Poslednjeg dana u Managvi sam se posle jutarnje šetnje do glavne pošte u centru grada povukla u pansion i praktično dosađivala. Onda sam se u nekom trenutku setila da bih mogla da uradim jednu meditaciju. Ali, samo što sam krenula, prekinula me je Patrisija koja je došla po mene ranije od dogovorenog.
Ja sam još uvek bila nervozna i pod negativnim utiskom od prethodnog dana zbog onih za mene u tom trenutku silnih para potrošenih na taksi, pa sam u sebi sve vreme gunđala (što je vrlo ne-zen, ali se dešava), ali kada sam videla široko nasmejano Patrisijino lice, ljutnja i nervoza su me prošli.
Prvo smo se našle sa Martom, pa pošto su njih dve prethodno radile tog dana, otišle smo do nekog šoping centra na ručak gde smo jele nekakvu brzu hranu. Posle toga smo se našle i sa Silvijom, a onda sve zajedno otišle do Patrisijine sobe (ona živi kao podstanar i iznajmljuje sobu). Tu smo u stvari provele jedno sasvim zabavno i veselo popodne, puno smeha i zezanja.
Pošto sam ja još iz Beograda uspostavila kontakt sa Patrisijom, na put sam ponela nekoliko CD-ova sa snimljenom muzikom za koju smatram da predstavlja nekakav presek popularne muzike iz Srbije. To je uvek veoma lični izbor, a ja sam se odlučila za Gorana Bregovića, Sanju Ilića i Balkaniku, Jovana Maljokovića, ali i – Cecu. (Za one koje zanimaju moji razlozi, evo: mada je Ceca kontroverzna po više aspekata, ona je takođe i lokalno popularnija od ostala tri izvođača zajedno. Ja po pravilu ne slušam njene pesme, ali sam smatrala da je dovoljno representativna da zaslužuje da bude uključena u moj izbor.) Te CD-ove sam dala Patrisiji prethodnog dana, a ovog popodneva mi je ona rekla da je slušala nešto dok je bila na poslu i da joj se najviše sviđa – „Žuto pile“ od Cece. Molim lepo, ako je Ceca u međuvremenu napravila neki veliki posao u Nikaragvi mislim da bi bilo sasvim pošteno da ja dobijem izvestan procenat.
Osim što smo se to popodne intenzivno šalile i smejale, takođe smo slušale i neke popularne nikaragvanske pesme, a kako sam se ja u međuvremenu sasvim opustila počela sam da čak i prepoznajem reči od nekih koje su se puštale više puta.
Posle izvesnog vremena je došao i Roberto, Patrisijin drug, pa smo onda zajedno otišli u neki restoran/bar/disko gde nam se pridružio i Martin sin. Sada su druženje i smejanje mogli da se nastave uz pivo.
Društvo iz Managve
U nekom trenutku je naišla pesma u vezi sa kojom smo se ranije šalile, pa sam to iskoristila kao poziv samoj sebi da ustanem i igram. I bilo je zabavno, a ja sam sve u svemu zaista uživala. Malo je Marta snimala nas ostale dok smo igrali, a malo sam ja snimala Patrisiju i Roberta.
U neka doba su me oni svi ispratili do pansiona, jer sam morala rano da legnem, pošto sam ponovo morala da ustajem pre 4 narednog jutra. Tako je i bilo, ustala sam na vreme, obukla se, uzela svoje stvari i izašla na ulicu gde je još uveliko bio mrak. Mada nikoga na ulici osim mene nije bilo, poslušala sam savete koje sam slušala prethodnih dana i hodala sam po sred ulice, ali problema nije bilo, pogotovo što je terminal bio stotinak metara udaljen od pansiona u kojem sam spavala. Bila sam spremna da iz Managve započnem svoj povratak ka Kankunu u Meksiku odakle sam dve sedmice kasnije imala povratan let za Evropu.
Evo i mape Nikaragve kao podsetnika kojim sam putevima išla dok sam boravila u ovoj zemlji.
