Možda je čitava ova moja ideja da ponovo posetim Pariz bila podstaknuta jednom pesmom na francuskom koju sam pre nekoliko godina čula na radiju. Divna pesma. Potpuno sam se topila dok sam je slušala. Mada ništa nisam razumela od reči, melodija i pevanje bili su toliko uverljivi da sam sasvim jasno osećala strast koja izbija iz svake note i potpuno sam se zaljubila u te glasove. Posle nekog vremena sam je ponovo čula. Pa ponovo. A sve to se dešavalo u periodu od par godina. Početkom 2016. godine sam je opet čula, ali nisam bila lenja već sam krenula da istražujem šta je u pitanju. Pesma je tercet, što će reći da je za tri glasa i to su tri muška glasa. Nisam mogla da razaznam reči, čula sam nešto kao „elle“, što znači „ona“, ali to mi ništa nije pomoglo. Onda nadjem broj telefona radio stanice, pozovem ih, kažem im da sam u prethodnom satu čula neku pesmu koja mi se sviđa i oni mi obećaju da će mi na mejl poslati spisak pesama koje su puštali u tom period, što su i učinili (u pitanju je stanica „Nostalgija“ – zaslužuju da ih pohvalim). I tako ja saznam da je u pitanju pesma iz mjuzikla „Notre-Dame de Paris“ koji je napravljen po knjizi Viktora Igoa „Bogorodičina crkva“. Sledeći korak je, naravno, bio taj da sam pročitala knjigu koja je u stvari posvećena Parizu i to Parizu iz 15. veka, pa kada se pregura deo knjige koji opisuje grad iz tog vremena, može romantična duša kao što je moja da se prepusti teškim, tragičnim, a ipak ponekad i neobično uzvišenim sudbinama. Mada sam znala da roman ne može da ima srećan kraj, kako su se dešavanja iz knjige razvijala i išla ka svom vrhuncu gotovo kao da se sve ubrzavalo i pretvaralo u nekakav vrtlog, koji je i mene uvukao i emotivno potresao, tako da se i dan danas uz tešak uzdah još uvek pitam: „Zašto?!“ A možda je i pesma kriva da sam ovako duboko doživela knjigu. Preporučujem obe.
Pre ovog odlaska u Pariz glavna slika koja mi se spontano nametala u glavi bila je kako iz određenog ugla posmatram Notr dam sa leve obale Sene dok sunce sija. Nisam mogla da verujem koliko sreće imam kada se to zaista i desilo dok sam šetala obalama Sene jednog dana, ali sam pre toga po oblačnom vremenu krenula da obiđem sama ostrva, da ne kažem ade, koje se nalaze na Seni. Ima ih dva – Il d' la site i Sen Luj. Ta ostrva su pravi epicenter Pariza i odatle je grad krenuo da se razvija između 250. i 200. godine pre nove ere kada je tu neko ribarsko pleme osnovalo svoje naselje.
Pariska katedrala, a to je Notr Dam ili Bogorodičina crkva, nalazi se na ostrvu Il d’ la site i nju sam prvu posetila. Njena izgradnja je krenula u drugoj polovini 12. veka i trajala je do polovine 14. veka i ona stilski pripada ranoj gotici.
Pogled na Il d' la site i Katedralu Notr dam
Fasada Notr dama je jedna od najprepoznatljivijih i čini mi se da se njeni portali, rozeta i tornjevi opisuju u mnogo više detalja nego što je slučaj kod bilo koje druge crkve.
Što se portala tiče, srednji je veći i viši od bočnih, a na svima su prikazane scene iz Biblije – levi je posvećen Bogorodici, desni svetoj Ani, a srednji prikazuje scene Strašnog suda.
Iznad portala se nalazi Galerija kraljeva. Tu je 28 statua koje prikazuju kraljeve Judeje koji su bili Hristovi preci. U vreme Komune su za te statue smatrali da su francuski kraljevi, pa su ih sve razbili, ali su one kasnije obnovljene.
Rozeta Bogorodičine crkve u Parizu je čuvena, kasnije je služila i kao uzor za veliki broj drugih crkava, a ovde, gledano spolja, ona se nalazi iza statue Bogorodice i Hrista, pa na taj način služi kao njihov veliki oreol.
Velika galerija nizom delikatnih lukova spaja dva tornja stvarajući dodatnu igru horizontalnih i vertikalnih linija, a tornjevi stoje na visini od 69 m. Ko želi može da se penje na tornjeve odakle se pružaju lepi vidici na okolinu.
Pročelje Bogorodičine crkve u Parizu, lukovi portala, Galerija kraljeva, Rozeta, Velika galerija i tornjevi
Unutrašnjost katedrale je impresivna i kao i većina gotskih crkava ima veliki broj vitraža, a pogotovo su poznate rozete u poprečnoj lađi od kojih je ona na severnoj strani ostala praktično ista kao što je bila i u 13. veku.
