Meksiko i Srednja Amerika 2008, 2. deo (Kankun, Čičen Ica)

Pošto sam se sa plaže vratila na glavnu ulicu, malo sam šetala cik-cak dok nisam našla neki nautički klub gde sam odlučila da sednem i popijem nešto da se osvežim. Taj klub nije gledao ka Karipskom moru, već ka laguni Ničupte i tu nije bilo puno vetra, ali sam zato pronašla sto u ozbiljnoj hladovini i to je veoma prijalo, mada sam na sebi imala neko sredstvo za zaštitu kože. To je i bio jedan od glavnih razloga zašto sam tražila mesto gde da sednem i napravim pauzu, jer nisam se toliko umorila, već sam se brinula da ne izgorim. Dok sam tu sedela činilo mi se da je sve pod kontrolom, tj., da nemam crvenila po koži.

Pogled na lagunu Ničupte

Posle te fine i opuštene pauze, odlučila sam da se ponovo vratim na plažu i da nastavim šetnju, ali dok sam prolazila pored nekih „divljijih“ delova ostrva uočila sam jednu „domaću“ životinju.

Iguana u hotelskoj zoni u Kankunu

Već sam pominjala da postoji izvestan problem u prolaženju od glavne ulice do plaže zbog hotela i odmarališta koji se u većem delu turističke zone nadovezuju jedan na drugi i koji ne puštaju slučajnim prolaznicima da tu prolaze, već samo svojim gostima. Sada sam primenila istu taktiku kao i kada sam se vratila sa plaže, tj., jednostavno sam se uputila kroz hotel ne pitajući nikoga ništa, ali sam to radila potpuno opušteno i uz puno samopouzdanja, kao da sam stvarno gošća hotela, tako da me niko ništa nije pitao, a ja sam uskoro došla do plaže.

Plaža u Kankunu

Pošto je sunce i dalje bilo jako, ja sam povremeno gledala da sa plaže na kratko pređem i u hladovinu, a odatle su mogli da se uoče i neki drugi detalji. Na primer, stene na plaži u Kankunu. Naime, ovde postoje ne samo stene koje se tu i tamo mogu uočiti na dnu plićaka, već i onih koje su poput zidova. To svakako uopšte nije kvarilo lepotu mesta.

Plaža u Kankunu

Boje su i dalje bile neverovatne, pogotovo belina peska i tirkizna boja vode u plićim delovima Karipskog mora.

Osim hotela i odmarališta, pored plaže postoje i apartmanske zgrade sa stanovima koji su ili već prodati pojedinačnim privatnim vlasnicima ili se iznajmljuju. Tako sam došla i do nekih zgrada sa velikim terasama i sasvim sam sebe lepo mogla da zamislim kako ne satima, već danima tu sedim i posmatram prelepe vode Karipskog mora.

Sobe sa pogledom u Kankunu

Već sam u prvom delu priča sa putovanja pomenula da je ostrvo na kojem se nalazi hotelska zona u obliku broja 7. Ja sam do sada hodala dužom stranom „broja“, a onda sam se približila tački spajanja dve crte u broju, što u slučaju Kankuna predstavlja rt Kankun (Punta Cancún).

Pogled prema rtu Kankun

U međuvremenu sam ožednela. Ovde pored plaže svakako postoje mesta gde čovek može da sedne i popije kafu ili neki sok, ali ja sam bila na skromnom budžetu, tako da sam morala da tražim alternativne načine da se osvežim i opustim.

Za početak sam konačno naišla na jedan prostrani prolaz koji je služio kao veza između plaže i glavne ulice, a tu se nalazi i veliki šoping-centar. Dok sam unutra tražila mesto gde bih sela i popila nešto, u susret mi je došla Sreća, pa sam slučajno naišla na neku terasu na spratu koja uopšte nije bila terasa nekog restorana ili kafea, već jednostavno obična terasa u okviru šoping-centra sa koje se pružao lep pogled na plažu i Karipsko more. Međutim, ono što je u svemu ovome činilo izuzetno srećne okolnosti bila je činjenica da je tu neko već ranije izneo nekoliko stolica i poređao ih pored zida. U vreme kada sam tu izašla da bih bacila pogled na plažu, stolice su bile prazne. Pošto sam uz put kupila neku kafu, iskoristila sam priliku koja mi se ukazala, sela na jednu od tih stolica, podigla noge na ogradu i uživala. Pogled je bio veličanstven, ja sam bila u hladovini, bilo je toplo, ali je tu duvao prijatan vetar. Sve u svemu, ni u jednom zvaničnom kafeu mi ne bi bilo ništa bolje.

