Peloponez 2023, 13. deo (Mistra, Diros)

Prethodni nastavak priča sa putovanja po Peloponezu u septembru 2023. godine završila sam fotografijom iz januara 2013. kada sam prvi put bila na prostoru srednjevekovnog grada Mistre. Tada se u jednom trenutku pojavila duga, a ja padam na to, tako da sam odlučila da i ovaj nastavak priča počnem sličnom fotografijom na kojoj se osim duge vidi i crkva Sv. Dimitrija koja je svojevremeno bila gradska katedrala.

Crkva Sv. Dimitrija (2013.)

Sa svojim veličanstvenim položajem i značajem koji je nesumnjivo imala Mistra je funkcionisala od svog osnivanja u XIII veku do XIX veka kada je osnovana savremena Sparta, pa su se stanovnici ovog grada postepeno preselili u ravnije krajeve. Sasvim ih razumem – nije lako bilo ni meni kao običnom posetiocu da se stalno penjem gore-dole.

Pošto sam u prethodnom nastavku već malo pisala o Mistri i njenoj istoriji, sada to neću da ponavljam, ali bih da pomenem da je ovaj lokalitet upisan na UNESKO-ovu Listu svetske baštine. Obilaženje najvažnijih spomenika koji se danas mogu videti na lokalitetu omogućava posetiocu da stekne veoma dobru predstavu o različitim aspektima pre svega vizantijske kulture, jer ovde su vizantijske crkve i manastiri najznačajniji objekti, a jedan među njima je i dan danas aktivan. U pitanju je ženski manastir Pantanasa osnovan 1428. godine, koji je jedan od najvažnijih spomenika na čitavom lokalitetu. Manastir je posvećen Bogorodici, a Pantanasa na grčkom znači „Kraljica svih“ i to je jedan od tradicionalnih epiteta za Bogorodicu u okviru grčkog pravoslavlja.

Manastir Pantanasa

Zanimljivo je da su u periodu ranog hrišćanstva manastiri osnivani van urbanih naselja. Smatralo se da monasi treba da žive dalje od „buke grada“ i iskušenja. Ipak, od VI veka su manastiri krenuli da se osnivaju i unutar samih gradova, a i stavovi su se promenili, pa se tako od monaha očekivalo da odole iskušenjima, a istovremeno da služe zajednici.

Manastir Pantanasa

Manastirski kompleksi su obično imali glavnu crkvu ili katolikon u sred prostora okruženog zidinama, a uz te zidine su podizani drugi objekti koji su pokrivali ostale svakodnevne potrebe monaha – poput trpezarije, kuhinje, kupatila, skladišta, i sl.

Kao ilustracija ovoga neka posluži fotografija iz 2013. godine na kojoj se vidi uzana, a dugačka manastirska porta. Pošto je sve podignuto na veoma strmoj padini, jednostavno nije bilo prostora za drugačije rešenje.

Manastir Pantanasa, detalj (2013.)

Što se manastirske crkve tiče, neki njeni delovi potiču iz XIV veka, a kompletna izgradnja je završena početkom XV veka. Gledano spolja, jedan od najupadljivijih elemenata je impresivni gotski zvonik, dok se na istočnoj strani nalazi i portik sa četiri luka.

Manastir Pantanasa, detalj

Da bi se posetila crkva potrebno je da se stepenicama sa prednje strane popne do nivoa portika, ali to je moguće izvesti i sa zadnje strane odakle se pruža lep pogled na južnu fasadu sa tri polukružne apside.

Manastir Pantanasa, detalj

Apsolutno predivna dekoracija fasade koja se ovde vidi još više dolazi do izražaja na par fotografija koje sam snimila 2013. godine kada je sunce obasjavalo crkvu.

Manastir Pantanasa, detalj (2013.)

Živopis potiče iz raznih perioda, ali koliko sam čitala, najuspešnije freske su iz XV veka. Utisak kada se uđe u crkvu je u svakom slučaju impresivan.

Manastir Pantanasa, detalj

Inače, i ova crkva ima dve osnove, što je stil tipičan za Mistru – donji nivo je u vidu trobrodne bazilike, dok gornji deo ima krstoobraznu osnovu. To se prilično dobro vidi na sledećoj fotografiji.

Manastir Pantanasa, detalj

Pošto sam se u manastiru Pantanasa zadržala dovoljno da bih ga lepo videla, krenula sam dalje i to jednom uskom stazom koja vodi ka južnim delovima lokaliteta. Usput sam prolazila pored još ostataka srednjevekovnog grada, uključujući i stambene objekte. Kao što sam rekla, danas su crkve i manastiri najznačajniji delovi lokaliteta, ali Mistra je više vekova bila pravi grad koji je predstavljao važan centar ovog dela sveta, pa se to može videti i po ostacima kuća i drugih objekata. Na kraju krajeva, najveći deo grada je bio zauzet upravo stambenim objektima. U Vizantiji je postojalo nekoliko različitih tipova kuća, a neke od ovih koje se vide u Mistri jasno prenose kvalitet života koji su nudile svojim stanovnicima.

