Nepun kilometar uskim asfaltnim putem od mesta gde sam na kratko ostavila kola da bih sa sestrom od tetke i zetom otišla do crkve Sv. Jovana Krstitelja u Vučju dolazi se do regularnog parkinga, gde se nalazi i Mala hidroelektrana Vučje koja je po starosti druga hidroelektrana u Srbiji (posle hidroelektrane „Pod gradom“ u Užicu), a i danas je u funkciji.
Mala hidroelektrana Vučje
Ona je sagrađena 1903. godine na reci Vučjanki, a odatle je ka Leskovcu udaljenom 17 km krenuo dalekovod, prvi u Kraljevini Srbiji.
Za izgradnju MHE Vučje najzaslužniji je Đorđe Stanojević (1858-1921), fizičar, profesor i rektor Beogradskog univerziteta, koji je ujedno bio i prijatelj Nikole Tesle i veliki poštovalac njegovog rada. Obzirom da je hidroelektrana napravljena u skladu sa Teslinim idejama, krajnje je prigodno i da ovde postoje dva spomenika posvećena upravo ovom srpskom naučniku.
Mala hidroelektrana Vučje, detalj
Inače, ovu hidrocentralu karakteriše autentičan kanal koji će se videti na jednoj od narednih fotografija. On je dug gotovo 1 km i sprovodi vodu do akumulativne stanice. Odatle pada sa visine od skoro 200 m i pokreće generatore.
Zbog značaja za naciju i državu, Mala hidroelektrana Vučje je pre par godina proglašena za spomenik kulture. Ipak, značaj ove hidrocentrale prevazilazi nacionalne granice. Tako je 2005. godine američki Institut inženjera elektrotehnike i elektronike nju uvrstio na listu objekata, pronalazaka i dostignuća od opšteg značaja za razvoj i istoriju elektrotehnike u svetu.
Ovde se nalazi i Izletište Vučjanka gde je formirano malo akumulaciono jezero i to je upravo ono jezero na koje sam kao dete dolazila da se kupam. Koliko vidim po toboganima koji su tu postavljeni i danas je to popularno među decom.
Izletište Vučjanka
Zatim sam se vratila prema parkingu, a usput sam snimila i viseći most. Sa jedne strane su objekti hidroelektrane, a sa druge objekti koji pripadaju izletištu.
Izletište Vučjanka
Takođe postoji i veoma lepa pešačka staza koja vodi malo uzbrdo desnom obalom Vučjanke u delu gde je kanjon malo širi, pa za to postoji prostor. Krenuvši na tu stranu sa Duletom ponovo sam prošla paralelno sa Malom hidroelektranom Vučje.
Mala hidroelektrana Vučje
Ali, ta staza ne ide daleko, jer se ulazi u uži deo kanjona Vučjanke.
Kanjon reke Vučjanke
Ovde smo Dule i ja išli preko nekog kamenja i to nije bilo previše teško i zahtevno, ali nismo imali baš odgovarajuću obuću. Ipak, stigli smo do divnog mesta odakle se može uživati u vodopadu Vučjanke.
Vodopad reke Vučjanke
Iznad ovog vodopada se nalaze i dva prirodna „bazena“ na reci koji se zovu Đokini virovi. Nekada davno, kada sam bila mala, tu sam se čak i popela sa svojim bratom. Sada, gledajući stene pored vodopada, nikako mi nije bilo jasno kako sam ja kao mala, sa kraćim nogama i nepostojećim planinarskim iskustvom, uspela da se do njih popnem, ali i spustim. Gotovo sam sigurna da mama nije imala pojma šta mi radimo i kuda smo otišli.
Vodopad reke Vučjanke
Pričajući o tome sa svojim zetom, Duletom, i on se prisetio da je kao dete sa jedne od okolnih stena skakao u te virove. Sada, kako mi je rekao, kada bi video svog unuka da to radi, misli da bi mu srce momentalno stalo. Eto, to je razlika između obazrive starosti i nesputane mladosti.
Vodopad reke Vučjanke
Posle prisećanja na ludosti mladosti, vratili smo se do Svetlane, pa smo onda ponovo seli u kola, a zatim se odvezli putem koji vodi ka vrhu planine Kukavica. Tu smo specifično želeli da odemo na nedavno izgrađenu platformu koja služi kao vidikovac, a zove se po mestu gde je podignuta – Stena Sokolica.
Vidikovac Stena Sokolica
Odatle se zaista pruža izvanredan pogled i na kanjon Vučjanke, ali i na kotlinu u kojoj se nešto dalje nalazi Leskovac.
