Dok smo još uvek bile u okolini Tornja Galata, moja drugarica Sneža i ja smo svratile i u muzej derviškog reda Mevlevi, tačnije, u Mevlevski muzej u Galati. Mevlevi su sufijski red koji je potekao iz grada Konja u današnjoj Turskoj gde su ga 1273. godine osnovali naslednici i učenici čuvenog persijskog pesnika, učenjaka, teologa i sufijskog mistika Rumija koji je živeo u 13. veku. Ovaj red je mnogo poznatiji kao „derviši koji se vrte“ i mada su ranije u ovoj derviškoj tekiji živeli i molili se pravi derviši, danas je u ovom prostoru od 1946. godine prevashodno muzej.
Ulaz u Muzej derviškog reda Mevlevi
Da bi se derviši videli kako se vrte, može se doći i ovde u muzej, ali koliko sam shvatila to se ovde organizuje samo nedeljom uveče. Ostalim danima je potrebno otići u neki od kulturnih centara gde se organizuje „predstava“ od sat vremena za turiste uglavnom sa pojenjem, ali svakako i sa vrtenjem derviša, jer posetioci žele upravo to da vide.
Nedaleko od ovog muzeja kreće ulica Istiklal, jedna od najpoznatijih ulica u Istanbulu. U pitanju je elegantna ulica prepuna radnji, ali osim što je principijelno za pešake, tu ipak prolazi još jedan slikoviti deo javnog gradskog prevoza, a to je „istorijski tramvaj“, tj., tramvajska linija T2.
„Istorijski tramvaj“ u ulici Istiklal
Mi smo ovde bile kasnije popodne i bilo je puno ljudi u ulici, pa samim tim i u tom malenom tramvaju, tako da nismo ni pokušavale da uđemo, već smo odvažno prepešačile čitavu dužinu ulice Istiklal, a to je 1,4 km. Mada postoje brojne radnje sa garderobom, od kojih se mnoge mogu videti i u drugim gradovima sveta, mene su nekako najviše privlačili izlozi sa hranom.
Jedna od poslastičarnica u ulici Istiklal
Doduše, kako jako volim keramiku, svakako su mi bile zanimljive i brojne činije koje su takođe unosile boju u ovaj sivi dan.
Izložene činije u ulici Istiklal
Mi smo u ovo vreme već postale dosta umorne, a svakako i gladne, tako da smo svratile na kasni ručak u neki restoran u jednoj od bočnih ulica koje se nadovezuju na Istiklal. Posle te pauze, koja je bila nešto duža, lagano smo otišle do Trga Taksim, ali tu nismo ništa želele da više obilazimo, već smo se peške spustile niz brdo do obale Bosfora gde smo uhvatile tramvaj (savremeni, a ne istorijski) i njime se prebacile u deo grada u kojem smo imale sobu gde sam se ja samo istuširala i odmah bacila u krevet.
Naredni dan je ponovo bio isplaniram veoma ambiciozno (pošto sam ja sama smišljala plan, nemam koga da krivim niti mogu da nađem izgovor, osim što sam smatrala da toliko toga ima da se vidi u Istanbulu da jednostavno čovek mora što više toga da ubaci u svoj dnevni raspored). Evo i mape za ovaj dan:
Dan je počeo blistavo, sa nebom gotovo bez oblaka i to je svakako prijalo u odnosu na prethodan – siv i kišovit. Sada već izverzirane za javni gradski saobraćaj, uhvatile smo autobus koji nam je odgovarao, otišle do poslednjeg stajališta, a odatle još malo peške prošetale do Muzeja Hora, tj., do crkve Hora.
Ulica u neposrednoj blizini Muzeja Hora
E, sad, ako mene neko pita, mada relativno zavučen u odnosu na druga mesta u gradu i nešto dalje od centra, Muzej Hora je nešto što nikako ne sme da se propusti prilikom posete Istanbulu. U pitanju je crkva za čije se originalno zdanje pretpostavlja, upravo zbog naziva, da je sagrađeno na ovom mestu još početkom 4. veka kao deo manastirskog kompleksa. Kako se crkva nalazila van gradskih zidina koje je sagradio Konstantin veliki dat joj je naziv crkva Sv. Spasa u poljima (slobodan prevod), pošto je, dakle, bila van tadašnjeg grada. Upravo ta grčka reč koja označava unutrašnjost zemlje (nasuprot gradskog jezgra), tj., polja u ovom prevodu, jeste „Hora“ i taj naziv se zadržao do dana današnjeg, mada je manastir već sa izgradnjom zidina cara Teodosija II od 413. do 414. godine ušao u okrilje grada.
