Maroko 2010, 13. deo (Esauira)
Esauira je jedan izuzetno šarmantan grad na marokanskoj obali Atlantskog okeana. Na sledećoj karti se vidi gde je on smešten, kao i koja sam sve mesta obišla tokom ovog putovanja po Maroku (i delu Španije) 2010. godine:
Sada sam već ušla u završnu, srazmerno mirnu fazu ovog putovanja i ostalo mi je samo još da se obilazeći par gradova na obali vratim do Kazablanke odakle sam imala povratni let za Beograd (preko Rima).
To je značilo da ću i dalje da obilazim zanimljiva i značajna mesta, ali je ukupna razdaljina između Esauire i Kazablanke, od oko 350 km, sa predviđenim spavanjem u Safiju (na oko jedne trećine ove razdaljine), delovala gotovo neozbiljno imajući u vidu gde sam sve bila i koliko sam se dugo vozila prethodnih dana.
Medina u Esauiri se nalazi na Uneskovoj Listi svetske baštine kao izuzetan primer utvrđenog grada s kraja XVIII veka podignutog u skladu sa principima tadašnjeg evropskog vojnog graditeljstva, naravno u kontekstu Severne Afrike. Kao velika međunarodna luka, koja se do sedme decenije XX veka zvala Mogador, Esauira je predstavljala i važnu tačku na trgovinskim putevima između Maroka i Sahare sa jedne strane, i Evrope i ostatka sveta s druge.
Ja sam ovde izabrala da uzmem sobu u hotelu koji se nalazi upravo u okviru medine, tako da sam posle ostavljanja stvari u sobi i početnog fotografisanja sa terase na vrhu hotela izašla na ulicu i krenula u šetnju.
Kako se ispostavilo, Esauira je jedno poprilično turističko mesto, pa sam i ovde videla zapadne turistkinje koje su mirno sedele u baštama restorana-kafea, tj, na otvorenom. Nekako su mi ovi prvi utisci o Esauiri bili toliko pozitivni da sam čak pomislila da ostanem još jedan dan duže i da ništa ne radim osim da sedim po restoranima i kafeima, i eventualno malo šetam po gradu. Na kraju nisam to uradila, ali je to zato što sam imala sasvim dovoljno vremena i da obilazim, i da se odmaram, i da sedim po restoranima i kafeima, a da se ipak pridržavam svog prvobitnog plana. Uostalom, Medina u Esauiri, kao najzanimljiviji deo, nije velika i prilično lako i brzo može da se obiđe.
S druge strane sam bila istinski oduševljena da sam ovde došla. Ne znam tačno šta je to što je mene ovde toliko privlačilo, ali sam bila svesna da sam bila ushićena i sve mi se dopadalo.
Usput sam prošla i pored jednog štanda gde se prodaje sveže naceđeni sok od pomorandže, a to nikako ne treba propustiti.
Ovo je bilo tek moje prvo i površno upoznavanje sa Esauirom, ali mi je jako prijalo. Ubrzo sam izašla iz prostora medine i krenula da šetam pored same obale Atlantskog okeana.
Takođe sam mogla da odavde vidim i zidine koje opasavaju Medinu u Esauiri.
Ne znam šta je ovde na kamenitoj obali moglo da se pronađe, ali je bilo jasno da su i ljudi i galebovi bili zainteresovani.
Mada se ne bi reklo po talasima koji su mogli da se vide i jakom vetru koji je duvao, luka u Esauiri je prilično mirno utočište za brodove i ribarske čamce jer je delimično zaštićena ostrvom Mogador, ali to nije ono što može da se vidi na sledećoj fotografiji (na desnoj strani). Ovo je Malo ostrvo.
Kod luke se nalazi i jedna skala (sqala), što je naziv za bastion koji brani medinu. Ova se zove Skala u luci, a postoji još jedna koja se zove Skala u kazbi.
