Leskovac 2025, 6. deo (Rudare, Strojkovce, Čukljenik, Vučje)

Tokom boravka u Leskovcu krajem jula 2025. godine išla sam sa svojom sestrom od tetke i zetom i na par izleta van grada. Jedan od njih nas je poveo u pravcu juga, a tu smo prvo otišli do manastira Rudare koji kao spomenik kulture predstavlja nepokretno kulturno dobro od velikog značaja.

Manastir Rudare

Nije poznato vreme izgradnje crkve posvećene Sv. Petki, ali je ona obnovljena 1799. godine. Međutim, kada se ovde dođe do proširenja od koje blago uzbrdo vodi staza prema crkvi, zapravo se prvo nailazi na impresivni spratni konak, a posebno se ističe središnji deo sav urađen od drveta koji služi kao trem i terasa. Ovaj konak se smatra jednim od najlepših u ovom delu Srbije.

Manastir Rudare, detalj

Osnova konaka je urađena od lomljenog kamena, ali se ona vidi tek kada se obiđe oko objekta, pošto je on podignut na blagoj padini. Sa prednje strane, zbog oštećenja u fasadi mogu se videti delovi bondručne konstrukcije.

Manastir Rudare, detalj

Zbog veličine oštećenja, ta bondručna konstrukcija se još bolje vidi sa bočne i zadnje strane konaka, kao i osnova od lomljenog kamena.

Manastir Rudare, detalj

Mada ovde nikoga nismo zatekli, a na prvi pogled je delovalo da je ovaj divni konak jednostavno prepušten zubu vremena, svi smo stekli utisak da se izgleda nešto na njemu radi. Za početak krov deluje da je nov, a to je svakako važno da ne bi prokišnjavalo. Osim toga, na bočnoj strani, na spratu može da se vidi zastakljeni drveni okvir koji deluje kao potpora, ali i zaštita od spoljašnjih elemenata. Hoću da kažem da se iskreno nadam da će ovaj apsolutno impresivni konak biti obnovljen i ponovo stavljen u nekakvu smislenu funkciju.

Mada put (u teoriji asfaltni, u praksi pun rupa) koji nas je do ovde doveo vodi pravo u središte manastira, postoji i donja kapija koja izlazi na zemljani put.

Manastir Rudare, detalj

Što se crkve tiče, ona je podignuta na ostacima znatno starijeg hrama, a svoju današnju formu je dobila u toj obnovi iz 1799. godine. Crkva ima pravougaonu osnovu i sastoji se od naosa, priprate na zapadnoj strani i polukružne apside na istočnoj strani.

Manastir Rudare, detalj

Iznad ulaznih vrata je i uklesana godina obnove, ali se ona slabo vidi na sledećoj fotografiji, jer je sve okrečeno ujednačeno belo.

Manastir Rudare, detalj

Otišla sam i do bočnih vrata, ali je sve bilo zaključano, a kako nikoga nije bilo u okviru manastira, ostalo mi je samo da provirim kroz prozore. Na svu sreću su neki od njih bili otvoreni (doduše sa malim otvorima), pa sam tako uspela da nešto vidim i snimim od unutrašnjosti.

Manastir Rudare, detalj

Poluobličasti svod ima prilično veliki raspon, devet metara, što pokazuje da su majstori koji su sazidali ovu crkvu bili veoma vešti u svom zanatu.

Manastir Rudare, detalj

Zidne slike su urađene na prelazu XVIII i XIX veka, a stare ikone sa ikonostasa su zamenjene 1907. i 1908. godine.

Manastir Rudare, detalj

Zatim sam se popela na uzvišenje sa kojeg sam bolje mogla da sagledam crkvu.

Manastir Rudare, detalj

Ovde na uzvišenju se nalazi i seosko groblje, ali sa strane mogu da se vide i neki stari nadgrobni spomenici.

Manastir Rudare, detalj

Zatim sam otišla i do zaravni ispred crkve odakle sam snimila zvonik i konak, a onda sam se stazom i spustila prema konaku kod kojeg su bila parkirana kola.