Pauza za neformalnu kafu

Pošto ovde postoji taj prostrani prolaz od glavne ulice, onda tu ima i više dnevnih posetilaca, pa je bilo i kupača u vodi. Bilo je već popodne, pa su se možda i uslovi smatrali bezbednijim.

Jedno vreme sam odavde posmatrala i par pelikana koji su nešto dalje lovili ribe tako što su poput strele uranjali u vodu, ali su oni u jednom trenutku odleteli, a ja sam posle izvesnog vremena, krenula dalje sa svojim obilaskom hotelske zone u Kankunu.

Tako sam prešla i na vrh „broja 7“. Tu takođe postoje brojni hoteli i plaže.

Severni deo hotelske zone u Kankunu

U nekom trenutku sam se vratila u centar grada gde mi je bio hotel, pa sam otišla u sobu da bih jela malo voća koje sam to jutro kupila u samoposluzi.

Dok sam bila u sobi, shvatila sam da sam napravila jednu veliku grešku. Naime, to jutro sam kupila neki sprej za zaštitu od sunca i naprskala sam ga na noge i ruke. I tu nije bilo ništa. Ali sam zaboravila na vrat! Na svu sreću sam imala pletenicu tako da mi zadnji deo vrata nije nagrabusio. Ali zato prednji i bočni... Doduše, imala sam kod sebe odličnu kremu za negu kože, tako da me koža vrata uopšte nije bolela niti pekla, ali sam shvatila da moram nešto da obezbedim da bih svoj vrat fizički zaštitila narednih dana jer mi krema za oporavak kože ne bi prijala po vrućini. I tako sam krenula u kupovinu dok su radnje još bile otvorene. Hitno mi je bio potreban – šal! Naravno da to nije komad odeće koji je popularan u tropskom letovalištu, tako da sam ga jedva našla, ali sam ga našla. Mogla sam da se opustim, a to je ujedno značilo i da ću ići na večeru.

U centru grada to uopšte nije problem jer postoji veliko mnoštvo restorana i barova. Maltene, jedan do drugog.

Predvečerje u centru Kankuna

Mada sam izabrala jedan vrlo turistički restoran, večera mi je jako prijala. Uzela sam takose, male tortilje punjene raznim stvarima, uz koje je išao gvakamole, divni sos od avokada, kao i sos od crnog pasulja. Da ne bih zaludna čekala večeru, pre toga su mi doneli načose (koje mi zovemo tortilja čips) sa dva ljuta sosa da se umače. A, naravno, uzela sam i pivo. Savršena kombinacija!

Večera u Kankunu

Divno punog stomaka, vratila sam se u hotel i uskoro uspavala. Narednog dana sam započinjala svoj obilazak južnog Meksika i Srednje Amerike.

Ujutru sam se fino probudila, spakovala par sitnica koje sam vadila iz ranca i krenula na autobusku stanicu. Prilikom tog dopakivanja sam počela da učim jednu veoma bitnu lekciju za moja putovanja – nemoj da nosiš šminku sa sobom. Iz ko zna kog, sada mislim jako glupog, razloga, ja sam sa sobom na ovo putovanje ponela neku šminku. Stavila sam je u mali neseser, a to onda na vrh ranca da se ne bi spljosnulo. Prvog dana u Kankunu sam se i našminkala, pa da pomislim da je to i imalo smisla. Međutim, više se ni jednog jedinog dana na ovom putovanju koje je trajalo skoro mesec dana nisam šminkala, ali sam zato svaki put kada sam otvarala i zatvarala ranac morala da se petljam sa tim malim neseserom. Smučilo mi se i više nikada nisam išla ni na jedno privatno putovanje, a da sam nosila šminku. Lekcija naučena.

Moje prvo odredište u obilasku ovog regiona bio je arheološki lokalitet Čičen Ica (Chichén Itzá), s tim da je plan bio da posle obilaska nalazišta produžim do grada Meride da bih tamo spavala. Delimična briga mi je bila šta ću da radim sa svojim velikim rancem dok budem obilazila, ali su mi rekli da na autobuskoj stanici kod lokaliteta Čičen Ica postoje garderobe gde mogu da ga ostavim.

