Prethodni deo priče o putovanju po Brazilu završila sam time da sam imala jednu vrstu neprijatnosti na recepciji pansiona kada sam sišla da platim račun.
Pojavio se veoma bitan i onespokojavajući problem. A problem se zvao veoma jednostavno – novac. Naime, Sneža i ja smo u Riju koristile gotovinu koju smo ponele i bile smo poprilično opuštene, pošto smo imale i kartice. Kada smo došle u Paraći shvatile smo da je već došlo vreme da pređemo na kartice. Ipak, kada smo htele da platimo hotel kartice nisu funkcionisale! To nikako nije bilo dobro. Pomislila sam da možda nešto nije u redu sa aparatom samog pansiona, pa sam otišla do bankomata u centru mesta. Kartice ni tu nisu radile. Onda me je devojka koja je pomagala klijentima oko bankomata (više bankomata iste kompanije u okviru prostorije u koju se ulazi sa ulice, a obično je veliki red za to) rekla da odem do neke banke u blizini jer su „oni bolji“. Odem ja i tamo sačekam red, a onda se ispostavi da nijedna od moje dve kartice neće da radi. Ovo je sada već bio mnogo ozbiljan problem. Kada sam se vratila u pansion poslala sam poruku jednoj od mojih banaka i oni su mi se veoma brzo javili rekavši da je Brazil za njih suviše rizična destinacija i da zbog velikog broja malverzacija postoji blokada za korišćenje kartice u Brazilu. Mogu da dođem do svojih para samo ako im pošaljem zahtev za odblokiravanje kartice i onda preuzmem sav rizik na sebe. Ništa od toga nije zvučalo dobro.
Preračunale smo se i shvatile da skoro pa imamo para da pokrijemo hotele koji nisu već bili plaćeni i lokalni prevoz, ali čak i ako to uspemo, nećemo uopšte imati para za hranu. Ni za taksu za posetu ostrvu Fernando de Noronja, a već imamo avionsku kartu. O kupovini bilo kakvih suvenira ili poklona da i ne govorim. Tu smo krenule sa razmišljanjima na temu kako doći do naših sopstvenih para koje postoje tamo negde u digitalnom svetu koji nije Brazil i koji nije toliko opasan za finansijske transakcije pomoću kartica.
Ali, kao dobra stara Skarlet O’Hara i nas dve smo rešile da o svemu tome razmišljamo sutra, pa pošto je Sneži bilo malo bolje, onda smo čak posle popodnevnog odmora odšetale do plaže gde smo sada zajedno nastavile da sedimo u istom baru-restoranu gde i ja pre podne. Tu smo ujedno i jele i bio je to jedan sasvim dobar obrok i to za dosta nisku cenu što nam je bilo bitno i zbog toga jer smo bile gladne, a i zato što nam se činilo da smo švorc.
Šta više, ja sam odlučila i da odem na izlet vožnje čamcima, na žalost sama, jer Sneža nije bila dovoljno dobro da bi mogla da podnese bilo koji jači fizički napor.
Veslanje ka ostrvcetu
Veslanje u zalivu kod Paraćija
Izlet je podrazumevao veslanje do jedne hridi u zalivu gde smo onda plutali ili veslali u krug čekajući zalazak sunca. Dakle, ovog dana sam zaista maksimalno iskoristila dnevno svetlo, jer sam ustala kada je sunce izlazilo, a videla sam ga i kada je zalazilo.
Zalazak sunca kod Paraćija
A sunce je zalazilo iza visova koji pripadaju Nacionalnom parku Sera da Bokaina, što je, pored mora, deo druge turističke ponude u ovom kraju – moguće je ići na razne planinarske i druge ture po parku čija teritorija pripada federalnim državama Rio de Žaneiro i Sao Paulo.
Kasnije kada sam se vratila u pansion, napisala sam sledeći tekst za svoje digitalne prijatelje.
Paraći(n)ska rivijera
Stigle smo do Paraćija. Još jedno slovo i eto nama grada u Srbiji. U imenu ih razdvaja tek jedno sitno slovo, a u svemu ostalom ih razdvaja sve ostalo.
Početak januara je, u Paraćiju je temperatura oko 35 stepeni, a vlažnost vazduha po osećaju je tolika da ne postoji ustanovljena mera za to. U Paraćinu je minus i pada sneg. Pošto se priča da se suprotnosti privlače, evo, dajem predlog da se za početak ova dva grada pobratime. Paraćinci da dođu ovde na letovanje, a Paraćijci da idu u Paraćin da vide šta je prava zima.
