Stigavši na autobusku stanicu u gradu Karak, prvo sam morala da uzmem taksi jer se stanica nalazi u podnožju visokog i veoma strmog brda na čijem vrhu se nalazi čuveni zamak, a ja sam išla skoro do samog vrha. Odmah sam morala da se cenkam oko cene prevoza, ali je vrlo brzo pao dogovor. U Karaku sam iznajmila sobu sa doručkom u okviru nekog polu-zvaničnog pansiona, pa sam rekla taksisti i naziv ulice i naziv nazovi pansiona. On nije imao pojma gde je to, pa me je dovezao do centra, tj., na sam vrh brda gde se ulazi u Zamak Karak. To svakako nije bilo ono što je meni u ovom trenutku potrebno, mada sam znala da je taj pansion vrlo blizu. Ipak, rešila sam da ne izlazim iz taksija dok se on ne raspita gde se to tačno nalazi. Sve je to delovalo po malo čudno, ali ne i dramatično. Taksista je verovatno hteo samo da me tu istovari i da se više ne petlja sa mnom, ali kad sam već plaćala više nego što bi ta vožnja normalno koštala, nisam bila uopšte rada da pređem ni 10 metara peške. Uostalom, zato se i uzima taksi. Morao je da pita i neke policajce gde je to, ali me je na kraju dovezao gde sam htela.
Vlasnik me je sačekao i uveo u stan koji zauzima jedan sprat neke kuće. Tu je postojao dnevni boravak, kuhinja, kupatilo i par soba koje su služile za izdavanje gostima. Prvo sam morala da se izujem na samim ulaznim vratima, jer je takav red ovde, pa sam onda svoje stvari odnela u sobu koja mi je dodeljena, a zatim se vratila u dnevnu sobu da bih se tu malo organizovala.
Dnevna soba pansiona u Karaku u kojem sam odsedala
Prvo da kažem da se ime gradića negde piše Karak, a negde Kerak. Ne znam kako se piše na arapskom, ali su ovo dve verzije engleske transkripcije, a izgovara se baš Karak. Prvobitno ja nisam ni planirala ovde da dođem, ali sam vremenom shvatila da se ovde nalaze ostaci nekog čuvenog zamka, a i grad je bio na dobrom mestu da bih odatle išla na neke „ekskurzije“, tako da sam se odlučila da ipak svratim i ovde.
Pošto je još uvek bilo rano popodne, smislila sam da bih možda mogla da stignem da posetim Lotovu pećinu za koju je bilo potrebno da se prvo spustim do područja koje je južno od Mrtvog mora. Čitala sam u vodičima da postoji javni prevoz do mesta Gor es-Safi, a ta pećina koja je mene zanimala je blizu.
Pričajući sa vlasnikom, kroz pregovore sam došla dotle da me on odveze na željeno mesto svojim kolima. Dogovor je bio da mu platim samo gorivo. Eto, delovalo je da je čovek ljubazna duša. Naravno da mi je bilo jasno da ću mu preplatiti „gorivo“, ali to meni na kraju uopšte nije ni bilo važno, već mi je bilo važno da uradim ono što sam zamislila.
Takođe mi je bilo bitno i da obezbedim prevoz za naredni dan da bih posetila još dva važna lokaliteta. Prva cena koju mi je (navodno) dao neki njegov prijatelj (nisam znala ko pumpa cenu, da li vlasnik pansiona ili prijatelj ili obojica) bila je bezobrazno visoka. Ja sam sada već bila uveliko žena sa iskustvom vezanim za obilazak Jordana, tako da sam bila tvrd pregovarač. Za početak sam bila vrlo opuštena i bez imalo panike, pa sam mu rekla da ću videti kasnije kada se vratimo sa našeg obilaska. Mislila sam da tada prošetam po centru grada i da pokušam da osmislim nešto, a onda mi je palo na pamet i da bih mogla da pitam neki bolji hotel za preporuku vezanu za najmljenje prevoza.
