Madagaskar 2020, 22. deo (Anakau, Tulear, Antananarivu, Andasibe)

Poslednjeg dana boravka u mestu Anakau na jugozapadu Madagaskara moja drugarica Sneža i ja smo ponovo otišle u restoran koji se nalazio na plaži blizu našeg hotela, a gde smo ručale i prethodna dva dana. Prvog dana je ručak bio sjajan, drugog – ne baš, ali pošto je bila niska sezona nismo imale puno izbora, tako da smo ipak otišle da ručamo na isto mesto. Međutim, ovog dana je naručena riba bila sasvim dobra, tako da sam bila em punog stomaka, em zadovoljna.

Ručak u Anakauu

Bez obzira na ove dnevne varijacije, restoran je u stvari bio sasvim dobar, jednostavan, ali na sjajnom mestu. S druge strane, činilo se da je to jedini restoran koji je otvoren tokom niske sezone jer smo se tu svaki dan viđale sa jednim malgaškim bračnim parom sa kojima smo se i dovezle gliserom iz Tuleara, a oni su odsedali u hotelu koji je bio dalje od našeg u odnosu na restoran.

Terasa restorana u Anakauu u kojem smo ručale

Posle ručka smo se ponovo vratile do ležajeva u blizini našeg bungalova, ali posle osvežavajućeg kupanja i kraćeg sušenja nisam više mogla da izdržim vrelinu koja me je okruživala, pa sam se povukla u sobu. Tu sam otvorila prozore na više strana, pa me je promaja ipak malo hladila, mada je i dalje bilo dosta vruće.

Kada mi se učinilo da je vrelina malo popustila, rešila sam da odem u šetnju po okolini hotela. Naime, kako smo ovde bile samo 3-4 dana, nisam ni imala želju da se previše udaljavam od plaže, ali su me u ovu šetnju pre svega „pozvale“ ptice. Povremeno su mogle da se čuju njihove divne pesme i bilo mi je jasno da se u šumarku iza bungalova krije dosta njih.

Staza u prednjem delu hotelskog imanja

Uz put sam videla i jednog simpatičnog malog guštera.

Gušter u blizini plaže u Anakauu

A onda sam uspela da uočim i nekoliko različitih ptica.

Smeđa mina (Acridotheres tristis)

Mislim da je ovo madagaskarski čvorak (Hartlaubius auratus)

Zatim sam napustila šumarak iza hotela i otišla do oboda sela, jer sam i dalje imala nameru da se vratim na plažu, pa nisam htela previše da se udaljavam od hotela. Tu sam prvo naišla na školu.

Zgrada škole u Anakauu

Selo Anakau

Selo Anakau

Dok sam stajala na jednom proširenju i fotografisala selo, prišle su mi tri devojčice. Predvodila ih je jedna koja je bila posebno rada da se fotografiše i ja sam, naravno, pristala. A ipak, nije mi se dopao način poziranja te devojčice. Ona je, kao i njene drugarice, imala verovatno oko 11-12 godina, a dok je pozirala nekakvu plastičnu kuglicu je stavila između zuba i pokušavala da bude „izazovna“. Ne znam gde je to videla, na koga se ugledala i kakve su joj ambicije u tako mladim godinama bile, ali toliko mi to nije bilo simpatično da apsolutno ne želim da prikazujem tu sliku nikome.

Meni je mnogo simpatičniji bio detalj koji sam uočila na jednoj seoskoj kući. Obratite pažnju na katanac koji stoji na dovratniku. Kuća deluje kao da može lako da se sruši, ali katanac ipak tu stoji da vrata mogu da budu sigurno zaključana.

Kuća sa katancem

Uskoro sam se vratila na plažu gde me je čekala Sneža, pa sam ponovo išla u vodu, ali je u međuvremenu počeo da duva jači vetar, pa su i talasi bili veći, tako da se nisam dugo zadržala. Dodatno me je obeshrabrivalo ulaženje u more i izlaženje iz njega. Bilo je vreme oseke, voda se dosta povukla i bilo je potrebno da se duže hoda kroz vodu da bi se došlo do iole dubljeg dela, a na plaži se stalno video različit otpad – osim komada garderobe i sličnog, bilo je u tom delu i par zarđalih konzervi, a takođe sam videla i dno polupane čaše kojoj su od zidova ostali da vire samo par špicastih vrhova. Dakle, vrlo nesimpatično. I moja drugarica i ja smo prošle dobro, nismo se povredile niti ubole ni na šta od toga što se moglo videti na plaži, ali to sve svakako kvari utisak. Mada zaposleni u našem hotelu redovno sa pletenom korpom koju vuku obilaze deo plaže pored kojeg se nalaze bungalovi i u korpu ubacuju razni otpad koji izbacuje more, bojim se da će predivne plaže ovog sveta vremenom sve više i više ličiti na deponije.

