Kada sam stigla do Isposnice Sv. Save, prvo sam napravila finu pauzu da se dobro odmorim, ali je bilo sasvim jasno da tu ne mogu večno da ostanem, već da moram da nastavim da hodam. Pošto nisam bila u blistavoj kondiciji, već sam bila umorna, pa bih lako odustala od penjanja na vrh Kablara. Uostalom, bila sam tamo više puta i imam fotografije kao dokaz, ali... Još dok sam se penjala vrlo strmom stazom do Savine vode, bilo mi je jasno da bi spuštanje bilo prilično opasno za mene i moje manevarske sposobnosti. Dakle, nije bilo druge nego ići dalje stazom i to prema vrhu.
Kada se krene od Isposnice Sv. Save, staza se na kratko spušta, ali to sasvim vara, jer na vrh se ne može stići idući na dole.
Nastavak pešačenja posle Isposnice Sv. Save
A do vrha sam imala još dosta i pogled na gore je bio svakako obeshrabrujući.
Staza i predeli posle Isposnice Sv. Save – ja treba da dođem do vrha
Dakle, posle kraćeg spuštanja, staza je ponovo krenula da vodi uzbrdo. Ta deonica je takođe bila prilično strma, a i znatno duža. Vreme predviđeno za njen prelazak je duplo duže nego od podnožja do Savine vode (za šta je meni takođe bilo potrebno više vremena od predviđenog). Naravno da nisam prošla tu stazu za predviđeno vreme – umesto sat i po, bilo mi je potrebno preko 2 sata. I to vrlo teških 2 sata. Zato sam često pravila kraće pauze, obično da bih nešto slikala.
Divlje cveće, ali ne znam koje je
U jednom delu sam krenula kroz neki levak pun rastresite zemlje i kamičaka. Morala sam skoro da bauljam da se ne bih okliznula i poletela na dole. Osim svojih štapova intenzivno sam koristila i svo drveće za koje sam uspela da se uhvatim. Na jednom delu sam jednostavno sela na neki kamen da bih došla do daha, bezbedno zaštićena nekim stablima koja su tu vremenom pala popreko, kako ne bih počela da klizim na dole.
Divlja strma staza kroz šumu
Ovde sam bila već malo zabrinuta, gde sam, šta tu radim, i sl, ali povratka nije bilo. S druge strane, nisam mogla, a da ne primetim prelepe cvetove biljke košutac ili pasji zub (Erythronium dens-canis).
Pasji zub/košutac
Pasji zub/košutac
Onda sam konačno pri vrhu tog levka, na jednom stablu ugledala markaciju i moram da priznam da mi je bilo lakše znajući da sam na pravom putu. Ipak, kada sam došla dotle, naletela sam na pravu stazu i tek sam tu shvatila da sam ranije pogrešila i promašila pravi put. I ta uska staza je sigurno bila strma, ali ne toliko opasno rastresita kao onaj levak kroz koji sam se pentrala, već utabana.
Bilo kako bilo, naporno penjanje ka vrhu se nastavilo, ali sam sada bila veoma pažljiva da ne promašim stazu. Ovo nije bilo mesto za tako nešto.
Staza je ipak fino održavana i na par mesta postoje obezbeđeni divni vidikovci, pa sam tu svakako koristila priliku da slikam. Činilo se kao da je Zapadna Morava baš tačno ispod mojih nogu.
Pogled na Zapadnu Moravu, manastir Preobraženje i Ovčar Banju
Pogled na Zapadnu Moravu, manastir Preobraženje i Ovčar Banju
Ali i pogled na okolinu je takođe bio spektakularan.
Pogled sa vidikovca (planina Ovčar je levo)
Ako se gornja slika malo bolje pogleda, može da se primeti na severnoj padini Ovčara nešto što liči na belu fleku. To je zaista bio sneg i to u neposrednoj okolini manastira Sretenje. Evo kako to izgleda kada se zumira.
