Kolumbija 2024, 8. deo (Bogota)

Nakon što sam završila sa obilaskom Botaničke bašte u Bogoti (Jardín Botánico de Bogotá), krenula sam peške prema obližnjem velikom Centralnom parku Simon Bolivar (Parque Central Simón Bolívar). Zapravo se radi o par delova urbanistički gledano jednog istog, ogromnog zelenog prostora, Metropolitanskog parka Simon Bolivar (Parque Metropolitano Simón Bolívar). Njegova izgradnja je započela 1966. godine, nalazi se maltene u sred grada i sa veličinom od preko 400 ha zapravo je jedan od najvećih gradskih parkova na svetu.

Centralni park Simon Bolivar

U okviru Centralnog parka nalazi se i veliko jezero, a u jednom delu, na obali jezera, vidi se i hram podignut 1968. godine za potrebe Evharistijskog kongresa koji je održan upravo u Parku Simon Bolivar.

Centralni park Simon Bolivar, detalj

U parku ima puno lepo uređenih staza, mesta gde može da se kupi hrana i piće, ali ima i igrališta za decu.

Centralni park Simon Bolivar

Imajući u vidu veličinu, ovde ima i dovoljno prostora da se uživa na divnom travnjaku koji se prostire između drveća. Neki posetioci verovatno i duže borave u parku, jer sam na par mesta videla i manje šatore.

Centralni park Simon Bolivar

Osim ljudi koji ovde uživaju, tu su i ptice. Doduše, sve sam to već prethodno videla u botaničkoj bašti, ali su ove tako lepo pozirale da mi je bilo žao da ih ne slikam.

Džinovski kos (Turdus fuscater)

Južnoamerička gugutka (Zenaida auriculata)

Ipak, ja sam do ovog segmenta metropolitanskog parka došla samo da bih prošla kroz njega, jer je moj cilj bio jedan drugi njegov deo, a to je Park Virhilio Barko (Parque Virgilio Barco) sa istoimenom bibliotekom. Posle skoro sat vremena hodanja, zbog zaustavljanja i fotografisanja, došla sam i do tog dela.

Glavni razlog zašto sam ovde htela da dođem jeste da je i park i javnu biblioteku Virhilio Barko projektovao Rohelio Salmona (1927-2007), poznati francusko-kolumbijski arhitekta. On je više godina sarađivao sa Le Korbizjeom, a dobio je i brojne značajne nagrade.

Mada ja u svojim pričama sa putovanja povremeno pominjem i arhitekturu, pa čak i arhitekte, doduše izuzetno retko pošto je to meni u stvari usputno interesovanje, za Rohelija Salmonu sam saznala kada sam gledala Uneskovu Listu svetske baštine. Naime, u okviru potencijalne Liste svetske baštine za Kolumbiju nalazi se i arhitektonska zaostavština Rohelija Salmone. To obuhvata sedam objekata od kojih se četiri nalaze u Bogoti. Još pre dolaska ovde sam sebi dala zadatak da vidim te objekte, što sam na kraju i uspela.

Prvi do kojeg sam došla je upravo park sa javnom bibliotekom Virhilio Barko.

Park Virhilio Barko

Ja neću davati nikakve komentare vezane za ostvarenja ovog arhitekte, već ću samo postavljati fotografije uz osnovne podatke koji objekat date fotografije prikazuju. Ipak, pre nego što krenem sa time, tačnije, pre nego što sam otišla da pogledam Javnu biblioteku Virhilio Barko morala sam nešto i da pojedem. Pogotovo sam bila inspirisana kada sam naišla na mali vašar u okviru ovog parka.

Park Virhilio Barko, detalj

Bilo je tu više štandova sa različitom hranom i meni to uvek predstavlja problem jer ne znam šta bih pre probala. Na kraju sam uzela neke kobasice sa gvakamoleom. Bile su odlične!

Ručak u Parku Virhilio Barko

Da bih pojela svoj ručak, sela sam na neku klupu koja je bila postavljena blizu tezge gde sam kupila hranu i odatle sam mogla da posmatram binu na kojoj se održavao nekakav nazovi koncert.

Jasno je meni da me je „pregazilo vreme“, pa mi je ova vrsta muzike dosta daleka. Vrlo je moguće i da ponovo zbog svojih godina nisam mogla da prestanem da se čudim, za mene, izuzetno vulgarnom „performansu“ koji se odvijao usred dana u javnom parku. Na svu sreću, verovatno sam ja bila jedina koja je sa „pažnjom“ gledala sve to. Ali, ni ja se tu nisam dugo zadržala.

Nisam daleko otišla – samo do još jedne tezge. Ovo nisam smela da propustim; u pitanju je bilo zanatski napravljeno pivo i mogu da kažem da je bilo odlično.

Pivo u Parku Virhilio Barko

Pošto sam lagano popila pivo sedeći za jednim stolom postavljenim u blizini tezge, konačno sam otišla da vidim i biblioteku Virhilio Barko (Biblioteca Virgilio Barco).

Biblioteka Virhilio Barko

Za početak sam prošla širokom stazom koja vodi ka glavnom ulazu u biblioteku. Bilo je jasno da je Rohelio Salmona ovde uz beton intenzivno koristio i crvenu ciglu koja je, kao što sam ranije već pisala, vremenom postala veoma popularna u Bogoti.

Biblioteka Virhilio Barko

Ja nisam bila jedini inostrani posetilac koji je ovde došao i tako sam videla jednu devojku iz Azije sa fotoaparatom koja je ušla u biblioteku. Moram da priznam da mi to ne bi ni palo na pamet da je nisam videla, ali pošto već jesam, onda sam i ja krenula unutra. Bila sam veoma zadovoljna time.

Biblioteka Virhilio Barko

Ipak, nisam se tu dugo zadržala, već sam čak uspela da pronađem izlaz sa druge strane. Time sam bila još zadovoljnija, jer mi je to dalo priliku da fino pogledam i druge delove i strane biblioteke.

Biblioteka Virhilio Barko

Izašavši iz biblioteke, još sam malo snimala neke detalje, a onda sam se uputila dalje kroz park u željenom pravcu.

Biblioteka Virhilio Barko

Dok sam sa blage uzvisine snimala prethodnu sliku, čula sam iza svojih leđa neku uku i buku. Posle sam se okrenula i videla o čemu se radi. Veća grupa momaka se tu sa bezopasnim imitacijama srednjevekovnog oružja igrala nekakve bitke. Dok sam ja zauzela mesto odakle mogu bolje da ih snimim video-kamerom, borba je postala manje žestoka, ali je tu i tamo i dalje bilo „napada“.

Ali, Park Virhilio Barko nije samo mesto za žestoke sukobe. Tu takođe vlada i mir, a ima ljudi i koji se bave značajno mirnijim aktivnostima.

Park Virhilio Barko, detalj

Sada sam napustila park i krenula u prilično dosadnu šetnju do sledećeg odredišta koje sam sebi „zadala“ za ovaj dan. Možda sam mogla da hvatam i neki autobus, ali sam mislila da nema svrhe, jer dok nađem liniju koja bi mi odgovarala, odem do stanice, od te stanice odem tamo kuda sam se uputila, potrošiću verovatno isto vremena i energije.

Zato sam samo mehanički pokretala noge i posle malo više od pola sata došla sam do jedne rampe sa kućicama za čuvare. Naime, htela sam da uđem u prostor Univerzitetskog grada u Bogoti (Ciudad Universitaria) pošto se i ovaj veliki prostor nalazi na Uneskovoj Potencijalnoj listi svetske baštine.

U prvoj polovini XX veka se pojavila ideja da se na jednom mestu koncentrišu svi fakulteti Nacionalnog univerziteta koji su u to vreme bili raštrkani po čitavom gradu. Danas se ovaj kompleks koji predstavlja najvažniji državni univerzitet u zemlji zvanično i naziva – Nacionalni univerzitet Kolumbije (Universidad Nacional de Colombia), a nastao je kao rezultat urbanističkog, graditeljskog i obrazovnog projekta.

Kada je izgradnja univerzitetskog grada započela 1936. godine, Bogota je bila manji grad, a zemljište koje je dato za izgradnju nalazilo se na zapadnom obodu Bogote. Ali, cilj projektovanja univerzitetskog grada na ovom mestu nije bio samo da se iskoristi slobodan prostor na periferiji, pošto se grad uglavnom razvijao po osi sever-jug, nego je ideja i bila da se ovim potezom podstakne širenje grada ka zapadu. Danas se, tako, veliki kompleks u kojem je univerzitetski grad nalazi otprilike u sredini Bogote koja ima 8 miliona stanovnika.

Uzgred, na zapadnoj i jugozapadnoj strani ovog velikog prostora grad je projektovao i veliku aveniju El Dorado koja danas vodi do međunarodnog aerodroma El Dorado na koji sam i sletela prilikom dolaska u Kolumbiju.

Prostor univerzitetskog grada je osmišljen tako da je podeljen u tri specijalizovana dela: akademski, servisni i sportski prostor. Sve je lepo povezano ulicama i stazama, a ideja je bila da različiti fakulteti budu objedinjeni na jednom mestu. Naravno, nisu sve zgrade mogle da budu izgrađene u isto vreme, ali su prvi objekti jednostavne arhitekture bili ofarbani u belo, pa je otud nastao i nadimak Beli grad (La Ciudad Blanca). Veći broj objekata je u međuvremenu proglašen za Nacionalnu kulturnu baštinu Kolumbije. Meni je takođe bilo zanimljivo i da pročitam, a to se može videti i na mapi, da okosnica objekata i ulica u okviru Univerzitetskog grada ima oblik sove, što je jako ljupko imajući u vidu da sova simbolizuje mudrost.

Dakle, ja sam htela to da vidim tako što bih samo prošetala od severnog do južnog ulaza u kompleks. Naravno, ovo nije šetalište i uopšte nije uobičajena praksa da posetioci tu neobavezno dolaze, ali kada sam stigla do rampe i čuvara, objasnila sam im šta me zanima. Nije to bio samo Univerzitetski grad, već i jedan fakultet koji se tu nalazi, a koji je takođe projektovao Rohelio Salmona, o čemu ću kasnije da pričam. Lepo sam ja njima sve to ispričala sa puno entuzijazma i objasnila im da tu mogu da se vide dva dobra koja se nalaze na Potencijalnoj listi svetske baštine.

Mislim da im je sve to bilo veoma čudno, a svakako i neobično, pa svakako i zanimljivo da jedna žena dolazi čak sa drugog kontinenta i želi da vidi tamo nekakve zgrade u Bogoti, ali sam ja bila prepuna priče i entuzijazma, pa su me uzeli za ozbiljno. Obavili su par razgovora i zamolili me da im dam pasoš na uvid, što sam ja vrlo spremno i uradila. Posle te provere su me pustili i poželi mi lep provod i šetnju. Ja sam bila jako srećna i zadovoljna.

Prvo sam prošla pored servisnih, pomoćnih delova kompleksa, kao i pored sportskih terena, a onda sam ušla u prostor gde je uglavnom koncentracija fakulteta i akademskih objekata.

Univerzitetski grad u Bogoti, detalj

Bilo je tu i klupa koje su očigledno predviđene za studente i njihov boravak napolju, ali bila je subota popodne i ja skoro da nikoga nisam videla tokom ove moje šetnje, što se uostalom i vidi sa ovih fotografija.

Univerzitetski grad u Bogoti, detalj

Jedna od upadljivijih zgrada pored kojih sam prošla je Fakultet za medicinsku negu (Facultad de Enfermería).

Univerzitetski grad u Bogoti, detalj

Nedaleko odavde, blizu jugozapadne granice univerzitetskog grada, nalazi se i Zgrada za postdiplomske studije humanih nauka (Edificio de Posgrados de Ciencias Humanas).

Zgrada za postdiplomske studije humanih nauka

Zgradu je projektovao Rohelio Salmona i ovo je još jedan od onih sedam objekata koji su zajednički upisani na Uneskovu Potencijalnu listu svetske baštine, od kojih se četiri, kao što sam već rekla, nalaze u Bogoti. Ovo je bio moj drugi objekat sa ove liste.

Zgrada za postdiplomske studije humanih nauka

Zgrada za postdiplomske studije humanih nauka, detalj

Zgrada za postdiplomske studije humanih nauka

Nakon što sam malo kružila oko zgrade i snimala je, praktično sam završila sa obilaskom onog što me je ovde zanimalo, pa sam se uputila ka južnom izlazu. I tu je bio čuvar i mislim da se i on pomalo zbunio kada sam mu objasnila otkud ja tu u subotu popodne.

Ovaj ulaz izlazi upravo na onu aveniju El Dorado i tu sam videla gde treba da hvatam autobus da bih se vratila u La Kandelariju, pošto sam već bila izuzetno umorna. Ali, da bih uhvatila autobus, morala sam da pređem ulicu. Za to služi pasarela.

Prvo sam se popela i odatle snimila veoma važan fakultet u okviru univerzitetskog grada – fakultet za strane jezike. Dakle, da sam studirala u Bogoti, a ne u Beogradu, ja bih ovde išla na predavanja.

Univerzitetski grad u Bogoti, detalj

Ova pasarela je veoma dobra i zato što se sa nje pruža fantastičan pogled na aveniju El Dorado, delove Bogote i Istočne visove.

Bogota, detalj

Iz autobusa sam izašla na mestu odakle je trebalo da prođem kroz nekakvu buvlju pijacu da bih stigla do glavnog trga u La Kandelariji. Za jednog inostranog posetioca, prizori su bili – šareni i sjajni!

Bogota, detalj

Naravno, gde ima ljudi i trgovine, ima i hrane.

Bogota, detalj

A onda sam stigla i do Trga Bolivar, tj., Plase de Bolivar.

Bogota, detalj

Vrlo umorna pre svega zbog nekakve prehlade koja me je već par dana mučila, ali i zbog puno hodanja, sada sam već samo želela da se dovučem do hotela. Doduše, svratila sam kratko da nešto pojedem, ali sam onda konačno mogla da se povučem u sobu i pošto mi je ranac prethodno veče stigao, mogla sam da se opustim i probam da se dobro naspavam ne bih li se oporavila za nastavak putovanja.

Menu