Mada sam se nadala da će mi tokom noći prehlada ili šta je već prestati, nije se to baš tako desilo. Ipak, posle laganog buđenja i ne baš u punoj formi, krenula sam da šetam po La Kandelariji sa namerom da obiđem još par zanimljivih objekata i mesta. Naime, već narednog dana sam napuštala Bogotu i mada sam svakako planirala da se ovde vratim na, recimo, jedan dan pre povratka kući, smatrala sam da je bolje da ja ovde sada obiđem sve što me je zanimalo, a lako ću da na kraju boravka u Kolumbiji ponovo dođem u ovaj deo grada da bih tu samo neobavezno šetkala.
Tako sam se prvo uputila ka Muzeju Santa Klara (Museo Santa Clara) koji se u stvari nalazi unutar nekadašnje crkve, tj, manastira. Ja sam ovo mesto htela da obiđem još prvog dana, kada sam šetala po ovim ulicama, ali tada nisam uspela da prođem do muzeja. Naime, ulice koje prolaze između nekoliko blokova u blizini muzeja bile su pregrađene metalnim konstrukcijama, gotovo poput barikada, i na svim tim mestima je bilo po nekoliko policajaca.
Prvog dana sam samo to videla, pa nisam dalje ni pokušavala da dođem do muzeja, ali sam na kraju na jednom od ovakvih mesta pitala da li može da se dođe do muzeja i vrlo ljubazni policajac (doduše, ozbiljno naoružan i u punoj opremi) rekao mi je da to mogu da uradim, ali na punktu koji se nalazio jedan blok niže.
Nije mi to baš tada bilo mnogo jasno, ali sam ovom prilikom došla do tog kontrolnog punkta i pitala da li se može otići do muzeja. Mlada policajka je sa nekim pričala preko toki-vokija, a onda mi je pregledala rančić i torbicu oko pasa, pa sam mogla da prođem. Na sledećoj raskrsnici sam ponovo naišla na kontrolni punkt i ponovo su mi pregledali torbicu i rančić, i tako sam na kraju i došla do muzeja.
Razlog za sve ovo jeste taj da se u ovom delu Bogote nalazi rezidencija predsednika Kolumbije, a zbog nekakvih nemira prethodnih sedmica (kako sam shvatila), pa i stalnih potencijalnih političkih previranja koja su tako karakteristična za Latinsku Ameriku, ovaj deo grada i objekti koji se nalaze u njemu bili su pod jakom stražom u vreme moje posete.
Bilo kako bilo, ja sam došla do muzeja, pa sam krenula u obilazak.
Muzej Santa Klara
Crkva je podignuta u prvoj polovini XVII veka i spolja je to vrlo svedena građevina osim glavnog ulaza koji odskače od stroge fasade, mada je i on srazmerno jednostavan.
Međutim, kada posetilac uđe kroz bočni ulaz u nekadašnju crkvu (danas je ovo, dakle, muzej i plaća se ulaznica), situacija je sasvim drugačija – odmah se nailazi na mnoštvo slikovitih detalja.
Muzej Santa Klara, detalj
Ja sam prvo otišla do početka broda da bi se bolje videlo kako to sve ukupno izgleda. Ulazi se zapravo kroz ova plava vrata koja se vide na sledećoj slici levo.
Muzej Santa Klara
U središtu naosa je u vreme moje posete bila postavljena i malena koliba jer ona ilustruje deo života starosedelaca koji su naseljavali teritoriju današnje Kolumbije, a u sred kolibe se može videti veštačko ognjište. Ne znam da li je ovo danas deo stalne postavke, ali eto, bilo je tu kada sam došla u crkvu-muzej.
Ipak, glavna privlačnost ovog prostora dolazi od pozlaćenih detalja, bogato ukrašenog svoda i mnoštva slika.
Muzej Santa Klara, detalj
Muzej Santa Klara, detalj
Muzej Santa Klara, detalj
Muzej Santa Klara, detalj
Kada sam se približila oltaru, osvrnula sam se i snimila unutrašnjost crkve i iz tog pravca, a utisak je bio podjednako impresivan.