Manastir Sretenje na Ovčaru
Dok sam tu stajala, takođe sam mogla da posmatram i ptice koje su stalno letele oko visokih litica Kablara. Koliko sam mogla da zaključim u pitanju su gavrani.
Gavran nad Kablarom
Ja sam se sve ovo vreme pela praktično po južnoj padini Kablara, ali da bi se došlo do vrha planinarski (a ne alpinistički) pred sam kraj se prelazi na severnu stranu planine. Tu sam naišla i na sneg.
Severna strana Kablara polovinom marta
Ovde sam morala da vodim računa da se ne okliznem po snegu, ali sam uskoro ipak uspešno došla do vrha. U stvari, nisam došla do samog vrha, već sam se popela do platforme koja služi kao vidikovac, a koja se nalazi na par metara nižoj nadmorskoj visini u odnosu na sam vrh, ali svakako nisam bila spremna da sitničarim. Prvo sam sela na platformu, a odmah zatim i legla da mi se smiri disanje, da bih zatim i noge podigla ne bih li se još bolje odmorila. Tek onda sam ustala i došla do ograde da bih videla zašto sam se pela. Mislim da je vredelo muke, zar ne?
Pogled sa platforme na vrhu Kablara na meandre Zapadne Morave i Ovčar
Pogled sa platforme na vrhu Kablara na meandre Zapadne Morave, Ovčar i Ovčar Banju
Onda sam izvadila i mobilni telefon da bih mogla nekim prijateljima da pošaljem par slika. Mobilni telefon unosi malo više plave boje, ali to ne smeta u isticanju lepote predela.
Pogled sa platforme na vrhu Kablara na meandre Zapadne Morave i Ovčar
Meandri Zapadne Morave
Uzgred, plan mog daljeg pešačenja bio je da se spustim do manastira Jovanje, a on se nalazi u podnožju manastira Uspenje koji se vidi na vrhu jednog od dva „prsta“ oko kojih zavija Zapadna Morava (Jovanje je na strani koja se ne vidi na prethodnoj fotografiji). Molim da se obrati pažnja na to koliko je to daleko od mesta sa kojeg sam fotografisala.
Naravno, slanje fotografija sa ovog mesta ne bi imalo smisla da nisam napravila i selfi.
Autoportret sa meandrima Zapadne Morave
Takođe sam ponovo gledala i ka Ovčaru i Ovčar Banji. Sledeća fotografija ponovo prikazuje manastir Sretenje na Ovčaru i gotovo je identična kao i fotografija u prethodnom delu teksta, ali se ipak može videti da postoji razlika u visini sa koje sam snimila manastir.
Manastir Sretenje na Ovčaru
Takođe sam imala i gotovo ptičiju perspektivu na Ovčar Banju u kojoj sam odsedala. Kao što se vidi, to je prilično malo mesto.
Pogled na Ovčar Banju sa vrha Kablara
Kada sam se malo oporavila i slikala, izvadila sam hranu koju sam ponela za „ručak“ i tu sam fino jela. Tada se pojavilo još par planinara. Jedna devojka je delovala kao profesionalac, pa sam je pitala za savet kako da dođem do svog sledećeg odredišta. Imala sam blagu predstavu, ali ne i jasnu. Kao što sam već pominjala, ranije sam ovde uvek planinarila predvođena nekim, tako da nisam znala detalje oko daljih staza. Ta devojka mi je dala osnovna uputstva, a to mi je bilo dobro pogotovo na početku.
Naime, kao što sam rekla, htela sam da odem do manastira Jovanje, a za to je trebalo ići malo „okolo-naokolo“. Koliko je južna strana Kablara „divlja“, toliko je njegova severna strana pitoma. Baš sam uživala, mada se umor nije smanjivao, samo je menjao formu.
Za početak sam se spustila do jednog širokog zemljanog puta koji ide po vododelnici Kablara. Videla sam tablu koja je pokazivala da do formalnog vrha Kablara ima samo 5 minuta hoda, ali meni nije padalo na pamet da se više penjem. Dolazilo je u obzir samo spuštanje i hodanje po ravnom.
