Madagaskar 2020, 17. deo (Nacionalni park Isalu)

Kada smo se od Crnog bazena vratile od obližnjeg Plavog bazena, Sneža i ja smo u jednom kraju ostavile svoje male rančeve, a onda i skinule garderobu, jer bile smo spremne – već smo imale kupaće kostime na sebi. Ja sam jedva čekala da se brčnem, ali sam za početak morala vrlo pažljivo da se bosa spustim preko stena (planinarske cipele su mi ostale kod stvari). Uspela sam, naravno, a onda i zakoračila u vodu. Dobra stvar je bila da je dno prekriveno peskom i to mi je prijalo stopalima, ali s druge strane, voda je bila apsolutno ledena. Zastala sam na trenutak i pitala se šta dalje da radim, ali sam onda rešila da se ipak pokvasim skroz. Lagano sam kvasila svoje otkrivene delove tela da bih ih navikla na ledenu vodu, polako ulazeći sve dublje, a onda sam se bacila! Brrr... Ipak, posle par sekundi, telo je bolje reagovalo, tako da sam mogla malo i da plivam, a onda sam počela i da intenzivno uživam jer voda je bila sveža, čista, bila sam okružena fantastičnom prirodom i bila je privilegija biti na takvom mestu, a da nema gužve. Uskoro je i Sneža ušla, sa istim utiscima kao i ja, a onda smo malo plutale u mestu da bismo pozirale dok nas je vodič fotografisao.

Brčkanje u Plavom bazenu

Zatim smo izašle i vratile se do stvari, gde smo se prvo malo prosušile koristeći peškire koje smo ponele sa sobom, a onda smo se i obukle. Takođe je prijalo i da stojimo na suncu i da se na taj način malo zagrejemo. Onda je jedan mladić koji je takođe tu bio rešio da ide našim koracima, ali nas je zamolio da ga fotografišemo dok je u vodi, tako da smo se oko toga malo zadržale, ali taman da se senka još malo pomeri i da vidimo „bazen“ obasjan Suncem. Međutim, voda i dalje nije imala plavu boju, ali je svakako bila kristalno čista i bistra.

Plavi bazen delimično obasjan Suncem

Zatim smo prateći vodiča krenule da se vraćamo istom stazom kojom smo i došle do prirodnih bazena. Kako se Sunce pomeralo ka svom zenitu, tako su i drugi delovi duž staze bivali osvetljeni, uključujući i deo kanjona kao i jedan „most“ kojim se prelazi sa jedne obale glavne rečice duž čijeg toka smo hodale na drugu.

Naš vodič i most preko rečice

U jednom trenutku smo međutim skrenule sa glavne staze i krenule da se penjemo uzbrdo prateći jednu očigledno potpuno veštački napravljenu stazu. Osim tog penjanja, problem nam je predstavljala i činjenica da je sada bilo znatno toplije, uz standardno visoku vlažnost vazduha.

Staza kroz šumu

Ja sam međutim imala dobre izgovore da pravim pauze i tako dođem do daha. Naime, na par mesta sam ugledala neke lokalne stanovnike, tako da sam se zaustavljala i pokušavala da ih uslikam. Za početak tu je bio jedan vilin konjic (Calophlebia karschi).

Lokalni vilin konjic

A tu je bila i jedna Madagaskarska pliska (Motacilla flaviventris), endemska vrsta ptice koja baš nije htela mnogo da pozira, pa sam morala da je „jurim“, a da je ne preplašim, pa su zato fotografije takve kakve jesu.

Madagaskarska pliska

Madagaskarska pliska

Ipak, glavni razlog zašto smo krenule tom „bočnom“ stazom bio je da bismo došle do još jednog prirodnog bazena. Kod Plavog i Crnog bazena koje smo prethodno posetile, osim nas nije bilo puno ljudi, možda četvoro, petoro, ali ovde smo bile samo nas dve i vodič. A mesto je bilo fascinantno. Fotografije, uz svu moju dobru volju, ne mogu ni približno da prenesu utiske koje čovek stiče kada se nalazi na licu mesta.