Sneža ovih dana ima malo zdravstvenih izazova, pa sam predveče zato ja, dok je ona sedela u baru na plaži, išla čamcem da „plovim sama po Tisi“. Plan i program vožnje kajaka bio je da se ode dosta dalje od obale do nekih kamenih stena koje vire iz vode i da se tu gleda zalazak sunca. Čitav taj deo je zapravo jedan uvučeni zaliv sa ostrvcima, tako da je voda sasvim mirna i dok se sunce spuštalo ka vrhovima okolnih planina, ja sam se kao i ostali veslači lagano ljuljuškala i povremeno fotografisala. Pita me „vođa veslača“ da li kod nas ima neka pesma posvećena prijateljima kao što na španskom ima jedna „Prijatelji za uvek“. Zastanem na kratko ja i setim se – Bajaga: „... Da smo živi i zdravi još godina sto, ...“ Nisam baš mogla da se setim strofe, ali sam refren gromko otpevala na zadovoljstvo Brazilaca koji su sa mnom pedalali. Posle pesme i kada je sunce zašlo, mogla sam da postanem nedruštvena i da ne sklapam nova drugarstva, jer je mene moja drugarica čekala na obali i ništa nisam morala da joj pevam.
Još malo smo posedele na plaži uživajući u sutonu, a onda smo se vratile u istorijski deo gradića Paraći. I uveče je ovo mesto veoma slikovito, ali je potrebno da se dobro obrati pažnja kada se hoda zbog velikog kamenja od kojeg je napravljena kaldrma, pa ulice zbog toga nisu ravne i lako se može izvrnuti noga.
Paraći uveče
Paraći uveče
U neka doba smo se vratile u pansion gde smo organizovale naš odlazak odatle rano ujutru narednog dana. Bilo nam je bitno da budemo sigurne da će biti nekoga na recepciji ko će nam pozvati taksi, a takođe su nam na naš zahtev spremili i malo voća i sveže ceđeni sok od pomorandže koje smo onda ponele sa nama.
Jer sledeći dan je podrazumevao dosta putovanja. Prvo smo se prebacile u Rio, a tamo sačekale drugi autobus da bismo se njime dovezle do grada Belo Horizonte, pošto ne postoji direktna veza.
Uz put je autobus iz Rija do Belo Horizontea dosta kasnio, tako da smo u hotel stigle posle 11 uveče. Zbog problema koje smo imale sa karticama u prethodnom malom mestu i pansionu, ovde smo odmah rekle da želimo da platimo račun. Ni ovde kartice nisu radile i svaki pokušaj plaćanja je bio odbijen. Takođe se ispostavilo i da moj mali kompjuter neće da uspostavi vezu sa hotelskim bežičnim internetom. Ja, dakle, u tom trenutku ništa nisam mogla da uradim, čak ni da javim svojoj banci da mi odblokiraju karticu za Brazil i već sam videla sebe kako naredno pre podne tragam za servisom koji će mi popraviti kompjuter, jer sam već počela da sumnjam da nešto nije u redu sa modemom.
Dok sam se ja raspetljala sa svim ovim, istuširala se i legla, već je uveliko prošla ponoć, a naredno jutro sam se probudila pre 6 svesna da ne mogu više da spavam. Šta se dalje dešavalo, najbolje se vidi iz teksta koji sam nešto kasnije objavila na Fejsbuku.
Sunce se ponovo rađa
Ima par mojih prijatelja koji me smatraju dinosaurusom po pitanju savremenih tehnologija i savremenog načina življenja. Ja se ne bunim, nego se slažem. Ipak, dešavanja od proteklih dan-dva su me uverila da su dinosaurusi zakon i mogu samo da kažem: „Dinosaurusi svih zemalja ujedinite se!“
Naime, kada smo prekjuče stigle do Paraćija, ispostavilo se da kartice za plaćanje ne rade. Niti jedna, niti druga. Ni u pansionu, ni na jednom bankomatu, ni na drugom bankomatu koji pripada i nalazi se u okviru jedne od veoma dobrih banaka. Pisala ja jednoj od svojih banaka, a oni mi odgovorili u roku od 10 minuta, mada je prošlo zvanično radno vreme, da se Brazil smatra finansijski problematičnom destinacijom i da je kartica automatski blokirana, jer banka ne želi da preuzima rizik plaćanja. Mogu da je odblokiram, ali onda rizik preuzimam ja. Drugim rečima, ako mi neko tamo negde u tom digitalnom svetu mazne sve pare preostale posle prve transakcije, em neću imati više para ovde, em neću imati više para ni na računu.
Računala sam da će situacija biti možda malo povoljnija kada dođemo u veliki grad i dobar hotel. Dok sam se ja tako bavila računanjem, prestao je da mi radi internet. U pansionu su imali nekoliko različitih veza, ali ni jedna nije radila. Dobro, kažem ja sebi, i to će da proradi kada dođem u veliki grad i dobar hotel (to sam se ja i dalje bavila matematikom, tj., računanjem).
I tako smo se juče čitav dan vozile svesne činjenice da imamo para samo za (možda) plaćanje preostalih hotela i za prevoz. Za hranu i vodu bismo već morale da se snađemo. Sa problemima se čovek rve kreativno, pa tako i nas dve: moći ćemo da gledamo u karte (za pare, naravno), možda ćemo moći da peremo sudove u zamenu za hranu, a možda ćemo morati i da pružimo ruku i zamolimo ljude da nam udele neku kap vode (simbolično i realno).