Ali, da se ja ipak prvo vratim na priču o spontano osmišljenom izletu do Lotove pećine. Dok sam još bila u Amanu, čitajući vodiče (koristila sam onaj na engleskom koji sam kupila prvog dana, ali i jedan na italijanskom koji sam našla u hotelu), smislila sam, dakle, da lokalnim autobusom odem do tog gradića južno od Mrtvog mora, pa da tamo hvatam taksi za kratku vožnju do lokaliteta. Upravo sam oko ovoga i krenula da se konsultujem sa vlasnikom hotela koji mi je rekao da se to ne može, jer navodno rano zalazi sunce, itd, ali sam ja bila odlučna da to mogu. I tu mi je on davao neku „nepristojnu ponudu“ onog svog prijatelja, ali pošto sam ja imala nameru da krenem sama, onda mi se on sam ponudio da me odveze „za cenu goriva“. Kada smo se dogovorili oko toga, izašla sam na ulicu ispred pansiona, jer su tu bila parkirana kola. Odatle su se lepo videle zidine Zamka Karak koji se nalazi na vrhu brda.
Zamak Karak viđen sa ulice ispred pansiona u kojem sam boravila
Uskoro smo krenuli i napustili grad, ali je impresivni zamak mogao da se vidi i iz daljine i sa druge strane.
Delovi grada Karak sa istoimenim zamkom na vrhu brda
Zamak Karak
Bilo mi je zanimljivo da je Šraja, vlasnik pansiona koji me je sada vozio, izabrao za početak neki totalno lokalni put, jer smo tu prolazili kroz manja sela, a i pejzaži oko mene su bili veoma lepi. On mi je nudio da staje da bih slikala, ali tako nikada ne bismo stigli na odredište, pa sam uglavnom slikala iz kola, mada sam ga ipak zamolila i da stane na par mesta.
Napuštamo Karak i spuštamo se prema Mrtvom moru
Karak se nalazi na nadmorskoj visini od 1100 m, dok je površina Mrtvog mora na -430 metara, tj., ispod nivoa mora. To znači da je visinska razlika koju smo prešli oko 1500 m, a dužina puta od grada do glavne saobraćajnice koja ide duž mora u pravcu sever-jug (autoput Dolina reke Jordan) je oko 27 km.
Pogled sa jednog vidikovca
Pogled sa jednog vidikovca
Dole u depresiji, južno od Mrtvog mora videla su se brojna zelena polja, ali i delovi solana kojih u tom delu Jordana sve više ima.
Pogled sa jednog vidikovca na depresiju u kojoj se nalazi i Mrtvo more
Dalje prema severozapadu preko visova sa kojih smo se spuštali videlo se i Mrtvo more.
Pogled na Mrtvo more u daljini
Meni su ovi predeli bili čudesno lepi, bez obzira što smo uglavnom prolazili između golih, kamenitih planina, mada su se u daljini videla zelena polja i velike vodene površine koje se koriste za proizvodnju soli.
Spuštanje sa visine na kojoj se nalazi Karak je još strmije nego što bi moglo da se pretpostavi, jer se pre dolaska do autoputa Dolina reke Jordan prolazi i kroz zanimljivi, nešto ravniji deo ispunjen niskim uzvišenjima.
Pogled na Mrtvo more u daljini, a još dalje je Izrael
Više prema jugu mogle su da se vide te brojne solane.
Pogled na područje južno od Mrtvog mora gde postoje brojne solane
Pre nego što smo stigli do autoputa, stali smo na jednoj benzinskoj pumpi i dok se Šraja bavio gorivom, ja sam posmatrala okolinu. Tako sam uočila i beduinske šatore.
Beduinski šatori u blizini puta
Kao što se videlo sa prethodnih slika, ravno područje južno i oko Mrtvog mora je, bez obzira na nadmorsku visinu, dosta plodno i ljudi ga koriste hiljadama godina. Mada su zime ovde veoma blage, leti su izuzetno visoke temperature, ali upravo tih dodatnih 400 m u visini pomažu da se ublaže štetni uticaji sunčevih zraka. Mrtvo more je praktično slano jezero i u njemu nema života, ali okolo postoje brojni izvori slatke vode i to u savremeno doba omogućava uzgajanje kultura, poput urmi, šećerne trske, paradajza, itd. Ovde postoje i ležišta ne samo soli, već i bitumena, sumpora i potaše, tako da se i to eksploatiše.
