Maroko 2010, 8. deo (Fes, Erašidija)

Pošto sam se zatekla u Medini u Fesu, tačnije u delu grada koji se zove Fes el-Bali, u petak, i to rano popodne, morala sam da se suočim sa zatvorenim ustanovama i radnjama. Ne samo da je petak sveti dan u muslimanskom svetu, već je bilo i vreme ručka.

Prateći lokalne običaje vezane za pauzu za ručak, uputila sam se ka jednom jako dobrom hotelu u kojem je naravno postojao i restoran. Prvo sam prolazila kroz neke slikovite delove Fesa el-Balija.

Fes, detalj

Kada sam 2025. godine pisala ovaj putopis, istinski nisam mogla da se setim kako sam se uopšte odlučila za ovaj hotel i kako sam ga pronašla. Ali, na svu sreću sam ja tu napravila fotografije i snimala video-kamerom, pa sam tako mogla da osvežim svoje sećanje na neke detalje.

Prvo da se pozabavim prilazom hotelu koji sam u stvari snimila na kraju. Kada sam ovde tek stigla, bila sam gladna, pa sam morala malo i da požurim, te tada nisam ništa slikala. Takođe mi je bilo bitno i da se malo odmorim jer mi je bilo vruće tokom šetnje. Bio je kraj marta i temperature u Maroku su rasle, a ja i moje telo takve temperature očekujemo tek u junu.

Hotel u Fesu u koji sam išla na ručak, detalj

Bilo kako bilo, uskoro sam sela u restoran sa švedskim stolom, tako da sam mogla lepo da izaberem hranu. Kada sam prilikom pisanja ovih priča videla količinu hrane koju sam pojela, pitala sam se kako sam uspela. Ali, zapravo je sve bilo i veoma ukusno i lagano.

Deo ručka u Fesu

Pošto sam utolila glad, čak sam se setila i da slikam restoran u kojem sam ručala.

Hotel u Fesu u koji sam išla na ručak, detalj

A onda sam još malo prošetala po hotelu, popevši na jednu terasu odakle sam imala izvanredan pogled na Medinu u Fesu i uopšte okolinu.

Hotel u Fesu u koji sam išla na ručak, detalj

Fes

Fes, detalj

Posle ovog divnog i obilnog ručka, nastavila sam da šetam po Medini u Fesu. Sada sam bila potpuno opuštena i gotovo da nisam ni morala da proveravam svoj vodič i svedenu mapu koju sam imala u njemu – nepogrešivo sam se kretala u pravcu koji mi je odgovarao. Usput sam intenzivno uživala u detaljima koji su mi upadali u oči.

Fes, detalj

Usput sam se čak i zavlačila u neke sporedne ulice i moram da priznam da sam intenzivno uživala u svemu ovome. Evo i kratkog video-zapisa koji ilustruje kako su neki delovi Fesa el-Bali izgledali 2010. godine, mada me ne bi ništa iznenadilo da je i dalje ovakvo stanje.

Zatim sam otišla do Muzeja islamskih umetnosti Dar Bata koji se smatra jednim od najboljih u Maroku, a svakako ne bi smeo da se preskoči.

Muzej je smešten u nekadašnjoj kraljevskoj palati podignutoj krajem XIX veka.

Muzej islamskih umetnosti Dar Bata, detalj

U muzeju koji je osnovan 1915. godine nalazi se zbirka od oko 6500 istorijskih i umetničkih predmeta, ali ni ovde nije bilo dozvoljeno da se snima unutra, tako da sam fotografisala samo spolja.

Muzej islamskih umetnosti Dar Bata, detalj

U okviru muzeja je i divna bašta urađena u andaluzijskom stilu, ali je ona napravljena tek početkom XX veka kada je palata pretvorena u muzej.

Muzej islamskih umetnosti Dar Bata, detalj

Posle posete muzeju krenula sam da se vraćam ka kapiji Bab Bu Dželud kroz koju sam i ušla u istočni deo Medine, tj, Fes el-Bali. Ona je i dalje bila izuzetno lepa, ali sada osvetljena na nešto drugačiji način.