Plaža u Anakauu

Zato sam veći deo kasnog popodneva provela ležeći ili sedeći na ležaljci i posmatrajući dešavanja oko sebe.

Kasna popodnevna šetnja po plaži

Naravno, ponovo sam uživala i u zalasku Sunca.

Sunce zalazi nad pučinom Indijskog okeana

Sunce zalazi nad pučinom Indijskog okeana

Sunce zalazi nad pučinom Indijskog okeana

Poslednje jutro sam se probudila još pre nego što je zazvonio budilnik na telefonu. Prvi razlog jeste da sam se uspavala još oko 21:30 prethodne večeri (struje je još bilo, pošto ona nestaje u 22 časa), tako da sam sasvim uredno odspavala svojih osam sati. Drugi razlog je bio da sam ovog jutra čula dosta ptica koje su se oglašavale u okolini. One su svakako puštale svoj glas i prethodnih dana, ali sam ih tada prespavala.

Jutro u Anakauu

Jutro u Anakauu

Posle doručka smo još malo sedele u hladovini, a ja sam uživala u pogledu na mirno more koje je tog jutra bilo gotovo bez talasa.

Tačno na vreme, gliser našeg prevoznika je došao već znatno popunjen putnicima, mi smo se popele u njega, a momci iz hotela su unutra ubacili naše rančeve. Meni se ovaj tip prebacivanja od mesta do mesta ponovo jako dopao i silno sam uživala. Kao da sam dobila dva po ceni jednog – i prebacivanje do željenog odredišta i izlet u vidu vožnje po moru. To svakako sve i jeste bilo tačno, ali sam ja to dosta jasno osećala i bila sam srećna.

Javni prevoz između Anakaua i Tuleara

Kada smo stigle u Tulear, oseka je bila još intenzivnija u odnosu na par dana ranije, tako da su kola koja su vukla zebui morala da uđu još dublje u vodu.

Zaprege koje vuku zebui dolaze po putnike i prtljag

Još jedna zaprega koja dolazi po putnike i prtljag

Vrlo rado bih ponovo snimala vožnju video-kamerom, ali mi se činila klimavijom, tako da sam se samo grčevito držala za ogradu na kojoj sam i sedela.

Kada smo se iskrcale iz zaprege odmah nas je dočekalo nekoliko taksista i mi smo se odlučile za jednog pošto je trebalo da idemo na aerodrom. Ja sam sa taksistom dogovorila ono što često znam da činim, a to je da nas odveze na željeno odredište, ali da nam takođe uz put pre toga stane na par mesta da bismo obavile još neke posliće. Tako smo svratile na pijacu „narodne radinosti“ da bismo kupile još koji poklon, onda smo svratile u poštu i poslale razglednice (koje su par sedmica kasnije i stigle na odgovarajuće adrese), a takođe smo otišle i u samoposlugu da bismo kupile vodu i neke grickalice za uz put. Posle toga nas je odvezao na aerodrom.

Mi smo stigle malo ranije, a avion iz Tuleara je malo kasnio, ali je sve prošlo u najboljem redu. Naime, ja sam se blago brinula u vezi sa ovim letom, jer se stalno priča kako interni letovi na Madagaskaru znaju dosta da kasne. Nama je bilo bitno da stignemo u Antananarivu što ranije, jer je odatle odmah trebalo da se kolima prebacujemo do sledećeg odredišta i za to je potrebno nešto preko tri sata vožnje.