Muzej Santa Klara, detalj
Pored propovedaonice postoje i jedna vrata kroz koja sam nastavila sa obilaskom.
Muzej Santa Klara, detalj
Paralelno sa zapadnim, podužnim zidom naosa, pruža se vrlo uzan hodnik u kojem je vladao popriličan mrak.
Muzej Santa Klara, detalj
Ja sam prošla tim hodnikom i odatle sam mogla da vidim malene prostorije na čijim zidovima je postojao otvor, a kada sam se tu zavukla mogla sam da vidim stolicu sa druge strane. Nešto kasnije, kada sam se vratila u naos crkve shvatila sam u stvari o čemu se ovde radilo. Naime, crkva je bila deo ženskog manastira, a monahinje su redovno morale i da se ispovedaju. Iz crkve se ulazi u takođe malene prostorije, ali, dakle, sa druge strane i tu je stolica očigledno bila postavljena za sveštenika, dok bi monahinje pristupale ispovedanju iz pravca onog uzanog hodnika koji je svakako bio vezan za druge delove manastira.
Muzej Santa Klara, detalj
Meni je bilo jasno da sam u stvari vrlo površno pogledala ovaj muzej, ali, kao što sam već pomenula, nisam baš bila u formi i želela sam samo da vidim kako sve ovo izgleda, ali bez ulaženja u bilo kakve detalje. Na kraju krajeva, bez obzira na moje fizičko stanje, sebi sam ponovo zadala vrlo ambiciozan plan aktivnosti za ovaj dan, pa ja trebalo da idem dalje.
Pošto se još jedna crkva koju sam htela da vidim takođe nalazi u okviru ovog područja koje je bilo ograđeno, pod stražom i sa ograničenim pristupom, mislila sam da prođem direktno do nje, ali se nije moglo. Morala sam da se vratim odakle sam došla, pa da idem okolo sve dok ne dođem do još jednog kontrolnog punkta i tu sam ponovo morala da pokazujem svoju torbicu oko pasa i ranac. Ja, naravno, nemam ništa protiv da mi policajci provere torbicu i rančić, ali imam problem sa modelom rančića koji ima četiri pregrade, a svaka mora da se otvori i pregleda, i onda je to čitava petljancija.
U svakom slučaju, ovde sam obezbeđenju pomenula da me zanima da odem i do zgrade Nacionalnog generalnog arhiva (Archivo General de la Nación) „pošto je tu zgradu projektovao čuveni kolumbijski arhitekta Rohelio Salmona i ona se nalazi na Potencijalnoj listi svetske baštine.“ Sve sam ja to njima lepo ispričala i objasnila, a oni su me bledo gledali, očigledno zbunjeni ovom strankinjom koja im je pričala stvari o njihovoj zemlji koje oni nisu ni znali. Rekli su mi da mogu da odem do zgrade arhiva, ali da ne smem da je fotografišem, jer se ona nalazi unutar ograđenog prostora. Uzgred, u tom prostoru su i neka ministarstva, a ne samo predsednička rezidencija.
Sve je ovo bilo pomalo i čudno. Naime, na internetu se mogu videti fotografije gde ulicom ispred te crkve prolaze pešaci, privatna kola, taksi vozila, prodavci sa kolicima, i sl. Dakle, nije da je taj deo baš obavijen velom tajne. Pošto sam ja ovde došla u nedelju, tj, bio je neradni dan, nigde nikoga nisam videla, Ali, s druge strane, pošto su mi rekli šta smem, a šta ne smem, a ja nisam imala potrebu da bilo koga izazivam i da eventualno pravim sebi probleme, ponašala sam se veoma poslušno, tako da ništa drugo nisam ni snimala, osim te crkve.
U pitanju je veoma lepa crkva Sv. Avgustina (Iglesia de San Agustin) iz XVII veka.
Crkva Sv. Avgustina
I ovde je unutrašnjost bogato ukrašena, mada ne kao crkva Svete Klare, a sve počinje još od samog ulaza i nastavlja se dalje.