Put po vododelnici Kablara
Odavde sam nastavila da se spuštam po severnoj strani Kablara prateći zemljani put koji tu postoji. Bilo je relativno dosta snega.
Početak spuštanja sa vrha Kablara
U jednom trenutku sam stala i zabola svoje štapove da bi se videlo da na pojedinim mestima ima skoro 10 cm snega, mada je bilo sasvim jasno da je kraj sezone i da proleće uveliko dolazi.
Sneg na severnoj strani Kablara
Sneg na severnoj strani Kablara
Međutim, vrlo brzo je sneg nestao i videli su se samo pitomi predeli u rano proleće.
Niži delovi severne strane Kablara u rano proleće
Niži delovi severne strane Kablara u rano proleće
Ovde mi je bilo značajno lakše da hodam, pa bez obzira na razdaljinu koju sam prelazila, srazmerno brzo sam se značajno spustila, ali sam ipak imala još dosta. Na sledećoj slici se na desnoj strani vidi Ovčar, a na levoj, u sredini slike, vidi se bela „fleka“ na vrhu „prsta“ ili poluostrva na Zapadnoj Moravi. To je manastir Uspenje, a ja sam išla do manastira Jovanje koji je iza Uspenja i bliže samoj reci.
Cilj je i dalje daleko
Ovde takođe postoje table za planinare, ali sam u jednom trenutku videla da table pokazuju pravac kojim se ide direktno prema samoj Zapadnoj Moravi bliže Ovčar Banji ili kuda se ide peške do Čačka, dok je meni bilo potrebno nešto „u sredini“. Zato mi je bilo jasno da ću morati da improvizujem. Tako sam skrenula sa staze i pošla preko jedne livade. Na kraju krajeva, gotovo sve vreme sam videla na koju stranu treba da idem, pa zato nisam brinula.
Pitomi predeli u rano proleće
Mada sam povremeno izražavala sumnju pred samom sobom u vezi sa izborom putanje, pitajući se da li ipak treba da odem do asfaltnog puta koji tu ide preko brda, ipak sam naišla na jednu široku stazu za koju mi je bilo sasvim jasno da vodi u pravcu koji meni odgovara.
Ponovo na pravom putu
Sada više nisam ostajala bez daha i nisam pravila pauze da bih se oporavila i odmorila, ali sam ipak morala često da zastajkujem da bih slikala oko sebe. Jer, i ovde sam naletala na mnoštvo divnog divljeg cveća.
Niksica ili divlji zumbul (Scilla bifolia)
Vrsta jagorčevine (Primula vulgaris)
Deo livade pun jagorčevine (Primula vulgaris)
Divlja ljubičica, bela verzija (Viola odorata)
Uskoro sam došla i do naseljenih delova.
Staza vodi pored nečijeg imanja
Takođe sam sada sa male visine mogla da vidim Zapadnu Moravu koja vijuga oko „prstiju“ ili poluostrva. Kada sam prvi put ovde bila pre više decenija, ovi delovi su bili potpuno divlji i nenaseljeni. Vremenom su ljudi počeli tu da prave vikendice.
Meandri Zapadne Morave viđeni sa male visine
A onda su pored jedne kapije koja vodi na neko imanje izletele dve malene pufne koje su radosno lajale i motale se oko mojih nogu. Bilo je zanimljivo kako su se provlačile kroz neke „rupe“ u ogradi. Ja sam ih nežno „grdila“ i pričala im da moraju da se vrate kući, jer u stvari nisam videla njihove vlasnike, a bojala sam se da slučajno ne krenu da idu za mnom. Malo smo se „ubeđivale“, ali su se one ipak na kraju povukle u okrilje imanja sa kojeg su i došle. Mogla sam mirno da nastavim dalje.
Jedna od dve „pufne“
Ovde sam se već spustila do asfaltnog puta koji prati Zapadnu Moravu, a uskoro sam došla i do račvanja. Na sledećoj slici, desno je put koji kroz tunel vodi dalje prema Ovčar Banji, dok se levo odvaja put ka manastirima Jovanje i Uspenje.
