Dan posle obilaska istočnog Krita bio je Uskrs. Sonja i ja smo se već na samom početku dogovorile da ćemo da ofarbamo jaja kako bismo sa ostalim članovima grupe mogle simbolično da obeležimo ovaj dan. Uskrs se i u Srbiji i u Grčkoj slavi istog dana, tako da smo na kraju jaja podelili i sa ljubaznim vlasnicima apartmanskog kompleksa u Maliji u kojem smo odsedali.
Jaja za Uskrs
Osim toga, jutro je bilo je oblačno, a i kiša je padala u toku noći. Ipak, kada smo se Sonja i ja probudile, bilo je suvo, čak povremeno sa sunčanim periodima, pa smo mogle pre doručka da popijemo kafu na terasi našeg apartmana. Sve se to veoma brzo promenilo posle doručka dok smo se lagano okupljali pošto je prethodni dan bio dugačak i pomalo naporan. Gotovo odjednom je krenula prava provala oblaka, ali na svu sreću, to nije dugo trajalo, a oblaci su se uglavnom raspršili zahvaljujući jakom vetru koji je duvao.
Nešto kasnije smo po takvom vremenu svi zajedno u koloni vozila krenuli ka zapadu, u pravcu Irakliona, ali samo 15-ak kilometara dalje, do Zaštićenog područja sa biljnim i životinjskim svetom Aposelemis. Ovo područje zapravo predstavlja ušće reke Aposelemis koja dolazi iz pravca klisure istog imena, a tako se zove i veštačko jezero koje sam pomenula u: https://svudapodji.com/krit-24-2/.
Zaštićeno područje sa biljnim i životinjskim svetom Aposelemis
Ipak, mada svakako ovde ima vode, ne treba očekivati veliko ušće u more – više to sve deluje kao zaostale vode koje se u periodima sa manjim protokom pretvaraju u barice.
Ušće reke Aposelemis
Do ovde vodi jedna ulica u okviru naselja Aposelemis koja ide pored mora i ona se završava u vidu manjeg uzvišenja iznad plaže i „ušća“. Ja sam se tu malo zadržala posmatrajući i snimajući okolinu. Neki članovi grupe su se odmah uhvatili svojih dvogleda i krenuli da tragaju za pticama.
Gde su te ptice?
Uskoro sam im se i ja pridružila, ali sam za pticama tragala bez dvogleda, tj, koristeći samo svoje oči. Pa, nije bilo loše. Uspela sam da spazim jednu ptičicu. U pitanju je sprudnik ubojica (Philomachus pugnax).
Sprudnik ubojica
Naravno, gledala sam da budem u blizini stručnjaka jer oni ipak bolje vide, tako sam uspela da snimim i jednog ljupkog žalara slepića (Charadrius dubius) koji se gotovo stapao sa okolinom.
Žalar slepić
Žalar slepić
Ovo do sada smo mogli da vidimo na plaži ili direktno pored nje, a onda smo se stazom uputili nešto dublje u Zaštićeno područje sa biljnim i životinjskim svetom Aposelemis.
Zaštićeno područje sa biljnim i životinjskim svetom Aposelemis
Ovde na malo prostora ima različitih delova sa specifičnom vegetacijom, pa je onda svima bilo zanimljivo da posmatraju različite detalje ili tragaju za nečim posebnim.
Zaštićeno područje sa biljnim i životinjskim svetom Aposelemis
Saša, Beba, Ljilja, Oliver i Vuk u Zaštićenom području sa biljnim i životinjskim svetom Aposelemis
Ja sam tako uočila i snimila jednog divnog vatrenog konjica (Crocothemis erythraea).
Vatreni konjic
Zatim smo se malo razvukli, a ja sam se uskoro tiho pridružila Saši, jer je uočio neke ptice u barici koju plaža deli od mora. Bilo mi je važno da se ptice ne uznemire, a da mogu da ih snimim.
Deo Zaštićenog područja sa biljnim i životinjskim svetom Aposelemis
I zaista, ovde sam uspela da vidim i snimim čak tri vrste ptica. Saša mi je rekao koje su vrste u pitanju, ali moram da priznam da sam zaboravila. Zato sam prilikom pisanja ovih priča morala da gnjavim Vuka koji mi je zajedno sa Irenom izuzetno pomogao pri identifikaciji nekih vrsta. Bez njih bi ostala na „ovo je jedna vrsta ptice, a ovo je druga“.