Naravno, posle osmanlijskog osvajanja, crkva je pretvorena u džamiju, ali je 1948. godine objekat proglašen za muzej i tada je uklonjen malter koji je pokrivao originalnu dekoraciju, pa nakon restauracije danas tu mogu da se vide neki od najstarijih i najlepših vizantijskih mozaika.
Muzej Hora
Pogotovo su impresivni mozaici u prostoru priprate.
Muzej Hora, priprata
Muzej Hora, priprata
Muzej Hora, priprata
Muzej Hora, priprata
Muzej Hora, priprata
Muzej Hora, priprata
Mada, ni prostor naosa nije zanemarljiv.
Muzej Hora, naos
Muzej Hora, naos
Muzej Hora, detalj mozaika iz naosa
Onda smo prošetale do Muzeja Fetije koji se takođe zove i džamija Fetije, a takođe i crkva Bogorodice Pamakaristos. To je građevina koja je podignuta između 11. i 12. veka i ona je jedna od najčuvenijih pravoslavnih vizantijskih crkava u Istanbulu koja posle Aja Sofije i crkve Hora ima najviše mozaika. Jedno vreme (15. do 16. vek) bila je i sedište Vaseljenskog patrijarha, a zatim je pretvorena u džamiju. Danas je delimično muzej, a delimično paraklis.
Mi smo imale jasnu nameru da posetimo i ovaj muzej-crkvu, ali kada smo tu stigle malo smo obilazile okolo-naokolo tražeći ulaz, a onda videle i da je lokalitet zatvoren zbog restauracije. Par meseci kasnije, kada sam pisala ovaj tekst, videla sam da je lokalitet otvoren, pa sam se zapitala da li smo mi bile na pravom mestu. Međutim, pošto Istanbul svakako zavređuje više poseta, ne brinem se – eto doprinosa novom spisku stvari koje obavezno treba posetiti kada sledeći put odem u ovaj istinski veličanstven grad.
Mi smo tako nastavile sa šetnjom po ovom divnom danu i uskoro smo bile na sledećem odredištu, a to je bila džamija sultana Selima Javuza, tj., sultana Selima I Nepopustljivog.
Džamija sultana Selima Javuza
Sultan Selim I je početkom 16. veka vladao prilično kratko – samo osam godina. Ipak, on je veoma poštovan sultan pošto se smatra se da je postigao puno toga i da je pripremio jako dobar teren za vrhunac Osmanlijskog carstva do kojeg je došlo tokom vladavine njegovog sina i naslednika, a to je bio sultan Sulejman Veličanstveni. Ali, Selim I je takođe bio i prilično surov vladar i osim što je pogubio mnogobrojne vezire, on je takođe odgovoran i za smrt dvojice svoje braće, nekoliko svojih nećaka, pa čak i trojice svojih sopstvenih sinova da bi kao prvo osigurao svoju vladavinu, a zatim i vladavinu svog odabranog naslednika – Sulejmana I. Upravo je sultan Sulejman I Veličanstveni i podigao ovu džamiju u čast svog oca. Pošteno!
Džamija sultana Selima Javuza: kada se malo proviri u dvorište sa šedrvanom
Džamija sultana Selima Javuza: ulaz u dvorište džamije sa mukarnasom
Džamija sultana Selima Javuza: dvorište sa šedrvanom i portik sa kolonadom
Džamija sultana Selima Javuza: portik i deo dvorišta
Koliko sam čitala, ova džamija je vremenom ipak bila malo zapuštena, ali je početkom 2009. godine obnovljena. Bilo kako bilo, utisak nakon ulaska je zaista bio impresivan.
Džamija sultana Selima Javuza: unutrašnjost
Džamija sultana Selima Javuza: unutrašnjost
Ono što je meni najviše palo u oči jesu lunete napravljene od pločica.
Džamija sultana Selima Javuza: lunete od pločica
Nakon kraćeg boravka u džamiji izašle smo kroz jedna bočna vrata koja su vodila iz dvorišta na plato odakle se pruža divan pogled na zaliv Zlatni rog.
Pogled na Zlatni rog sa platoa kod Džamije sultana Selima Javuza
Pogled sa platoa na Džamiju sultana Selima Javuza
A zatim smo odšetale i do dvorišta koje se nalazi iza džamije gde se nalazi turbe, tj., grob sultana Selima I, kao i njegove supruge sultanije Hafse koja je bila majka Sulejmana I. U dvorištu je i grob sultana Abdulmedžida I koji je vladao u 19. veku (on je sagradio Palatu Dolmabahče).