Dokopamo se sinoć mi velikog grada i dobrog hotela. Ja i dalje računam, hajde da odmah upotrebimo karticu i platimo. Neće. Ni na jednom od dva aparata. Dobro, kažem ja sebi, hajde da ja onda ipak javim banci da mi odblokira račun, pa nek ide život, a sa njim i pare. O, ne, neće baš sve tako lako da bude. Internet mi ne radi. Kompjuter ima problem da se nakači na hotelsku vezu. Vidi je, ali ne haje. Kaže veza ograničena, a to mu dođe isto kao da je uopšte i nema. Probala ja razne stvari, ne ide. Sišla na recepciju, a noćnom dežurnom kao i svakom muškarcu teško pada da kaže da nema pojma, pa uradi isto što i ja na samom početku, i onda me posavetuje da probam ujutru sa novom smenom, jer ne radi. Brigo moja pređi na drugoga!
I tako ja legnem i za divno čudo se i uspavam, ali sam se probudila još pre 6. Šta ima da spavam kada mi ništa ne radi? Operem ja kosu, hajde da makar nešto bude pristojno, pa siđem dole do recepcije, ali nova smena još nije stigla. Odem ja da jedem, a u stvari samo mljackam onu hranu. Dođe i Sneža u međuvremenu, a obe po malo ili malo više utupljene. Šta raditi? Padne dogovor. Ona odmah javi svom bratu da nam šalje pare preko međunarodne firme za slanje para (naplaćuju uslugu, pa neću da ih reklamiram), devojka sa recepcije čak govori engleski, a i sama mi je sredila kompjuter bez ikakvih „tehničkih lica“, onda pozovem sa recepcije našu ambasadu u Braziliji, bilo je 08.30, oni svi na svojim radnim mestima i ja se lepo ispričam sa Konzulom. Ona mi kaže da slobodno javim banci da mi odblokira karticu, samo da je ne koristim na bankomatima jer se tu dešavaju glavne prevare. I ona tako radi i uverava me da nema potrebe da se plašim i brinem. Lepo je čuti reči utehe na sopstvenom jeziku od nekoga ko je autoritet, a čak se ni ne znamo.
Sada je banka već odblokirala karticu (u roku od 5 minuta od slanja mejla) i čekaju spremno čim ja završim transakciju, da im javim pa da je ponovo blokiraju (odlična banka!). Bata je poslao pare i za 15 minuta krećemo da ih podignemo.
Trenutno je pola 10 ujutru i sunce se ponovo rađa!
Belo Horizonte, okolina hotela
Obnovljenih finansijskih zaliha, konačno smo krenule sa obilaženjima, a toga u Belo Horizonteu i njegovoj okolini ima na pretek. Ovog dana smo otišle do mesta Ouro Preto koje je udaljeno 2 sata vožnje autobusom. Vozili smo se kroz divne predele, a sam gradić Ouro Preto je neverovatno lep i zanimljiv.
Nije ni čudo, jer on je ranije (do 1897. godine) bio glavni grad savezne države Minas Žerais. Osim toga, njegov naziv Ouro Preto znači „crno zlato“ i on je bio centar portugalsko-brazilske zlatne groznice, pošto su ovde svojevremeno postojali ogromni rudnici zlata koje su Portugalci praktično isisali iz zemlje (zvanično je 800 tona zlata poslato u Portugal). U vreme kada je Njujork imao 50.000 stanovnika, Ouro Preto ih je imao oko 100.000.
Ipak, sa iscrpljivanjem ili nestankom zlata i značaj grada je izbledeo, a sedište administracije i glavni grad savezne države su prebačeni u Belo Horizonte. Zbog svega ovoga u centru Oura Preta ne postoji ni jedna građevina koja je napravljena u 20. ili 21. veku i gradić je prvo kulturno dobro iz Brazila koje je upisano na Uneskovu prestižnu Listu svetske baštine.
Pogled ka centru grada Ouro Preto
Za početak smo krenule od autobuske stanice i prošle pored Crkve Sv. Franje od Paule (Igreja de São Francisco de Paula) koja je poslednja crkva čija je izgradnja započela tokom kolonijalnog perioda (Brazil je zvanično stekao nezavisnost od Portugala 1822. godine).
Crkva Sv. Franje od Paule
Crkva Sv. Franje od Paule
Crkva je divno izgledala, nebo je bilo savršeno i za gledanje i za fotografisanje, ali...
U ovome divnom gradu postoji jedan problemčić – centar je rasprostrt po gotovo vertikalnim ulicama. Hoću da kažem ima puno velikih strmina koje prate prirodne padine na kojima je Ouro Preto podignut i morate da imate veoma dobru kondiciju da biste obišli sva ili makar većinu zanimljivih mesta kao što smo nas dve uradile.