Mesto gde se nalazi još jedan prirodni bazen

Mesto gde se nalazi još jedan prirodni bazen

U pitanju je minijaturni srazmerno visoki kanjon u koji se rečica uliva sa vrha stvarajući vodopad koji se zove Vodopad Nimfi i koji je gotovo sakriven vertikalnim zidovima kanjona između kojih rečica posle vodopada kreće da veoma krivudavo teče i koji se u jednom trenutku malo širi čime se tu dobija taj prirodni bazen.

U pokušaju da što više približim specifičnost ovog mesta, evo i kratkog video zapisa:

Naravno, kada nas je vodič pitao da li hoćemo i tu da se okupamo nismo se premišljale ni sekund, već smo odmah krenule da se svlačimo. Ulaz u vodu je bio malo nezgodniji nego kod Plavog bazena, morale smo da prelazimo preko većih komada stena koje nisu omogućavale postepeni ulazak u vodu, a voda je bila podjednako hladna. Ipak, sada smo bile pripremljene, tako da hladnoća vode nije previše smetala, a s druge strane, ubrzo smo otišle i do osunčanog dela.


Uživanje u prirodnom bazenu u okviru Nacionalnog parka Isalu (Fotografija: SM)

Upravo u delu koji je bio osunčan postoji i peščani sprud tako da je voda tu plića, može i da se sedi, a ujedno je bilo i malo manje hladno. Ipak, posle tog uživanja u lepoti mesta, divnoj čistoj vodi, osećaju privilegovanosti što smo imale priliku da budemo tu, da doživimo takvo iskustvo, pa povrh svega i da budemo same i da se osećamo nekako potpuno posebno zbog toga, morale smo u nekom trenutku i da izađemo, ponovo da se prosušimo i obučemo.

Dok smo stajale na tim neravnim i potencijalno klizavim stenama gde su nam bile stvari, pokušavajući da uspešno balansiramo na po jednoj nozi dok smo oblačile svaka svoje pantalone, ispostavilo se da Sneža ima „oko sokolovo“ – zagledana u lepotu vodopada Nimfi i bazena iz kojeg smo upravo izašle, uočila je nešto što se držalo na vertikalnoj steni. Malo bolje smo se zagledale i videle da je u pitanju neki kameleon. Ništa nam nije bilo jasno otkud on tu i na takvom mestu. Ipak, nismo bile spremne da se ponovo skidamo i ulazimo u vodu sa namerom da mu se približimo i bolje ga zagledamo. Ovako, obzirom da je bio dovoljno daleko teže smo uspevale svojim aparatima da ga dovoljno približimo, a da bude koliko toliko jasan. Meni je to delimično uspelo tek sa video kamerom kojom sam napravila par fotografija.

Kameleon na vertikalnoj steni

Ali, kada sam kod kuće sređivala fotografije i pisala ovu priču, uvidela sam da je kameleon bio na tom mestu i dok smo se Sneža i ja brčkale i mi ga tada uopšte nismo primetile. A ako se malo bolje zagleda, može da se vidi upravo na fotografiji gde smo nas dve u ovom prirodnom bazenu.

Bilo kako bilo, nas dve smo se uskoro skroz obukle i bile spremne za povratak. Posle vraćanja bočnom stazom, pri čemu je sada ipak bilo lakše njom ići jer smo se spuštale, došle smo i do glavne staze koja prati veću rečicu, a ubrzo smo se vratile i do šumovitog dela. Tu smo naišle na veoma razigranu grupu prstenorepih lemura. Tu nema mnogo šta da se priča, ali može da se vidi.

