Kolumbija 2024, 10. deo (Bogota, Leticija)

Pošto sam znala da ću jednu nedelju (dan) provesti u Bogoti, svoje planove obilaska prilagodila sam tako da baš tog dana odem do Usakena, ranije samostalnog naselja, a danas prilično velikog dela grada severno od centra. Naime, ovo mesto je čuveno po pijaci koja se organizuje u centru Usakena baš u nedelju.

U prošlom nastavku sam već pisala o tome kako sam se prebacila do ovde, a sada samo mogu da kažem da me je vozač Ubera dovezao do Parka u Usakenu (Parque fundacional de Usaquén).

Na istočnoj strani ovog tipičnog gradskog skvera kvadrataste osnove preostalog iz kolonijalnog perioda nalazi se Crkva sv. Varvare (Iglesia de Santa Bárbara) iz 1665. godine.

Crkva sv. Varvare

Imajući u vidu moje fizičko stanje i osećaj velikog manjka energije, a videvši ovu ogradu koja je bila postavljena u parku, što je značilo da treba da idem okolo-naokolo da bih došla do crkve, odustala sam od takve ideje i samo se okrenula na drugu stranu. Tamo sam mogla da vidim Gradsku većnicu u Usakenu (Alcaldía de Usaquén).

Gradska većnica u Usakenu

Već sam u prethodnom nastavku priča pomenula da je Usaken prvobitno bio naselje pripadnika naroda Muiska. Po dolasku Španaca, starosedeoci su imali neku svoju polu-autonomiju, ali se to do kraja XVIII veka izgubilo, a Usaken je nastavio da funkcioniše kao tipični kolonijalni grad. Sve do 1954. godine kada je i zvanično postao deo glavnog grada Bogote.

A što se tiče „pijace“, ona se stalno i svuda i na svakom mestu naziva „buvljom pijacom“ (mercado de las pulgas), ali to uopšte nije buvlja pijaca u pravom smislu reči. Pre bih rekla da su to umetničko-zanatske galerije koje nedeljom zakupe tezgu, pa tako izlažu i prodaju svoju robu. Bilo je tu izvanredno lepih stvari, jedini je problem taj što ja ne volim puno da kupujem. Ali sam zato izuzetno uživala u prizorima. Ono što je posebno upadljivo bile su naglašeno žive boje.

Buvlja pijaca Usakenu

Buvlja pijaca Usakenu, detalj

Ali, na ovoj pijaci se ne prodaju samo vešto napravljeni umetničko-zanatski predmeti, već i hrana, začini, čajevi i slično.

Buvlja pijaca Usakenu, detalj

Kad sam već kod hrane, dobila sam inspiraciju da probam njihov pečeni kukuruz koji se prodaje na više mesta. Bilo je dobro kao proba, ali ne previše impresivno, pošto je to neka veoma tvrda vrsta. Mada kukuruz dolazi iz Amerike, kod nas su vremenom razvijene mnogo ukusnije i manje žilave sorte. Da bih ovaj u Usakenu pojela na miru i da ne bih brinula da li će da mi ispadne iz ruke, sela sam lepo na klupu u parku i pošto imam dobre zube, tu sam ga pojela na kraju.

Pauza za pečeni kukuruz u parku

Zatim sam nastavila sa laganom šetnjom u drugom smeru u odnosu na pijacu.

Usaken

Ovde ima dosta restorana i kafića, pa sam tako u nekom trenutku napravila i pauzu da bih ručala u jednom restoranu, pošto mi onaj kukuruz svakako nije bio dovoljan. Ta pauza mi je prijala, a zatim sam prošetala i do jednog obližnjeg parka na kvadratastom trgu koji je samo nekih 5 minuta udaljen od "vašara" sa tezgama i posetiocima. Bila je to potpuna promena – u smislu da je bilo vrlo mirno i tiho.

