Lima i severni Peru (Peru i Bolivija, leto 2005. godine), 2. deo

Sutra sam krenula za Čiklajo. Razlog je bio taj što sam htela da odem do muzeja gde se nalaze artefakti pronađeni u grobnici Gospodara iz Sipana. Da bih to uradila išla sam autobusom tri sata od Truhilja do Čiklaja, gde sam se prvo taksijem prevezla do mesta odakle kreću grupna taksi vozila do Lambajekea gde se nalazi taj muzej. Isto sam uradila, ali u obrnutom smeru, i kasnije popodne i praktično sam se tog dana vozila oko 7 sati samo da bih videla jedan muzej. To nikada ranije nisam uradila, ali mislim da je zaista bilo vredno truda. Muzej je sjajan, a i ja sam već uveliko navikla na duge vožnje.

U mestu Lambajeke na severu Perua tri godine pre mog dolaska otvoren je Muzej kraljevskih grobova Sipana. Čitava zgrada deluje nekako neusklađeno sa okolinom, kao da je odnekud tu pala, ali to nije meni ni bilo bitno. Bitno je bilo to da je kompletna oprema grobnice Gospodara iz Sipana smeštena u taj muzej. Grobnica je otkrivena 1987. godine i to je prva i za sada jedina potpuno netaknuta grobnica koja je otkrivena u Južnoj Americi. To je čini ne samo jedinstvenom, već i izuzetno značajnom, jer naučnicima pruža najbolji mogući uvid u običaje iz daleke prošlosti. Jasno je koliki je značaj ovog otkrića kada se kaže da se ono poredi sa otkrićem Mikene ili Tutankamonove grobnice.

Taj “Gospodar iz Sipana” je bio neki visoki zvaničnik iz plemena Moće koje je u severnom Peruu imalo svoju civilizaciju približno od 100. do 800. godine nove ere. Nazvan je tako po arheološkom lokalitetu na kojem je nađen i njegova grobnica je zaista bila impresivna. Nakon otkrića, otkopavanje je trajalo 10 meseci i tada se naišlo na razne stvari i na razne ljude, tj., njihove ostatke. Ja sam već bila na neki način pripremljena za ono što ću videti u muzeju u Lambajekeu, jer je u Muzeju nacije u Limi moguće videti repliku grobnice onakve kakva je ona originalno bila.

U samom muzeju ne samo da ništa nije moglo da se slika, već su sve stvari, pogotovo torbe, rančići i slično, morale da se ostave u ormarićima van objekta. Obezbeđenje muzeja je zaista bilo podignuto na veoma visok nivo.

Mada mi se zgrada muzeja, ma kako impresivna i savremena bila, spolja činila nekako neusklađenom sa okolinom, to je u stvari jedan odlično napravljen muzej i izložba je zaista sjajna. Postavka je veoma složena i ima dosta slika koje pokazuju elemente od kojih se sastojala grobnica, ali i kako je sve bilo ukrašeno, kao i različite slojeve i nivoe koji su postojali u njoj. Osim ove, na lokalitetu su pronađene i druge, manje impresivne grobnice i sve što je tu u dolini Lambajekea otkriveno nalazi se u muzeju. Naravno, centralni delovi postavke su predmeti od zlata. Neki komadi su mi se jako dopali i tu se vidi velika veština obrade zlata, ali su mi drugi bili nekako rudimentarni. Kad se već pominje Tutankamon u vezi sa Gospodarom iz Sipana, nisam mogla a da ne pomislim koliko su ti stari Egipćani bili maheri za sve, pa i za obradu zlata. I to nekoliko hiljada godina pre kulture Moća! Ali, kao što sam i objasnila u tekstu o Uneskovoj listi kulturne baštine sveta (vidi: http://www.svudapodji.com/uneskova-lista-svetske-bastine/), to što sam ja pomislila bila je greška. Sve treba posmatrati u svetlu lokalnog konteksta. Tako sam i ja na kraju to sve gledala, pa sam bila izuzetno zadovoljna da sam promenila svoj originalni plan puta i da sam došla tu da posetim muzej. Apsolutno je vredeo tih 7 sati vožnje u jednom danu.

