Pošto smo se Ana, desetak godina mlađa Nemica koju sam upoznala u povratku iz Livingstona, i ja dogovorile da dalje nastavimo da putujemo zajedno, barem tog dana, a i narednog, posle lepog i laganog ručka otišle smo na terminal u Fronterasu, mestu koji se često naziva i Rio Dulse po obližnjoj reci. Tu smo sačekale prevoz za grad Flores. U pitanju je bio autobus koji je dolazio iz grada Gvatemala i koji je bio toliko pun da je slobodno bilo samo jedno sedište. Rekla sam Ani da ona sedne, a ja sam stajala. Uopšte mi nije bilo niti loše, niti teško, a strašno mi je prijao vetar koji je duvao kroz sve prozore u autobusu, jer su svi bili otvoreni.
Ipak, u nekom trenutku se oslobodilo jedno sedište, pa sam tu sela pored nekog Peruanca i fino se sa njim iščavrljala. Sve mi je to jako prijalo.
Po dolasku u Flores prebacile smo se u mini-bus koji nas je razvezao po hotelima u starom delu grada na ostrvu. Naime, Flores je glavni grad Departmana Peten koji je ujedno i najveći od 22 departmana koliko ih ima u Gvatemali. Grad se na obali jezera Peten Ica (Lago Petén Itzá) koje je treće jezero po veličini u Gvatemali, posle jezera Isabal i jezera Atitlan. Mada mi to uopšte nije bila bitna namera, zanimljivo je da se ispostavilo da sam manje ili više videla sva tri jezera.
Savremeni grad Flores se sastoji od Sante Elene, grada koji se nalazi na samoj obali jezera, i starog dela grada koji se nalazi na ostrvu koje postoji blizu same obale, a koje se zove Flores. To ostrvo je danas sa kopnom povezano putem nasipa, a oba dela grada zajedno se nazivaju Flores i čine glavni grad departmana. Upravo zato što su ulice u starom delu grada tesne, bilo je potrebno da iz većeg autobusa pređemo u mini-buseve da bi oni mogli da nas razvezu po hotelima i hostelima u kojima su posetioci odsedali.
Inače, pre nego što je stari deo grada podignut, na ostrvu Flores je postojalo naselje starih Maja. Štaviše, tu je bio glavni grad Peten Ice (Petén Itzá), poslednje države ove velike civilizacije iz Mesoamerike. Zanimljivo je da su Španci ostrvo osvojili tek 1697. godine, a zatim su od ruševina starog majanskog grada podigli nov koji je vremenom dobio naziv Flores.
Kada smo Ana i ja stigle do Floresa, otišle smo na različita mesta gde smo planirale da spavamo, ali je dogovor bio da ću ja kasnije otići do nje.
Za početak, Flores nije bio onoliko vreo i neprijatno vlažan kao što je prognoza danima pokazivala. Ipak, ni najmanje se nisam pokajala što sam izabrala jedan savremen hotel u kojem je soba bila veoma lepa i udobna, a naravno postojao je i odličan klima-uređaj. Čak sam imala i lep pogled na jezero Peten Ica.
Jezero Peten Ica
Jezero Peten Ica
Soba u Floresu je bila ubedljivo najbolja na mom putovanju, mada i najskuplja. Ali, kako mi se putovanje približavalo kraju, moj budžet je bio u veoma dobrom stanju, tako da je ovakvo čašćavanje sasvim imalo smisla. Jedino je možda bilo šteta što sam u toj sobi provela najmanje vremena, ali i to je imalo svoje više nego valjane razloge.
Naime, ja sam u Flores došla da bih odatle išla da posetim čuveni arheološki lokalitet Tikal. Originalno sam planirala da sa hotelom vidim da li mogu da mi preporuče neku agenciju, mada sam imala neke informacije i u svojim vodičima, kako bih narednog dana sa nekom lokalno oformljenom grupom otišla do Tikala. I upravo je u vezi sa ovim moj susret sa Anom bio od presudnog značaja.
