Kada smo stigle do plaže Mon Šuazi (Mont Choisy), tu smo Sneža i ja za početak naišle na jednu gomilu ptica koje su, eto čuda, ipak uspele da prežive nalete Homo sapiens-a (ovde, naravno, mislim na uticaj ljudi koji se tiče ptice dodo i mnogih drugih). Štaviše, ovde, na ovom konkretnom mestu, gotovo sigurno im je neki Homo sapiens bacio hranu, pa su se zato okupile u ovako velikom broju. U pitanju su bile jedinke crvenog fodija (Foudia madagascariensis) i madagaskarske grlice (Nesoenas picturatus). Uzgred, kod crvenog fodija, samo su odrasli mužjaci crveni, dok su ženke maslinasto-sivkasto-smeđe. Inače, obe ove vrste prirodno naseljavaju samo ostrva u Indijskom okeanu. Crveni fodi je čak bio endemski na Madagaskaru, ali su ga ljudi preneli i na druga ostrva u Indijskom okeanu, a evo dokaza da su se oni sasvim lepo odomaćili i ovde na Mauricijusu.
Crveni fodi i madagaskarska grlica
Čitajući neke materijale, naišla sam na informaciju da plaža Mon Šuazi važi za jednu od najlepših. To je sve veoma relativno. Prvo, svako od nas ima svoj ukus po pitanju plaže, a drugo, utisci dodatno zavise od vremena. Na primer, plaža kod zatona Gran Be svakako nije bila ružna, ali nam se takođe nije ni činila ništa posebno. S druge strane, kada sam na internetu videla neke fotografije napravljene po sunčanom vremenu, bila sam zaprepašćena koliko voda u tom zatonu zna da bude tirkizna, dok je na mojoj slici više sivkasto-plava. Potpuno isto važi i za plažu Mon Šuazi.
Plaža Mon Šuazi
Bilo kako bilo, nama se više sviđala „naša“ plaža. Štaviše, zaključile smo da smo odlično „ubole“ hotel i da nam odgovara sve u vezi sa njim: sam hotel, soba, hrana, položaj (blizu je bio supermarket, štandovi sa voćem, pošta, apoteka, ambulanta, policijska stanica, mada nam ništa od ova poslednja tri nije bilo potrebno, i – odlična plaža). Sneža bi jedino više volela da je uveče bilo malo više izbora za šetnju, mada je meni bilo svejedno. Nisam imala ništa protiv i da odmah posle večere idem u sobu i u krevet.
Ali, kada već pominjem večernje šetnje, da kažem i da smo, dok smo šetale po Gran Beu, Sneža i ja primetile neki ruski restoran/kafe gde je pisalo da se tu slavi Badnje veče. Naime, bio je 6. januar, a kako su i Rusi i Srbi pravoslavci, onda je tog dana bio zajednički praznik. Doduše, to je po pravilu mirno veče koje se tradicionalno slavi u krugu porodice ili u crkvi, a ne u kafani. Ipak, kada smo videle ovo obaveštenje Sneža i ja smo rešile da tu dođemo da bismo „formalno obeležile“ praznik.
Pošto javni prevoz u vidu autobusa na Mauricijusu ne radi kada padne mrak, mi smo se posle večere do tog restorana/kafea prebacile taksijem, a isto tako se i vratile nešto kasnije. Od „proslave“, međutim, nije bilo ništa. Osim nas, tu je bila i jedna grupica Rusa, ali su oni pričali između sebe, kao uostalom i Sneža i ja. Bilo je prijatno, jednostavno jer nas dve uvek imamo razne priče, ali svakako nije bilo ništa posebno. Ipak nije nam bilo žao što smo došle. To nam je uostalom bio i glavni (i jedini) noćni izlazak tokom boravka na Mauricijusu.
Narednog dana nisam ustala u zoru, jer sam želela da se „naspavam“, pa sam se probudila tek nešto kasnije, ali je i dalje bilo rano jutro. Skuvala sam kafu i pila je lagano na terasi dok sam čitala knjigu, a onda sam otišla na doručak. Posle doručka sam se vratila u sobu sa namerom da se presvučem i odem na plažu, ali mi se dosta spavalo. Da li je to bilo od hrane, od niskog pritiska, od opuštenosti... Ko će ga znati? I tako se ja prućim preko kreveta. Bilo je divno.
A onda pomislim da napolju sija sunce i da je plaža (ej, tropska plaža!) udaljena samo 3-4 minuta peške. I tu krene dilema: deo mene je želeo da ostane u krevetu i da drema, a deo mene je želeo da ide na plažu. Eto, svi vole da pametuju i da vam savetuju da pratite svoj osećaj, ali šta da se radi kada čovek ima više od jednog osećaja? Koji onda da se prati?