Za početak sam snimila jednog sprudnika ubojicu (Philomachus pugnax).
Sprudnik ubojica
Ptica se zatim malo pomerila, preletela je par desetina metara i tu se pridružila nekim drugim ptičicama. Bilo je baš zanimljivo da pokušavam da ih snimim, a da ih ne uplašim. Evo, za početak, dva žalara blatarića (Charadrius hiaticula) i jedna mala sprutka (Calidris minuta).
Dva žalara blatarića i jedna mala sprutka
Sprudnik ubojica kao da me je pratio pogledom da vidi da li sam tu i da li se ponašam kako treba.
Sprudnik ubojica i žalar blatarić
A onda su se svi okupili na istom mestu i na istoj fotografiji.
Sprudnik ubojica, dva žalara blatarića i dve male sprutke
Još sam jednom snimila sprudnika ubojicu, pa sam mogla da ih ostavim na miru.
Sprudnik ubojica
Usput sam malo obratila pažnju i na biljke. Specifično na jednu koja ovde raste i koja mi je bila veoma zanimljiva, a posle sam shvatila da je baš dobro da sam je snimila. Biljka je prilično poznata, posebno u kulinarstvu gde se koriste njeni mladi pupoljci. U pitanju je kapar (Capparis spinosa).
Kapar
Kapar
Zatim smo se svi totalno raštrkali po ovom području, a ja sam malo išla na jednu, pa malo na drugu stranu. Onda sam se ponovo pridružila Ireni, Marku i Vuku, pa mi je bilo lakše da uočim neke ptice.
Recimo, jednu sivu vranu (Corvus cornix) u letu, jednu ćubastu ševu (Galerida cristata) i jednog italijanskog vrapca (Passer italiae).
Siva vrana
Ćubasta ševa
Italijanski vrabac
Posle ovoga sam krenula da se lagano vraćam prema kolima, a u međuvremenu je krenuo i da duva još jači vetar nego ranije. Činilo mi se da su i talasi bili veći, a par lokalnih pataka se fino ušuškao pored barice koja pripada zaštićenom području.
More u mestu Aposelemis kada duva jak vetar
Lokalne patke kada duva jak vetar
Mada je dobar deo neba i dalje bio plav, naišao je jedan taman oblak i kiša je počela da pada nošena vetrom. Ja nisam imala problema sa tim jer sam imala dobru jaknu sa kapuljačom, ali je bilo dobro da sam se vratila da mogu da otvorim kola da se unutra uvuku oni koji nisu imali „opremu“ za kišu, pošto su ostali vozači iz grupe i dalje bili zauzeti oko posmatranja ptica.
Štaviše, Marko se uskoro vratio sa Irenom i Vukom, ali smo Saleta videli samog u daljini, negde između trske i nekog drveća. Pošto nismo mogli da ga dozovemo, Irena i Vuk su krenuli da ga obaveste da je grupa spremna da ide dalje. Saša je u međuvremenu nestao sa vidika, Irenu i Vuka smo u jednom trenutku videli takođe dosta daleko, a onda su i oni nestali u zelenilu. Mi ostali smo čekali. Nedugo zatim su se svo troje vratili, a ispostavilo se da su se zavlačili među neke trave koje su prepune bodlji, tako da su imali „uspomene“, ali to je žrtva koju oni kao naučnici u potrazi za pticama moraju da prinesu ornitologiji.
Čekajući vredne ornitologe-istraživače
U svakom slučaju, kiša je prestala da pada, vetar je i dalje duvao veoma jako, a mi smo se kolima prebacili malo dalje u okviru gradića Aposelemis, i dalje u blizini plaže, da bismo se u jednom kafiću svi zajedno fino osvežili, ko kafom, ko sokom ili sladoledom, pre nego što nastavimo dalje sa obilaskom.
Posle te fine pauze, ponovo smo ušli u kola i prebacili se samo nešto dalje da bismo prošetali pored Zaštićenog područja sa biljnim i životinjskim svetom Aposelemis, ali nekako više bočno, a ne iz pravca mora. U tom delu je bilo više visoke trske, što se i vidi na sledećoj fotografiji.