Kada sam završila sa obilaskom muzeja, prvo sam se vratila u Čiklajo i tu sam imala malo slobodnog vremena koje sam iskoristila da prošetam po centru gradića, odem na seviće i papu reljenu, a posle i na kafu. A onda sam morala da hvatam autobus za povratak u Truhiljo gde sam stigla u večernjim časovima.

Sutra sam prvo malo šetala to Truhilju. To je simpatičan gradić, a njegov glavni trg mi je bio posebno lep. Na jednom mestu sam se konačno usudila da kupim sveže ceđeni voćni sok koji se cedi i prodaje na ulici. Pošto sam putovala sama, brinula sam se da ne zakačim nekakvo trovanje, pa sam zato jela i pila samo stvari za koje sam smatrala da su proverene. Međutim, ohrabrena iskustvom sa papa reljenom pojedenom na sred ulice, što sam sasvim uspešno preživela, sada sam bila spremna za voćne sokove. Oni se obično prodaju iz nekakvih kolica na kojima je platforma sa presom za ceđenje sokova koji se skupljaju u jednom bokalu. Prodavci imaju i čaše u koje sipaju taj sok i to je to. Ja sam imala sa sobom praznu plastičnu flašicu od vode i onda sam zamolila prodavca da mi sok iz bokala ulije direktno u nju. Naravno, on je to bez ikakvog problema uradio i ja sam tog prvog dana napravila mešavinu – jedna doza soka od pomorandže i jedna doza soka od ananasa. Ispostavilo se da je to ukupno bilo 0,6 litara (tolika je bila zapremina moje flašice). Ne sećam se tačne cene, ali je to sve otprilike koštalo kao polovina cene litre najjeftinijeg kupovnog soka u Srbiji. Oooooooo....... šta sam ja propustila! Manje više cena, ukus je bio božanski!

Truhiljo, Glavni trg

Uz put sam naišla na jednu dvosmernu ulicu u kojoj se vozi obrnutim smerom, sa leve strane. Mada sam ja bila običan pešak, bila sam potpuno zbunjena, ali to uopšte nije bila nikakva greška vozača, jer je i na kolovozu bila sasvim jasno naslikana strelica i to u traci sa leve strane u pravcu kretanja. Ono što je zanimljivo jeste da je to jedina ulica u Peruu na koju sam naišla u kojoj se tako vozi. Španci su svoje gradove pravili sa veoma jednostavnim rasporedom ulica oko glavnog, tj., centralnog trga: sve pod pravim uglom. Te ulice su prirodno dosta uske za današnje potrebe i veoma često su sada jednosmerne da bi vozila mogla nesmetano da prođu. Čak i ako su široke, opet su veoma često jednosmerne. Ova ulica je, međutim, bila dosta široka u tom smislu, stalo je tu par traka, bila je dvosmerna, ali mi ipak do dana današnjeg nije jasno šta je bilo u pitanju i zašto se vozilo sa „pogrešne“ strane, obzirom da se u Peruu vozi sa desne strane.

Takođe sam otišla i do terminala da vidim kada mi uveče kreće autobus za Limu. To je ujedno bila i istraživačka misija da bih videla koliko je polazište autobusa realno daleko od mog hotela kada se hoda i da li mogu da odšetam sa malom putnom torbom koju sam donela iz Lime. Moglo je. Onda je usledila malo duža šetnja do mesta gde sam uhvatila kombi koji je vozio do raskrsnice gde se odvaja put za ruševine Čan Čan i tako sam nastavila sa svojim obilascima.

Iz kombija sam izašla desetak kilometara severozapadno od Truhilja u sred neke pustare i tu sam imala malo da prepešačim od glavnog puta koji je vodio ka mestu na obali koje se zove Huančako do lokaliteta Čan Čan. Opet nigde nikog, ali sam znala da sam na dobrom mestu, pa sam lagano krenula. Uhvatilo me je neko lepo raspoloženje i osećala sam se vrlo ispunjeno, tako da sam čak i pevušila uz put.