Unutrašnjost Bogorodičine crkve u Parizu
Jedna od specifičnosti Bogorodičine crkve jeste izrazito veliki broj kapela koje su sagrađene uz zid katedrale i okružuju centralni prostor. Jedan od razloga za to je da je postojanje kapela pomoglo prilikom izgradnje katedrale zbog velikih stubova kojima su prostori kapela odvajani, a koji su preko lukova u koje su se pretapali nosili konstrukciju. Međutim, drugi, veoma bitan razlog, bio je taj da je postojao veliki broj donatora, što pojedinačnih bogatih ljudi, što esnafa, tako da pretpostavljam da su verovatno glavni donatori ovako mogli da dobiju svoju „privatnu“ kapelu.
Oltarski deo je spolja kao pojasom ukrašen dubokim reljefima u boji i sa zlatnim detaljima koji prikazuju scene iz Biblije. To je bilo namenjeno onima koji nisu znali da čitaju, tako da su mogli vizuelno da se podsete detalja iz Svetog pisma.
Posle izlaska iz crkve otišla sam do parkića koji se nalazi na samom vrhu ade Il d' la site, odakle se pruža lep pogled ka zadnjem delu Bogorodičine crkve, ali i ka drugom ostrvu Sen Luj.
Detalj Bogorodičine crkve u Parizu, obratite pažnju na radnike na desnoj strani krova
Prešla sam na to drugo ostrvo i tu napravila jedan fini krug, ali i pauzu gde sam popila kafu ne bih li se malo razbudila, s obzirom da je bilo veoma tmurno. Čak je u jednom trenutku počela da pada jaka kiša, pa sam se sklonila u jednu crkvu koju sam i inače planirala da obiđem. Kiša je uskoro prestala, a ja sam nastavila sa šetnjom po ostrvcetu Sen Luj koje je jedno veoma mirno mesto sa velikim brojem zgrada iz 17. veka.
Oblačno nebo iznad Pariza
Zatim sam se vratila na Il d' la site i tu prvo šetala nekim bočnim ulicama, odakle su se pružali zamiljivi pogledi ka katedrali, a zatim se vratila na Trg di Parvis ispred Notr dama.
Il d' la site, deo tornja Bogorodičine crkve
Dok sam stajala tu i još malo se divila predivnoj građevini u glavi mi se vrtela divna pesma posvećena nesrećnoj Esmeraldi i njen sam početak koji peva Kvazimodo.
Nakon muzičkog intermeca, krenula sam ka jednoj kapeli koju sam i ranije želela da posetim, ali nisam uspevala da nađem kako u stvari da dođem do nje. Pre nje sam prošla pored izlaza iz metroa koji se nalazi pored Cvetne pijace.
Il d' la site, ulaz u metro stanicu Site
Odmah sa tog platoa gde je izlaz iz metroa, vidi se zgrada Palate pravde koja je nekada bila Kraljeva palata i u vreme vladavile Sen Luja u jednom od unutrašnjih dvorišta današnje Palate pravde sagrađena je crkvica o kojoj govorim. U pitanju je Sent Šapel ili Sveta kapela.
Il d' la site, pravo je glavni ulaz u Palatu pravde, a levo se vidi Sent Šapel
Ako i ništa drugo ne vidite u Parizu, ovo ne smete da propustite. Mene je ODUŠEVILO! Ipak, da bih ušla morala sam da čekam dva sata. Bukvalno. Da bi se došlo do kapele, potrebno je da se čeka na jednom od bočnih ulaza u Palatu pravde koji takođe služi i za ljude koji tu valjda dolaze na razna suđenja, što sam zaključila na osnovu hrpe papira koje su neki nosili u rukama. Ulaz u zgradu je isti, a onda se odmah pojavljuju dva druga ulaza koja vode na različite strane. Ipak, u oba slučaja veoma su jake mere kontrole, tako da onda sve ide veoma sporo. Ispred same zgrade, postoji pokušaj pravljenja dva odvojena, paralelna reda, jedan za Sent Šapel, drugi za Palatu pravde, ali je tu u stvari postojala ogromna gužva i ja povremeno uopšte nisam bila sigurna da li sam na pravom mestu, da li to uopšte ima smisla i da li vredi da čekam. Ipak, rešila sam da tu stojim, pa šta bude da bude. Kada sam prošla kontrolu došla sam do tog unutrašnjeg dvorišta u kojem je kapela, i tu sam i kupila kartu i ušla.