Kada sam ušla u autobus, na sedištu za koje sam imala kartu sam zatekla nekog mladića za koga sam po njegovom govoru zaključila da je iz Evrope. Zamolila sam ga da se pomeri odatle, jer sam svaki put prilikom kupovine karata obavezno tražila sedište pored prozora, pa kada sam to već dobila, nije bilo nikakvog razloga da tu zaista i ne sednem. Smestila sam se udobno na svoje sedište, pa sam ponovo krenula da dremam, mada sam povremeno fotografisala kroz prozor. I taj mladi čovek koji je sedeo pored mene je želeo da fotografiše, pa sam se ja trudila kada bi on slikao da se zalepim što više za svoje sedište da mu ne bih smetala.
Predeli severozapadno od Managve
Predeli severozapadno od Managve
Zanimljiva upotreba starih guma
Od Managve do granice sa Hondurasom ima oko 170 km, što je oko tri sata putovanja, a kada smo stigli na granicu, morali smo da izađemo iz autobusa, pa sam tom prilikom malo pričala sa jednim gospodinom iz Nikaragve koji je u autobusu sedeo u redu ispred mene. Pitao me je o mom putovanju, a ispostavilo se da je on šumarski inženjer, pa sam mu između ostalog pričala i o tome koliko sam oduševljena drvećem po Srednjoj Americi. Dok smo tu stajali, slučajno sam videla i pasoš onog mladića pored kojeg sam sedela. Da, bio je iz Evrope.
Posle kraćeg zadržavanja na granici, ušli smo u Honduras i nastavili u pravcu glavnog grada Tegusigalpe. Taj mladić koji je sedeo pored mene je fotografisao veoma često, što meni ni najmanje nije smetalo, ali je sve više počinjao da maltene naleže preko mene. Sigurna sam da nije u pitanju bilo nikakvo nabacivanje, već njegova želja da što više približi aparat staklu autobusa, ali je zaista počeo da preteruje sa tim. Zamolila sam ga da to više ne radi. On je rekao da neće, pa je nastavio da radi istu stvar. Situacija je počela da biva po malo napeta. Onda sam ga ponovo zamolila da se drži svog sedišta i da ne prelazi na moje, a on je jednostavno nastavio da radi kao i pre. Posle više takvih njegovih poteza, ja sam navukla zavesu na prozor autobusa, na šta je on poludeo. Skočio je preko mene i krenuo da sklanja zavesu, ali je tom prilikom i svojom rukom prošao toliko blizu mog lica da je malo falilo da me udari. Jasno mi je bilo da mu nije bila baš namera da me udari, ali sam ipak poludela. Počela sam da vičem na njega i rekla sam mu da ni ne sanja da me pipne jer ću momentalno zvati konduktera da ga izbace iz autobusa. Takođe sam mu rekla i da treba da ga bude sram. On dolazi iz jedne VEOMA stroge i dobro organizovane evropske zemlje (nije bitno koja je zemlja u pitanju, pošto znam mnoge ljude odande koji su sasvim normalni i pristojni), pa sam mu rekla da je u svojoj zemlji sigurno manji od makovog zrna, a onda ode u inostranstvo i ponaša se besprizorno i kako mu nikada u njegovoj zemlji ne bi ni palo na pamet. Još sam mu rekla i da sam mesece provela (misleći ukupno, a ne samo na ovom putu) putujući po Latinskoj Americi i NIKADA nisam imala ni jednu jedinu neprijatnost, do tog trenutka. Sram da ga bude!
Naravno, ni on meni nije ostao dužan, pa je počeo da mi govori da sam luda i da mi sigurno nešto fali jer sama putujem (mada ne sporim ovo, uzgred bih ipak istakla da je on je takođe putovao sam), a ja sam zaključila da je došlo vreme da uključim svoju unutrašnju „damu u nevolji“. Kucnula sam po ramenu mladića koji je sedeo direktno ispred mene, pa sam ga zamolila da zamenimo sedišta „pošto imam neprijatnosti sa čovekom pored kojeg sedim“ (kao da nije znao – znao je čitav autobus, pošto sam ozbiljno vikala na engleskom, a bilo je dosta stranaca). Taj mladić je bio jako ljubazan i odmah je pristao, tako da sam ja sela pored onog gospodina sa kojim sam pričala na granici.
Ovaj koji je prouzrokovao čitav incident je i dalje meni nešto dobacivao naginjući se napred sa svog sedišta, ali me to nije više uopšte zanimalo i ostatak putovanja je prošao sasvim mirno i bez problema. Nastavila sam priču sa tim gospodinom pored kojeg sam sedela, a povremeno sam slikala kroz staklo, pogotovo kada je put počeo da se udaljava od pacifičke obale.