Autobus je iz Kankuna krenuo na vreme i to je bilo dobro, ali je bilo užasno koliko su jako pustili klima-uređaj tako da sam se smrzla. Na svu sreću sam u malom rancu imala teksas-košulju i maramu (za pokrivanje nogu), ali ni to nije bilo dovoljno. Ko zna koliko bih se tek smrzla da to nisam imala. Pošto sam sa tim velikim temperaturnim promenama imala neprijatno iskustvo kada sam bila u Indiji gde sam se i razbolela zbog toga, rešila sam da pre nego što krenem za Meridu izvučem ćebence iz velikog ranca. Upravo me je to moje iskustvo iz Indije podstaklo da sa sobom u trope ponesem maleno ćebe koje sam jednom prilikom „prisvojila“ u nekom avionu. (Ovo nije lepo, ali je praktično. S druge strane, ne znam gde bih mogla da kupim tako malo ćebe koje lako staje u mali ranac.) U svakom slučaju, i ovo je bila jedna od lekcija koje sam naučila na svojim putovanjima. (Čini mi se da meni ovo učenje lekcija BAŠ dobro ide od ruke.)

U svakom slučaju, put vodi po severnom delu Jukatana, pa sam iz autobusa mogla da posmatram pejzaž ovog poluostrva. Negde sam čitala da je trebalo da se prolazi kroz nekakvu džunglu, ali se često videlo osušeno i ogoljeno drveće, tj, ostaci stabala.

Malo mutna fotografija, ali služi kao ilustracija

Gotovo izvesno je razlog za ovo bila činjenica da je dve i po godine pre mog boravka ovde, u oktobru 2005. godine, preko poluostrva Jukatan (između ostalih mesta) prošao uragan. Zbog količine kiše koja je tom prilikom pala u području severoistočnog Jukatana (1,6 metara u roku od 24 časa) ovo je najveća akumulacija koja je ikada zabeležena na Zapadnoj hemisferi.

Međutim, u aprilu 2008. godine, dan je bio sunčan i posle vožnje od nekih dva i po sata autobus je stigao na stanicu kod lokaliteta Čičen Ica.

Za početak sam svoj veliki ranac ostavila u jednom od brojnih većih ili manjih ormarića koji se zaključavaju i ta usluga je čak bila besplatna. To je značilo da mogu fino i sa lakoćom da obilazim lokalitet, ali mi je to rešenje problema ranca najviše značilo jer sam tako uštedela jedan dan u smislu da sam mogla da obiđem Čičen Icu „uz put“, a ne da dolazim tu na jednodnevni izlet. Ujedno sam kupila i kartu za nastavak puta kasnije popodne kada se lokalitet zatvori. Pošto sam sve to fino uradila kupila sam ulaznicu i ušla u područje lokaliteta.

Čičen Ica, El Kastiljo

Čičen Ica

Čičen Ica je arheološki lokalitet koji pripada civilizaciji starih Maja. Tokom istorije, Maje su naseljavale područje koje zahvata današnju Gvatemalu i Belize, delove Salvadora i Hondurasa, kao i istočne delove današnjeg Meksika uključujući i čitav Jukatan. Bez ikakve unapred smišljene namere, ispostaviće se da ću ovim putovanjem da pokrijem upravo teritorije na kojima su živele stare Maje.

Što se vremenskih odrednica tiče, istoričari razlikuju više perioda u okviru civilizacije Maja, ali su najznačajniji Predklasični (2000 godina pre nove ere – 250 g.n.e.), Klasični (250. g.n.e. - 950. g.n.e.) i Postklasični period (950. do oko 1500. g.n.e.).

Čičen Ica je svoj vrhunac doživela u periodu od 600. g.n.e. do oko 1200. g.n.e. To je bio jedan od najvećih gradova Maja. Pošto civilizacija Maja nije bila politički jedinstvena, u smislu jednog vladara, svaki grad je bio manje-više država, odnosno, kraljevina za sebe, pa tako i Čičen Ica koja je na svom vrhuncu bila najvažniji centar u regionu severnih majanskih ravnica.

Kada se uđe na lokalitet, prvo se naiđe na veliko proširenje u čijem centru se nalazi impresivna piramida koja se zove El Kastiljo, što znači „zamak“, ali ta građevina nema nikakvu stambenu funkciju. Ipak, njom ću se baviti nešto kasnije, pošto sam svoj obilazak počela od grupe građevina koje se pružaju južno od El Kastilja.

Prva veća i važnija građevina na koju se naiđe prateći stazu je El Osarijo (El Osario), što znači „kosturnica“. U pitanju je četvorostrana stepenasta piramida koja sa svake strane ima stepenište. Na vrhu su ostaci hrama.