Fes, detalj

Uskoro sam izašla iz Fesa el-Bali kroz kapiju Bab Maruk (Bab Mahrouk) kroz koju sam i ušla, a zatim sam se uputila u pravcu zapadnog dela Medine koji se naziva Fes Dždid što znači „novi Fes“. Fes Dždid ne treba brkati sa Vil nuvel koji je savremeni deo grada južno od Medine.

Fes, detalj

Prvo sam došla do kapije Bab Šems (Bab Chems) i kroz nju sam došla do parka koji se danas najčešće naziva Džnan Zbil (Jnan Sbil), dok je u vreme moje posete 2010. godine, moja knjiga-vodič pominjala naziv Bu Dželud (Bou Jeloud).

Fes, detalj

Postoji još jedna bitna razlika u vezi sa parkom. U vreme moje posete, ovaj park se rekonstruisao, tako da poseta nije bila dozvoljena, ali sam kroz metalnu ogradu uspela da napravim jednu fotografiju.

Fes, detalj

Nastavila sam dalje ulicom pored parka, a usput sam videla i delove zidina koje okružuju Medinu u Fesu.

Fes, detalj

Tako sam došla do jedne manje bitne i impresivne kapije kroz koju sam ušla u Fes Dždid.

Fes, detalj

Fes Dždid je kao novi deo grada (u odnosu na Fes el-Bali) osnovan 1276. godine i tu se i danas nalazi Kraljevska palata uz koju ide i ogromna bašta, tačnije, privatni park.

Ja tu, naravno, nisam išla, ali sam se sada za početak uvukla u ulice Fesa Dždida koje su bile veoma žive. Činilo mi se da je tu mnogo manje stranaca, a mnogo više lokalnog stanovništva koje je izašlo da pazari, jer je popodnevna molitva bila završena.

Fes, detalj

Nešto dalje sam prošla i u blizini džamije al-Hamra. Ne zna se tačan datum njene izgradnje, ali se pretpostavlja da je to bilo u XIV veku. Iz glavne ulice koja se zove „Velika ulica“ (Grande Rue), mogla sam lepo da vidim njen minaret.

Fes, detalj

Morala sam malo da se probijam kroz gužvu, ali sam tako došla i do dela Fesa Dždida koji se zove Mela, a to je nekada bila jevrejska četvrt.

Fes, detalj

To da je ovo bila jevrejska četvrt lako može da se zaključi po prozorima i terasama koji su okrenu ka ulici.

Fes, detalj

Nastavivši šetnju, došla sam i do prostranog trga sa kojeg se ulazi u Kraljevsku palatu.

Fes, detalj

Ovde sam ponovo naišla na nekog Nemca s kojim sam se srela u Muzeju drvenih umetnosti i zanata Nedžarin, a koji sam pominjala u prethodnom nastavku putopisa. Tako smo krenuli sa pričom o putovanjima i raznim drugim stvarima, pa je u tome prošlo više od sat vremena, mada smo i šetali tokom tog perioda.

To mi i nije bio veliki problem, jer sa ovog prostranog trga ispred Kraljevske palate kreće ulica koja vodi direktno ka Novom gradu, tj, Vil nuvel.

Fes, detalj

Ja sam ovde praktično završila sa obilaskom Medine u Fesu, ali sam pre nego što sam krenula širokom avenijom još snimila i kapiju Bab Al Amer.

Fes, detalj

Pričajući sa tim Nemcem stigla sam i do Vil Nuvel. Tu smo se i rastali, jer sam morala da još odem u internet-kafe, a onda i nazad u hotelsku sobu, jer sam narednog dana ustajala jako rano.

Tako sam već u 6 ujutru bila na autobuskoj stanici u Fesu, pa sam se odmah i smestila u autobus kojim je trebalo da se prevezem za Erfud.