Naime, Honduras izlazi i na Tihi okean i na Karipsko more. Ravničarski delovi su uglavnom u priobalnim područjima, dok je veći deo zemlje brdsko-planinski. Samim tim je klima u Hondurasu u odnosu na Nikaragvu prijatnija. Put od granice sa Nikaragvom je prvo išao paralelno sa obalom, a onda je skrenuo i počeo da se penje u pravcu Tegusigalpe koja se nalazi na 990 m nadmorske visine, dok su pejzaži prepuni zelenila pored kojih smo prolazili bili veoma lepi.
Pejzaž iz Hondurasa
Kako na gornjoj slici mogu da se vide manji zasadi banana, mogu da pomenem i to da su banane među najbitnijim izvoznim artiklima u Hondurasu. Inače, Honduras je druga zemlja po veličini u Srednjoj Americi (posle Nikaragve), a takođe je i druga najsiromašnija (ponovo posle Nikaragve). Termin koji se koristi za malu, nerazvijenu i siromašnu zemlju čija celokupna privreda zavisi od izvoza jedne vrste robe koji kontroliše strani kapital, banana-republika, potiče upravo iz Hondurasa koji je praktično prvobitna „banana republika“.
Naime, krajem 19. veka je krenula veća potražnja za bananama u SAD (hranjive su, egzotične, a takođe su bile i znatno jeftinije od jabuka), a plodni predeli u blizini karipske obale Hondurasa su bili idealni i veoma blizu južnih delova SAD-a. Tako je nekoliko američkih kompanija zahvaljujući vezama sa vlastima Hondurasa počelo da kupuje zemljište i gaji banane. Do 1918. godine, 75% zemljišta na kojem se gaje banane bilo je u vlasništvu par američkih kompanija, dok je 1913. godine 66% izvoza Hondurasa bilo u vidu banana. Naravno, ovakav moćan položaj ovih velikih kompanija je značajno uticao i na politiku i na privredu čitave države.
U Tegusigalpu sam stigla rano popodne, pa sam sa velikim rancem na leđima odšetala do hotela u kojem sam htela da odsednem. I ovde sam se odlučila za smeštaj koji je blizu terminala, da bi mi bio lakši nastavak putovanja, mada sam znala da to više neće biti u ranu zoru. U neposrednoj okolini hotela se nalazila pijaca, tako da sam uz put kupila i nekoliko manga koje sam pojela u par navrata u toku dana.
Sve u svemu, po dolasku sam ostavila stvari u sobi, malo se osvežila i kratko odmorila, a zatim sam krenula da šetam po Tegusigalpi. Mada sam svuda imala dobra iskustva, kao i ostali glavni gradovi po Srednjoj Americi, na prvi pogled ni ovaj nije ostavio neki previše dobar utisak na mene. Kroz glavu mi je prolazilo da to definitivno nisu mesta u kojima bih želela da živim. S druge strane, sigurna sam da bi mi utisak bio drugačiji da sam imala priliku da malo duže boravim u njima i da ih bolje upoznam.
Glavni grad Hondurasa Tegusigalpa se praktično sastoji od dva dela – od „prave Tegusigalpe“ i susednog grada Komajagvele (Comayagüela). Međutim, kako ova dva grada odvaja samo omanja reka, Čoluteka (Choluteca), to sve deluje kao jedan veliki grad i oni zajednički čine glavni grad Hondurasa. Štaviše, ja sam praktično odsedala u Komajagveli, ali sam ovog popodneva prošetala do Tegusigalpe.
Za početak sam se popela na jedan brežuljak gde se nalazi park La Leona. Taj park je bio samo par kilometara udaljen od mog hotela i brežuljak svakako nije visok, ali mi je to penjanje nekako teško palo. Tim pre mi je prijalo to što je tu pirkao vetar, a sve to je predstavljalo prednost u odnosu na vrućinu i vlažnost kojima sam bila izložena u Managvi.
Park La Leona
Park La Leona – staza koja služi i kao terasa-vidikovac
Sa terase-vidikovca koji postoji na obodu parka, pruža se lep pogled ka centru grada.
