pećinu još tokom Neolita, a takođe i kasnije tokom Bronzanog doba. U pećini su pronađeni značajni i paleontološki i arheološki nalazi, a među njima su i fosilizovane kosti ljudi i različitih životinja, uključujući i nilskog konja!
Pećina je inače deo Globalnog Unesko-ovog geoparka Helmos-Vuraikos koji se nalazi na severu Peloponeza, a moj plan je bio da narednog dana prođem kroz klisuru reke Vuraikos koja je takođe deo ovog geoparka. Ovo sa pećinom je došlo kao dodatak.
Pošto već nisam mogla da snimam u pećini, otišla sam u omanji, ali savremeno sređeni muzej, a i ponovo snimila glavni objekat gde sam i popila neki sok da se malo osvežim. Valjda sam morala da u sebi uspostavim fotografsku ravnotežu.
Muzejski eksponat iz Pećine sa jezerima
Deo lokaliteta Pećina sa jezerima
Kao što sam već pomenula, vozeći od Stemnice prema severu Peloponeza prolazila sam kroz izuzetno lepe, uglavnom planinske predele. Bila sam izuzetno zadivljena prirodom koja me je okruživala i predelima koje sam mogla, doduše površno, da vidim. Morala sam ipak da vodim računa o putu i krivinama, a veoma retko bih naišla i na proširenje pored puta pokriveno šljunkom koje bi moglo da posluži i kao vidikovac. Posle posete Pećini sa jezerima, bukvalno oko 4 km dalje, put se spušta u jednu lepu ravnu dolinu, da bi onda ponovo počeo da se penje i upravo sam u tom delu naišla na jedno takvo proširenje, pa sam se tu parkirala. Koliko sam videla na mapi, glavno naselje u dolini je selo Kato Lusoi, a nešto dalje se vide delovi planine Helmos, čiji je najviši vrh na 2355 iznad nivoa mora, i ja sam upravo dolazila iz tog pravca.
Planina Helmos i dolina u kojoj je Kato Lusoi
Dolina u kojoj je Kato Lusoi
Planina Helmos
Dok sam se još ujutru razvlačila u Stemnici i gledala na mapi put kojim ću da se krećem, shvatila sam da će me ova etapa puta provesti i kroz mesto Kalavrita koje mi je zapravo bilo prilično bitno imajući u vidu moje planove za naredni dan, pa sam smislila da tu napravim pauzu.
Posle posete pećini i zaustavljanja da bih snimila planinu Helmos i jednu slikovitu dolinu, nastavila sam dalje i tako posle nekih 10-ak km došla do Kalavrite gde sam se odvezla direktno do železničke stanice, pa sam tu parkirala kola.
Železnička stanica u Kalavriti
Palo mi je na pamet da bih odmah mogla da kupim i kartu za naredni dan iz Dijakopta, jer je to bio deo mog plana, ali sam na stanici naišla na izuzetno neprijatno iznenađenje – vozovi do daljnjeg nisu saobraćali zbog odrona!!!
O, kako mi je bilo žao. Mada sam negde bila sigurna da se to odnosi na čitavu dužinu trase od Dijakopta do Kalavrite, ostala mi je veoma tanana nada da možda voze do međustanice koja je veoma bitna za ono što sam planirala da uradim narednog dana, a koja se zove Zahloru. Ostalo je da sve to proverim kada stignem u Dijakopto, a za sada sam sa čežnjom gledala niz železničku prugu.
Železnička pruga u Kalavriti
Ali, pošto sam već bila ovde, a osetila sam i glad, rešila sam da malo prošetam po mestu, bez namere da se tu zadržavam duže od neophodnog. Slučaj je hteo da sam naišla na neku tavernu u kojoj je bilo par stranaca, ali je bilo i Grka, a to je uvek dobra preporuka.
Taverna u Kalavriti
Tako sam tu sela, a kelner (koji je možda bio i vlasnik, šta bih ga ja znala) mi je doneo jelovnik, ali i dao neke svoje preporuke. Odlučila sam se za jaretinu u sosu od limuna i mirišljavih trava, uz dodatak artičoka. Ja artičoke retko jedem, pa mi je to bilo posebno zanimljivo. Doduše, i jaretinu sam tek relativno skoro prvi put probala i to tako što sam je sama pripremila i bila je sasvim dobra. I ova ovde je bila sjajna, tako da sam baš lepo ručala.