U nekom trenutku smo prešli na taj glavni put koji je zvanično označen kao autoput, mada to zapravo i nije, i njime smo krenuli prema jugu i mestu Gor es-Safi, ali ga svi zovu samo Safi. Pre samog mesta postoji skretanje kojim se dolazi do Muzeja na najnižem mestu na Zemlji. To mu je zvanični naziv.
Muzej na najnižem mestu na Zemlji
Prilikom arheoloških iskopavanja Lotovog svetilišta, 1996. godine, stvorena je ideja da se ovde podigne muzej. Naime, pronađeni su mnogi artefakti, lokalitet je 1995. godine proglašen za Sveto mesto, a uz to se nalazi i na takođe impresivnih 300 metara ispod nivoa mora.
U muzeju se mogu videti konzervirani primerci tekstila koji su otkriveni u jednoj nekropoli. To pomaže da istraživači ustanove kako su se stanovnici obala Mrtvog mora oblačili od 1. do 3. veka nove ere. Takođe su vremenom otkriveni i mozaici iz 4. veka pre nove ere, što znači pod uticajem Helenizma. Tada su se uglavnom koristili kamenčići iz reka, ali je tehnika izrade mozaika unapređena tokom rimskog i vizantijskog perioda.
Kratko sam obišla muzej, a zatim sam se zajedno sa vlasnikom pansiona u Karaku koji me je ovde doveo uputila ka Lotovoj pećini. Probali smo kolima, ali je put u izgradnji i to nije bilo dobro za prilično stara kola, tako da sam ja nastavila peške, a Šraja je prvo vratio kola do muzeja, a onda me je sustigao.
Put u izgradnji, a gore se vidi nekakva konstrukcija sa nadstrešnicama kod Lotove pećine
Dok sam se lagano pela, često sam se divila plodnom i ravnom terenu gde se vide i njive i plantaže, kao i solane.
Područje južno od Mrtvog mora, ali u istoj depresiji
Predeo ispod Lotove pećine: u prvom planu je put u izgradnji, desno se vidi muzej, a u daljini plodna područja, solane i Izrael
Ali, čak i kada put bude izgrađen, pri vrhu se mora ići peške.
Stepenice koje vode ka Lotovoj pećini
Po biblijskom predanju, nekada su u ovim krajevima postojali čuveni gradovi Sodoma i Gomora. Ova dva su najpoznatija, ali ih je bilo još par komada. Tu se svašta dešavalo, žurke, ludovanja, bahanalije svih vrsta, itd. Sve u svemu, Bogu se smučilo da gleda te dekadentne prizore i toliku količinu grehova, pa je rešio da stvari uzme u svoje ruke. Ipak, Lot (Abraham mu je bio stric) je sa svojom ženom i dve ćerke imao dobru poziciju kod vrhovnog autoriteta, tako da su mu anđeli javili da bi trebalo da se skloni. On to i učini sa svojom porodicom, ali žena k’o žena, tako kaže Biblija, bila radoznala, pa se okrenula da vidi šta ostavljaju (mada je to bilo strogo zabranjeno) i tu se na mestu pretvorila u stub soli. Kod istočne obale Mrtvog mora postoji stub od soli koji je nazvan Lotova žena; štaviše postoji takvo mesto i u Izraelu na zapadnoj obali Mrtvog mora.
Bilo kako bilo, Lot je nastavio dalje sa svoje dve ćerke i oni su se sakrili baš u ovoj pećini koju sam ovde došla da vidim. Predanje dalje kaže da su Sodoma i Gomora (kao i ostala naselja sa istim navikama) sravnjene sa zemljom, a kako se verovalo da je to bio čitav svet i sav ljudski rod ispalo je da se sve svelo na ovo troje. Onda su ćerke, da ne bi ostale bez poroda, rešile da napiju svog oca i da iskoriste njegovo telo, što su i učinile, pa su nešto kasnije rodile po sina. E, sad... kad već govorimo o gresima, meni incest nekako dolazi u sam vrh, a još kada se tu doda i napijanje nevinog čoveka, prevara, itd. Za početak je ovim dvema ćerkama očigledno falio noćni provod iz S&G-ja ili su makar dosta tamo naučile i primenile u daljem životu. Naravno, tu se postavlja i sasvim logično pitanje – ako su njih dve rodile po sina, gde su žene sa kojima će ovi dalje stvarati ljudski rod? Ipak, ja ovde svakako preterujem sa logikom – u pitanju je predanje, a to može da tumači ko kako hoće.