Park Hacijenda Santa Barbara

Ali, nije bilo to ono što je na mene ostavilo poseban utisak, već lepe i skladne privatne kuće koje sam videla oko parka i u blizini njega. Učinilo mi se kao da je ovo jedno fino mesto za miran život. S druge strane, jasno se vidi da sve te prizemne kuće imaju metalne rešetke na prozorima i vratima, pa je izvesno da je pitanje bezbednosti veoma problematično.

Usaken

Uskoro sam došla i do jedne od glavnih saobraćajnica u Usakenu, pa i u čitavoj Bogoti, a to je Drum 7 (Carrera 7). Već sam u prethodnom nastavku pominjala nedeljno zatvaranje nekih ulica za motorna vozila koje se naziva Ciklovia, a što je običaj koji traje još od 1974. godine, dakle, čitavih 50 godina! Upravo je Drum 7 onaj koji povezuje La Kandelariju i Usaken, tako da biciklisti nedeljom mogu iz centra Bogote ovde da dođu na svojim dvotočkašima i da to bude bezbedno.

Ciklovia u Usakenu

Uzgred, ako se neko od posetilaca pita kako da se nedeljom vozi biciklom po Bogoti, evo mogućeg rešenja. Ovo sam kasnije snimila u centru Bogote, a sigurno ovih bicikala za iznajmljivanje ima na puno različitih mesta.

Bicikli za iznajmljivanje u Bogoti

Kad već pričam o rekreaciji u Bogoti, dok sam još prolazila kroz centar grada, na platou u okviru parka Santander, videla sam i snimila i Rekreaviu. Imam utisak da to nema tradiciju dugu 50 godina, ali svaki početak je težak.

Ali, da se sada svojom pričom vratim u Usaken. Dakle, kada sam došla do glavne ulice, Druma 7, tu sam praktično iz jednog mirnog, stambenog dela naišla na savremene zgrade za koje pretpostavljam da imaju poslovnu namernu.

Usaken, detalj

Osim što ovde postoji ta poznata buvlja pijaca, Usaken danas zapravo predstavlja jednu lepu mešavinu kolonijalnog i savremenog graditeljstva i svakako vredi da se ovde dođe čak i kada nije nedelja.

Ipak, sada sam već bila spremna da se vratim u centar Bogote, pa sam ponovo pozvala Uber. Morala sam malo da sačekam i tako sam snimala još zanimljivih prizora. Na sledećoj fotografiji se vidi još jedna savremena zgrada, ali i neka stara kuća koja je u fazi raspadanja.

Usaken, detalj

Međutim, dok sam ovo fotografisala uočila sam u produžetku ove raspadnute kuće još jednu zanimljivu i bitnu građevinu, a to je železnička stanica u Usakenu. Kako sam čekala prevoz, nisam imala vremena da odem do železničke stanice i bolje je fotografišem, ali evo ipak jedne fotografije.

Usaken, detalj

Do Usakena se osim autobusom, taksijem ili biciklom, može doći i vozom i to specijalnim koji se zove „Turistički voz“ (Tren Turístico). To je za one koji baš vole vozove, pošto nije mnogo praktičan, ali koliko sam čitala vožnja je zanimljiva. Taj voz saobraća vikendima i državnim praznicima i osim što staje u Usakenu on saobraća i do Zipakire o kojoj sam već pisala (https://svudapodji.com/kolumbija-5/).

Kada je meni stiglo vozilo koje sam rezervisala preko Ubera, lepo sam se smestila u njega i uskoro sam bila kod Plase de Bolivar.

Plasa de Bolivar

Uočila sam da su vrata na katedrali otvorena, pa sam shvatila da je u stvari nisam obišla, tako da sam to sada učinila.