Ručak u Kalavriti
Zatim sam malo prošetala po gradiću. Kalavrita ima zanimljivu i dugu istoriju i tu su se, kao i na čitavom Peloponezu, vremenom smenjivali Franci, Vizantinci, Mlečani i Osmanlije. Sve do 1821. godine kada je počeo Grčki rat za nezavisnost, a upravo je u neposrednoj blizni Kalavrite, u manastiru Aja Lavra, podignut barjak ustanka.
Nažalost, Kalavrita je poznata i po Kalavritskom masakru iz 1943. godine kada su Nemci u znak odmazde streljali 693 civila (muškaraca i mladića), a čak su i oko 1300 žena i dece zatvorili u zgradu osnovne škole i zapalili je, ali su na svu sreću jedna vrata ostala nezaključana, pa su žene i deca su uspeli da pobegnu iz zgrade koja je već bila u plamenu.
Ja nisam previše ovde istraživala niti šetala, već sam samo kratko prošla jednom od glavnih ulica, a otišla sam i do Saborne crkve Uspenja Bogorodice.
Kalavrita, detalj
Kalavrita, detalj
Naime, sada sam želela da srazmerno što pre stignem u Dijakopto i vidim da li vozovi za klisuru reke Vuraikos uopšte rade ili ne. Osim zbog želje da vidim klisuru, ovo mi je bilo bitno i zbog hotelske rezervacije, kao i organizacije narednih par dana jer mi se putovanje polako približavalo kraju.
Ipak, put ka Dijakoptu je vodio i pored jednog poznatog manastira, pa je onda bilo sasvim logično da tu i svratim. U pitanju je manastir Mega Spilaijo, što znači „Velika pećina“, a manastir je formalno posvećen Uspenju Bogorodice.
Nakon što sam parkirala kola, prvo sam sa visine snimila apsolutno impresivnu klisuru Vuraikos i njenu okolinu.
Pogled na južne delove klisure Vuraikos
Pogled na severne delove klisure Vuraikos
Što se tiče manastira, njegovi veoma impozantni objekti su bukvalno kao prilepljeni uz visoku vertikalnu stenu koja je deo zapadnih padina planine Helmos.
Manastir Mega Spilaijo
Ovi objekti praktično „prikrivaju“ pećinu, a da bi se došlo do nje, mora prvo da se prođe kroz savremene delove manastira.
Manastir Mega Spilaijo, detalj
Mada je pećina bila poznata još u antičko doba, hrišćanski manastir je po predanju ovde osnovan 362. godine od strane dvojice braće iz Soluna koji su zajedno sa lokalnom pastiricom u pećini pronašli ikonu Bogorodice koju je izradio Luka Jevanđelist. Ipak, za manastir se realno zna od 1354. godine.
Kroz istoriju je više puta bio uništavan, ali i obnavljan. Ni ovaj manastir nije izbegao tešku sudbinu iz 1943. godine, kada su ga Nemci uništili i ubili 22 monaha i posetilaca manastira.
Obnovljen je od temelja posle Drugog svetskog rata i danas obuhvata kompleks na osam spratova. Ali, ono što je najvažnije da se ovde vidi je upravo ova sveta pećina po kojoj je manastir i nazvan.
Manastir Mega Spilaijo, detalj
Manastir Mega Spilaijo, detalj
Manastir Mega Spilaijo, detalj
Mada sam posmatrala klisuru i neke njene delove sa parkinga kod manastira, i posle posete manastiru sam na putu ka Dijakoptu stala na par mesta da bih snimila klisuru sa visine, sa nivoa puta, jer su prizori bili apsolutno spektakularni. I sama pomisao da neću imati priliku da tu i prošetam, jer to mi je bila ideja, ispunjavala me je velikom tugom, ali tu već ništa više nije zavisilo od mene.