Arheološki lokalitet Mistra, detalj

I tako sam došla do manastira Perivleptos. Naziv manastira potiče od reči „perivleptos“ što znači „slavljena“ ili „blagoslovena“, a to se svakako odnosi na Bogorodicu kojoj je manastir i posvećen.

Prvo se nailazi na kapiju koja je deo spoljašnjih zidina koje okružuju ovaj neveliki srednjevekovni manastir.

Manastir Perivleptos, detalj

A onda se dolazi i do kapije na unutrašnjim zidinama.

Manastir Perivleptos, detalj

Iznad kapije koja vodi u manastirsku portu vidi se kamena ploča sa plitkim reljefom i upravo se na osnovu simbola koji su tu urađeni može i zaključiti da su manastir prvobitno podigli Franci (XIII vek), mada su manastir i crkva dograđeni u XIV veku (1348-1380), tokom vladavine Vizantije, kada je urađen i živopis.

Manastir Perivleptos, detalj

Manastir deluje dosta zabačeno u odnosu na druge manastire i crkve u Mistri, a svakako je i veoma mali. Ipak, ovaj manastir i njegova crkva se meni čine kao najlepši i najslikovitiji. Prvo sam malo kružila po porti.

Manastir Perivleptos

Manastir Perivleptos, detalj

To sam isto radila i 2013. godine, kada je i svetlo bilo drugačije, pa sam tada snimila neke detalje koji su posebno dolazili do izražaja.

Manastir Perivleptos, detalj (2013.)

Manastir je smešten gotovo na samom južnom kraju čitavog lokaliteta, pa se tu vide i zidine i kula. Moguće da je to bio deo gradskih fortifikacija, a moguće i da se odnosilo samo na manastir. Nisam uspela da pronađem podatke u vezi sa tim.

Manastir Perivleptos, detalj

U svakom slučaju, sada sam krenula da se stepenicama penjem ka samoj manastirskoj crkvi.

Manastir Perivleptos, detalj

Ipak, ovo me je podsetilo i na sličan ugao gledanja koji sam snimila 2013. kada se duga pojavljivala u više navrata, a i na veoma različitim mestima.

Manastir Perivleptos, detalj (2013.)

Što se tiče crkve, ona je sagrađena uz samu liticu, tako da to dodatno podržava čitavu konstrukciju. U crkvu može da se uđe kroz nekoliko vrata, a na jednom mestu sam na podu videla i „svevideće oko“.

Manastir Perivleptos, detalj

Ali ono što je posebno lepo su bogato očuvane freske koje su oslikane od 1350-1375. Smatra se da su autori ovog veoma dobro očuvanog živopisa bili pripadnici kritske i makedonske umetničke škole.

Manastir Perivleptos, detalj

Intenzivno sam uživala obilazeći ovaj manastir i crkvu, ali sam sada već morala lagano da krenem prema izlazu. Znala sam da ću usput proći pored još par zanimljivih objekata.

Prva je bila izuzetno lepo izvedena grobna kapela Sv. Đorđa. Nju sam snimila tokom oba obilaska lokaliteta, ali je slika iz 2013. godine ispala bolje zbog položaja sunca.

Kapela Sv. Đorđa

U ovom delu, staza je uglavnom ravna, tj, ne ide se mnogo gore-dole, pa mi je to takođe olakšavalo obilazak.

Arheološki lokalitet Mistra, detalj

Takođe sa staze u nekom trenutku mogu da se vide i manastir Pantanasa, kao i razni drugi objekti.

Manastir Pantanasa

Arheološki lokalitet Mistra, detalj

A onda sam došla i do crkve Sv. Hristofora iz XIV veka koja je podignuta odmah pored staze, tj, nekadašnje gradske ulice.

Crkva Sv. Hristofora

Kada sam ovde prolazila u septembru 2023. godine, crkva je bila zatvorena, ali to nije bio slučaj 2013. godine, pa sam tada i ušla unutra i napravila par fotografija.

Crkva Sv. Hristofora, detalj

I iz dvorišta ispred crkve pruža se divan pogled na lokalitet – i dalje sam bila zadivljena ne samo lepotom objekata i samog mesta, već i pri pomisli da su ljudi nekada ovde živeli i funkcionisali. Njima nije bilo potrebno da idu na džoging ili u teretanu.