Nedaleko odavde nalazi se i kamp za posetioce koji sam pomenula u prethodnom delu. U centralnom delu jednog relativnog proširenja unutar šume napravljen je jedan veliki sto sa ozidanim klupama koji je natkriven i gde se organizuju ručkovi za dnevne posetioce. Hranu verovatno obezbeđuju ljudi iz turističkog dela Nacionalnog parka. Kada smo mi tu došle, oko stola je počela da se skuplja grupa turista, ali je takođe bilo moguće i da oni koji ne pripadaju toj grupi kupe osvežavajuća pića koja se donose u većim ručnim frižiderima. Nama je svakako prijalo da se malo osvežimo nečim prijatno hladnim, mada smo još uvek imale svoje zalihe vode i mi smo sele za jedan od bočnih manjih ozidanih stolova i klupa.

Kako smo mi završavale sa ispijanjem hladnog pića, a grupa posetilaca počinjala sa svojim ručkom, tako su lagano oko tog dela počeli da iz šume dolaze brojni prstenorepi lemuri i da se tu okupljaju. Oni su očigledno navikli na prisustvo ljudi u tom delu, štaviše, očigledno ih posetioci tu često hrane. Tako je jedan lemur sa svojim čedom bez ikakve bojazni prošetao direktno meni ispred nogu uputivši se u pravcu velikog stola.

Prstenorepi lemur kao omađijan ide u pravcu očekivane hrane

Na obližnjoj steni je bilo par odraslih lemura sa podmlatkom na leđima i njih je bilo posebno zadovoljstvo fotografisati. Oba para su tu prvo sedela zajedno, a onda je jedan par otišao, dok se drugi zadržao na istom mestu minut-dva, da bi onda i oni otišli po očekivanu hranu.

Dva odrasla prstenorepa lemura sa podmlatkom

Gledamo malo zajedno na jednu stranu...

... pa onda na drugu stranu

A sad svako gleda na svoju stranu

Dosta je bilo gledanja, hajmo sada da klopamo

U međuvremenu je na tu stenu stigao i jedan odrastao lemur, pa je onda on počeo da pozira.

Prstenorepi lemur

Prstenorepi lemur

Prstenorepi lemur

Onda smo Sneža i ja krenule da se vraćamo prema stolu za kojim smo prethodno sedele da bismo sklonile preostale flaše i uzele svoje stvari, pa smo tako ugledale još jednog prstenorepog lemura koji je lepo držao svoj rep.

Prstenorepi lemur

Posle ove slikovite pauze, nastavile smo sa hodanjem i ubrzo izašle iz šume ostavljajući divne kanjone i prirodne bazene u delu Nacionalnog parka Isalu iza sebe.

Pogled ka grebenovima na početku pešačke staze Namaza

Uz put nam je vodič pričao i o nekim običajima naroda Bara na čijoj se teritoriji nalazi Nacionalni park Isalu. Pripadnici ovog naroda se intenzivno bave uzgajanjem zebu govečeta i to im je najvažnija aktivnost. Međutim, ubedljivo najzanimljivija i najslikovitija priča se odnosi na običaj obrezivanja dečaka koji su pripadnici ovog plemena. Naime, kako nam je vodič ispričao, prilikom obrezivanja strogo je zabranjeno (to je tabu ili „fadi“ kako se to na Madagaskaru zove) da odsečeni komad kože padne na zemlju, a osim toga, običaj nalaže da to parče kože posle odsecanja treba da pojede deda dečaka! Ne znam šta se dešava ako deda eventualno nije živ, ali nisam imala neku veliku želju da postavljam dodatna pitanja.

U svakom slučaju, bilo je u okolini drugih stvari koje su za mene bile značajno privlačnije. Na primer, maslinasta pčelarica (Merops superciliosus) i crveni fodi (Foudia madagascariensis) na istoj grani.

Maslinasta pčelarica i crveni fodi

Tu smo prošle pored još jednog malog, ali impresivnog gmizavca, tačnije guštera iz roda Uromastyx. Dok se on prijatno gušterisao (!!!) na suncu, lepo je mogao da se osmotri njegov fascinantni rep.