Pogledam sobu – lepa je i prijatna, mekan i udoban krevet je već tu, a i ja na njemu. Za plažu treba da ustanem, presvučem se i odšetam. A onda se setim onog šaljivog „pitanja“ Marka, mog bivšeg trenera, koje mi je postavio kada sam mu rekla da sam jako umorna i iscrpljena, da mi je potreban odmor i da zato idem na Mauricijus. Na to mi je sasvim spontano rekao: „I šta? Niste mogli da smislite da idete u Vrujce ili Vrnjačku banju, nego baš na Mauricijus?“ Dakle, setila sam se ja toga, ispružena onako na krevetu i prateći svoj osećaj da se izležavam i dremam. I onda pomislim da sam za tako nešto kao što je dugo izležavanje i dremanje ZAISTA i mogla da odem u Vrujce. I to je rešilo moju dilemu.
Petnaestak minuta kasnije sam već bila na plaži. Odmah sam se bacila u vodu i malo plivala, a onda sam se vratila do peškira gde mi je palo na pamet da možda mogu da nastavim sa svojim dremanjem. Nije bio krevet, ali je bio mekan pesak, pa i nije bilo tako loše, a ja sam pomislila da možda mogu da imam „dva u jednom“. Nije mi se dalo da dremam na plaži ni tog dana, kao uostalom nijednog drugog, jer smo plažu svi delili sa nekim sitnim mušicama koje su me povremeno golicale, što nisam mogla da ignorišem, a još manje sam mogla da se opustim i eventualno uspavam na plaži. Pa dobro, sedenje na divnoj plaži na Mauricijusu, makar morala da povremeno teram mušice, i nije bila previše loša stvar.
Kasnije mi se i Sneža pridružila, pa smo ostale na plaži do ranog popodneva, a onda smo se povukle u sobu jer se malo naoblačilo. Kiša je ipak padala tek kasnije popodne. Bitno je ipak reći da su ovo sve bili kratki pljuskovi, jači, slabiji, ali ipak kratki. Kako smo imale sobu sa lepom, prostranom terasom koja je gledala ka dvorištu hotela, a bila zaštićena trščanim „roletnama“ od poda do plafona koje su više bile kao zidovi od trske, osim jednog većeg otvora kroz koji smo mogle da gledamo to dvorište, ta kišica nije ni previše smetala. Bile smo na odmoru.
Već sledećeg dana je usledilo novo pokretanje, bez obzira na vreme koje je bilo lepo i uglavnom sunčano. Rešile smo da nešto i obiđemo na Mauricijusu, i to smo odlučile da uradimo same; hoću da kažem bez bilo kakve lokalne agencije.
Mauricijus je ostrvo koje u svom najdužem delu (po osi sever-jug) ima 65 km, dok mu je najveća širina (po osi istok-zapad) 45 km. Ukupna površina mu je skoro 1.900 kvadratnih kilometara.
Javnim autobusom smo prvo otišle u Port Luj (Port Louis), glavni grad Mauricijusa, ali ne da bismo ga obilazile, već smo samo promenile autobus i uputile se do mesta koje se zove Centar Flaka (Centre de Flacq). Mesto se zove ovako, možda, neobično, ali to potiče od činjenice da se region u kojem se ono nalazi zove Flak, a onda mu to mesto dođe kao centar tog regiona, pa naziv dobija pravi smisao.
Autobuska stanica u Port Luju
Razlog zašto smo se tamo uputile baš ovog dana bio je da je bila sreda, a sredom se u ovom mestu organizuje neka velika pijaca, pa smo htele da vidimo kako to izgleda.
Mi smo u početku ovog izleta bile veoma uzbuđene u pozitivnom smislu, jer nas je ta vožnja autobusom, možda i zbog muzike koja je često imala indijski prizvuk, podsećala na Indiju koju obe volimo, ali kako se autobus vukao i stajao na puno mesta zbog čega smo gubile puno vremena ni u čemu, izbor prevoznog sredstava nam se sve manje i manje sviđao. S druge strane, kako je autobus išao okolo-naokolo, mogle smo da razgledamo istočne delove Mauricijusa. Ima, na primer, puno polja sa šećernom trskom.
Plantaže šećerne trske na Mauricijusu
Inače, vozi se levom stranom, što je uticaj Britanaca, ali je glavni zvanični jezik francuski (uz engleski), što je uticaj Francuza.
Vožnja autobusom na Mauricijusu
Mauricijus je gotovo savršen primer za „Ko je ko“ u oblasti kolonijalnih osvajanja (fale samo Španci). Dakle, ovo ostrvo je bilo nenastanjeno do početka 16. veka. Mislim, bilo je nenastanjeno ljudima, ali je tu svakako bilo života (na primer, čuvena ptica dodo), za koje novi „vlasnici“ ostrva nisu ni najmanje marili. O tome sam već pisala u prethodnom delu priča sa putovanja po Mauricijusu. Uzgred budi rečeno, ti dođoši isto ne bi marili ni da su u pitanju bili ljudski stanovnici ostrva; samo treba pogledati šta se desilo u ostatku sveta koji nije bio originalna teritorija ovih kolonijalnih grabežljivaca.