Zaštićeno područje sa biljnim i životinjskim svetom Aposelemis
Ovde sam ugledala i uspela dosta dobro da snimim jednu lepu čaplju. U pitanju je gak (Nycticorax nycticorax).
Gak
Ja retko kada uspem da dosta približim neku pticu zumom na mom aparatu, a pošto sam ovde to uspela, evo još jedne slike.
Gak
Pošto je bio Uskrs, a Sonja i ja smo se dogovorile da ćemo sebi napraviti lep praznični ručak i već smo kupile sve sastojke koji su nam bili potrebni, mi smo se odavde uskoro vratile u apartmanski kompleks. Kasni ručak je bio odličan, a kada su se i ostali članovi grupe vratili, još malo smo se sa njima družile pre nego što smo se povukle na spavanje.
Naravno, Sonjin i moj ručak je bio prilično jednostavan pod datim okolnostima, ali ne manje svečan. Kad sam se vratila kući u Beograd, mada je prošao praznik, rešila sam da tada napravim jednu slatku pitu za koju sam čitala da Grci vole da je jedu za Uskrs. Eto meni novog recepta:
CIGOVANA PITA
- 7-8 tankih kora za pitu
- 100 g putera
- 5 jaja
- 160 g šećera
- 250 ml slatke pavlake
- 120 ml mleka
- 1 vanilin šećer
Svaka kora se dobro premaže rastopljenim puterom i onda „nacijuge“ i ređa u tepsiju. Kore mogu da se ređaju spiralno ili kao „ružice“ i nije mnogo bitno ako negde puknu. Ovo se stavi da se peče na 180 stepeni oko 25 minuta.
Dok se kore peku, umute se jaja, doda šećer pa se još muti, a onda se dodaju i slatka pavlaka, mleko i vanilin šećer, i sve dobro spoji.
Tepsija se izvadi iz rerne i kore koje su već dobile boju se preliju mešavinom jaja i mleka. Potrebno je da tečni sastojci ne preliju vrh kora. Po ukusu i želji pita može da se pospe sa malo cimeta i da se poređaju neke voćke, poput malina, borovnica i sl.
Peći na 180 stepeni još oko 20-25 minuta, a pitu zatim posuti šećerom u prahu i cimetom.
Grčka cigovana pita na moj način; naravno poslužena u posudama koje sam sama napravila
Grčka cigovana pita na moj način; naravno poslužena u posudama koje sam sama napravila
Sledećeg dana, posle doručka, odvezli smo se u pravcu Irakliona i još malo produžili, a onda se uputili ka jugu prateći jedan savremen i širok put. Ali, u nekom trenutku smo skrenuli sa tog puta i krenuli nekim starijim putevima da se penjemo uz padine planinskog masiva Psiloritis. Najviša planina u okviru masiva i ujedno i najviša planina na Kritu je Ida sa visinom od 2456 m.
Uzgred, planina Ida je bila sveta planina u doba stare Grčke, pošto je po legendi ovde, u jednoj pećini, rođen Zevs. Doduše, po nekoj drugoj legendi, mada i dalje na Kritu i u pećini, Zevs je rođen nešto istočnije u pećini koja se nalazi na visoravni Lasiti.
Bilo kako bilo, mi smo prošli kroz jedno ljupko selo, Zaros, ali smo i tu bez zaustavljanja skrenuli na jedan još sporedniji put i malo se uvukli u planine. Došli smo do jednog proširenja gde se činilo da asfaltni put prestaje, pa smo svi izašli iz kola da bismo videli gde smo tačno i da bi proverili da li se na nebu vide ptice.
Okolina sela Zaros
Ovo svakako nije bilo bez smisla, jer su visoke planine bile oko nas, ali jedino delimično zanimljivo što smo ovde mogli da vidimo bio je manastir Sv. Nikole, tj, Agijos Nikolaos koji se nalazi na ulazu i divan kanjon Ruvas.
Mi smo se ovde veoma kratko zadržali, pa smo u povratku do glavnog puta kroz selo čak prošli i pored jezera Zaros koje važi za lokalnu atrakciju, ali mada smo svi bili radi da popijemo po neku kafu ili sok, nismo tu svratili jer je bila prevelika gužva.
