Za naredni dan sam rešila da idem u šetnju kejevima Pariza, a oko ostrvaca Il d' la site i Il Sen Luj. Krenula sam od trga Sen Mišel, spustila se na kej pored reke i krenula uzvodno.
Sena i pogled ka Il d' la site i mostu Pont nef
Vremenska prognoza je talasala između oblačnog i delimično oblačnog, a kada sam tog jutra otvorila prozore da bih provirila ka nebu, videlo se samo sivilo. Rekla sam sebi da je to sasvim u redu i da nema veze. Ipak, u nekom trenutku su oblaci počeli da se proređuju i dok sam šetajući levom obalom došla do Pont nefa i dalje uz reku, nebo je bilo plavo i sunce je blistalo. To mi je nekako bilo posebno drago jer kada sam zamišljala svoj boravak u Parizu ovom prilikom, stalno mi se pred očima pokazivao prizor katedrale Notr dam na koju gledam sa mosta Arševeše dok je ona sva obasjana suncem. Tako je zaista i bilo i ja sam bila vrlo zadovoljna i zahvalna Univerzumu što me je tako lepo častio.
Most Pont nef – oblaci se razređuju
Katedrala Notr dam, prizor koji mi se javljao u mislima pre puta
Tu sam se malo zadržala fotografišući različite detalje i totale vezane za Bogorodičinu crkvu. Uz plavo nebo i čuvenu građevinu, lako je bilo da čovek dobije inspiraciju.
Katedrala Notr dam, jugoistočna strana
Katedrala Notr dam i vrh ostrva Il d' la site
U šetnji koja me je vodila sa jedne strane Sene, pa sa druge, a onda malo i kroz ulice koje nisu pored same reke, uglavnom sam pratila trasu koju je preporučivao moj vodič star 30 godina, ali to vam je jedna dobra stvar u Parizu, neke stvari se uopšte ne menjaju. Pre svega raspored zgrada. Ipak, mada sam konsultovala vodič, par prizora me je veoma iznenadio i to izuzetno prijatno. Prvo sam naišla na Umetničku biblioteku Forne koja je smeštena u Otel d’ Sans i to je jedna od tri privatne srednjevekovne palate koje još uvek postoje u Parizu. Građena je krajem 15. i početkom 16. veka. Ova palata je u svoje vreme važila za najlepšu, a i danas izgleda prelepo. Sa jedne njene strane nalazi se i maleni park koji pripada palati. Tu se vidi savršen primer “francuske bašte”. Naime, za razliku od “engleske bašte” koja podrazumeva naizgled slobodni i neformalni rast biljaka, u francuskoj verziji je sve pod konac.
Bašta i palata Otel d’ Sans
Druga stvar koja me se jako dopala bio je prolaz iza crkve Sen Žerve Sen Protais, posvećenoj dvojici rimskih oficira koji su umrli kao mučenici za vreme Nerona. Mora da je još lepši kada ima zelenila, ali sam i ovako imala utisak kao da pogledam na neko staro vreme – ne znam zašto, ali mi je ovo izgledalo starije nego veći deo Pariza. I crkva kojoj sam prišla sa zadnje strane je delovala veoma lepo i shvatila sam da ima dosta vitraža. Kako je sunce uveliko sijalo, požurila sam da uđem unutra da bih u potpunosti mogla da uživam u efektima. To očigledno nije jedno od popularnijih turističkih odredišta, pa je unutrašnjost crkve bila gotovo prazna. Ono što sam pretpostavljala spolja, bilo je tačno i sunčana svetlost je divno isticala lepotu vitraža od kojih su neki starinski, a neki imaju savremeniji izgled, tj., motive.
Uličica koja vodi ka zadnjem delu crkve Sen Žerve Sen Protais
Pošto mi se vreme koje sam rezervisala za ulazak u Luvr približavalo, počela sam da vagam da li mogu da vidim sve što sam isplanirala pre odlaska u muzej, pa sam malo i ubrzala. Tako sam obišla oko Otel d' vil, zvaničnog sedišta gradske vlade Pariza, a onda se pored Sene uputila ka Luvru. Uz put sam uživala u nekim prizorima koje sam i prethodnih dana gledala ali pod teškim oblacima.
Suncem obasjani Pariz
Pošto su gužve za Luvr uvek velike, nisam želela ni slučajno da propustim svoj termin. Naime, ovom prilikom sam kupila kartu za muzej još u Beogradu, preko interneta. Princip ovakve kupovine jeste da se rezerviše određeni termin za ulazak. Ako se taj termin propusti, onda se mora čekati u redu kao da se kupuju karte na licu mesta. Ili tako nešto. Poenta je bila da sam želela da budem tačna. Kupovina karata unapred se ispostavila kao sjajna stvar. Ljudi sa odštampanim kartama ulaze na za njih određenom mestu i ja nisam čekala više od 5 minuta da bih ušla u staklenu piramidu, tj., na nivo ispod nje, gde je centralni hol iz kojeg može da se ide u različita krila muzeja. Neću ni da pominjem koliko je dugačak bio red onih koji su čekali da kupe karte. Ipak, ovakav aranžman može da bude i malo nezgodan, jer eto, baš se meni potrefilo da sam išla u muzej kada je vreme bilo lepo. Pre tog dana je stalno bilo oblačno, a već uveče je počela da pada kiša i do kraja mog boravka se smenjivalo oblačno vreme i oblačno vreme sa kišom.