Deo zidina koje odvajaju medinu od luke je i kapija Bab el-Marsa.
Esauira je i danas, kao i u prošlosti, jedna od najvažnijih ribarskih luka u Maroku, mada bi čovek mogao da posumnja u to kada vidi ribarske čamce koji deluju nabacano. Naravno, ovo su čamci koji su izvučeni na suvo. Nasuprot ovom mestu je luka u kojoj su ribarski čamci i brodovi sasvim lepo i uredno parkirani, ali njih nisam slikala.
Južno od luke se pruža velika plaža koja se i zove po gradu – Plaža u Esauiri.
U vreme moje posete (kraj marta 2010. godine), bilo je suviše hladno da bi ikome palo napamet da se ovde kupa, ali je ipak bilo i ljudi, a još više galebova, koji su koristili lepe strane ove velike plaže.
Sad sam ponovo krenula da se vraćam u prostor Medine u Esauiri, a na jednom mestu lepo mogu da se vide zidine koje je opasavaju.
Ono što je zanimljivo u vezi sa ovim parkom koji se vidi na prethodnoj i na sledećoj fotografiji jeste da se on nalazi na trgu Orsona Velsa. Razlog zašto je trg u Esauiri nazvan po čuvenom američkom režiseru i glumcu je taj da je on boravio u gradu početkom šeste decenije XX veka i tu je snimao svog „Otela“ tako da se u filmu povremeno pojavljuju zidine i uzane uličice Medine u Esauiri čime je dodatno uticao na popularnost ovog gradića među stranim turistima.
Ušavši ponovo u prostor Medine u Esauiri, samo sam nastavila neobavezno da šetam i povremeno fotografišem.
Tako sam došla i do glavne ulice kojom sam i ušla u Esauiru kada sam sa onim „taksistom sa kolicima“ išla ka hotelu. Sada sam već opuštenije mogla da snimim i ulicu i zanimljive detalje poput ljudi ili lukova koji postoje duž ulice (vide se kroz srednji luk na desnoj strani sledeće fotografije).
Pošto mi je namera sada bila da odem do zidina Esauire, odavde sam se uvukla u uske ulice medine i moram da priznam da mi je to dosta prijalo, jer tu nije duvao jak vetar, a prizori su bili divni.
Već sa pomenula da se medina, tj, stari grad u Esauiri smatra značajnim na međunarodnom nivou jer ona predstavlja odličan primer utvrđenog grada u ovom delu sveta iz druge polovine XVIII veka, spajajući uticaje i Portugalaca, i Francuza, i Berbera. S druge strane, raniji naziv Esauire, Mogador, potiče od feničanske reči „migdol“ što znači „mala tvrđava“. To svakako pokazuje da je na ovom mestu postojalo nekakvo utvrđenje i mnogo ranije.
Međutim, fortifikacije koje okružuju stari grad i koje se i danas mogu videti podignute su pre svega pod uticajem Vobanovog modela. Uzgred, Voban (1633-1707) je bio čuveni francuski vojni inženjer, a njega sam već pominjala u: https://www.svudapodji.com/fns-12/.
Danas se deo fortifikacija koristi i za radnje sa robom koja je pre svega namenjena turistima, tj, stranim posetiocima.
Ali, kada se ovde prođe, jedna od mogućnosti je da se na zidine popne preko jedne rampe.
Čitav ovaj deo je toliko slikovit i upečatljiv, da su se ovde snimali neki veoma poznati filmovi i serije. Već sam pomenula Orsona Velsa koji je svog „Otela“ snimao u Esauiri. Pogotovo su bedemi zanimljivi, pa tako sa njihovim snimkom i počinje sam film. Osim toga, ovde su snimane i neke scene iz serije „Igra prestola“.