Crkva Sv. Avgustina, detalj
Crkva Sv. Avgustina, detalj
Crkva Sv. Avgustina, detalj
Crkva Sv. Avgustina, detalj
Kada sam izašla iz crkve, nastavila sam prema obližnjoj zgradi arhiva, a na kraju ulice sam videla još jedan kontrolni punkt, pa se ispostavilo da tu mogu da izađem iz ograđenog područja, što mi je mnogo više odgovaralo nego da moram da se vraćam skroz okolo-naokolo. S druge strane, shvatila sam da zgradu arhiva mogu sasvim lepo da snimim i sa ulice, pošto je ona samo jednim svojim delom unutar onog ograđenog dela, a glavni pristup je sa ulice koja je dostupna svima.
Nacionalni generalni arhiv
Sve ovo je bilo da bih videla još jedan izvedeni projekat poznatog francusko-kolumbijskog arhitekte Rohelija Salmone (1927-2007) čijih se sedam radova (od toga četiri u Bogoti) zbirno nalaze na Uneskovoj Potencijalnoj listi svetske baštine.
Izgradnja Nacionalnog generalnog arhiva je trajala od 1988. do 1994. godine i, koliko sam čitala, imajući u vidu period najvećeg nasilja koje je zahvatilo Kolumbiju, za čitavu zemlju je bilo bitno da izgradnja novog objekta simbolično pretvori mesto „nacionalnog sećanja“ u mesto okupljanja ljudi.
Pošto je ovog dana bilo oblačno, pa je povremeno čak padala i sitna kiša, moj foto-aparat i mobilni telefon su odlučili da se igraju, pa su istu zgradu fotografisali koristeći različite nijanse u svom vizuelnom izrazu – na jednom je zgrada bež, a na drugom je crvena. Objektivno, boja zgrade je nešto između onoga što se vidi na mojim fotografijama.
Nacionalni generalni arhiv
Ali, bez obzira na boje, meni je bilo zanimljivo da sada već mogu da prepoznam „lični izraz“ arhitekte – bilo je tu i cigle, i boje, i kanala u tlu, i niskih stepenica, i oblika prozora, ...
Nacionalni generalni arhiv
Nacionalni generalni arhiv
Nacionalni generalni arhiv
Na prethodnoj fotografiji mogu da se vide biciklisti kako prolaze ulicom. Ovog dana, a bila je nedelja, susrela sam se sa izuzetno lepim običajem u Bogoti. Kako mi je kasnije jedan taksista rekao, preko 30 godina se značajan broj ulica u Bogoti, ne samo u istorijskom centru, već i neke velike ulice po drugim delovima grada, zatvaraju od 7 ujutru do 2 popodne (nedeljom) da bi se omogućilo biciklistima da nesmetano i bezbedno uživaju u vožnji svojih dvotočkaša.
Štaviše, kasnije sam pronašla da je ovaj običaj nazvan Ciklovia uveden još 1974. godine (što znači pre 50 godina!!!) i da se danas 127 km gradskih ulica (!!!) zatvara za motorni saobraćaj u ovom periodu. Vrlo impresivno i veoma napredno. Za sada sam mogla da ih vidim kako lepo voze po starom delu Bogote – La Kandelariji.
Nedeljno carstvo biciklista u La Kandelariji
Nedeljno carstvo biciklista u La Kandelariji
Bilo kako bilo, sada sam prošetala do Muzeja Botero (Museo Botero). Fernando Botero (1932-2023) je verovatno najpoznatiji kolumbijski slikar i vajar. Kako se ispostavilo, on je preminuo samo četiri meseca pre moje posete, ali, doduše, u Monaku.
Ja sam sticajem okolnosti već išla na jednu veliku izložbu njegovih radova kada sam bila u Ševeningenu u Holandiji u poseti drugu koji je par godina tamo živeo i radio. S druge strane, mislim i da su Boterove čuvene "buce" poznate iz usputnog viđanja po raznim medijima.
U svakom slučaju, Botero je u nekom trenutku izvestan, ali impozantan broj svojih radova, kao i radova drugih umetnika koji su bili deo njegove privatne zbirke umetničkih ostvarenja (iz XIX i XX veka) poklonio kolumbijskoj državi (ili narodu, nisam sigurna), pa je tako otvoren ovaj muzej. Kako sam čitala, pošto je Botero rođen u Medeljinu, tamošnji stanovnici nisu bili oduševljeni da je on ova dela poklonio tako da se izlažu u muzeju u Bogoti, ali tako je kako je.