Moram da priznam da je meni ipak najupečatljiviji bio pogled koji se i iz ovog dvorišta pruža ka Zlatnom rogu i mostovima koji ga prelaze.
Pogled na Zlatni rog iz dvorišta iza Džamije sultana Selima Javuza
Dok smo išle od jednog turbeta do drugog, naišle smo na jednog starijeg čoveka koji je tu šetao sa dve devojčice; delovao je kao deka koji je izveo svoje unuke u šetnju. On je prišao Sneži i meni i svakoj je dao na dar po jedan veći orah u ljusci i papirić na kojem je latiničnim slovima bilo nešto ispisano. Takođe nam je nešto i pričao, ali ga mi naravno nismo uopšte razumele. Kasnije, u hotelskoj sobi, pogledala sam ponovo te natpise – „la ilaha illallah“ i „muhammadur rasulullah“ – i onda pronašla da je u pitanju sledeće: „Nema drugog boga osim Alaha“ i „Muhamed je Božiji poslanik“. Ja nisam muslimanka, ali su mi gest i energija tog čoveka delovali krajnje pozitivno i dobronamerno tako da i danas čuvam kao uspomenu iz Istanbula i taj orah u ljusci, ali i tu ceduljicu – jer ih ja doživljavam kao blagoslov.
Ispalo je slučajno da smo mi šetale i obilazile zanimljivosti po ovom kraju baš u sredu, a sreda je dan kada je u delu grada između Džamije sultana Selima Javuza i Fatihove džamije pijačni dan.
Pijaca u opštini Fatih
Pijaca u opštini Fatih
Ja sam slikala tezgu, ali je ovaj prodavac tako simpatično i nasmejano pozirao, da sam morala da uslikam i njega
Osim fantastično jarkih boja voća pre svega, na pijaci se prodaje i povrće, raznovrsne masline, začini, koštunjavo i suvo voće, ali i razne druge stvari – posteljina, pidžame, donji veš i razna garderoba. Mi jednostavno kao da nismo znale na koju ćemo stranu pre da pogledamo jer je sve bilo tako zanimljivo, privlačno i šareno. A onda se pred nama ukazala Fatihova džamija.
Fatihova džamija i delovi pijace u opštini Fatih
Fatihova džamija znači Osvajačeva džamija i naziv je potpuno prikladan pošto je nju u 15. veku sagradio sultan Mehmed Osvajač koji je 1453. godine osvojio Konstantinopolj.
Fatihova džamija
Uzgred, unuk Mehmeda Osvajača je sultan Selim I čiju smo džamiju prethodno posetile, a to znači i da je praunuk sultana Mehmeda – sultan Sulejman Veličanstveni. Ovo je samo uzgredna informacija da bi se stekla predstava o dinastičkom toku u ranom Osmanskom carstvu.
Fatihova džamija: dvorište sa šedrvanom
Mehmed Osvajač nije slučajno izabrao ovo mesto da na njemu podigne svoju džamiju. Naime, ranije je tu postojala crkva koja je doduše u vreme dolaska Osmanlija već bila u prilično razrušenom stanju pošto su njeno uništavanje započeli Krstaši (!!!) par vekova ranije – tačnije 1204. godine. U toj crkvi je originalno bio sahranjen Konstantin Veliki, ali je sudbina njegovih zemnih ostataka zamagljena vremenom i istorijskim događajima, tako da se praktično ništa pouzdano ne zna na tu temu. Osim toga, ovo mesto je na vrhu jednog od istanbulskih brežuljaka, tako da je svakako izvanredno za podizanje velelepnog zdanja poput ove džamije.
I unutrašnjost ove džamije je veoma upečatljiva, a pogotovo pleni svojom veličinom i brojnim prozorima koji su propuštali blistavu sunčevu svetlost ovog dana u unutrašnji prostor.
Fatihova džamija
Fatihova džamija
Mada dosta visoko postavljena, jedino sam našla da se pominje da centralna kupola ima prečnik od 26 metara, bez bilo kakvog podatka o visini temena. U svakom slučaju, kupolu preko četiri polukupole nose četiri masivna stuba.
Fatihova džamija
Nakon što smo se kratko zadržale u samoj džamiji, otišle smo iza nje jer je tamo groblje na kojem se nalazi i turbe, tj., grob sultana Mehmeda II Osvajača i njegove supruge.
Turbe sultana Mehmeda II Osvajača
Posle ovoga smo nastavile da spolja obilazimo Fatihovu džamiju, a ubrzo smo krenule i dalje u pravcu još jedne veličanstvene džamije.
Fatihova džamija obasjana suncem