Na aerodromu u Antananarivu nas je čekao naš vozač Riza, jer smo nastavljale sa svojim suvozemnim obilaskom Madagaskara. Uz njega nas je sačekala i sitna kiša koja je padala dosta jako. Tokom putovanja sam često pominjala da imamo sreće sa vremenom i sada nam je Riza rekao da smo zaista imale puno sreće. Naime, pre četiri dana kada nas je ostavio ispred kancelarije gliserskog prevoznika, Riza je krenuo da se vraća u Antananarivu. Sada nam je rekao da je već posle 30 km počela da pada kiša koja nije uopšte stajala, pa eto i sada kada smo mi sletele ona i dalje pada. Ja sam mu u šali rekla da ništa ne brine i da smo mi stigle, pa će kiša za jedno pola sata da stane. Krenuli smo u pravcu našeg sledećeg odredišta i dok smo se veoma sporo probijali duž obilaznice koja je vodila gradskim ulicama kroz neke delove glavnog grada dok se bolji put ne završi, kiša je zaista i stala i veći deo puta nije više ni padala. Čak se u par navrata i Sunce naziralo kroz oblake.

Kiša u Antananarivuu

Neverovatna zelena boja mladog pirinča

Pirinčana polja istočno od Antananarivua

Pirinčana polja istočno od Antananarivua

Osim što smo prolazile pored brojnih pirinčanih polja, put koji vodi istočno od glavnog grada Madagaskara, Antananarivu, vodi i pored prostranih šuma eukaliptusa. Veliki problem na Madagaskaru predstavlja uništavanje primarnih šuma. To ugrožava autohtoni biljni i životinjski svet, dovodi do erozije i spiranja plodnog sloja tla, itd. Kakvo takvo rešenje je pronađeno u sadnji eukaliptusa koji ne potiče sa Madagaskara, ali raste brzo i od njega može da se pravi drveni ugalj.

Šume eukaliptusa

Ipak, imajući u vidu da je naše sledeće odredište bilo mesto Andasibe koje se nalazi u sred zone sa prašumom, gde gotovo stalno padaju kiše (u svim sezonama), nije ni čudo da je kasnije ponovo počela da pada.

S druge strane, ovom prilikom naš najveći problem je bilo jedno duže zaustavljanje na putu. Naime, desila se neka nesreća, ne znam da li je u pitanju bila saobraćajna nesreća ili se neki kamion sa prikolicom pokvario, tek, stajali smo u mestu zajedno sa neverovatno velikim brojem kamiona barem sat vremena. Problem je da ovaj Nacionalni put (RN2) spaja glavni, najveći grad na Madagaskaru i drugi grad po veličini na ostrvu koji je ujedno i njihova najveća luka na istoku zemlje. To znači da sav prevoz robe, kao i ljudi, ide ovim putem, a on baš i nije mnogo širok, a ima puno krivina.

Dok mi stojimo, lagano se propušta saobraćaj u suprotnom smeru

Zbog onog laganog prolaska kroz tesne zaobilazne ulice Antananarivua i ovog stajanja na putu, još pre dolaska u Andasibe pao je mrak, a onda je počela da pada i jaka kiša. To ipak nije omelo Rizu da vozi veoma žustro – nisam znala da li da mu se divim ili da budem u panici. Kako sam sedela na mestu suvozača bilo mi je jasno da on vozi izvanredno dobro i pažljivo, ali sam sve vreme imala utisak da ja ne bih vozila brže od 20 km/h. Na svu sreću, nisam vozila ja, već Riza, tako da smo stigle u hotel dovoljno na vreme da smo naručile večeru koja je bila veoma ukusna. To veče sam jela piletinu u sosu od kokosa sa đumbirom, ali sam bila suviše gladna da bih fotografisala jelo.

Mada nam je internetska vremenska prognoza pretila ozbiljnom kišom, narednog dana nas je dočekalo suvo vreme, a bilo je i dosta plavog neba. Mi smo za taj dan planirale šetnju po prašumi, i fotografski i vizuelni lov na lokalne divlje zveri, tako da nam je apsolutno odgovaralo da bude suvo. Tako je i bilo – čitavog dana.

Ipak, za početak je bilo lepo probuditi se, izaći iz naše sobe i suočiti se sa mirnim hotelskim kompleksom u kojem smo boravile. Ponovo smo bile jedine gošće.