Manastir Rudare, detalj

Sasvim je jasno na osnovu lepo održavane porte da ovo nije zapusteo manastir, ali ko god da ovde boravi ili održava ovaj prostor sada nije bio tu. Ipak, videlo se iz raznih detalja da se neko baš trudi da ovaj prostor ulepša čak i na veoma skromne, ali maštovite načine.

Manastir Rudare, detalj

Tu se nalazi i česma sa ugrađenom starom kamenom pločom sa natpisom, ali su tu i delovi starih nadgrobnih spomenika.

Manastir Rudare, detalj

Sada smo se prevezli nepunih 10 km dalje ka jugu do sela Strojkovce. Tu se nalazi još jedno kulturno dobro, Kompleks vodenice i gajtanare, koji je u međuvremenu prerastao u Muzej tekstilne industrije. Ipak, mada je ovo muzej, potrebno je da se posetilac najavi (preko Narodnog muzeja u Leskovcu). Previše je malo posetilaca da bi muzej stalno bio otvoren, a s druge strane, veoma ljubazni domaćin živi u neposrednoj blizini, tako da je uvek spreman da otvori muzej i kroz njega uz priču provede zainteresovane.

Kompleks vodenice i gajtanare

Vodenica je podignuta još u turskom periodu (pre 1877. godine), a gajtanara je počela sa proizvodnjom krajem XIX veka, tačnije 1884. godine koja se smatra godinom osnivanja tekstilne industrije u Leskovcu.

Naime, gajtan (ukrasne vrpce) bio je veoma tražena roba, ali je proizvodnja otišla sa povlačenjem Turaka. U početku se gajtan dovozio iz Bugarske, a odande su uvezene i prve mašine za izradu proizvoda od vune, pamuka i svile, pa je tim povodom i osnovana ova gajtanara. Ona je bila vezana za vodenicu jer je voda koja protiče kanalom pokretala mehanizam za okretanje kola za upredanje gajtana. U početku je radionica bila u vlasništvu četvorice preduzetnika, ali se već 1896. godine proizvodnja seli odavde u Leskovac gde sa radom počinje prva tekstilna fabrika i od tada kreće intenzivniji razvoj ove industrije u čitavom području.

Što se tiče samog objekta, mada jedinstven, on se vidno deli na dva dela, a poseduje osnovne elemente narodnog graditeljstva. Levo je prostor vodenice/gajtanare ispod koje teče potok, a desno je prilazni trem sa sobama na spratu. To jasno pokazuje da je vlasnik vodenice ovde i živeo u kući.

Kompleks vodenice i gajtanare

Nakon što smo ispred objekta saslušali uvodni deo priče našeg domaćina, krenuli samo i sa obilaskom današnjeg Muzeja tekstilne industrije. Postavka je veoma skromna i urađena je pre 40-ak godina, ali sam ipak bila veoma zadovoljna da sam ovde došla. I sam prostor, ali i neke sada već istorijske fotografije daju određeni šarm ovom mestu i čitavoj priči.

Muzej tekstilne industrije, detalj

Pošto je muzej otvoren još 1959. godine, a postavka urađena 1984, onda i postavljene fotografije prenose ideje koje su bile važne za to vreme – „nezaustavljivi razvoj socijalizma, industrije i radnika,“ ali i neobavezno druženje druga Tita sa tekstilcima iz Leskovca.

Muzej tekstilne industrije, detalj

Čitav ovaj Kompleks vodenice i gajtanare sa prostorom oko objekta predstavlja i određenu prostorno-ambijentalnu celinu, pa je takođe zanimljiv i lep i sa te strane.

Muzej tekstilne industrije, detalj

Nepunih 6 km dalje, uz skretanje sa glavnog puta, dolazi se do još jednog spomenika kulture, a to je manastir Čukljenik koji je nepokretno kulturno dobro od velikog značaja.