Sve u svemu, na mestu gde su se oni navodno sklonili vremenom je sagrađeno svetilište.
Lokalitet se nalazi u području jugoistočnog dela Mrtvog mora na strmoj kamenitoj padini i on se pominje u onom podnom mozaiku iz VI veka o kojem sam pričala opisujući posetu gradu Madaba kao Svetilište Svetog Lota pored Zoare (https://www.svudapodji.com/jordan-1/). Uzgred, Zoara je biblijsko ime za gradić Safi.
Ipak, arheološka istraživanja su tek 1986. godine pokazala da ovde postoje ostaci nekog manastira. Usledila su iskopavanja i tako se došlo i do izgradnje muzeja. Svetilište Svetog Lota, ili skraćeno Lotova pećina, obuhvata vizantijski manastirski kompleks sa brojnim isposničkim ćelijama u kamenitoj padini planine.
Glavni deo su ostaci crkve sa tri apside koja je sagrađena oko prirodne pećine za koju su rani Hrišćani smatrali da je bila mesto gde su se sklonili Lot i njegove ćerke. Na podu crkve se vidi mozaik na kojem pišu dva datuma: april 606. i maj. 691. godine nove ere.
Ostaci središnjeg naosa vizantijske crkve
Deo podnog mozaika vizantijske crkve
Kroz zadnji zid leve apside se ulazi u pećinu
Ja sam, naravno, ušla u pećinu, ali je to samo jedna sasvim kratka i prilično uska pećina, više nalik na hodnik, tako da sam se vrlo brzo odatle i izvukla.
Lotova pećina
Kod ostataka desne apside postoji i velika cisterna za vodu.
Cisterna za vodu
Osim artefakata iz ranog vizantijskog perioda pronađena je i keramika iz perioda 1. vek pre nove ere do 1. veka nove ere, a takođe i grobovi iz 3000. pre nove ere i iz perioda 2000-1500. godine pre nove ere. Najkasnije naseljavanje na ovom mestu bilo je krajem 8. veka i početkom 9. veka tokom trajanja Abasidskog kalifata.
Dok sam obilazila ovaj lokalitet, bila je tu i jedna grupa muškaraca različitog uzrasta. U jednom trenutku su me zamolili da ih slikam SVOJIM aparatom. Ispostavilo se da su iz Pakistana i to me je podsetilo na Indiju koju toliko volim i ljubav Indusa, a očigledno i Pakistanaca, prema tome da budu fotografisani. To nikada nisam razumela, ali sam uvek bila oduševljena i izlazila sam im u susret. Tako i ovde.
Grupa Pakistanaca koja voli da se slika
Sa platforme koja postoji ispred svetilišta ponovo se pruža divan pogled na područja južno od Mrtvog mora.
Pogled sa platforme kod Svetilišta Svetog Lota
Pogled sa platforme kod Svetilišta Svetog Lota
Pogled sa platforme kod Svetilišta Svetog Lota
Ali, bile su tu i stepenice kojima je trebalo da se spustim do puta u izgradnji i dalje do parkinga kod muzeja gde su bila kola kojima sam krenula da se vraćam u Karak.
Stepenice kod Svetilišta Svetog Lota
Uz put smo prolazili i pored nekih industrijskih postrojenja vezanih za eksploataciju ruda, a nedaleko od puta je bilo još beduinskih šatora.
Prizori pored puta
Prizori pored puta
Kad smo se vratili u pansion/kuću, Šraja mi je ponudio da večeramo zajedno. Njegova drugarica mu je napravila maklubu što je jedan od specijaliteta ovih krajeva. Vrlo rado sam pristala, ali da ne bude zabune, večeru sam i platila. To mi ni najmanje nije smetalo, ali hoću da kažem da mada su Jordanci čuveni po svom širokogrudom gostoprimstvu, ovde je sve ipak bio biznis.
