Ekvador 2004, 4. deo (Galapagos – Plasa Sur, Espanjola)

Uskoro smo se ponovo zaustavili između dva mala ostrva – Plase Sur i Plase Norte, odnosno Južne i Severne Plase. Posle suvog pristajanja, pri čemu smo morali gotovo da se guramo sa morskim lavovima izvrnutim na uskom betonskom molu, krenuli smo u šetnju po malenom ostrvu. Tu smo naišli na suvozemne iguane i kaktuse kojima se one hrane. Veličina suvozemnih iguana, kao i nijansa kože, zavise od količine i vrste hrane koju imaju na raspolaganju. Ove na Južnoj Plasi su bile poprilično mršave, pošto ni kaktusa nije bilo u izobilju. Bez obzira na velike bodlje kaktusa, iguane ne haju – imaju tako otporan i debeo jezik da jedu lišće sa sve bodljama. Poslastica su im cvetovi i izdanci po listovima, nalik na jaja. Ostatak vegetacije se sastojao od raznovrsnih niskih grmova bez lišća i crvenkastih busenova trave koja je delovala sasušeno. Sesar nam je objasnio da je u toku sezona kiša, što ne znači da kiše liju svaki dan, ali da ove godine gotovo da nije pala ni jedna kap, tako da je čitava vegetacija u hibernaciji. Inače, uveravao nas je, ostrva budu prekrivena zelenilom. Ovako je sve delovalo sivo, sa to malo crvene po sebi. Na većini ostrva ni toliko. Samo sivilo, poneki simbolični maleni list na uglavnom sivo-sasušenim granama i razbacani kaktusi širokih zelenih listova sa bodljama i smeđeg debla kao da je obično drvo u pitanju. Ozbiljniju količinu zelenila smo videli tek nekoliko dana kasnije na ostrvu Santa Kruz.

Na Južnoj Plasi je krenulo i naše druženje sa pticama. Tu smo prvi put videli galebove lastavičijeg repa, fregate i plavonoge blune. Najviše je bilo ovih prvih i oni su se gnezdili na liticama koje su bile na suprotnoj strani ostrvceta od one na koju smo se iskrcali. Neko vreme smo ih posmatrali, a potom se označenom stazom vratili do mola. Tu je opet krenula 'borba' sa morskim lavovima, koji su se bez imalo panike provlačili između naših nogu da bi išli nekim svojim putem. Inače, za turiste postoje tačno određena mesta, nešto preko 60 ukupno, koja mogu da se obilaze i to po precizno i diskretno označenim stazama. Ne postoji bodljikava žica koja vas sprečava da hodate i van staze, ali čista pristojnost nalaže da se životinje što manje uznemiravaju. Većina njih je, s druge strane, toliko navikla na turiste da se ne potresaju ni ako im priđete na metar. Sva ostala mesta u okviru Nacionalnog parka, mimo ovih šezdesetak, zabranjena su za turiste.

Plavonoga bluna

Sa plovidbom smo nastavili pošto nas je Karlos, zamenik kapetana, najćutljiviji član posade i glavni za čamac i naš prevoz od broda do obale i nazad, vratio na brod. Tu smo se svi izvrnuli na palubi sa dobrom nadstrešnicom i družili. Dženet, jedna od Amerikanki, je uz pomoć savremene tehnologije organizovala muziku za sve, a takođe smo se častili i keksevima koje su Amerikanci (dva para sa po jednim detetom) pre svega za potrebe svojih potomaka prošvercovali, na radost svih. Na brodu smo imali pun pansion, ali je bilo mogućnosti i da se kupi hladno pivo ili sok, tako da smo uz prijatan vetar, idealnu temperaturu i beskrajan okean oko nas, imali sve što nam je bilo potrebno. Za ručak smo se ukotvili u jednoj laguni sa belim peskom na dnu, tako da je voda svuda oko nas bila tirkizno zelena i mamila da se bacimo u nju, što smo uskoro svi i učinili. Tu je bila i prva prilika da isprobam novu opremu za ronjenje na dah. Voda je bila divna – osvežavajuća, ali i prijatno topla. Sesar nas je poveo prema kamenitom sprudu koji je bio ujedno i prirodni lukobran lagune u odnosu na talase Pacifika.