Hotelski kompleks u kojem smo odsedale tokom boravka u Andasibeu

Kao i na mnogim mestima širom Madagaskara i ovde smo videle putnikovu palmu (Ravenala madagascariensis), biljku koja zapravo i nije palma, ali su je tako nazvali. Ona je vremenom prenesena i u druge delove sveta, ali je endemska na Madagaskaru i predstavlja važan simbol ove zemlje. U toj meri da se naslikana kao simbol koristi u nazivu i na repu aviona nacionalne avio-kompanije.

Putnikova palma sa desne strane

Razlog za ovakav naziv ove biljke jeste da se priča da u korenu listova mogu da se nađu velike količine vode, pa tako putnici namernici koji ožedne mogu da se okrepe tom vodom. S druge strane, podaci ukazuju na to da se tu zaista i skuplja voda, ali da je dovoljno prljava da nikako ne bi smela da se koristi direktno, tj., bez prečišćavanja.

Posle doručka smo se odvezle do ulaza u Specijalni rezervat Analamazauča koji je deo Nacionalnog parka Andasibe-Mantadia. Tu smo platile ulaznice, a Riza je već organizovao koji će vodič da ide sa nama. Ovaj put je u pitanju bila Selena, a Sneža i ja smo se odlučile za šetnju od četiri sata stazom koja se zove „Avanturistička“. Zvučalo nam je baš dobro.

Bez mnogo uvertire, krenule smo za Selenom, prvo ravnom i širom stazom koja je vodila od centra za posetioce, a onda i uzbrdo ulazeći uskom stazom dublje u prašumu. Veoma brzo smo mogle da čujemo fantastične lemure indri, ali nismo mogle i da ih vidimo. Zvuci koje oni proizvode kada se dozivaju su veoma jaki i mogu da se čuju na udaljenosti od 3 km. Evo, da čujete kako to zvuči:

Onda smo nastavile dalje da idemo kroz prašumu prateći jasnu utabanu stazu koja je tu očigledno napravljena za posetioce. U nekom trenutku nam je Selena rekla da treba da siđemo sa staze i da uđemo u šumu, jer su u krošnjama mogle da se vide dijademske sifake (Propithecus diadema).

Dijademska sifaka

Dijademska sifaka

Dijademska sifaka

Dijademska sifaka

Jednu dijademsku sifaku sam uhvatila svojim foto-aparatom kako se držala o horizontalnu granu samo prstima svoje desne noge, dok je čitavo telo izvijala prema dole ne bi li dohvatila neke bobice kojima se hranila.

Dijademska sifaka – vrhunski akrobata

Dijademska sifaka – sada se lagano vraća na gornju granu

Inače, koliko sam uspela da shvatim, sifake su vrsta lemura koji su više skloni da na drveću stoje nekako uspravno, više skaču i mogu u jednom skoku da prevale razdaljinu i do 10 metara, a takođe i kada hodaju po zemlji to rade uspravljeni na zadnje noge i pomerajući se u stranu, pa ih zovu i „lemuri koji igraju“. Mi ih nismo videle na zemlji, ali su i ovako u granama bile veoma zanimljive. Ujedno možete i da čujete zvuke prašume:

Posle izvesnog vremena provedenog gledajući dijademske sifake vratile smo se na stazu i sada smo išle po uglavnom ravnom terenu.

Staza u Specijalnom rezervatu Analamazauča

Kada se šeta ovako kroz prašumu, osim što se čuju razni zvuci, takođe može da se vidi i mnoštvo živog sveta u različitim oblicima. Između ostalog, videle smo i jednu malu orhideju. U ovom rezervatu je posebna sezona u periodu oktobra i novembra kada cvetaju orhideje, a ovde ih po rečima našeg vodiča ima puno.

Malena orhideja

Ali bilo je tu i veoma raznolikih gljiva, kao i neobično velikih puževa i drugih beskičmenjaka.

Jedna od velikog mnoštva različitih gljiva

Moj palac i puž

Ipak, mi smo i dalje uglavnom bile usredsređene na traganje za lemurima.

Verica Ristic

Rođena sam i živim u Srbiji. Po profesiji sam slobodni prevodilac za engleski jezik, ali govorim i druge jezike (to JAKO pomaže na putovanjima). Zahvalna sam Univerzumu na svemu.

Beograd, Srbija

Prijavi se besplatno za Svuda pođi - priče sa putovanja

ili se prijavi preko RSS-a uz Feedly!