Pogled sa vidikovca
Takođe se vidi i onaj kanal koji dovodi vodu do hidroelektrane (na levoj strani sledeće fotografije).
Pogled sa vidikovca
Kako posetilac ide na različite krajeve platforme, tako se mogu videti i razni detalji, poput dela stene na kojoj je vidikovac podignut ili kamenitog korita Vučjanke.
Pogled sa vidikovca
Pogled sa vidikovca
Odmah od proširenja asfaltnog puta gde se staje da bi se došlo do vidikovca vodi i jedan zemljani put koji je zapravo deo one kružne pešačke staze koja ide po okolini kanjona Vučjanke.
Deo kružne pešačke staze
Mi smo krenuli tim putem sa namerom da dođemo do još jednog spomenika kulture, a to je Srednjovekovno naselje „Skobaljić grad“ koje je sagrađeno pre poraza ranije pomenutog srpskog srednjovekovnog heroja, Nikole Skobaljića, od Turaka 1454. godine. Naime, on je imao svoj grad (tvrđavu) na visu iznad današnjeg Vučja. Ovde se radi o ostacima tog utvrđenja, ali odmah mogu da prijavim da nismo stigli do njega. Nisam imala tačnu predstavu o tome gde se nalazi, mapa na mom telefonu je pokazivala da bi sa staze trebalo da se penjemo uzbrdo, a stazu nismo videli. Tako smo na kraju samo fino prošetali kroz prirodu, što svakako nije bilo loše. Usput smo prešli i na drugu obalu Vučjanke.
Deo kružne pešačke staze
Deo kružne pešačke staze
Gledajući povremeno ka visovima Kukavice, imala sam samo pretpostavke gde se nalazi Skobaljić grad.
Kanjon reke Vučjanke
A na jednom mestu sam bila sigurna i da sam videla delić tog utvrđenja, ali nisam mogla (lako) da dođem do njega. Barem u tom trenutku nisam znala kako.
Kanjon reke Vučjanke
Kasnije sam shvatila kuda je tačno trebalo da idem, ali će moja poseta Skobaljić gradu morati da sačeka sledeći boravak u Leskovcu. Tada ću nešto više i reći o ovom zanimljivom i važnom lokalitetu.
Utehu su nam pružale divlje kupine na koje smo nailazili.
Divlje kupine
U povratku prema mestu gde smo ostavili kola videla sam i vidikovac.
Kanjon reke Vučjanke
Posle veoma lepog izleta na kojem smo svašta videli, vratili smo se za Leskovac i tamo odlučili da odemo na roštilj po kojem je ovaj grad poznat. Svaki put kada odem u Leskovac čujem za neko drugo mesto gde je u tom trenutku „najbolji roštilj“, a ovaj put je bilo u pitanju mesto koje prodaje grilovano meso u vidu „brze hrane“. Postoji prostor gde može da se sedne, ali to nije pravi restoran.
Ono što me je inspirisalo da ovo pomenem jeste naziv mesta – „LeLe“.
Leskovac, detalj
Svi koji su upoznati sa Leskovcem i Leskovčanima, kao i sa ostatkom južne Srbije, znaju da je jedna od omiljenih uzrečica/uzvika ljudi iz ovih krajeva upravo „Le-le“. Uzgred, ovaj izraz se koristi i u drugim regionima i državama na Balkanu, ali imajući u vidu da je skraćenica Leskovca za registarske tablice „LE“, mislim da je apsolutno na mestu da o tome pričam upravo u okviru opisivanja svog boravka u ovom gradu.
Značenje ovog emocionalnog uzvika ide od izražavanja iznenađenja ili šoka, preko zabrinutosti ili žaljenja, divljenja ili ushićenja, do čak pretnje ili kritike. Dakle, poprilično važan izraz sa gotovo univerzalnom primenom. Ali, situacioni kontekst može da zahteva i varijacije, na primer, jedna je stvar da se kaže: „Le-leee...,“ a sasvim druga kada se krene sa: „Le-le-le-le-le-le-le...“
Šalu na stranu, improvizovani ručak nam je bio odličan, pa smo se uskoro vratili kući.
Kao što sam već na početku ovih priča rekla, ja nisam dugo ostala u Leskovcu, samo 4-5 dana, i u tom periodu sam se videla sa svojom familijom, ali i obilazila različite spomenike kulture i zanimljiva mesta u gradu i okolini.
Ali, mom boravku je u jednom trenutku došao i kraj, pa je trebalo da se vratim kući. Odlučila sam da usput ipak odem i do sela Turekovac da bih tamo posetila još jedno nepokretno kulturno dobro – crkvu Sv. Apostola.