Manastir Čukljenik

U okviru manastira koji potiče iz XV-XVII veka postoji crkva Sv. Nikole koja je pretvorena u mirsku crkvu 1884. godine. Istorija Čukljenika je poprilično nepoznata, ali je jasno da je manastir podignut usred izuzetne ambijentalne celine, na obroncima planine Kukavica. Selo se formiralo tek posle Prvog srpskog ustanka.

Manastir Čukljenik

Ni ovde nikoga nije bilo, a i crkva je bila zaključana, tako da mogu da pričam o njoj uglavnom na osnovu onoga što sam pročitala. U pitanju je jednobrodna građevina sa istovremeno zidanom pripratom i polukružnom apsidom. Spoljašnja priprata je dodata kasnije i tu sam mogla da provirim kroz stakla na vratima.

Manastir Čukljenik, detalj

I ovde na bočnim zidovima postoje omanji prozori, ali su oni bili zatvoreni i tako sam mogla da snimim delove unutrašnjosti samo uz prislanjanje telefona uz staklo.

Manastir Čukljenik, detalj

Zatim sam malo prošetala i po porti, pa prvo snimila crkvu, a zatim i paraklis posvećen Bogorodici.

Manastir Čukljenik, detalj

Tu se nalazi i spomenik „Vladimiru, sinu Stojana i Stane Radenković“ (piše na spomeniku) koga su zvali Vlajko, pa se tako i ovo obeležje naziva Vlajkov spomenik. Takođe se uz njegovo ime pojavljuju i dva prezimena – Radenković i Stojanović. To je zbog nekadašnjeg običaja da deca dobijaju prezime po očevom imenu. Radi se o naredniku srpske vojske koji je bio zaslužan za oslobođenje i Leskovca i čitavog ovog kraja od Turaka u decembru 1877. godine, ali je tom prilikom i poginuo. Spomenik visok 3,25 m koji se ovde vidi podignut je 1907. godine.

A što se tiče paraklisa, on je bio otvoren, pa sam makar tu mogla da uđem.

Manastir Čukljenik, detalj

Van porte se nalazi i manastirska vodenica koja je podignuta 1786. godine, ali je obnovljena 2005. godine. Bila je zatvorena, tako da ništa ne mogu da kažem o unutrašnjem prostoru.

Manastir Čukljenik, detalj

U neposrednoj blizini vodenice, nalazi se i fino uređen izvor. Svetlana, moja sestra, i ja smo se tu malo spustile i osvežile divnom vodom, dok je Dule otišao da na kratko prošeta putem uzbrdo.

Izvor u selu Čukljenik

Upravo dok smo čekale da se Dule vrati, uočila sam neke table i tada shvatila da ovde postoje i planinarske staze i markacije. Pomislila sam kako bi bilo divno doći nekom prilikom u punoj planinarskoj opremi i krenuti u divnu šetnju po prirodi. Bojim se da moja kondicija nije u skladu sa mojim željama i snovima, ali važno je imati cilj u životu.

Sada smo se vratili nazad do glavnog puta jer je sledeće odredište bilo Vučje, malo urbano naselje udaljeno oko 15 km od Leskovca. Tu živi tek oko 2500 stanovnika, ali je mesto izuzetno po više osnova i to je jedna od „bolje čuvanih tajni“ u ovom delu Srbije. Naravno, kao osoba koja je dobar deo detinjstva provela u Leskovcu, meni je Vučje veoma poznato jer smo tu često dolazili da se kupamo u malenom akumulacionom jezeru (hladna voda planinske reke nam ni najmanje nije smetala), a jednom sam i sa svojom babom nedelju dana boravila u lokalnom hotelu.

Ipak, nisam znala sve što ovde može da se vidi, pa mi je tu pomogao Dule, moj zet. Upravo mi je on skrenuo pažnju i na mlinove u blizini puta, ali i na crkvu Sv. Jovana Krstitelja. Za početak smo se spustili sa puta da bismo došli do dve vodenice.