Pogled na južne delove klisure Vuraikos
Pogled na severne delove klisure Vuraikos
Pogled na severne delove klisure Vuraikos; u daljini se vide vode Korintskog zaliva
Pogled na zapadne delove klisure Vuraikos
Došavši u Dijakopto, prvo sam se odvezla do železničke stanice gde su mi potvrdili da vozovi ne saobraćaju, ali da će verovatno krenuti ponovo za par dana. Pošto ja nisam imala par dana, pitala sam ženu na šalteru da li bi bilo bezbedno da se hoda (pošto nisam imala predstavu o veličini odrona), a ona je nesigurno rekla da možda i može, ali da se mora biti veoma pažljiv. Hmmmm...
Posle toga sam se dovezla do hotela gde sam na recepciji zatekla jedan britanski par koji se čekirao pre mene. Čim su završili, a ja krenula da pričam sa devojkom koja je tu radila, rekla sam da ću verovatno morati da otkažem naredni dan, pošto vozovi ne idu za Kalavritu. Tu su se umešali oni Britanci koji su rekli da su oni preko interneta kupili karte za voz upravo za naredni dan.
Sve u svemu smo se dogovorili da naredno jutro zajedno odemo do železničke stanice da bismo izvideli situaciju. Njih je doduše zanimalo da idu vozom i do gore i na dole, tj, nisu bili zainteresovani za hodanje, ali smatrala sam da je bolje da idem sa nekim ujutru do stanice, pošto nisam imala nameru da pomeram kola.
Usput sam počela da malo detaljnije pričam i sa izuzetno ljubaznom devojkom sa recepcije koja je odlično govorila engleski, pa sam kroz taj razgovor došla do sledeće ideje: stvari će mi ostati u hotelskoj sobi, a ja ću u „punoj opremi“ sa Britancima da se prebacim do železničke stanice gde će svakako imati više informacija. Ako budem otišla na taj izlet koji sam zamislila, onda će stvari svakako morati da mi budu u sobi, a ako ne budem otišla, onda bih se vratila, spakovala, iznela stvari i nastavila dalje. Devojka sa recepcije se u potpunosti složila sa mojom idejom.
Plan vezan za odlazak na stanicu je takođe uključivao i nadu da će se možda pojavi još neko ko bi hteo da ide u pešačenje kao i ja.
Ovo je bilo bitno da bi se grupno prebacili bilo do Kalavrite bilo do Zahlorua, jer bi morali da uzmemo taksi, što svakako nije jeftino zadovoljstvo. Ova devojka mi se ujedno i raspitala koliko bi koštao taksi do „gore“, da bih imala sve informacije, ali mi je rekla da nema potrebe da ona organizuje taksi, pošto kod železničke stanice uvek ima nekoliko komada koji čekaju mušterije.
S tim u glavi sam prvo sela malo u restoranu hotela da bih se osvežila, a posle sam otišla u šetnju pored obale, jer se Dijakopto nalazi na severnoj obali Peloponeza, tj, na obali Korintskog zaliva.
Vode Korintskog zaliva
Dijakopto nije meni delovao kao mesto koje bi bilo sjajno za letovanje, mada je bilo nekih veoma lepih vila sa apartmanima za goste. Možda je moje mišljenje bilo uslovljeno vremenom – bilo je dosta oblačno, povremeno je rominjala kiša, duvao je vetar, doduše ne previše jak, ali je ipak bilo i talasa. Bila je to slika jeseni na moru, a na drugoj obali zaliva, još dalje od mora mogla sam da vidim planinu Parnas.
Dijakopto u jesen
Planina Parnas
Vraćajući se ka hotelu, sa šetališta pored mora mogla sam da vidim i izlaz iz klisure reke Vuraikos. Pitala sam se da li ću ja tuda prolaziti narednog dana.
Izlaz iz klisure reke Vuraikos kod Dijakopta
Pošto sam i dalje bila sita od onog obilnog ručka u Kalavriti, u hotelu sam samo naručila jedno pivo, a posle sam se povukla u svoju sobu gde sam organizovala stvari za naredni dan sa nadom da ću ipak ići u tu šetnju.
Osveženje u Dijakoptu