Prvo idem levim putem, a posle ću desnim
Manastir Jovanje, kao i manastir Uspenje, nalaze se na istom izduženom „poluostrvu“ na Zapadnoj Moravi. Štaviše, manastir Uspenje se nalazi na samom vrhu uzvišenja na jednom od dva „prsta“ oko kojih vijugaju meandri Zapadne Morave i on može da se vidi na fotografijama meandera koje sam slikala sa vrha Kablara.
Međutim, kako sam se spustila sa visine, bilo mi je sasvim jasno da se ja više nigde neću peti ovog dana, tako da sam odlučila da ću ići samo u posetu manastiru Jovanje. Pošto sam i tako i tako planirala da se poslednjeg dana vratim u područje Čačka upravo asfaltnim putem koji vodi pored leve obale Zapadne Morave i kojim se i ide do manastira Uspenje, sasvim mi se dopala ideja da do ovog manastira odem kolima. Ali, do manastira Jovanje sam ipak otišla peške.
Mislim da mi je manastir Jovanje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri omiljen. Sećam se svojih ranijih poseta manastiru i kako sam svaki put bila očarana mirom i spokojem koji sam redovno osećala svaki put kada bih ušla u prostor manastira.
Sada mi je malo smetala buka od saobraćaja koja se čula sa puta koji prolazi na drugoj obali Zapadne Morave, ali manastir je i dalje bio ljubak, baš kako ga se sećam.
Manastir Jovanje
Ne zna se tačno kada i ko je sagradio manastir Jovanje, ali se po nekim nadgrobnim spomenicima smatra da je postojao i pre Kosovske bitke iz 1389. godine, mada se prvi put pominje u turskom defteru oko 1540. godine. Stara crkva posvećena Svetom Jovanu Krstitelju potopljena je prilikom izgradnje hidrocentrale i stvaranja akumulacionog jezera Međuvršje 1954. godine, a ova koja danas može da se vidi je podignuta 1957. godine i u smislu stila smatra se za najlepšu u Ovčarsko-kablarskoj klisuri.
Crkva Sv. Jovana Krstitelja
Ušla sam u crkvu, pošto sam još pre ulaska u portu navukla dugačku suknju koju sam ponela sa sobom baš za ovu svrhu. Mada nigde nisam videla nijednu sestru, ipak sam htela da ispoštujem pravila. Uostalom, to je bio njihov dom, a ja gošća. Red je red.
Crkva Sv. Jovana Krstitelja, detalji
Na gornjoj slici, levo od vrata može da se vidi čudotvorna ikona Majke Božje Brzopomoćnice koja je ovde donesena 1917.
Crkva Sv. Jovana Krstitelja, detalji
Crkva Sv. Jovana Krstitelja, detalji
Kada sam obišla crkvu, videla sam gde su sveće, pa sam uzela par komada i platila ih tako što sam novac ubacila u kutiju pored sveća.
A nakon što sam zapalila sveće, počela sam da se osvrćem i tako sam ugledala šta sam tražila – česmu. Kada sam došla do česme, ugledala sam i jednu monahinju, pa sam je pitala da li česma radi. Radila je, pa sam fino nasula vode u flašu, jer sam već popila sve zalihe koje sam ponela sa sobom i bila mi je potrebna tečnost.
Vratila sam se na glavni put i prvo sam prošla kroz onaj tunel koji se vidi na jednoj od prethodnih slika. Taj tunel mi je uvek bio zanimljiv jer ima krivinu. Na početku prodire svetlost, kao i na kraju, ali negde na sredini nema nikakve svetlosti i čovek ili ide po mrklom mraku (što sam ja radila ranije i što stvara veoma neobičan osećaj) ili upali lampu na mobilnom (što sam uradila ovom prilikom).