Vodenica u Vučju

One su bile zatvorene i ne znam koliko često se koriste, ali koliko mogu da zaključim na osnovu stanja krova pa i objekta uopšte, rekla bih da se o njima vodi računa.

Vodenica u Vučju

Naime, zbog bogatstva vodom reke Vučjanke, u kraju oko Vučja nekada je bilo preko dvadeset vodenica. Danas ih je, međutim, ostalo četiri, a Dom kulture Vučje radi na tome da se one popularizuju kroz organizaciju „Dana vodenica“ svakog oktobra. Vodenice su u proseku stare oko 150 godina, tako da je lepo da se radi na njihovom očuvanju, kao vrednog i važnog dela naše nacionalne kulture i baštine.

Vučjanka

Ove dve vodenice nisu postavljene na samoj reci, već se voda do njih dovodi putem jaza. Kada sam se popela do gornje vodenice, videla sam da jaz ima dve ustave kojima se reguliše da li se voda iskorišćena u gornjoj vodenici vraća u reku ili se spušta dalje prema donjoj vodenici.

Vodenice u Vučju, detalj

Vodenica u Vučju

Posle ovoga smo se vratili na glavni (mada prilično uzan) put, ali smo se uskoro ponovo zaustavili, parkirali kola i onda prošetali do crkve Sv. Jovana Krstitelja. I ovom prilikom smo prošli mostom preko Vučjanke, a u blizini smo videli i jednog zanimljivog stanovnika ovog kraja.

Vučjanka

Stanovnik okoline Vučja

A što se tiče crkve Sv. Jovana Krstitelja, ona je podignuta na jednoj zaravni koja je na vrhu manjeg uzvišenja.

Crkva Sv. Jovana Krstitelja u Vučju

Nekada se na ovom mestu nalazila srednjovekovna crkva, zadužbina Nikole Skobaljića (1430-1454), srpskog vojvode koji je poslednji pružao otpor Turcima pre pada ovog kraja pod njihovu vlast. Ostaci te stare crkve razrušene od strane Turaka, ali veoma poštovane kroz vekove, postojali su do tridesetih godina XX veka. Tada je na njihovom mestu podignuta ova izuzetno lepa crkva koja se danas može videti i za koju mnogi smatraju da je jedan od najznačajnijih primera crkvenog graditeljstva u Srbiji između dva svetska rata.

Crkva Sv. Jovana Krstitelja u Vučju

Njen autor je arhitekta Grigorije Samojlov (1904-1989) koga sam već pominjala u 4. delu ovih priča kada sam govorila o Kući Vojvodića u Leskovcu koja je takođe njegov rad. Nova crkva je građena u periodu 1932-1938. i njeno osvećenje je predstavljalo izuzetno važan događaj u ovom delu Srbije.

Unutra je vladao izuzetan sklad, a to je još više bilo naglašeno zvucima duhovne muzike koja je diskretno svirala. Doduše, napolju su neki majstori radili na nekakvom objektu, pa se povremeno čuje lupa.

U svakom slučaju, evo i par fotografije iz unutrašnjosti crkve.

Crkva Sv. Jovana Krstitelja u Vučju, detalj

Okolina crkve je veoma lepa i pitoma, a mi smo istim putem krenuli da se vraćamo nazad ka kolima. Usput sam videla i tablu koja kao putokaz pokazuje pravac u kojem vodi kružna planinarsko-pešačka staza koja vodi do nekoliko zanimljivih lokaliteta koja se nalaze u ovom kraju, tačnije, u području kanjona reke Vučjanke.

Okolina crkve Sv. Jovana Krstitelja u Vučju

Usput sam u jednom dvorištu ugledala i jednu mladu belu plisku (Motacilla alba).

Mlada bela pliska

Ostalo je da se prevezemo još malo da bismo došli do parkinga kod Izletišta Vučjanka. Evo i karte koja prikazuje gde se sve ova mesta koja pominjem nalaze.

Menu