Ali, da se vratim na istorijat Mauricijusa: 1507. godine su Portugalci ovde osnovali neku svoju bazu. 1638. godine dolaze Holanđani, koji su ujedno i zaslužni za današnji naziv ostrva, i oni su od tada počeli da se ovde naseljavaju. Mada su od početka doveli i robove sa Madagaskara da bi im radili na seči abonosa, kao i na plantažama šećerne trske koju su upravo Holanđani ovde preneli, sve to ipak nije bilo dovoljno isplativo i Holanđani su ostrvo napustili 1710. godine.
Zatim dolaze Francuzi. Tačnije 1715. godine. Oni su ostrvu čak promenili ime u Il d Frans (Isle de France), a ono je u njihovom posedu bilo do 1810. Kao deo Napoleonovih ratova, Francuzi i Britanci su se borili i oko drugih teritorija, a ne samo onih u Evropi, i tako su krajem 1810. godine Britanci osvojili ostrvo kojem su vratili naziv Mauricijus. Ipak, deo sporazuma oko preuzimanja ostrva dozvoljavao je stanovnicima da zadrže svoju imovinu, kao i da koriste francuski jezik.
I, konačno, nezavisnost ostrva je proglašena početkom 1968. godine, s tim da je britanska kraljica Elizabeta ostala kao šef države. Sve do 1992. godine, kada je Mauricijus proglašen za republiku (ali ipak u okviru Komonvelta).
Dakle, ja sam čitavu ovu istoriju svela na boravak na ostrvu koje je nekada bilo nenastanjeno, a gde smo se sada vozile levom stranom puta pored velikih plantaža šećerne trske, dok smo na radiju slušale francuski jezik.
I tako smo stigle u Centar Flaka, gde smo pronašle pijacu i malo je obišle. Ima robe razne – pelcera, raznolike kineske robe, ali ima i šarenih šalova od pašmine, kao i voća i povrća.
Što se voća tiče, videle smo dosta očišćenih malih ananasa kojima je ostala ona „ćuba“, a prodaju se u kesici, pa onda mogu da se okrenu i drže kao sladoled dok se jedu. Takođe je bilo dosta i pitaje ili zmajevog voća, a posebno mi je bilo zanimljivo da sam videla i crvenu verziju (obično sam ranije viđala samo belu).
Pitaja ili zmajevo voće
Crvena pitaja ili zmajevo voće
U delu sa povrćem, najzanimljivije su mi bile ljute papričice. I Sneža i ja ih volimo i skoro sa svakog putovanja kući nosimo ljute papričice kao uspomenu koja traje (barem izvesno vreme).
Tezga sa ljutim papričicama
Ipak, mi nismo došle u istočni deo Mauricijusa zbog ljutih papričica. Zbog toga smo hvatale novi autobus i njime se prebacile do mesta Tru d’O Dus (Trou d’Eau Douce) na samoj istočnoj obali.
Deo istočne obale Mauricijusa
Deo istočne obale Mauricijusa
Dolazak u ovo mesto nam je bio bitan, jer smo mi zapravo išle na jedno ostrvce u blizini obale, a do njega se stizalo čamcem koji vozi iz Tru d’O Dusa. Naše glavno odredište ovoga dana bilo je ostrvce Il o Serf (Île aux Cerfs).
Kada smo se ukrcale u čamac, prvo smo se malo vozile po delu koji je početak otvorenog mora, a onda je čamac krenuo jednim gotovo prolazom između ostrvaca (par većih i niz malenih) i kopna. Tu je raslo dosta mangrova i povremeno je izgledalo kao da se vozimo uzanim kanalima, dok je čamac išao dosta sporo da ne bi pravio velike talase koji mogu da ugrožavaju rastinje, a svakako i podvodne stanovnike.
Na putu ka ostrvcetu Il o Serf
Il o Serf se nalazi pored istočne obale Mauricijusa i to je zapravo privatno ostrvo, ali su njegova vrata širom otvorena za posetioce. Na ostrvcetu koje nije naseljeno, a namenjeno je samo turistima, i koje ima 87 hektara postoji nekoliko restorana, kao i golf teren. Ovde svakog dana čamcima iz Tru d’O Dusa dolaze kako strani turisti, tako i lokalni stanovnici, jer je ostrvce popularno zbog divnih peščanih plaža.
Iskrcale smo se na Il o Serf
Deo velike plaže najbliže pristaništu za čamce
Deo turističke infrastrukture na Il o Serf