Gušter sa bodljikavim repom

Kako smo izlazile iz dela gde se nalazi kanjon, tako su se pred nama pružali divni predeli visoravni koja okružuje Nacionalni park Isalu.

Visoravan oko Nacionalnog parka Isalu

Kao što se vidi na gornjoj slici, dok smo mi šetale po nacionalnom parku, u međuvremenu su krenuli da se na nebu formiraju oblaci. Ipak, kada smo došle do parkinga, naš vozač Riza nas je čekao, pa smo se svi vratili do centra gradića Ranuhira gde smo se pozdravile sa našim vodičem, a onda otišle na ručak.

Kao i obično, mi smo u restoranu našle sto koji nam se najviše dopao (bio je napolju, ali u dobroj senci), a Riza je otišao u neki drugi deo restorana da i on ruča. Mada su njegova hrana i smeštaj ulazili u cenu najma kola sa vozačem, kako smo nas dve ovom prilikom bile posebno dobro raspoložene, rešile smo da ga ipak častimo ručkom, računajući da tako mogu da mu ostanu pare kojima bi platio svoj obrok. Međutim, ispostavilo se da svi vozači po automatizmu dobijaju ručak u restoranima u koje se svraća. Riza je inače jako voleo pirinač i stalno je naglašavao da ako dobije veliku porciju pirinča to mu je sasvim dovoljno i on je zadovoljan. S druge strane, mada je rado prihvatao ponude grickalica koje smo imale u kolima, apsolutno uvek je odbijao banane, jer su mu se, kako nam je rekao, smučile tokom detinjstva. Naime, kada bi tražio hranu, majka mu je redovno nudila banane. Eto, traume iz detinjstva znaju da budu veoma raznolike.

Posle ručka smo se vratile u hotel na kratki popodnevni odmor, sa namerom da nešto kasnije ponovo razmotrimo mogućnost odlaska do stenske formacije „Prozor Isalua“. Međutim, ovog dana je kasnije popodne bilo još više oblaka nego prethodnog popodneva.

Nebo iznad Nacionalnog parka Isalu

I ne samo da je čitavo nebo bilo prekriveno oblacima, već su ti oblaci bili i tamni što je najavljivalo kišu, tako da nije preostalo ništa drugo nego da boravimo u hotelu.

Tamni oblaci iznad Nacionalnog parka Isalu

To popodne smo i Sneža i ja otišle na hotelski bazen i tu malo plivale, a posle je ona otišla u sobu, dok sam ja ostala na ležaljci pored bazena. Ipak, u nekom trenutku je počela da pada kiša i ta kiša se ubrzo pretvorila u pravu provalu oblaka, tako da sam na brzinu pokupila svoje stvari i otrčala do sobe. Kada sam nešto kasnije provirila iz našeg bungalova, videla sam da su staze i dobar deo dvorišta bili prekriveni vodom.

Staza ispred našeg bungalova i deo hotelskog dvorišta tokom kiše

Ipak, u nekom trenutku je kiša i posustala i mada su oblaci i dalje bili veoma prisutni, ljudi su mogli malo i da izađu na otvoreno bez brige da će biti mokri do gole kože.

Oblaci iznad Nacionalnog parka Isalu

To veče smo provele mirno i rano otišle na spavanje, jer smo već narednog dana posle doručka nastavljale dalje sa našim putovanjem. Ipak, dok sam ponovo šetala po sada već potpuno suvom dvorištu hotela, uslikala sam i jednu endemsku biljku sa Madagaskara koja specifično raste upravo na jugu ove zemlje. U pitanju je vrsta sočnice tj., sukulenta sa latinskim nazivom Alluaudia procera.

Alluaudia procera

Takođe smo iskoristile i prisustvo nekih ljudi na parkingu da ih zamolimo da slikaju nas dve sa Rizom i kolima kojima smo obilazile Madagaskar.

Sa Rizom i kolima