Autobus je delovao dosta staro, a putovanje je trebalo da traje oko 11-12 sati (razdaljina je oko 420 km), ali šta da se radi. Govorila sam sebi da me tako vodi put (kroz život i na ovom putovanju). Osim toga, tešila sam se da sam našla slobodno sedište u prvom redu iza vozača, a pored prolaza. Smatrala sam da će mi to omogućiti da imam srazmerno lep pogled na predele, a moći ću i noge da ispružim.

Međutim, taj autobus je trebalo da krene u 6.30, ali su onda neki zvanični ljudi ušli u autobus i rekli da pređem u drugi koji polazi u 07:00 i ide do Erašidije. Navodno, karta važi, sve sređeno i sl.

Dakle, prešla sam u taj drugi autobus i nije bilo loše. Čak je i sam autobus za nijansu bio bolji od originalno planiranog. U neka doba je kroz autobus prošao neki zvanični baja, koji nam je uzeo karte do Erfuda i dao do Erašidije. To mi je bilo jasno po samoj ceni koja je bila niža i, naravno, bez kusura, ali su me i dalje ubeđivali da je sve u redu. Naravno da na kraju nije sve bilo u redu, ali o tome ću da pričam kasnije.

Za sada da kažem da smo krenuli na vreme i usput sam pokušavala i da dremam, ali nisam uspela.

U nekom trenutku tokom prepodneva smo napravili pauzu u jednom usputnom selu. Mislim da smo u to vreme već bili u području Srednjeg Atlasa, ali objektivno nisam imala pojma gde sam.

Na putu od Fesa do Erfuda

Posle pauze smo krenuli dalje, pa sam iz autobusa povremeno slikala predele kroz koje smo prolazili. Pošto je autobus vozio prilično sporo, uopšte nije bio problem da ja fotografišem dok smo se kretali.

Na putu od Fesa do Erfuda

Put je istinski bio dugačak, ali sam zaista mogla i da usput vidim dosta zanimljivih detalja. Negde su to bili snegom prekriveni vrhovi planina koji su se bledo videli u daljini, ili su to bile ovce, a negde i tradicionalne kuće na selu, ili savremenije kuće u manjim mestima kroz koje je vodio put.

Na putu od Fesa do Erfuda

Predeli su uglavnom delovali suvo, ali je povremeno bilo i rastinja, a takođe su se ravničarski delovi smenjivali sa planinskim visovima.

Na putu od Fesa do Erfuda

Takođe sam u međuvremenu počela da se „družim“ i sa jednom preslatkom devojčicom koja je sedela sa druge strane prolaza, svojoj majci u krilu. U nekom trenutku je ona prešla kod mene u krilo, ja sam joj malo pevala „Taši-taši-tanana“, a onda se ona samo opustila i uspavala u mom naručju. I tako je spavala 2 sata!!! Ukočile mi se ruke, ali mi je i prijalo. Posle nekog vremena se probudila, pa se vratila kod svoje mame. Mamin zagrljaj je ipak najlepši i najtopliji, ali pre nego što je prešla kod mame, poljubila me je u obraz.

Moja „drugarica“ sa puta

Osim što mi je devojčica bila izuzetno slatka, bila mi je zanimljiva i njena mama. Ona je nosila nekakvu vrstu čadora, koji je meni ličio kao da je debelo ćebe prebacila preko sebe. Preko lica je imala nikab i jedino je u predelu očiju imala tanak prorez, ali je zanimljivo da sam i na osnovu samo toga mogla da zaključim da je to jedna lepa mlada žena.

Naravno da je meni to bila čudna garderoba. Ne samo da mi je bilo neobično da je baš toliko prekrivena (uostalom na prethodnoj fotografiji se vidi starija žena koja je sedela pored nje, a čije se čitavo lice sasvim lepo vidi, što znači da samo prorez kod očiju nije obaveza), već sam mislila i kako bih se ja onesvestila od vrućine da sam tako nešto stavila preko sebe.

Da ne bude zabune, ja sam imala duge pantalone, majicu na široke bretele, ali i pamučnu košulju sa dugim rukavima preko te majice. Mada je košulja bila otkopčana, ipak sam bila srazmerno „pristojno“ obučena, dovoljno prekrivena. Ovo je bio moj „stil“ oblačenja dok sam bila u Maroku i apsolutno nikakvih problema nisam imala tokom čitavog putovanja.