Naime, mi smo bili jedna grupa obožavalaca ptica sa misijom – pronaći orla bradana (Gypaetus barbatus). Već sam na samom početku ovih priča sa putovanja po Kritu 2024. godine pomenula da je jedan od glavnih razloga zašto smo ovde uopšte i došli bio upravo taj da bismo pronašli orlove bradane.
Ove čudesne ptice se nažalost nalaze na ivici da budu ugrožene, a broj im generalno opada. Na kopnenom delu Balkana orlovi bradani su iščezli, ali ih ima, ne u velikom broju, ovde na Kritu. Dakle, za nas je bilo prilično bitno da ih uočimo.
Koliko sam shvatila, postoje neki sajtovi gde se objavljuje uočavanje određenih ptica, pa tako i orla bradana, i mi smo znali (zahvaljujući ornitolozima iz grupe) da se u ovom delu Krita viđaju orlovi bradani. Zato smo tu i došli.
Nastavili smo vožnju još 10-ak km do sela Kamares, pošto su ornitolozi iz grupe imali podatke nekog čoveka koji redovno u okolini ovog sela viđa i snima orlove bradane. Morali smo u par navrata da se pomeramo, a sve u blizini ovog sela. Stali bi na kratko i izašli iz kola, stručnjaci iz grupe bi osmatrali okolinu, a ako ne bi bili zadovoljni, onda bismo nastavili dalje kolima do sledećeg mesta gde može da se bezbedno parkira. Pošto nisam mogla da budem od koristi po pitanju uočavanja ptica, ja sam malo snimala okolinu.
Traganje za orlovima bradanima na padinama planinskog venca Psiloritis
Niži delovi planinskog venca Psiloritis
I tako smo došli do jednog parkinga odakle smo uspeli da vidimo neke beloglave supove (Gyps fulvus). Uočavanje beloglavnih supova je bilo bitno, jer se često među njima „krije“ i po neki orao bradan.
Beloglavi sup
Uočavanje ptica uopšte nije jednostavan posao. Sledeće tri fotografije upravo ilustruju ovo.
Na prvoj se vidi deo planine kroz koju vodi jedna uska i visoka klisura (klisura Kamares).
Pogled na klisuru Kamares
Kada je približim, do maksimalnog opsega optičkog zuma, vide se litice, a vidi se i jedan beloglavi sup koji tu stoji. Tačnije, on se samo nazire.
Litice klisure Kamares i beloglavi sup
Tek kada sam zumirala koristeći digitalni zum, taj beloglavi sup može bolje da se vidi, mada i dalje prilično bledo.
Litice klisure Kamares i beloglavi sup
Ponovo je Vuk ovde popisao brojne različite vrste, a ja sam, zajedno sa Ljiljom, čak i videla jednu zanimljivu vrstu, ali je ona brzo preletela i otišla na drugu stranu, tako da ništa od fotografisanja. U pitanju je bila crvenokljuna galica (Pyrrchocorax pyrrhocorax).
Međutim, sve je ovo u svakom slučaju bilo veoma zanimljivo i lepo.
Pošto smo uočili neke stepenice koje se od puta zavlače među stene, par nas je otišlo do ulaza u klisuru Kamares.
Litice klisure Kamares i stepenice pored puta
Kako se ispostavilo, ovde je postojala visoka metalna ograda i sasvim jasno nije ni moglo da se uđe u klisuru (ili izađe iz nje, pošto se obično obilazi sa vrha pa na dole). Pretpostavila sam da je verovatno suviše rano u sezoni da bi ovaj prolaz bio otvoren za posetioce. Međutim, pročitala sam da je klisura duga 5 km impresivna, ali je i tehnički veoma zahtevna – ona nije predviđena za obično pešačenje, već je potrebna specijalna alpinistička oprema i veština, pošto ima čak 36 tehničkih spuštanja.
Izlaz iz klisure Kamares snimljen kroz otvore u ogradi
Dok je, dakle, par nas bilo zauzeto oko pećine, Saša je konačno uočio jednog bradana, ali se ptica nije tu dugo zadržala. I mi ostali smo se okupili i počeli da gledamo u nebo, ali je bradan već odleteo. Utehu nam je pružilo par beloglavih supova koji su tu povremeno proletali.
Beloglavi sup kod klisure Kamares
Dok smo se još nadali da će se pojaviti neki orao bradan, ja sam ponovo snimala okolinu koja mi je delovala veoma privlačno.