Uzgred, evo i geografske karte koja prikazuje gde se sve nalaze ova mesta i spomenici kulture koje pominjem.
Da bih došla do ove crkve, prvo sam prošla kroz grad, a onda krenula ka zapadu, da bih u jednom trenutku skrenula prema Turekovcu. Tu sam došla do porte crkve i parkirala kola.
Mada je crkva svakako ono što privlači pogled posetioca, ipak bih prvo pomenula jedan objekat koji je svakako izgubio svoju funkciju i koji se lagano urušava, a ja ne mogu a da ne pomislim da je to šteta. Ne znam čemu je služio ili čemu bi služio, ali mi se neki njegovi delovi sviđaju i mislim da bih uz odgovarajuću restauraciju mogao da zablista. Možda da, a možda i ne.
Objekat u porti crkve Sv. Apostola
Što se same crkve tiče, ona je 1845. godine podignuta, kako kaže predanje, na ruševinama stare crkve.
Crkva Sv. Apostola u Turekovcu
Sagrađena je kombinacijom kamena i drveta (čatme), a osnova joj je pravougaona sa tri broda. U prednjem delu, na zapadnoj strani, je otvoreni trem koji je sagrađen 1899. godine nakon što se prvobitni trem srušio. On obuhvata četiri stuba koji su povezani polukružnim lukovima, a iznad se uzdižu tri kupole koje su više od središnjeg broda naosa.
Crkva Sv. Apostola u Turekovcu
Na istočnoj strani je i oltarska apsida koja je poligonalna spolja, mada je unutra polukružna. U srednjem polju apside pri vrhu se nalazi ukrasni reljef u vidu dve stilizovane fantastične životinje koje su postavljene simetrično. One se delimično mogu razaznati na sledećoj fotografiji.
Crkva Sv. Apostola u Turekovcu
Dakle, naos se sastoji od tri broda, pri čemu je središnji viši od bočnih od kojih je odvojen sa dva reda stubova (po tri sa svake strane) na koje se i oslanja. Kao i spoljašnost crkve, i unutrašnjost je u najvećoj meri okrečena belo. Ranije je pod u naosu i oltaru bio prekriven kvadratnim opekama, ali je to u međuvremenu promenjeno.
Crkva Sv. Apostola u Turekovcu
Središnji brod je zasveden slepim kupolama, a celokupna širina naosa je od oltarskog prostora odvojena veoma lepim drvenim ikonostasom urađenom u duborezu.
Crkva Sv. Apostola u Turekovcu
Crkva Sv. Apostola u Turekovcu
Crkva Sv. Apostola u Turekovcu
Ikone su slikane na drvetu 1856. godine.
Crkva Sv. Apostola u Turekovcu
Crkva Sv. Apostola u Turekovcu
Nakon što sam zagledala i slikala neke detalje, bila sam spremna da napustim crkvu, ali sam još snimila i kako izgleda ulazni deo koji je zanimljiv jer se tu nalazi galerija.
Crkva Sv. Apostola u Turekovcu
Za rastanak sam videla i nekoliko seoskih lasti (Hirundo rustica) koje su letele oko crkve, a jedna je i stala na zgodnom mestu i lepo mi pozirala.
Seoska lasta
Sada sam već definitivno bila spremna da krenem kući, što je značilo oko 280 km severno. Za početak sam usput svratila u jednu prodavnicu da bih kupila bočicu hladnog osvežavajućeg pića, a onda sam nastavila dalje starim putem prema Nišu. Nisam želela da odmah odem do dela nekadašnjeg „auto-puta“ koji je prolazio kroz obodne delove grada, a danas služi kao veza između grada i pravog auto-puta.
Išla sam putem kojim smo ranije išli u selo Brejanovce u kojem je živeo tatin ujak, deda Žika, ali tamo više nema nikoga od familije, a i ja nisam toliko vezana za to selo kao što je bio moj otac koji je tamo proveo dobar deo detinjstva i uvek je voleo da mu se vraća. Doduše, obično na 15-20 minuta, tek da se podseti gde je kao dete trčao kada bi došao kod svog dede.
Što se mene tiče, kako sam napuštala sam grad Leskovac i išla dalje ka severu, tako su me lagano napuštala romantična sećanja vezana za detinjstvo i samo sam uživala u divnom letnjem danu i prijatnoj vožnji.
Napuštanje Leskovca
A Leskovac kao da mi je kroz špalir njiva sa paprikom mahao za rastanak i podsećao me da ne treba ponovo da dozvolim da prođu godine pre nego što mu se vratim.
Napuštanje Leskovca