Ono što je u vreme moje posete bilo posebno upečatljivo je, međutim, bio – vetar. Temperatura nije bila previše niska, ali je duvao izuzetno jak vetar, a ja sam na svu sreću imala na sebi specijalnu jaknu koja je baš predviđena da štiti od vetra. Mada sam se tokom putovanja po Maroku više puta pitala zašto li sam je ponela, ovom prilikom je ona u potpunosti opravdala svoje postojanje u mom životu i mom prtljagu. Izuzetno dobro me je štitila. Osim toga, dobro je bilo i da sam imala maramu za glavu, jer bi mi se kosa skroz umrsila. S druge strane, morala sam nekoliko puta da brišem naočare jer se na njima stvarala fina skrama od – soli. Naime, vetar je nosio gotovo neprimetno sićušne kapi morske vode i da nisam nosila naočare, verovatno ne bih ni bila svesna da je toliko soli u vazduhu.
Ali, upravo vetar, koji često duva i koji je obično veoma jak, predstavlja još jednu od stvari po kojima je ovaj grad poznat. Naime, imajući u vidu redovno duvanje jakog vetra, čitav ovaj deo obale oko Esauire je poznat kao centar za kajting i jedrenje na dasci.
Naravno, i ovog dana je duvao jak vetar i mada nisam videla nikoga da jedri po moru, sasvim lako mogu da shvatim popularnost ovog mesta u ovom kontekstu.
Na bedemima postoje i starinski topovi koji su tu lepo poređani, a nešto dalje sam mogla da vidim bastion Skala u luci, ali i ostrvo Mogador, kao i Malo ostrvo.
Ipak, ovde sam došla u ovo vreme da bih mogla dobro da vidim zalazak sunca iza uzburkanih voda Atlantskog okeana.
Posle sam otišla na jednostavnu večeru i time sam završila ovaj dan. Fotografije hrane i nisu baš uspele (svetlo nije dobro i pomalo su mutne), ali ipak lepo ilustruju šta sam jela, a sve je bilo veoma ukusno.
Naredno jutro sam namerno ustala rano jer sam htela da prošetam do zidina kada nema puno ljudi i kada sunce tek izlazi. Ipak, za početak sam snimila pogled sa terase moje hotelske sobe, a tu su me dočekali divni mirisi sveže ispečenog peciva. Nažalost, to se ne može preneti fotografijom, već samo može da se zamišlja. Takođe je i sve delovalo prilično mirno, u smislu da nije bilo ljudi na ulici i da nije duvao onako jak vetar kao prethodne večeri, ali su se čuli jutarnji pozdravi lokalnih pevaca.
Obukla sam se i ponovo popela do terase na vrhu hotela odakle sam snimila jednu slikovitu obližnju zgradu.
Ubrzo sam bila na ulicama Medine u Esauiri, pa i na zidinama. Međutim, dok sam došla dotle, shvatila sam da je onaj utisak da vetar ne duva bio samo varka, ili trenutak, ili činjenica da je moj hotel bio u uskoj ulici, pa možda vetar nije dotle dobacivao. Moja vetrovka je ponovo odigrala svoju odličnu ulogu, s tim da je sada bilo i hladno jer je bilo rano ujutru.
Sada sam i malo bolje mogla da vidim ostrva koja se nalaze prekoputa Esauire, a koja sam već pominjala. Veće ostrvo se zove Mogador i upravo ono svojim položajem štiti uvalu kod Esauire, pa je tako tu bilo dobro podići luku. Na ostrvu mogu da se vide ostaci nekadašnjeg zatvora iz XIX veka. Na Manjem ostrvu se vide ostaci nekadašnjeg portugalskog utvrđenja.
Mada sam uživala u pogledu sa zidina Esauire gde sam malo prošetala, veoma mi je prijalo kada sam se ponovo zavukla u ulice medine, jer je tu ipak manje duvalo, pa mi je bilo i manje hladno. S druge strane, sada sam više obratila pažnju da divno slikovite detalje starog grada koji je još uvek „spavao“ pošto još nije bilo ni 8 sati ujutru.