Panoramska slika dvorišta Luvra (nije savršena, ali vrši posao)
Da li treba reći da je Luvr ogroman? Naravno da ne, ali se ipak tu mogu dati neki detalji i razmišljanja na temu velikih muzeja. U Luvru je sve organizovano u 4-5 osnovnih nivoa, sa nizom pod-nivoa tako da ima stepenika na sve strane i čovek mora da bude spreman da pređe kilometre i kilometre i po ravnom i po stepenicama. Ima i dosta liftova, jer se muzej baš trudi da izađe u susret osobama koje ne mogu da se kreću (imaju posebnu službu koja čak uslužno daje i invalidska kolica), ali sam slučajno primetila da je u jednom delu nekoliko liftova bilo van upotrebe.
Obično se kaže da je za obilazak ovako velikih muzeja potrebno nekoliko dana. I da i ne. Smatram da postoje četiri osnovna pravca poseta. Prvi sam ja savršeno primenila kada sam prvi put bila u Luvru. Pripremite se dobro, vidite koja su najznačajnija dela ili dela koja Vas najviše zanimaju u datom muzeju, pronađete njihov raspored i onda uletite u muzej, „projurite“ od jednog do drugog od svojih izabranih dela, uz put bacajući površni pogled na ostala pored kojih prolazite, i tako se zadržite u muzeju najviše par sati, a videli ste sve što Vas zanima. Da se ne lažemo, mislim da se velika većina ljudi ne razume u istoriju umetnosti i mada istinski velika dela mogu da nas „pokrenu“ iznutra i bez ikakvnog našeg prethodnog znanja, nikako ne mogu da se otmem utisku da su muzeji prepuni isfoliranih ljudi.
Drugi, malo napredniji način je da se uzme audio vodič. To mora posebno da se plati i za to je potrebno da se govori neki od svetskih jezika, ali se dobiju vredne informacije o različitim delima i to može da bude veoma poučno. Treći je da dođete sa grupom i imate vodiča uživo kome možete da postavite i neko pitanje. Ako imate sreće, dobićete i pristojan odgovor. I konačno, četvrti način obilaska muzeja jeste kada imate puno vremena ili često dolazite u grad u kome je muzej i tada odlazite tamo više puta svaki put obilazeći SAMO jedno ili najviše dva odeljenja i gledate detaljno sve što pripada baš toj geografskoj oblasti i baš tom vremenskom periodu koji su izloženi u datoj sali. Ali, ako volite muzeje dovoljno da biste odvojili i vreme i pare za ovu poslednju verziju, onda u stvari i nema potrebe da Vam ja ovo pričam.
Dakle, ti veliki muzeji su u stvari nekoliko, čak po deset i više smislenih muzeja na jednom mestu. U slučaju Luvra, postoji i taj detalj je taj veliki prostor vremenom izgubio svoju istorijsku funkciju, pa ga valjalo popuniti, a onda je muzej prerastao u značajnu instituciju sam po sebi i više se ne da smanjiti.
Tokom ovog boravka u Luvru, opet sam uglavnom išla da vidim nekoliko meni dragih eksponata, a ostalo onako uz put. Takođe sam gledala i kroz prozore, jer su se povremeno pružali divni prizori. Evo malo slika, da se uživa...
Luvr, Nameštaj i umetnički predmeti iz perioda oko 1700. godine
Luvr, Pisar
Jedan od holova u Luvru
Luvr, Pogled ka parku Tiljeri
Posebno me je zanimala jedna Leonardova slika, a nije Mona Liza. Kada sam prošli put bila, ona se nalazila odmah pored Mona Lize, ali je sada najčuvenija slika Leonarda da Vinčija stajala sama na velikom zidu, a mnoštvo ljudi se tiskalo kako bi je videlo izbliza. Mene je prvo uhvatila panika gde sada u moru slika da nađem ono što tražim, ali sam pitala čuvare i oni su me uputili na pravo mesto. U pitanju je Bogorodica i dete sa svetom Anom.
Luvr, Leonardo, Bogorodica i dete sa svetom Anom
Ipak, najduže sam se zadržala kod Nike sa Samotrake. Ona je čudesno lepa i impresivna, pa je i postavljena na vrhu jednog prostranog stepeništa kako stoji na pramcu kamenog broda i kada je gledate, ne možete a da ne osetite kako i vama vetar duva kroz kosu.