Kao podsetnik, evo i mape sa obeleženim mestima koja sam posetila tokom ovog putovanja:
Bilo kako pilo, sada je sve bilo ravno. Dugačko, ali ravno. Trebalo je samo izdržati i dokopati se hotela. A i nije baš da sam imala neki izbor. Uz put sam imala lep pogled na Zapadnu Moravu gde je leti dosta živo sa brojnim čamcima koji plove rekom.
Zapadna Morava u Ovčarsko-kablarskoj klisuri
Prošla sam i pored doma Planinarskog društva „Kablar“ iz Čačka. Moram da priznam da se tog doma ne sećam sa svojih ranijih poseta, ali se vidi da je to jedan savremeni dom u kojem planinari udobno mogu da borave.
Već od ovog doma, pored glavnog puta, postoji odvajanje koje vodi niže ka obali reke, a zapravo i ka zvaničnom ulazu u manastir Nikolje. Ja sam u manastir ipak ušla sa zadnje strane, što je bilo samo stvar navike.
Manastir Nikolje je veoma lep, a ta njegova lepota posebno dolazi do izražaja kada se ugleda sa druge obale Zapadne Morave kojom prolazi put od Čačka do Požege. Nažalost, put je tamo uzan i ne postoji parking koji bi bio dobar vidikovac, već se manastir može videti samo iz kola ili autobusa koji tu prolaze. I to najbolje u vreme kada drveće još ne olista.
Manastir Nikolje
Manastir Nikolje predstavlja kulturno dobro od velikog značaja. Prvi put se pominje 1489. godine i zbog toga se smatra da bi on mogao biti najstariji u okviru manastira iz Ovčarsko-kablarske klisure. Prvobitna crkva je imala trolisnu osnovu i živopisana je 1587. godine. Kasnije je dozidana spratna priprata u koju se ulazilo preko trema s južne strane. Fasada trema i prizemlje priprate oslikani su 1637. godine.
Manastir Nikolje
Velika obnova manastira je usledila za vreme vladavine kneza Miloša 1817. godine, kao i posle nekoliko decenija. Tada su uneseni i neki dodaci kao što je ukrašavanje konhi nizom malternih slepih niša.
Manastir Nikolje, južna konha sa slepim nišama
Novi ikonostas je postavljen 1826. godine, a crkva je bogato oslikana.
Manastir Nikolje, detalj
Manastir Nikolje, detalj
Manastir Nikolje, detalj
U okviru manastira može da se vidi jedna tabla koja govori o tome da je u Ovčarsko-kablarskim manastirima 1820. godine boravio Vuk Stefanović Karadžić, naš čuveni jezički reformator i sakupljač narodnih umotvorina, koji je o manastirima ostavio i zapise.
Kao što sam rekla, manastir je doživeo veliku obnovu za vreme vladavine kneza Miloša, a o samom knezu i njegovoj vezi sa manastirom govori i grob njegovog petogodišnjeg sina koji se nalazi tačno preko puta pročelja crkve.
Grob Petra Obrenovića, sina kneza Miloša
Ovde sam takođe zapalila sveće i bilo mi je zanimljivo da je ovaj manastir primenjivao drugačija pravila od prethodnog. Naime, ovde su se sveće i za žive i za mrtve palile na praktično istom nivou jer „za Boga smo svi živi“ kako mi je rekla monahinja koja mi se u međuvremenu pridružila.
Mesto za paljenje sveća u manastiru Nikolje
Preko puta ulaza u crkvu nalazi se spratni konak koji se smatra jednim od najlepših primera narodnog graditeljstva tog perioda.
Stari konak
Ovde su, osim crkvenih suvenira, mogli da se kupe i razni proizvodi na bazi lekovitih bilja (tinkture, kapi, losioni, i sl.) koji se pripremaju u manastiru ili za potrebe manastira.
Ponuda zdravih preparata
Kupivši par stvari još malo sam prošetala po dvorištu gde je bilo i zanimljivih prizora.
Odmor pored Zapadne Morave
Manastir Nikolje, dvorište
Onda sam se ponovo vratila na put i nastavila prema Ovčar Banji koja je odavde udaljena oko 2 km.