Za razliku od mene, ona je odsedala u nekom skromnom hostelu, ali je već imala informacije odande i ispostavilo se da je u njenom hostelu moglo da se prijavi za izlet do Tikala koji je iz Floresa kretao oko 3 sata noću da bi se u Tikalu čekao izlazak Sunca. Ja za takav izlet nisam ni čula, a kako sam bila oduševljena takvom idejom, rekla sam da bih i ja volela da idem na taj izlet. Zato smo se i dogovorile da kasnije odem do njenog hostela, da se tamo nađemo, a onda i da se i ja prijavim za taj izlet. Uzgred, u mom finom hotelu nisu imali pojma o ovakvom izletu. Valjda je izlet bio predviđen samo za mlade koji odsedaju po hostelima bez klima-uređaja. „Fini“ turisti ne kreću iz hotela u 3 noću, već uživaju u divno rashlađenoj sobi spavajući u mekanoj, beloj, pamučnoj posteljini. Ne može valjda čovek sve da ima. Osim, ako mu puka sreća ne namesti dobru kombinaciju.
Ipak, zbog čitave ove organizacije, ja u stvari uopšte nisam niti obilazila sam Flores, niti sam bilo šta slikala po njemu, već sam se istuširala i fino osvežila, a zatim i oprala neke stvari. Iz sobe sam krenula malo ranije, pa sam zatekla Anu za internetom u njenom hostelu. Taman sam taj internet i jedan od hostelskih kompjutera iskoristila da se odatle i ja javim kome treba, a ujedno sam i prebacila neke fotografije na CD-ove. Kad smo obe završile šta smo imale, uplatile smo turu, a zatim i večerale, pošto je hostel nudio i tu uslugu. Kako je Ani sutradan bio rođendan, a ja bila izuzetno dobro raspoložena, srećna zbog izleta i veoma zahvalna da sam je srela i da mi je rekla za taj izlet, častila sam je večerom umesto poklona za rođendan. Njoj je to bilo malo neobično, ali meni je bilo baš po volji.
Uz put mi je ona pominjala nekog Italijana, Frančeska, kojeg je upoznala par dana ranije i koji je takođe odsedao u tom hostelu. I zaista, u neka doba se i on pojavio i seo sa nama. Kada je čuo da sam iz Srbije bio je potpuno oduševljen jer su, po njegovim rečima, „Srbi ludi ljudi (pazzy)“, a njemu se to sviđalo. Ne znam baš šta je on pod tim podrazumevao i koje Srbe je on u životu sreo, ali nije ni bitno. Veče je bilo veoma zabavno, a uskoro nam se pridružila i neka Engleskinja.
Bilo mi je zanimljivo kad su njih troje u jednom trenutku počeli da pričaju kako je sve jeftino u Gvatemali i Srednjoj Americi, pogotovo hrana. U prvom trenutku sam bila spremna da se složim sa njima, a onda shvatim da oni pričaju iz pozicije stanovnika Nemačke, Italije i Velike Britanije, dok ja dolazim iz Srbije. A takođe shvatim i da ja u svojoj zemlji znam puno mesta gde mogu možda i kvalitetnije, a svakako kaloričnije, da jedem za iste pare kao i u Srednjoj Americi. Nije to bilo mnogo bitno, ali mi je svakako predstavljalo zanimljiv uvid i pokazatelj da je ipak sve relativno na ovom svetu.
U svakom slučaju, veče je bilo veselo, ali bez obzira što je druženje bilo veoma prijatno sa puno smeha, morala sam da ih napustim već oko 9 uveče, jer je, dakle, trebalo da ustajem već oko 3. Doduše, i Ana je išla na izlet, ali se njoj sviđao Frančesko, pa je ona imala sasvim ozbiljne motive da duže ostane sa tim društvom. Ja nikakve motive tog tipa nisam imala i samo mi je bilo bitno da spavam što je moguće više.
Dakle, za odlazak u Tikal je trebalo da ustanem u 3 ujutru, ali sam se probudila već u pola 3 čila i spremna. Lagano sam se spremila i u 3.15 su me pokupili ispred hotela. Mada sam imala dovoljno mesta u kombiju, nije mi se spavalo, tako da sam samo držala zatvorene oči. Ana nije bila u istom mini-busu kao i ja, ali smo se našle ispred ulaza na lokalitet koji je oko 60 km udaljen od Floresa. Još je uveliko bio mrak, a ja sam iskoristila činjenicu da sam još iz Beograda ponela čeonu lampu za slučaj da mi negde nestane struja.