Arheološki lokalitet Mistra, detalj

Na desnoj strani prethodne fotografije vidi se i delić Kuće porodice Laskaris koja je na jesen 2023. godine bila u fazi obnove.

Kuća porodice Laskaris

Ona predstavlja lep primer vlastelinske kuće iz XIV veka i smatra se da je pripadala upravo ovoj čuvenoj porodici koja je bila u sredstvu sa vizantijskim carevima. Kuća ima dva nivoa, pri čemu je gornji bio glavni za stanovanje.

U ovom delu lokaliteta postoje i brojne druge kuće, ali i objekti koji su imali drugu namenu, poput česme na sledećoj fotografiji. Treba takođe reći i da su kuće i ostali objekti u Mistri intenzivno korišćeni i u osmanlijsko doba, ali su tada unošene izmene i u unutrašnjoj organizaciji i u spoljašnjem izgledu.

Arheološki lokalitet Mistra, detalj

U blizini je i objekat koji se naziva Rezidencija „Hronis“.

Rezidencija „Hronis“

U ovom delu lokaliteta su kuće u prilično dobrom stanju i one se uglavnom sastoje od prizemlja i jednog sprata, a retko dva. Obično je u prizemlju bilo skladište, štala i prostor za kuvanje, dok se na spratu živelo.

Arheološki lokalitet Mistra, detalj

Ovde sam došla i do proširenja, platoa, odakle sam imala lep pogled na okolinu, ali je meni bilo mnogo zanimljivije da se praktično na kraju obilaska Mistre još malo divim ovom impresivnom lokalitetu iz Srednjeg veka.

Arheološki lokalitet Mistra, detalj

A onda sam mogla da krenem ka izlazu. Naravno, ostalo je još da napravim jedan selfi, pa sam posle toga otišla do kola i vratila se do savremenog sela Mistra.

Arheološki lokalitet Mistra, detalj

Selfi na Arheološkom lokalitetu Mistra

Otišla sam prvo u sobu da se istuširam jer je čitav dan bilo dosta vruće, pa sam se puno znojila, a posle toga sam morala (iz zdravstvenih razloga) da se pozabavim hidratacijom svog tela. Zdravlje je uvek na prvom mestu!

Hidratacija u Mistri

Posle divnog opuštanja u centru savremene Mistre, a već je počeo da pada mrak, malo sam prošetala po ovom ljupkom i slikovitom selu.

Savremena Mistra

Naredno jutro sam se probudila prilično rano, ali divno odmorna, tako da sam odmah poželela da napravim neke slike.

Soba s pogledom u savremenoj Mistri

Posle doručka, a pre nastavka putovanja sam sa terase ispred sobe još jednom snimila pogled ka impresivnom lokalitetu srednjevekovne Mistre. Da ne bude zabune, on se nalazi na uzvišenju u desnom delu slike.

Pogled iz savremene Mistre na srednjevekovnu Mistru

Ovog dana nisam imala previše ambiciozan plan, trebalo je da se prevezem samo oko 130 km, ali to ne znači da mi odredišta nisu bila zanimljiva. Naprotiv! Ali, evo ponovo podsetnika na mesta koja sam posetila tokom ovog svog boravka na Peloponezu i jugu kontinentalne Grčke u septembru 2023. godine.

Dakle, ovog dana sam prvo otišla do Sparte, provezla se kroz nju, a zatim nastavila dalje u pravcu juga prema srednjem „prstu“ na jugu Peloponeza koji se naziva poluostrvo Mani. Do relativno skoro su mala sela na obalama poluostrva Mani bila dostupna jedino brodovima, ali su, naravno, u skorije vreme napravljeni i putevi. Poluostrvo, pogotovo njegova zapadna obala koja izbija na Mesenijanski zaliv, deo Jonskog mora, je danas prilično popularno kao turističko odredište, ali srazmerna udaljenost dovodi do toga da ovde nisu baš onakve gužve kakve se mogu videti u drugim delovima Grčke. Pogotovo leti.

Ja sam se prvo uputila ka veoma specifičnom odredištu na zapadnoj obali poluostrva gde je trebalo da se spustim do same plaže, ali sam je prvo napravila snimak ovih predela sa visine odakle me je put doveo. Naime, južni delovi planinskog venca Taijetos prostiru se duž poluostrva Mani poput kičme.

Pogled na zapadnu obalu poluostrva Mani

Ovde mi je cilj bio da se spustim do dubokog zaliva gde se nalazi plaža Diros, a na južnoj strani zaliva je bilo moje odredište u ovom slučaju – impresivne pećine Diros.

Pogled na zaliv i plažu Diros

Tačnije, prvo sam se odvezla do parkinga i našla slobodno mesto, a onda sam kupila ulaznicu i krenula da se spuštam u podzemlje.

Ulazak u pećine Diros

Menu