U pitanju je jednobrodna crkva na dva sprata koja je posvećena 1248. godine. Ona se sastoji od dve kapele, jedna na drugoj, od kojih je niža bila predviđena za dvorske sluge i ona je visoka 7 metara. Levo i desno od ulaza nalaze se spiralne stepenice koje vode u gornju kapelu, a gornja kapela je jedno fantastično čudo. To je prva građevina kod koje se sticao utisak da uopšte nema zidove! Naime, krov se oslanja na vitke stubove i potporna rebra koja se iz njih izvijaju, a između stubova se nalaze samo vitraži koji su visoki skoro 15 metara. To su najstariji vitraži u Parizu i oni potiču iz 13. veka. Sve je toliko dobro i kvalitetno urađeno da se skoro osam vekova nije pojavila ni jedna pukotina. Ja sam Sent Šapel posetila kada je bilo oblačno, mada su se oblaci već malo istanjili, pa je ipak utisak bio čaroban. Mogu samo da zamislim koliko sve to izgleda čudesno kada sija sunce.
Sent Šapel
Sent Šapel
Sent Šapel
Sent Šapel, detalj sa Rozete
Ipak, to stajanje u redu mislim da nije bilo uzalud. Stekla sam utisak da je bolje da se kupi zbirna ulaznica, i za posetu Konsijeržeri koja se nalazi desno od glavnog ulaza u Palatu pravde i za posetu Sent Šapel (ulaz za nju je levo od glavnog ulaza). Cena je neznatno veća, a mislim da oni koji su već bili da vide gotske holove koje je izgradio Filip Lepi imaju prednost prilikom ulaska u Sent Šapel. Ovo nisam proverila lično, možda je greška, ali ako neko bude išao u Pariz i da vidi Sent Šapel, mislim da ovo vredi da se isproba jer štedi minimum dva sata stajanja praktično u mestu.
Puna utisaka posle posete crkvi Sent Šapel nastavila sam da šetam po ostrvu Il d' la site i tako došla do Pont nefa, najstarijeg mosta u Parizu koji se sastoji od dva dela, pošto spaja dve obale Sene vodeći preko ostrva. Sagrađen je krajem 16. veka. Na proširenju mosta u delu koji leži na ostrvu nalazi se bronzana statua Anrija IV na konju i tu ima čitava priča oko te statue, ali je danas ovo mesto, tj., ograda oko platoa postala mnogo popularnija zbog meni kičastog običaja kačenja katanaca, valjda ludo zaljubljenih. Sigurna sam da je minimum polovina njih do sada već raskinula ili se razvela, ali katanci i dalje tu stoje da podsećaju na njihovu „večnu“ ljubav. Dobro, sad sam malo previše cinična, ali to mi je asocijacija na ovaj „običaj“.
Ograda kod mosta Pont nef i pogled ka Seni i Luvru
Prelazeći preko Pont nefa u pravcu leve obale Sene, uživala sam u lepim prizorima koji su se pružali oko mene, a jedan od njih je uključivao i gledanje bato muša koji je lagano klizio ispod mosta. Bez obzira na oblake i relativno hladno vreme, uvek je lepo diviti se Parizu iz ovih otvorenih turističkih brodova.
Bato muš na Seni
Tako sam završila šetnju po centru za taj dan, ali pre nego što sam se vratila u sobu da se malo odmorim, svratila sam i u jednu čuvenu poslastičarnicu da probam njihovu tortu Sent Onore. U pitanju je torta posvećena svecu koji je zaštitnik poslastičara. I ja sama sam pravila tu tortu jednom prilikom, pa sam htela da se uporedim. Naravno, njihova verzija je bila napravljena znatno veštije, ali sam bila ponosna da moja po ukusu uopšte nije zaostajala. Ni malo.
Posle kraćeg odmora u stanu, uputila sam se u pravcu čuvenog groblja Per Lašez. Između ostalih, tu su sahranjeni i Šopen, Oskar Vajld, Modiljani i Edit Pjaf. I mada se ja nikada nisam posebno palila na Dorse, nisam mogla, a da ne dođem i do groba Džima Morisona. Moram priznati da sam se iznenadila da je grob poprilično „upao“. Vidi se da još uvek ima obožavatelja koji ostavljaju cveće i sveće, ali grob ipak deluje prepušteno sudbini.
Grob Džima Morisona
I onda je konačno došlo vreme da se ja malo i provodim. To je bilo tako što sam se prvo našla sa Natašom, pa smo otišle u neki prostor gde se organizuje prodaja dizajnerske garderobe za imaoce propusnice. Nataša je naravno imala tu propusnicu i onda sam neko vreme provela gledajuću razne haljine, bluze i slično. Bilo je lepih komada, i mada bi neko drugi istinski uživao, ja nisam posebno sklona šopingu, tako da je meni sve to bilo samo „u redu“. Onda smo malo prošetale po kraju gde je Nataša davnih dana radila neko kratko vreme, pa smo sele na piće. Ja sam naručila panaše, moje omiljeno piće tokom ovog boravka u Parizu – mešavina svetlog piva i gazirane limunade i bio je to lep osvežavajući kraj jednog napornog, ali uspešnog dana.