Luvr, Nika sa Samotrake
Luvr, Nika sa Samotrake
Kada sam kupovala kartu za Luvr, ispostavilo se da se u vreme moje posete održava i specijalna izložba Vermerovih slika i radova njegovih savremenika. Ja u stvari nisam znala tačno šta tu može da se vidi, na plakatu je pisalo Vermer i majstori žanr slikarstva sa reprodukcijom Vermerove „Mlekarice“, pa sam poželela da pogledam i to. Kada se kupi ulaznica za Luvr, poseta ovoj specijalnoj izložbi je besplatna, ali i za nju mora da se uzme termin posete. Ja nisam baš najbolje razmatrala elemente ove posete, pa sam prilikom uzimanja karte preko interneta napravila grešku, jer nisam baš skroz shvatila sistem. Greška se sastojala u tome da sam uzela dva ista termina i za obilazak Luvra i za obilazak Vermerove izložbe. Pošto još nisam savladala umetnost postojanja na dva različita mesta u isto vreme, ja sam prvo ušla u opšti deo Luvra. Naime, ona staklena piramida koja je uz puno kontroverze svojevremeno sagrađena u jednom od dvorišta Luvra služi kao ulaz u podzemni glavni hol i u njoj se obavlja bezbednosna kontrola. Kada se spustite u glavni hol, možete na tri mesta da uđete u sam muzej i tu Vam proveravaju karte. U holu se nalaze i par kafea i restorana, ona služba za invalidska kolica, informacije, biletarnica, kao i mesto odakle se ide na specijalnu izložbu.
Luvr, dvorište gde je ulaz u muzej
Kada sam završila sa obilaskom Luvra i poželela da uđem na specijalnu izložbu, ispostavilo se da je moj rezervisani termin odavno prošao. Uputili su me na biletarnicu gde sam malo sačekala, objasnila svoju grešku, a oni su mi dali dodatnu karticu sa novim terminom ulaska koji je bio 2 sata kasnije!!! Rešila sam da čekam. Moram da pomenem da mi je u međuvremenu izašao plik na malom prstu desne noge, tako da sam imala velikih problema da se krećem. Hm!? Da li je pristojno da na ovako uzvišenom mestu kao što je priča o jednom od najvećih hramova kulture pominjem nešto tako profano kao što je moja desna noga i plik na istoj? Naravno da da! Moja priča, moj plik. Pogotovo je smisleno da o tome govorim kada u tom hramu morate da se krećete, i to puno, a sa svakim korakom vidite zvezde koje nemaju veze sa utiscima o umetničkim delima kojima ste zasuti sa svih strana. Da sada ne biste počeli sa onim „pa što nisi obula bolje cipele“, moram da kažem da sam ja imala super udobne cipele, ali imam posebno osetljivu kožu na stopalima i oduvek sam se suočavala sa problemima plikova, tako da imam i razrađene mehanizme za izlaženje na kraj sa istima, ali to ne znači da povremeno nemam jake bolove. Ovo je bio taj trenutak. Zato sam rešila da prekratim vreme tako što sam uzela da nešto pojedem, taman je bilo vreme ručka, i naravno igrala sam neku igricu na mobilnom telefonu.
Luvr, pogled kroz piramidu iz centralnog hola muzeja
Dosta lagano, vreme je ipak prošlo. Ipak, u trenucima malodušnosti, razmišljala sam se da odustanem i da se jednostavno pokupim odatle, a da ne odem na specijalnu izložbu. Pomislila sam: „A šta ako su stavili samo jednu sliku od Vermera?“, onu koja je bila na plakatu. Bilo je dobro da nisam odustala, jer je bilo nekoliko Vermerovih slika i naravno slika drugih autora koji su meni nepoznati. Posebno je bilo dobro da sam ipak ostala, jer su slike povodom ove izložbe pozajmljene iz različitih muzeja sveta. Izložba je obuhvatala 12 Vermerovih slika i osim dve koje su i inače u Luvru, tu su bila dela pozajmljena iz Dablina, Vašintgona, Berlina, Londona, Njujorka, Frankfurta i Amsterdama.
S druge strane, ponekad pomislim da ovakve stvari i nisu vredne truda. Sad će umetnički nastrojeni čistunci da se ušlogiraju kada budem dala razlog za ovakav svoj stav. Pa sva ova dela mogu da se vide fantatično dobro ili preko interneta ili u bezbrojnim monografijama. Znam da će već pomenuti kulturološki čistunci da kažu kako iz originala izbija neka posebna energija koju su umetnici uneli u svoja dela i koja treba da se doživi. Možda, čak verovatno ili sigurno. Ali... Ako se nalazite u gomili ljudi koja se tiska da bi bolje videla neku sliku, što i Vi pokušavate, ali nije poželjno da se gurate pošto nekoga možete i da oborite, pa i kada zauzmete dobar položaj u odnosu na sliku tu možete da ostanete samo veoma kratko vreme jer i drugi hoće da je vide, i oni se tiskaju i pokušavaju da zauzmu svoje mesto, onda u stvari nema ništa od tog uzvišenog doživljaja „originalne energije“. Možda neko može i da oseti nešto u roku od 5-6 optimalnih sekundi tokom kojih stoji nakrivo ili na jednoj nozi. Ja ne mogu. Potrebno bi mi bilo da malo duže stojim, mirno, opušteno, na obe noge i po mogućstvu bez „energija“ drugih koji nisu veliki umetnici, a koji su tu prilepljeni uz mene.