Pogled ka Tegusigalpi sa terase u okviru parka La Leona
Ako se malo bolje zagleda gornja fotografija, osim brda Huana Laines (Cerro Juana Lainez) na vrhu kojeg se nalazi Spomenik miru, u podnožju brda sa desne strane se vidi i vrh nacionalnog fudbalskog stadiona.
Ja tamo nisam imala nameru da idem, već sam se spustila do glavnog trga koji se zove Trg Morasan (Plaza Morazan), a zovu ga i Centralni park (Parque Central), gde se nalazi Katedrala.
Katedrala u Tegusigalpi
Katedrala u Tegusigalpi se formalno zove Katedrala Sv. Arhanđela Mihajla (Catedral Metropolitana de San Míguel Arcángel) i sagrađena je u periodu od 1765. do 1786. godine. Između ostalog je poznata i po svom oltaru od zlata i srebra iz 18. veka.
Oltar Katedrale u Tegusigalpi
Kada se izađe iz katedrale odmah je čovek na tom trgu, tj., u Centralnom parku i ovog popodneva je tu bilo dosta ljudi.
Centralni park u Tegusigalpi
Kao što sam rekla, trg se zove i Morasan po srednjeameričkom političaru koji je 1792. godine rođen upravo u Tegusigalpi. 1821. godine je Srednja Amerika proglasila nezavisnost od Španije, ali je onda na kratko bila deo Meksičkog carstva, da bi u periodu od 1823. do 1841. godine postojala kao Savezna republika Centralna Amerika. Upravo je Morasan u dva mandata bio predsednik Centralne Amerike (1830.-1939.), a pre toga je bio i šef države Honduras (1827.-1830.). Kao i u svim istorijsko-političkim pričama iz Srednje Amerike i ovde je bilo puno turbulentnih dešavanja, tako da je Morasan streljan 1842. godine. Fransisko Morasan (Francisco Morazán) je vremenom postao mučenik i simbol Republike Centralne Amerike boreći se da sačuva uniju, dok je danas Srednja Amerika puna malih zemalja u kojima i dalje postoji velika korupcija, siromaštvo, kriminal, kao i stalna borba oko moći i uticaja.
Spomenik Morasanu na konju ispred Katedrale u Tegusigalpi
Odavde kreće i jedna pešačka ulica, pa sam se ja samo okrenula i to kratko snimila.
Pešačka ulica u Tegusigalpi
Naime, bila sam veoma suzdržana što se tiče snimanja foto-aparatom i video-kamerom zato što sam na puno mesta čitala da je kao i Managva i Tegusigalpa veoma opasan grad. Štaviše, od svih država u Srednjoj Americi, stopa ubistava je najviša u Hondurasu i to na dva mesta: u gradu San Pedro Sula i u Tegusigalpi. Dakle, nisam mislila da mene neko hoće da ubije, ali kako sam bila sama, jednostavno nisam htela da stalno imam kameru u ruci.
Delimičan problem mi je bio taj da sam bila gladna, a nisam imala lokalni novac. Banke su već bile zatvorene, nisam nigde videla menjačnicu, mada su na trgu postojali ljudi koji su mi nudili da mi promene novac. Ja sam žena koja je živela u Srbiji u vreme jedne od najvećih hiperinflacija ikada igde na svetu i kasnijih godina kada bankarsko-devizni sistem nije funkcionisao normalno, pa smo svi menjali novac na ulici, ali to je bilo u mojoj zemlji gde znam pravila, pa tada nisam imala problema sa tim. Međutim, u stranoj zemlji, gde ništa o njoj ne znam u praktičnom smislu, to nije dolazilo u obzir.
Pokušala sam da nađem neki restoran o kojem sam čitala u vodiču, smatrajući da ću tu moći da koristim svoju karticu, ali taj restoran nisam uspela da lociram. Problem koji ja lično imam sa korišćenjem bankomata na svojim putovanjima jeste da mi se jednom kartica zaglavila u bankomatu i tada je nastala jedna užasna panika koja se na kraju dobro razrešila, ali zato ne volim da koristim bankomate koji nisu u okviru neke banke koja još uvek radi i kada nemam puno vremena. Zato sam ovo kasno popodne na svoju žalost morala da odem u restoran koji pripada velikom svetskom lancu brze hrane, ali jednostavno nisam imala izbor.