Tu sam doživela možda najčudesniju stvar u svom životu. O postojanju mogućnosti sam čitala u vodiču, ali sam to smatrala retkošću i čistom srećom. Radi se o igranju sa morskim lavovima. U pitanju su bebe, da ne kažem deca morskih lavova, u proseku dugačke oko metar, koje borave duž tog spruda kao da su u obdaništu. I onda vi uđete u obdanište puno vesele, razdragane dece koja jedva čekaju da se poigraju sa vama. Uvek ih je bilo po nekoliko oko mene koji su gnjurali, bućkali se, začikavali, prevrtali, jurili na sve strane, ispuštali vazduh koji je delovao kao da duvaju sitne balone od sapunice. Kako sam želela da ih slikam, zaranjala sam da bih imala bolju poziciju za fotografisanje, pa sam tako ustanovila da im je to zanimljivije i da im se sviđa kada i ja ronim, kao da se pridružujem njihovoj igri. Batalila sam slikanje i počela i sama da zaranjam i vrtim se oko njih i sa njima. Bilo je čarobno. Oni bi se povremeno gurali ispred mene, kao da su želeli da se prave važni i pokažu koji od njih zna bolje da luduje, tako da bi se ponekad zamotali u klupko. Ili bi radoznalo pod vodom piljili u mene, dok sam ja piljila u njih. Zatim sam sela na jednu stenu, a nekolicina njih je učinila isto po okolnim stenama. Počela sam da šljapkam rukom po vodi, a oni su radoznalo i začuđeno vrteli glavama. Posle nekog vremena sam se ponovo bacila u vodu, a oni za mnom. Pošto je sprud relativno dugačak, moja grupa sa broda se razvukla po njemu, tako da sam povremeno mogla da vidim samo morske lavove oko sebe. Da nisam bila sa glavom pod vodom i da nije postojala ozbiljna opasnost da se u najmanju ruku dobro nagutam vode, cičala bih od sreće i veselja na sav glas.

Obdanište morskih lavova

U neka doba nas je Sesar sakupio, pa smo otišli prema obali. Neki čamcem, a ja plivajući. Kameni sprud na kome je lavovsko obdanište, prema obali se gotovo gubi i tu je prolazila voda sa otvorene pučine. Mestimično je bilo toliko hladno da sam se zabrinula da mi srce ne stane. Ipak nije, makar ne od hladne vode. Ali je malo falilo kad sam naišla na prve morske kornjače. Bilo ih je nekoliko, ali na različitim mestima, pošto su izgleda samotnjaci. Dok plivaju, svojim skladnim pokretima peraja, deluju izuzetno elegantno. Pokušala sam da „dohvatim“ jednu i uhvatim je za kraj oklopa, ali mi je iskliznula. Dok sam ja izašla na površinu da uzmem vazduh, kornjača je zaključila da je gnjavim, tako da je ubacila u brzinu i pobegla mi. S pravom. Izvinjavam se kornjačama.

Morska kornjača i Nale

Posle tolikog brčkanja vratili smo se na brod i osušili, pošto smo potom išli na obalu. Tu su bile dve peščane plaže na kojima se izležavala gomila morskih lavova. Krenulo je masovno fotografisanje, jer je to u stvari bila najveća kolonija na koju smo do tada naišli. Oni su uglavnom bili veoma mirni, a reagovali su tek kada bi im prišli toliko blizu da bi gotovo mogli da ih dodirnemo. Bunili su se i to na svoj način – zvucima koji liče na dobro podrigivanje, što je bilo jako smešno i zabavno. Većina morskih lavova je uživala na toploti skoro već zalazećeg sunca, ali su se neki vraćali iz vode, a drugi tek išli. Mi smo napravili jednu kraću šetnju u blizini plaža, kako bismo videli suvozemne iguane. Tu su već bili uhranjeniji primerci, jer je uostalom bilo i više kaktusa, ali i rastinja nalik na preko dva metra visoke grmove sa nekim sitnim, gotovo neupadljivim zelenim listićima.

Sa morskim lavovima (fotografija: VT)

Suvozemna iguana

Pre nego što je brod krenuo dalje, Eusebio, koji je bio zadužen uglavnom za trpezariju, postavio nam je da jedemo, a onda uobičajenim klepetanjem omanjeg zvona, pozvao sve na obrok. Dok smo sedeli za večerom, ni od kuda se pojavio kapetan Milton držeći živog jastoga u ruci. On je došao da nam ga pokaže i da se pohvali da je išao u lov na jastoge za svoje goste, ali je od jastoga mnogo veći utisak ostavio njegov izgled. Na sebi je imao samo veliki peškir zamotan oko struka kao pareo, još je bio prekriven kapljicama mora, njegova crna sjajna kosa je bila mokra i ja ne znam šta je tačno peškir pokrivao, ali sam u tom trenutku mogla da se zakunem da preda mnom stoji Triton. I moja reakcija je bila prikladna: pred božanstvom ostanemo nemi, ispunjeni divljenjem.

Posle večere smo krenuli u noćnu vožnju do ostrva Espanjola. Brod se dosta ljuljao, ali mi više nije bilo muka. Problem su bila neka drvena vrata koja nisu mogla da se zakače pa su čitave noći udarala, a kako mi je krevet bio odmah ispod nivoa palube, a prozori otvoreni, bila sam ne malo iznenađena kada mi je jedan talas uleteo kroz prozor i skroz nakvasio noge. Kasnije tokom noći se sve smirilo, uključujući i motor broda, tako da sam mogla fino da odspavam, a kada sam se probudila i izašla na palubu, dočekao me je pogled na predivnu plažu zaliva Gardner. Izuzetno je duga i od blještavo belog peska, sa tek ponekom zift crnom oštrom stenom od lave na ivici vode i kopna. Prvo smo malo prošetali duž plaže, više da bismo uživali u sitnom finom pesku, nego zbog nekih životinja, mada je tu i tamo ležao poneki morski lav, a i par morskih iguana se grejalo na suncu. Posle šetnje sam se zavukla u vodu i ne bih izašla ni posle tri sata da nije trebalo da se ide dalje.

Morska iguana