Spremna za Tikal
Različiti mini-busevi su ovde iz Floresa dovezli veliki broj posetilaca, pa su nas sada vodiči okupili i onda smo svi krenuli. Predvođeni vodičima išli smo poprilično brzo jer je trebalo preći preko 2 km do Hrama IV koji je bio prvi na našem obilasku. U međuvremenu je već krenula zora da rudi, a pošto smo prolazili preko Velikog trga gde se nalazi par poznatih piramida-hramova, ja sam na trenutak zastala da bih fotografisala jednu. Imajući u vidu da je još uvek bilo previše mračno, uključila sam blic za koji sam znala da mi ne može pomoći oko suviše udaljene piramide, ali sam ipak htela da probam da slikam. Na kraju sam bila izuzetno zadovoljna jer sam dobila sjajan efekat koji pokazuje nivo vlažnosti vazduha. Treba imati u vidu da nije padala kiša, sneg još manje, a to što se vidi na fotografiji su samo kapljice vode koje ispunjavaju vazduh.
Zora u Tikalu
Dok smo se na minut zaustavili na Velikom trgu, snimala sam okolinu video-kamerom, tako da se Hramovi I i II ipak malo bolje razaznaju.
Hram I u 5.15 ujutru
Veliki trg i Hram II u 5.15 ujutru
Mada je bio cik zore i Sunce još uvek nije izašlo da bi zagrejalo Zemlju, dok sam došla do Hrama IV i popela se na vrh bila sam gola voda. Razlog zašto se ovoliko jurilo i zašto se pelo na vrh Hrama IV je taj da bi se upravo odatle posmatrao izlazak Sunca. Inače, na vrh Hrama IV se penje preko drvenih stepenica napravljenih na metalnoj konstrukciji. Dakle, došavši na vrh, svi smo se lagano rasporedili po kamenom stepeništu koje tu postoji, a ispred kojeg se čitavom dužinom prostire uzana platforma. Imajući u vidu nešto što sam smislila da hoću da tu uradim, zajedno sa Anom sam prošla do severnog dela stepeništa, gde je bilo manje ljudi, pa smo se tu smestile. Uzgred, hram se u to vreme restaurirao, tako da je čitav njegov vrh bio u skelama, ali to nije ni najmanje smetalo. Pogled je bio veličanstven!
Zora u Tikalu
Nekako se ispostavilo da su praktično svi posetioci Tikala ovog ranog jutra pripadali mlađim starosnim grupama. Istinski ne znam zašto. Ja sada, 2021. godine kada pišem ovu priču, imam verovatno duplo više godina nego većina njih s kojima sam tog jutra bila na vrhu Hrama IV, a ipak, kada bih ponovo išla u Tikal, ja bih želela da ponovo dočekam izlazak Sunca baš tu. Hoću da kažem da mada znam da neki ljudi sa malo više godina ne mogu baš lako da se penju uz stepenice ili da jure kroz gvatemalsku džunglu, sigurna sam da bi puno njih volelo da ima ovakvo iskustvo. Prosto ne mogu da verujem da ljudi posle 50 masovno gube želju za avanturom i zanimljivim i slikovitim doživljajima, i da sam ja redak slučaj.
Bilo kako bilo, u skladu sa svojim prosečnim godinama, nakon što su se popeli na vrh Hrama IV, koji je uzgred sa svojom ukupnom visinom od 70 m najviši u Tikalu, posetioci su se uveliko raspričali nastavljajući svoja druženja i sve je odzvanjalo od njihovih gromkih glasova i smeha. A onda je jedan vodič nadjačao sve njih i sasvim im ispravno skrenuo pažnju na to da su došli na jedno veoma posebno mesto, gde treba da prisustvuju tako uobičajenom, a ipak tako posebnom doživljaju i da je besmisleno da nastave da čavrljaju kao da su u kafiću, već treba u miru i tišini da upijaju samo mesto i ono što ih okružuje. Jer zato su i došli, zar ne?