S druge strane, ta značajna razlika u garderobi me je nagnala i da razmišljam o nekim temama. Ljudi u okviru „Zapadne civilizacije“, pre svega liberalno-hrišćanske, skloni su da kritikuju ovakav način oblačenja žena u tradicionalnim muslimanskim zemljama, smatrajući da to ugrožava prava žena i da su zbog toga one potlačene. Možda jesu, možda nisu. Setila sam se ponovo priče sa recepcionerom iz Meknesa koji je očigledno bio manji od makovog zrna u odnosu sa svojom ženom, a sigurna sam da se ona oblači tradicionalno (u lokalnom smislu).

Pitanje koje mi je ostalo bez odgovora, jeste: „Da li su te žene koje se ovako oblače srećne?“. Verujem da mnoge jesu, kao što mnoge i nisu. I po tom kriterijumu su one potpuno iste kao i žene koje žive u okviru „Zapadne civilizacije“, koje mogu da se oblače (ili svlače) koliko i kako god žele. Žene na Zapadu mogu da imaju koliko god momaka žele pre braka (ako uopšte i žele da se udaju, ali hajde da se držim tradicionalnog modela) i to isto važi i za mladiće – i oni mogu da „isprobavaju“ različite devojke pre braka. Pa ipak, ako imamo tako veliku slobodu, ako možemo da se oblačimo kako hoćemo, ako možemo da isprobavamo različite partnere pre braka, pa i da živimo sa partnerom sa kojim se kasnije i venčamo, otkud onda toliko propalih brakova i razvoda?

Mada nisam došla ni do kakvog ozbiljnog zaključka i odgovora, ipak sam shvatila da, dakle, nije sve pitanje garderobe.

U vezi sa garderobom sam primetila još jednu zanimljivost, ali se to odnosilo na ovu devojčicu. Kako mi je spavala u naručju, mogla sam da dobro vidim šta ima na sebi: 2 potkošulje, majicu i džemper, a dole hulahopke, čarapice preko, somotske pantalone i - čizme! U vreme mog boravka, u Maroku je dnevna temperatura već dostizala oko 25 stepeni i po slikama se vidi da sam ja ovde prolazila kroz pustinju. Pa ipak, dok mi je ova devojčica spavala u naručju nije joj se pojavila ni kap znoja na licu!!! Mislim da bi se dete u Srbiji pod ovakvim okolnostima onesvestilo od vrućine i znojenja.

U svakom slučaju, kada smo pravili pauzu u nekom gradu, otišla sam do jedne prodavnice i slatkoj devojčici iz autobusa kupila slatkiš. Pošto ne znam lokalne običaje, dala sam ga njenoj majci, a ona ga je prosledila devojčici.

Na putu od Fesa do Erfuda

Takođe sam ovde i ručala, ali i snimala razne detalje po gradu i kasnije pored puta.

Na putu od Fesa do Erfuda

Kada smo stigli u Erašidije, dočekalo me je iznenađenje. Ne radi se o tome da je ovaj autobus brže vozio i stigao ovde pre očekivanog vremena, što se desilo, već je problem nastao zato što je tu bila završna stanica autobusa i on nije išao dalje. Ovo, naravno, nije važilo samo za mene, već i za lokalce. Bez obzira što ne znam jezik, jasno mi je bilo da se jedan čovek zbog ovoga silno raspravljao sa kondukterom u Erašidiji, ali nije bilo svrhe. Autobus jednostavno nije išao dalje, a drugog autobusa za Erfud nije bilo ni od korova.

Pomalo zbunjena, sa svojim rancem, stajala sam tako na platou gde sam izašla iz autobusa i razmišljala šta sada da radim daleko na istoku Maroka.

Evo i karte koja pokazuje gde sam sve bila tokom ovog boravka u Maroku 2010. godine, uključujući i Erašidiju.

Menu