Do sada sam uglavnom pominjala zidine Medine u Esauiri, ali ovo kulturno dobro se nalazi na Uneskovoj Listi svetske baštine ne samo kao primer vojnog graditeljstva, već i kao primer multikulturalnog centra, mesta u kojem su od samog osnivanja živele različite etničke i religiozne grupe. Uzgred, kulturno dobro Medina u Esauiri obuhvata i arhipelag Pirpirer (Iles Purpuraires) ili arhipelag Mogador na čijim se prethodno pomenutim ostrvima nalaze važni kulturni i prirodni lokaliteti.
Medina u Esauiri je osnovana relativno kasno (u drugoj polovini XVIII veka) kao izraz želje da tu bude kraljevska luka i glavni trgovinski centar Maroka koji je otvoren ka spoljašnjem svetu, što je i bio slučaj ne samo krajem XVIII veka, već i tokom čitavog XIX veka.
Mada nije velika, meni je šetnja ovde izuzetno prijala, a posebno su mi se dopali različiti portali koje sam uočila.
Prošla sam i pored nekih veći viđenih delova, a onda sam se vratila u hotel da se dopakujem i doručkujem.
Ipak, pre nego što sam se vratila u hotel, pošto su počele da se otvaraju radnje, svratila sam u jednu da bih upravo ovde kupila nešto veoma specifično. U pitanju je – ulje. Ne bilo kakvo ulje, već arganovo ulje koje se tradicionalno proizvodi baš u okolini Esauire.
Naime, ovo ulje se dobija od semenki drveta Argania spinosa koje je endemsko i raste samo u Maroku i na jugozapadu Alžira. Tradicionalno se ulje koristi umesto maslinovog ulja, tj, u ishrani, ali je od početka XXI veka postalo i prilično popularno u kozmetičkoj industriji. Dakle, bilo bi šteta da ne kupim bocu arganovog ulja na samom izvorištu.
Osim što je arganovo drvo zanimljivo zbog proizvodnje ulja, ono je veoma korisno i zato što njegovi plodovi mogu da se jedu, a i samo drvo može da se koristi kao ogrev. Arganovo drvo može da poraste do visine od 8 do 10 m, a krošnja je izrazito široka i može da ima prečnik od čak 70 m.
Ono što je posebno popularno među turistima su koze koje se penju na arganovo drveće. Priča se da je ovo jedino drveće na koje se koze penju i na internetu mogu da se vide razne fotografije koje ovo prikazuju. Međutim, to je s jedne strane loše za samo drveće, pošto koze ugrožavaju rast drveta brsteći mu lišće i jedući njegove plodove. Osim toga, koliko sam čitala, u prirodi, bez ljudske intervencije, veoma je retko da se koze penju na ovo drveće, tako da je sasvim moguće da lokalni „preduzimljivi“ turistički radnici pronalaze načine da bi ubedili koze da se popnu na često već ogolele grane. To na kraju bude zanimljiva fotografija.
Ja nisam išla u potragu ni za arganovim drvećem, ni za kozama i bila sam sasvim zadovoljna uljem koje sam ovde kupila.
Moram da priznam da mi se sve svidelo u Esauiri. To obuhvata i sam hotel koji sam morala da snimim pre nego što sam ponovo izašla na ulicu.
Sada sam prvo išla u šetnju sa namerom da utvrdim „optimalnu putanju“ do taksija za koji sam znala da će mi kasnije biti potreban, a onda sam otišla u jedan divan kafić, gde sam se udobno smestila i čitala. Bio je to već skoro pravi odmor.
U povratku do hotela, pre konačnog napuštanja Esauire, snimila sam još neke detalje ovog izuzetno lepog i slikovitog gradića.
Nešto kasnije sam autobusom krenula za grad Safi, takođe na obali Atlantskog okeana.