Katedrala, unutrašnjost

Katedrala je podignuta na mestu gde se smatra da je osnivač grada, Gonzalo Himenez de Kesada, 1538. godine održao prvu misu u današnjoj Bogoti. Tada je za te svrhe tu napravljena neka sklepana kapela, ali je izgradnja prave crkve trajnog karaktera započela 1553. Međutim, toj građevini se urušio krov, pa je crkva završena tek 1590. godine. Ni ta građevina nije „imala sreće“, pa je praktično sravnjena sa zemljom u zemljotresu iz 1785. uz par manjih delova koji su preživeli. Ti delovi su ugrađeni u novu crkvu čija je izgradnja krenula 1805. godine i to je upravo ova građevina koja se danas ovde vidi.

Katedrala, unutrašnjost

U katedrali je sahranjeno nekoliko značajnih istorijskih ličnosti, uključujući i osnivača grada Kesadu čiji su posmrtni ostaci tu preneseni 1938. godine.

Katedrala, unutrašnjost

Posle obilaska unutrašnjosti katedrale, ponovo sam izašla na trg Plasa de Bolivar gde je ovog nedeljnog popodneva bilo puno ljudi, a i po koja lama koja je služila za slikanje sa turistima.

Plasa de Bolivar

Plasa de Bolivar, detalj

Ja se nisam slikala sa lamom, ali sam nastavila laganu šetnju, a onda otišla na kafu i kolač u jedan obližnji restoran koji ima par divnih unutrašnjih dvorišta.

Bogota, detalj

Prijatna pauza uz kolač i kafu

Pošto sam u međuvremenu počela bolje da se osećam, pomislila sam da bih možda mogla da odem do još jedne zgrade koju je projektovao Rohelio Salmona i koja je deo grupe objekata sa Uneskove Potencijalne liste svetske baštine. Videvši tri objekta koje je projektovao ovaj arhitekta, već sam stekla jasnu predstavu o njegovom stilu, ali me je ipak zanimalo da vidim da li i ovaj četvrti prati istu zamisao.

Ponovo sam konsultovala svoj telefon i videla gde mogu da uhvatim autobus koji bi me najbrže odvezao do tamo. Otišla sam na stanicu, ali stanice zapravo nije bilo na označenom mestu. Shvatila sam da ima situacija kada čovek može da se osloni na informacije sa interneta, ali da često to budu totalne gluposti. Pomislila sam da bih mogla i da prošetam, nije bilo daleko, ali sam shvatila da je ipak bolje da sebe dodatno ne iscrpljujem. Zbog nastavka puta mi je bilo bitno da budem u formi i da se što pre oporavim, a zgrada će me čekati kada se vratim u Bogotu.

Zato sam krenula da se lagano vraćam u pravcu hotela, a usput sam išla i nekim sporednim ulicama i to je često bilo veoma zanimljivo. Recimo, naišla sam na jednog prodavca knjiga koji je osim što je prodavao knjige sa tezge, takođe instalirao i ozvučenje i pevao za sve pare.

Takođe sam povremeno osećala potrebu da snimim razne detalje iz Bogote, pre svega u vidu različitih delova ulica ili kuća koje su mi zakačile oko.

Bogota, detalj

Usput sam ponovo kupila očišćeni mango, pa sam se zatim vratila u hotel. Još uvek je bio dan, ali sam znala i da će uskoro da zađe sunce, pa po svom dobrom starom običaju koji primenjujem kada putujem po većem delu Latinske Amerike, ja se povlačim u sobu neuobičajeno rano.

Uostalom, morala sam malo i da se organizujem za nastavak putovanja, a to je kretalo već narednog jutra, ranim letom ka Leticiji u Amazoniji.

Pošto mi je plan bio da u kolumbijskom delu Amazonije ostanem samo 4 dana, prilikom kupovine avionske karte iz Bogote izabrala sam jutarnji let da bih maksimalno iskoristila taj period.