Makluba i tabule
Kada sam se vratila kući napravila sam svoju verziju maklube i moram da priznam da sam bila veoma zadovoljna. Mada se tradicionalno pravi sa jagnjetinom, u Karaku sam je jela sa piletinom, pa sam je i ja tako pravila. Evo i slike i recepta:
Makluba na moj način i poslužena u tanjiru koji sam sama napravila
MAKLUBA SA PILETINOM
- 2 pileća bataka/karabataka bez kostiju
- začini: so, korijander u prahu, biber, kurkuma, đumbir i beli luk
- 1 glavica crnog luka
- 1 paradajz
- 1 manji plavi patlidžan
- 1 paprika
- 1 šolja pirinča
- 2 šolje supe
- šaka seckanih oraha
- začini iz recepta i po ukusu
Meso posoliti i pobiberiti, a može po ukusu i da se korisni mešavina začina za pripremu piletine.
Crni luk iseckati sitno, paradajz i plavi patlidžan iseckati na kolutove, a papriku na komade.
U tiganju na jako zagrejanom ulju pržiti meso. Bitno je samo da dobije dobru koricu, a ne da se skroz isprži. Kada se lako odvoji od tiganja, meso okrenuti i pržiti ga i sa druge strane. Meso u sredini neće biti isprženo ovom prilikom. Kada se ponovo lako odvaja od tiganja, izvaditi ga i staviti u sredinu podmazane duboke šerpe ili keramičke činije sa poklopcem koja će kasnije da ide u rernu. Oko mesa poređati kolutove paradajza.
U istom tiganju pržiti na tankom ulju plavi patlidžan i papriku. Mogu se dodati začini poput bibera, majčine dušice, itd., ali ne treba puno soliti. Kada se malo isprži, izvaditi iz tiganja i poređati preko mesa i paradajza.
Sada u tiganj staviti crni luk da se prži, dodati malo ulja, ako je potrebno, ali i naliti sa malo vode ili supe da bi se eventualno zalepljeni komadići mesa i povrća odvojili. Kada je crni luk ispržen, rasporediti ga preko mesa i povrća.
Pirinač oprati, a zatim staviti preko mesa i povrća, pa dobro utapkati kašikom ili varjačom. Zatim naliti supom u koju su dodati i začini poput kurkume ili kumina. Sve po ukusu.
Poklopiti i staviti u rernu na 190 dok pirinač ne upije svu supu. Izvaditi iz rerne i ostaviti još malo poklopljeno. Zatim skloniti poklopac, a pokriti posudu većim tanjirom, pa brzo okrenuti. Trebalo bi da makluba ispadne iz posude u kojoj se pekla, tako da sada meso i paradajz budu gore. Posuti seckanim orasima i peršunom.
Što se tiče mog daljeg boravka u Karaku, kada sam kasnije u dnevnoj sobi visila na internetu, setila sam se da potražim broj hotela gde bih se raspitivala oko eventualnog iznajmljivanja kola i vozača za naredni dan i ispostavilo se da samo jedan deluje dovoljno profesionalno. Dok smo vlasnik pansiona i ja sedeli u prijatno zagrejanom salonu, pita me on šta ću za sutra, a ja mu opušteno iz rukava izbacim naziv hotela koji ću da zovem (uopšte nisam sigurna da bi to tako funkcionisalo, ali je to bila jedna od mogućnosti koja mi je pala na pamet). Vidi on da sam ja ozbiljna u svojoj nameri, pa me pita koliko sam platila izlet u Amanu. Dam mu ja primer poslednjeg slučaja (nisam ni lagala), pa čak ne budem lenja i na mapi mu napravim trasu i izračunatu distancu, kažem mu koliko je vremena ta tura trajala i da sam se vozila novim novcatim hibridnim kolima. Tek da vidi da ne može da mi se uvali neka kršina za krupne pare, a ne zato što to meni nešto realno znači. Na kraju smo se brzo dogovorili oko cene koja je bila skoro tri puta niža od one prve koja mi je ponuđena. Bila sam zadovoljna. Najviše zbog toga što ću narednog dana ići tamo kuda sam htela i planirala, i što neću morati bilo šta da tumbam po svom planu putovanja koji je dobijao izuzetno dobar oblik.