Mada sam se tokom posete muzeju osećala posebno "teško", ipak sam istinski uživala.
Muzej Botero, ulazni hol
Verovatno osnovna karakteristika Boterovog opusa su naglašeno, ali i simpatično bucmasti objekti. Najčešće su to ljudi, ali ima i drugih tema. Najbolje je da Boterovi radovi govore sami za sebe.
Konj
Par
Monaliza
Jedna porodica
Par koji igra
Žena sa pticom
Mala žena
Kapetan
Igumanija
Studio
Mrtva priroda
Inače, muzej je smešten u jednoj staroj i prostranoj kući iz kolonijalnog doba, a to je najčešće podrazumevalo i postojanje unutrašnjeg dvorišta koje je danas veoma lepo uređeno.
Muzej Botero, unutrašnje dvorište
Kada sam završila sa obilaskom muzeja, izašla sam na ulicu i vrlo brzo sam naišla na još par lepih i starih kuća kojima La Kandelarija obiluje.
La Kandelarija, detalj
Pošto mi se hotel nalazio vrlo blizu Muzeja Botero, prvo sam se u stvari vratila u sobu da bih se malo odmorila, popila pola litre soka od pomorandže koji sam usput kupila i spremila za sledeći poduhvat, a to je bio odlazak do Usakena koje je poznato mesto, pogotovo kada je nedelja u pitanju, a bila je upravo nedelja.
Naime, mada je Usaken svojevremeno bio naselje plemena Muiska, vremenom se on sasvim spojio sa Bogotom (formalno 1954. godine) i praktično je to jedan od delova ovog prilično velikog grada (Bogota ima više stanovnika nego čitava Srbija).
U današnje vreme je ovaj deo posebno poznat po svojoj „buvljoj pijaci“ (Mercado de Las Pulgas) koja se, dakle, organizuje nedeljom.
Ja nisam znala tačno šta mogu da očekujem, ali sam na telefonu pogledala kako da dođem do onde. Usaken je od La Kandelarije udaljen oko 12 km i postoje različiti načini prevoza, ali je zanimljivo i da ona nedeljna Ciklovia praktično znači da je jedna od glavnih gradskih ulica koja vodi ka Usakenu zatvorena za saobraćaj motornih vozila i ko hoće može apsolutno bezbedno biciklom da dođe do onde. Ja nisam bila u formi za bicikl, pa sam nastavila dalje peške.
Naravno, nije mi plan bio da hodam do onde, ali sam na telefonu videla da postoji direktna linija gradskog saobraćaja. Ja sam sada već bila izverzirana (barem sam tako mislila), pa sam se uputila do te stanice koju mi je telefon pokazivao. A nije bila blizu...
U svakom slučaju, došla sam do autobuske stanice, a onda se ispostavilo da će sledeći autobus da dođe tek za tri sata!!!! Proverila sam više puta i svaki put sam dobijala istu informaciju. Tek kasnije sam uvidela da je razlog za ovo upravo Ciklovia i da ta linija gradskog autobusa očigledno koristi ulicu koja je nedeljom zatvorena. Shvatila sam da ću morati da uhvatim taksi, ali ima toliko raznih priča o taksijima po Bogoti i pitanju njihove bezbednosti, da mi se uopšte nije mililo da sada krenem da eksperimentišem, a nikoga nije bilo na ulici koga bih mogla da pitam za eventualnu pomoć.
I onda se setim da na telefonu imam aplikaciju za Uber. Otvorim aplikaciju i vidim da sve funkcioniše kako treba. Sve u svemu, ja sam u taksiju za Usaken bila već za 5 minuta, a kako se ispostavilo taksi u Bogoti (barem Uber) značajno je jeftiniji nego taksi u Beogradu. Dakle, sve je išlo ko po loju, pa sam uskoro došla do Usakena i krenula u veoma laganu šetnju.