Naime, do kolumbijske Amazonije ne postoje putevi. Verovatno do Leticije, najjužnijeg grada u Kolumbiji i najvećeg grada u ovom delu zemlje, može da se dođe i po kopnu, ali bi to podrazumevalo probijanje kroz prašumu, plovidbu rekom, kao i jako puno vremena. Ništa od toga meni nije, naravno, odgovaralo. Otud avion, jer razdaljina između Bogote i Leticije je skoro 1100 km. Velikom avionu je potrebno puna dva sata da bi prevalio tu razdaljinu.

Evo i mape koja prikazuje mesta koja sam posetila tokom ovog svog boravka u Kolumbiji, a tu se vidi i položaj Leticije.

Osim razdaljine između Bogote i Leticije, činjenice da je Bogota u planinama, a Leticija u ravnici, zanimljiva je i visinska razlika – Bogota je u proseku oko 2650 m iznad nivoa mora, dok je Leticija na samo 96 m iznad nivoa mora.

Bila sam vrlo uzbuđena kada sam kroz prozor aviona ugledala Amazon.

Pogled na Amazon iz aviona

Po sletanju na aerodrom u Leticiji, preuzela sam svoj prtljag, uhvatila taksi i uskoro sam bila u pansionu koji sam rezervisala za taj dan.

Evo i kratkog video-snimka koji delimično ilustruje kako ovaj grad izgleda.

Po dolasku u pansion sam na mobilnom telefonu snimila i svoj položaj koji sam poslala prijateljima i familiji, i to mi je bilo izuzetno zanimljivo:

U-jaaa!!!

Bez obzira na promenu nadmorske visine i povećanu vlažnost u Leticiji, fizički se nisam osećala blistavo, a i kašalj mi nikako nije popuštao, tako da sam prvo u pansionu zamolila gazdaricu da mi prokuva vodu da bih skuvala čaj protiv kašlja koji sam kupila još u Bogoti. Prijao mi je, ali nisam ozdravila od njega.

S druge strane, psihički sam bila izuzetno zadovoljna, pa sam se posle te kratke pauze uputila da malo prošetam po gradu, ali i kupim kartu za prevoz brodom za naredni dan.

Leticija

Na putu ka rečnoj luci sam uživala u zanimljivim prizorima, ali sam takođe došla i do pijace gde sam svratila da bih kupila malo voća.

Leticija

Pijaca u Leticiji

Ali, osim voća i povrća, tu je mogao da se kupi i drveni ugalj u kesama, kao i rečna riba. Ipak se Leticija nalazi na obali Amazona.

Pijaca u Leticiji

A što se tiče Amazona, samo par desetina metara od pijace nalazi se jedan rukavac reke i tu je rečna luka.

Rečna luka u Leticiji

Videla sam da je na jednom od splavova koji služe kao pristanište veća gužva, ali su mi rekli da karte treba da se kupe u jednoj od kancelarija za koju se ispostavilo da je u ovo vreme bila zatvorena. Zato sam odlučila da tu dođem kasnije, a u međuvremenu sam prvo malo fotografisala detalje luke i okoline.

Rečna luka u Leticiji

Kao što može da se primeti, sve je ovde napravljeno tako da ili može da pluta ili je na podignuto na stubove, ukoliko je objekat trajnije prirode. Razlog za to je da nivo Amazona značajno varira u toku godine. Koliko sam pročitala, u nekim delovima razlika između najvišeg i najnižeg godišnjeg nivoa Amazona može da bude čak 15 m!!!

Ja sam ovde bila u drugoj polovini januara, što je već period kišne sezone, ali je nivo Amazona još bio daleko od svojih najviših kota.

Bilo kako bilo, ja sam sada bila spremna da odem na ručak, a za to sam smislila da je najbolje da u stvari odem u Peru! Zato sam se spustila do jednog od splavova-pristaništa odakle je trebalo da se čamcem prebacim do ostrva Santa Rosa de Javari koje se nalazi na desnoj obali Amazona i pripada Peruu.

Čekam prevoz za Peru

Menu