Meni je njegova intervencija savršeno odgovarala. Naime, ja već godinama određenih dana radim neki kratki ritual i bez obzira na to u kakvom sam stanju ili gde sam ne volim da to preskačem. Mada ritual može da se uradi i u toku dana, idealno je da se radi ujutru. Taj ezoterični ritual koji radim nema nikakve veze sa starim Majama, ali su platforma na vrhu Hrama IV i vreme izlaska Sunca bili apsolutno idealno mesto i idealno vreme, jer ovo je bio jedan od tih dana. Dok je društvo sa kojim sam delila ovaj prostor bilo veoma glasno, pitala sam se kako ću to da izvedem, ali sada, kada su se smirili, otišla sam do samog kraja platforme, blizu kojeg sam već i sedela, i tu sam uradila šta sam imala. Verujem da su me mnogi posmatrali u čudu, ali na svu sreću tada nije bilo toliko pametnih telefona koji mogu sve da snimaju, pogotovo među mladima, tako da moj jutarnji ritual nije završio na Jutjubu.
Uskoro je Sunce izašlo i počelo da se uzdiže iznad guste gvatemalske prašume i izmaglice koja je ispunjavala sve.
Izlazak Sunca iznad Tikala u 5.40 ujutru
Uzgred, ako Vam se gornji prizor čini poznatim, vrlo moguće da ga se sećate iz IV epizode Ratova Zvezda.
Izlazak Sunca iznad Tikala
Inače, Hram IV je podignut 741. godine od strane vladara Jik’ina Čana Kavila (Yik’in Chan Kawil) (vladao od 734. do oko 766.), koga istoričari često zovu i Vladar B, mada lepo zvuči i njegovo drugo ime – Sunce Nebo Kiša. Već sam rekla da mu je ukupna visina 70 metara i to je visina od tla do vrha krovne kreste, dok je visina do platforme 64 metra. Sa tim parametrima, Hram IV je najviši u Tikalu, a takođe i jedan od najviših predkolumbovskih objekata u Amerikama. Inače, ovaj hram se naziva i Hram dvoglave zmije (Templo de la Serpiente Bicéfala).
Sa stepeništa i platforme Hrama IV vide se vrhovi Hramova I, II i III.
S leva na desno: Hram I, Hram II i Hram III
Takođe sam malo snimala i video-kamerom i mada svakako nikada neću postati dobar kamerman, mislim da je sledeći kratki video-snimak dobar kao ilustracija ranog jutra iznad gvatemalske prašume.
Nakon što sam završila šta sam imala i posle uživanja (u relativnoj tišini) u izlasku Sunca i prizorima pred sobom, došlo je vreme i da poziram sedeći na platformi Hrama IV i držeći se za skele. Bilo je idealno da je tu bila Ana, pa smo onda lako mogle da razmenimo uslugu.
Na vrhu Hrama IV
Međutim, možda je još zanimljivija sledeća fotografija jer savršeno ilustruje nivo vrućine i vlažnosti vazduha koji ovde vladaju. U vreme kada me je tu Ana slikala, ja sam se već uveliko odmorila od one jurnjave kroz prašumu i penjanja na vrh hrama, a ipak sam i dalje bila skroz rumena i kose ulepljene od znoja bez obzira na to što još nije došlo podne i visoka temperatura.
Rumenka na vrhu Hrama IV
Kada su vodiči zaključili da je bilo dovoljno uživanja u izlasku Sunca, svi smo se lagano spustili na nekakvo proširenje kod Hrama IV i tu nam je nekoliko vodiča najavilo da će se svi podeliti u manje grupe, a te grupe će biti na engleskom ili na španskom. Ja sam po navici krenula na stranu gde će biti engleske grupe, ali je tu blistavo pametna Ana odigrala svoju drugu vrhunski značajnu ulogu tokom našeg kratkog druženja. Rekla je da je bolje da idemo u grupu na španskom jeziku jer će u njoj biti manja gužva. I bila je apsolutno u pravu. Mada je oformljeno nekoliko grupa na engleskom, sve su one bile znatno brojnije od naše jedne grupe na španskom.
Dok smo čekali da se krene sa obilaskom, čitav kraj je odzvanjao od veoma bučnog dovikivanja jukatanskih crnih drekavaca (Alouatta pigra), a u obližnjim krošnjama drveća smo uočili i nekoliko predstavnika crnorukog pauk-majmuna (Ateles geoffroyi).
Najviše mu se vidi dugačka crna ruka kojom se drži za granu