Područje u blizini klisure Kamares
Dogovor je bio da se malo vratimo glavnim putem i krenemo sporednim putem ka jednom drugom visokom delu ne bi li tamo ugledali nekog orla, ali osim što su okolni predeli mogli da se lepo vide, nije bilo posebno zanimljivih ptica.
Pogled sa visine u blizini sela Kamares
Inače, osim po klisuri, selo Kamares je poznato i po veoma važnoj pećini istog imena – pećini Kamares. Tu je otkriveno arheološko nalazište gde su pronađeni jedni od najboljih primera minojske keramike koja se upravo i naziva „grnčarija iz Kamaresa“, pošto se tu nalazila sveta minojska pećina. Divni eksponati koji nam dolaze iz ovog područja i ovog perioda mogu da se vide u Arheološkom muzeju u Iraklionu i ja sam već objavila par fotografija (videti: https://www.svudapodji.com/krit-4/) na kojima se vide primerci ove izuzetno lepe keramike.
Ali, ono što me je posebno oduševilo kada sam se vratila kući i malo bolje pogledala primere ove keramike jeste da se meni jedan krčag koji pripada grnčariji iz Kamaresa toliko dopao kao izazov, da sam i sama pokušala da ga napravim. Evo kako to sve izgleda:
Primerci grnčarije iz Kamaresa iz Arheološkog muzeja u Iraklionu
Moja replika krčaga koji pripada grnčariji iz Kamaresa
Minojski majstori iz Kamaresa su bili mnogo bolji grnčari od mene, ali sam ja ipak zadivljena čitavom ovom pričom i slučajnošću, i to predstavlja samo još jedan primer kako se Univerzum vrti u čarobnim i zanimljivim vrtlozima i spiralama.
A što se tiče naše grupe, dogovor je bio da se sada odvezemo do Matale, na samoj južnoj obali Krita. Ja sam tamo već bila par godina ranije, ali je mesto zaista lepo, tako da mi ponovna poseta ni najmanje nije smetala. Uostalom, otišli smo prvo svi zajedno na lep ručak u jednom restoranu pored plaže. Druženje je bilo veoma prijatno, ali i plaža u Matali deluje gotovo savršeno.
Plaža u Matali
Posle ručka je nas nekoliko otišlo da obiđe „pećine“ koje se nalaze na litici koja ograničava zaliv i plažu sa severne strane i o kojima sam već pisala u svojim pričama o putovanju po Kritu 2022. godine (videti: https://www.svudapodji.com/krit-14/).
Pećine u Matali
Tada sam ovde došla veoma rano i uopšte nije bilo drugih ljudi, a da bi se videle pećine na višim nivoima neophodno je da se čovek pentra preko stena i ima dobru obuću. Barem ja ne volim da se penjem po stenama u obući za plažu, tako da 2022. godine to nisam ni radila.
Pećine u Matali
Sada sam imala dobre patike, a i bila sam u društvu, pa je onda sve lakše i zabavnije.
Vuk, Oliver, Marko, Irena, Beba i Sonja
Sonja, Beba i ja smo došle do par gornjih spratova, ali nismo išle skroz do najviših nivoa. To smo prepustile ostalim članovima grupe koji su ovde došli. Naravno, bez obzira što sam ranije već bila tu, ponovo sam zavirivala u neke od „pećina“ koje su napravili ljudi, o čemu sam već pisala.
Pećine u Matali, detalj
Pećine u Matali, detalj
Meni ovo penjanje nije u svakom trenutku bilo lako, ali je svakako bilo veoma lepo i kao doživljaj, i kao mini-avantura, i kao ostvarenje, ali i kao mesto sa kojeg se pruža divan pogled na zaliv.
Pogled na plažu u Matali
Pogled na plažu u Matali
Posle ovoga smo se vratili na plažu, a par mlađih članova grupe je otišlo na kupanje, dok smo Sonja i ja samo brčnule noge. Nama je to bilo dovoljno jer je voda za naš ukus bila suviše hladna.
Brčkanje nogu na plaži u Matali
U dogovoreno vreme smo se okupili na parkingu gde su nam bila kola, pa smo se nešto kasnije vratili u Maliju – svaka kola ritmom svog vozača.
Putovanje po Kritu u maju 2024. godine: