Kolumbija je jedna velika zemlja. Primera radi, sa površinom od 1.141.748 kv. km, ona je više od dva puta veća od Tajlanda (gde sam 2023. godine intenzivno putovala mesec dana) i skoro dva puta veća od Francuske (koju povremeno posetim, ali sam još daleko od toga da je „obiđem“).
Imajući ovo u vidu, došla sam za početak u Bogotu sa namerom da skoro mesec dana posvetim putovanju kroz neke delove Kolumbije, jer mi je postalo jasno da neću imati vremena da obiđem sve što bi me zanimalo u ovoj veoma lepoj latinoameričkoj zemlji.
Ipak, sticajem okolnosti, veći deo mojih planova se potpuno promenio zbog okolnosti o kojima ću pričati kada za to dođe vreme i ja sam uspela da posetim samo mesta koja sam obeležila na karti:
Što se tiče istorije, naravno, ovde su ljudi ostavili svoje tragove još u periodu od 18.000–8000. godina p.n.e., a vremenom su se oformile starosedelačke kulture, desetak njih, koje su pokrivale teritorije u središnjem, planinskom delu zemlje, kao i na krajnjem severu, uz obalu Karipskog mora, i na zapadu, duž pacifičke obale.
Sve će se ovo promeniti početkom XVI veka kada je postepeno sa severa i iz pravca karipske obale počelo osvajanje od strane španskih konkvistadora. Možda najvažniji među njima je Gonzalo Himenez de Kesada koji je 1536. godine predvodio ekspediciju u unutrašnjost i tom prilikom je teritorije kroz koje je prolazio nazvao „Novom kraljevinom Granadom“, a kasnije se taj naziv sveo na Nova Granada. Kesada je takođe 6. avgusta 1538. godine osnovao i glavni grad „nove kraljevine“ i nazvao ga Santa Fe. Vremenom je grad dobio naziv Bogota.
Što se države tiče, početkom XIX veka su krenule borbe za nezavisnost od Španije, ali to nije išlo baš lako i jednostavno. Ipak, 1819. godine, Simon Bolivar je proglasio nezavisnost i postao prvi predsednik Kolumbije, s tim da je bila oformljena država koja se zvala Velika Kolumbija koja je obuhvatala današnju Kolumbiju, Ekvador, Panamu, Venecuelu i delove Perua, Brazila i Gvajane. Ova država se raspala 1831. godine, a razna previranja su se nastavila i kasnije. Danas je Kolumbija republika na čijem čelu se nalazi predsednik, a svoj današnji naziv, Republika Kolumbija, dobila je tek 1886.
Ove borbe za nezavisnost praktično su predvodili potomci španskih doseljenika koji su se po potrebi mešali sa lokalnim stanovništvom. Hoću da kažem da, osim možda Španaca, niko drugi nikada ne treba da pomisli da je u ovom konkvistadorskom zauzimanju teritorije koja pripada Kolumbiji bilo ičega romantičnog. O tome dovoljno govori podatak da se procenjuje da je pre dolaska Španaca na teritoriji današnje Kolumbije živelo između 7 i 12 miliona stanovnika. Pod španskom upravom to se vremenom smanjilo na 1,2 miliona stanovnika, a dno je bilo dotaknuto kada je broj stanovnika spao na oko 800.000. Početkom XIX veka je došlo do izvesnog rasta, ali je zbog rata na nezavisnost, broj stanovnika ponovo spao na oko 1 milion. Tek oko polovine XX veka, dakle, posle 450 godina od dolaska novih osvajača, broj stanovnika je prevazišao nivo koji je postojao početkom XVI veka kada su Španci ovde stigli.
Danas u Kolumbiji živi preko 52 miliona ljudi, a od toga preko 8 miliona živi u Bogoti koja je jedan od najvećih gradova na svetu.
Bogota je u samom vrhu u svetskim okvirima po još jednom parametru, a to je nadmorska visina. Naime, posle La Paza u Boliviji (3,640 m), Kitoa u Ekvadoru (2,850 m) i Sukrea u Boliviji (2,790 m) (La Paz i Sukre dele status glavnog grada Bolivije), Bogota se sa svojom nadmorskom visinom od 2,625 m nalazi na 4. mestu glavnih gradova koji su smešteni na velikim visinama.
Ova nadmorska visina može da smeta nekim ljudima koji su posebno osetljivi zbog nedovoljne količine kiseonika, ali ja uglavnom nemam problema sa nadmorskim visinama. Štaviše, prvog dana boravka u Bogoti krenula sam u šetnju sa namerom da odem na još veću visinu.
Cilj mi je bio da odem na „brdo“ Monserat na čijem vrhu se nalazi jedna crkva. Brdo i bela crkva na njegovom vrhu vide se na sledećoj fotografiji.
Bogota, detalj
Do vrha Monserata može da se ide peške i to obično praktikuju vernici zbog značaja crkve, ali posetioci poput mene, a i oni kojima duhovna strana hodočašća do vrha nije važna, koriste ili žičaru ili uspinjaču.
Osim toga, zbog bezbednosti se u stvari ni ne preporučuje da se ide peške do samog vrha, jer, koliko sam shvatila, usput ima dosta džeparoša, a svaki stranac predstavlja idealnu metu.
Kada govorim o ovom penjanju peške, tu u stvari mislim specifično na stazu koja vodi otprilike od istog mesta odakle kreću i žičara i uspinjača, a to je najstrmiji deo Monserata. Ali i do tamo treba da se ode. Postoji i javni prevoz, ali i taksi, međutim, ja sam odlučila da prošetam jer je to nekih pola sata od Muzeja zlata.
U tom delu nije previše strmo, mada je taj blagi uspon konstantan, moram da priznam da mi nije bilo lako da se penjem ka početnoj stanici žičare, ali to je bilo i zbog objektivnog umora od puta, kao i zbog činjenice da je Bogota na velikoj visini. Mada prosečnih 2650 m nije previše visoko da bi čovek imao velikih problema, znam iz svojih planinarskih dana da već od 3000 m oni koji su osetljivi mogu da dobiju simptome visinske bolesti. Ja nisam osetljiva, ali sam ipak često ostajala bez daha.
Zato sam pravila pauze, a usput i fotografisala.
Bogota, detalj
U Bogoti se može videti veoma veliki broj grafita. Prema onome što sam čitala, to se čak i ohrabruje, ali na svu sreću većina grafita koje sam videla su stvarno lepi i nisu tek nekakve žvrljotine.
Bogota, detalj
Bogota, detalj
Valjda je to zato što Kolumbijci vole jake i žive boje. Postoji nešto u svetlosti tropskog sunca koje više ističe jarke boje nego što je to slučaj u područjima sa umerenom jačinom sunčeve svetlosti. Osim toga, čak i tamo gde nema grafita, očigledno je da lokalni stanovnici vole jarke boje.
Bogota, detalj
Hodajući prema početnoj stanici žičare, mogla sam da vidim i sasvim savremene delove Bogote, a i tu je bilo dosta boje.
Bogota, detalj
Usput sam naišla i na parohijsku crkvu Naše gospe od voda (Iglesia de Nuestra Señora de las Aguas), a sa platoa ispred crkve sam i dalje mogla da vidim vrh Monserata.
Crkva Naše gospe od voda
Crkva je sagrađena između 1657. i 1694. godine kao jednobrodna građevina urađena u skladu sa kolonijalnim stilom, a restaurirana je 2003. godine. Ona je bila deo ženskog manastira, a takođe je kroz istoriju služila kao bolnica i sirotište.
Ja uopšte nisam imala ovu crkvu u svom planu, ali kada sam već prošla pored nje, poželela sam i da uđem unutra.
Crkva Naše gospe od voda, detalj
Crkva Naše gospe od voda, detalj
Kada sam izašla iz crkve, javio mi se jedan gospodin koji je sedeo ispred. To u stvari i nije mnogo neobično, jer su ljudi u Kolumbiji izrazito ljubazni i vole da se javljaju, a ni meni takav običaj nije stran. Ma kako da „obično javljanje“ može da deluje kao površan kontakt, to je ipak jedna prijatna ljudska razmena energije i po pravilu se ljudi malo osmehnu, uspostave kontakt očima, a ponekad i malo popričaju. To je bio slučaj i ovom prilikom.
Taj gospodin me je pitao odakle sam, da li sam hrišćanka i sl, a ja sam mu odgovorila na sve to što ga je zanimalo. Onda mi je on poželeo sve najbolje na putu i da me „Bog čuva“, a zatim je učinio i znak krsta preko mene. Mislim da je to bilo izuzetno ljubazno sa njegove strane. Možda je on jednostavno jedan ljubazan i pozitivan čovek, a pomislila sam i da ga je možda na sve to podstaklo kada me je uočio kako se krstim pre ulaska u crkvu i kada sam izašla, kao što je običaj u mojoj zemlji. To što je ova crkva katolička, a ne pravoslavna, za mene nema važnost. Iskreno, može ponekad da mi se desi da uđem u crkvu i izađem iz nje, a da se ne prekrstim, ali to je izuzetno retko. Ja nisam velika vernica, ali generalno poštujem sva svetilišta u koja ulazim, bez obzira kojoj veri pripadaju.
Penjući se ka početnoj stanici žičare koja ide do vrha Monserata, došla sam i do parka u kojem se nalazi Imanje Simona Bolivara (Quinta de Bolivar).
Ispred imanja Simona Bolivara
Mada sam u stvari bila veoma aktivna ovog prvog dana u Bogoti i Kolumbiji, i već uveliko obilazila razna mesta, pomislila sam kako me u stvari mrzi da obilazim još jedan muzej, bez obzira na njegovu važnost i veličinu. Ali, pošto sam bila tu, palo mi je na pamet da bih možda mogla samo da fotografišem sa kapije.
Imanje Simona Bolivara
I tako sam ja prišla čoveku koji je radio kao obezbeđenje, pa sam ga pitala da li mogu samo da provirim i da napravim par fotografija. On je rekao da nema problema, ali da mogu i da uđem i posetim muzej. Ja onda krenem da mu pričam kako sam krenula na Monserat, pa ću možda kasnije da se odlučim da tu svratim, a on mi kaže kako je to u redu, ali da ću onda morati da platim i ulaznicu. Naime, u tom trenutku je čovek koji je radio na prodaji ulaznica bio odsutan i praktično sve i da sam planirala da posetim muzej ne bih imala kod koga da kupim ulaznicu.
Mada smatram da cene ulaznica u Kolumbiji, generalno gledano, nisu visoke, ovo mi je bilo simpatično, pa sam na licu mesta promenila svoj plan i ušla na imanje na kojem je svojevremeno živeo Simon Bolivar.
Imanje Simona Bolivara
Simon Bolivar (1783-1830) je rođen u Karakasu, u Venecueli, ali je on jedna od najznačajnijih ličnosti u Latinskoj Americi gde ga često zovu Oslobodilac. Naime, on je bio vojni i politički vođa u okviru ratova za nezavisnost od Španije, a ovo je pre svega vezano za Venecuelu, Kolumbiju, Panamu, Ekvador, Peru i Boliviju koja je i nazvana po njemu. Već sam pomenula i da je Bolivar bio prvi predsednik države koja se u prvoj polovini XIX veka zvala Velika Kolumbija, a koja je bila preteča današnje Kolumbije. Otud i značaj Bolivara ovde, jer je on praktično bio prvi predsednik zemlje.
Što se tiče Imanja Simona Bolivara, u pitanju je kolonijalna kuća u kojoj je bila rezidencija Oslobodioca nakon rata za nezavisnost. Danas je tu muzej koji je posvećen i Bolivarevom životu, ali i tom dobu.
Sama kuća je sagrađena krajem XVII veka, ali je vremenom dosta oronula. Ipak, obnovljena je specifično za potrebe Simona Bolivara koji je u periodu od 1820. do 1830. godine upravo tu odsedao kad god bi došao u Bogotu.
Nakon što je Bolivar morao da napusti glavni grad, kuća je pripala jednom njegovom prijatelju, a onda su se vlasnici, kao i svrha same kuće, menjali. Sve do 1919. godine kada je kupljena i kada je postala nacionalni spomenik, a tu je postavljen i muzej.
Kuća na Imanju Simona Bolivara, detalj
Kuća na Imanju Simona Bolivara, detalj
Kuća na Imanju Simona Bolivara, detalj
Kuća na Imanju Simona Bolivara, detalj
U okviru imanja koje nije jako veliko, nalaze se (nekadašnje) štale za konje, pomoćna kuća, kao i povrtnjak, a iza zadnjeg zida, u kojem je jedna kapija, može da se dođe i do savremene zgrade u kojoj se nalazi prostor za privremene izložbe savremenog tipa. Ja sam otišla do onde, ali me u stvari tekuća savremena izložba i nije mnogo zanimala, pa sam se brže-bolje vratila u tradicionalni deo.
Imanje Simona Bolivara
Imanje Simona Bolivara
Imanje Simona Bolivara
U okviru bašti, praktično parka, koje su ispred kuće i levo od nje (kada se gleda od ulaza), nalazi se i jedan plato sa zastavama zemalja za čije se oslobođenje Bolivar smatra zaslužnim.
Imanje Simona Bolivara
Sada sam još malo prošetala po tim zelenim delovima imanja, obraćajući pažnju na detalje, mada sam tu prošla kada sam i ušla na imanje.
Imanje Simona Bolivara
S druge strane, izlaz nije tamo gde sam ušla već desno od kuće, pa sam se na kraju tamo i uputila.
Imanje Simona Bolivara
Bilo mi je zanimljivo da me je na izlazu jedna mlada žena koja je radila u obezbeđenju pregledala, tačnije, pregledala je moj ranac i torbicu oko pasa. Pošto smo već imale taj neki kontakt, iskoristila sam da je pitam za savet kako da dođem do žičare koja vodi na vrh Monserata, da li sa jedne strane imanja ili sa druge. Ona mi je gotovo sa strahom na licu rekla da idem glavnom ulicom (levo od imanja kada se gleda na ulaz, tj, severno), jer ova druga staza izgleda da nije bezbedna.
Činjenica je da sam u tom delu, čak i pored glavne ulice, videla dosta jako naoružane policije. Mislim da je sve to povezano sa tim prisustvom džeparoša (možda i nasilnijih prestupnika) koji napadaju posetioce, a pogotovo strane posetioce i turiste. Moram da kažem da se ja ni u jednom trenutku nisam osećala nebezbedno, ali svakako čovek treba da bude pažljiv i da vodi računa o tome kuda prolazi.
Sve u svemu, ja sam otišla do obližnje glavne ulice, pa sam se tako dovukla i do žičare, gde me je dočekala poprilična gužva. Dan je bio veoma lep, tako da svakako nisam bila jedina kojoj je palo na pamet da iskoristi vedro vreme da bi uživala u pogledu sa vrha Monserata.