El Osarijo

Uzgred, ove nazive za različite objekte koje ću pominjati ne samo u Čičen Ici već tokom čitavog putovanja dali su ili Španci kada su otkrivali stare građevine ili različiti kasniji istraživači. Tako se El Osarijo ranije zvao Grob prvosveštenika, jer je tu u prirodnoj pećini koja postoji ispod piramide pronađeno više kostura, ali su arheolozi vremenom ustanovili da to nije bio niti grob, niti su tu sahranjivani sveštenici. Ipak, zbog tih kostiju koje su tu pronađene, građevini je dat nov prigodan naziv.

El Osarijo, stepenište

Već ovde na ogradi stepeništa El Osarija video se lep kameni ukras u vidu pernate zmije koju su Maje zvale Kukulkan (Kukulkan) i to je bilo jedno od njihovih glavnih božanstva. Pernata zmija kao božanstvo bila je popularna u čitavoj Srednjoj Americi i njen pandan kod Asteka i Tolteka je Kecalkoatl (Quetzalcoatl). Ne zna se koje uticao na koga, ali je u okviru svih tih civilizacija pernata zmija bila veoma važna i ona se često prikazivala na hramovima od kojih su mnogi posvećeni upravo njoj.

El Osarijo, dno stepeništa

Osim toga, još bih pomenula i da su stranice ovih piramida često pravljene pod velikim uglom, tako da su stepeništa bila prilično strma.

El Osarijo, stepenište viđeno sa strane

Dok sam lagano obilazila oko piramide El Osarijo fotografišući različite detalje, nalazila sam se u blizini jedne trupe turista koja je tu bila sa svojim vodičem. Mislim da je u pitanju bila grupa Italijana, ali sam ja u svakom slučaju slučajno slušajući njihovog vodiča saznala neke detalje. Kao što sam već pomenula nisam imala propisan vodič za Meksiko, već samo neke osnovne podatke, tako da su mi sve informacije dobro došle. Tako sam saznala i za boga Čaka (Chaac), još jednog veoma važnog božanstva koje se često pojavljivalo na građevinama starih Maja. U pitanju je bog kiše, gromova i oluja. On je bio ključnog značaja za Maje jer su njegove aktivnosti obezbeđivale padavine, a posledično i rast useva, pre svega kukuruza.

Pored El Osarija postoji jedan stub (taj vodič je rekao da ih je nekada bilo četiri – na svakom uglu po jedan) na kojem se veoma lepo vidi nekoliko tipičnih predstava ili maski boga Čaka.

Stub sa četiri maske boga Čaka

Ako nekome nije jasno kako se bog Čak tradicionalno prikazivao, evo jedne njegove predstave izbliza: vide se oči, usta sa zubima, kvadrataste minđuše sa rupama, a najupadljiviji je nos koji je kao jedna mala surla.

Bog Čak

Zatim sam naišla na nešto što 2008. godine na mapama nije bilo označeno kao mnogo bitno i tu nije bilo puno ljudi, ali je meni bilo zanimljivo da se vidi kako su Maje pravili uglove potpornih zidova – veći komadi kamena na uglovima. Kasnije sam shvatila da je ovo Kasa Kolorada, što znači Crvena kuća (Casa Colorada) i to je jedna od najbolje sačuvanih građevina u Čičen Ici, a upravo iza njenog zadnjeg zida odakle sam i napravila sledeću fotografiju nalazi je jedan manji teren za igru s loptom.

Kasa Kolorada, viđena od pozadi

Generalno gledano, na lokalitetu koji pokriva površinu od oko 5 kvadratnih kilometara postoji mnoštvo objekata koji su u boljem ili lošijem stanju, koji su veći ili manji, ali sam se ja svakako ovom prilikom usredsredila uglavnom na one koji se smatraju najvažnijim. To je na primer slučaj sa sledećim objektom do kojeg sam došla. U pitanju je hram-opservatorija koji se zove El Karakol, što znači „puž“ (El Caracol).

El Karakol

Verica Ristic

Rođena sam i živim u Srbiji. Po profesiji sam slobodni prevodilac za engleski jezik, ali govorim i druge jezike (to JAKO pomaže na putovanjima). Zahvalna sam Univerzumu na svemu.

Beograd, Srbija

Prijavi se besplatno za Svuda pođi - priče sa putovanja

ili se prijavi preko RSS-a uz Feedly!