Moja drugarica Sneža i ja smo došle na plažu Bođe (Praia do Bode) sa namerom da tu lenjo provedemo čitav dan. Bilo je dovoljno lepote oko nas da nismo morale da brinemo da će nam biti dosadno. Osim toga, kada smo stigle, čak je postojala i divna hladovina u senci drveća koje raste na uzvišenju koje se nadvija nad plažom, ali je to u toku dana nestalo. Za početak, ušle smo u vodu da bi nas talasi malo izmlatili. Tešile smo se da je to dobro kao prirodna masaža.
Plaža Bođe
Već sam rekla u prethodnom tekstu da je plaža Bođe deo čitavog jednog poteza plaža i ja sam tako odšetala u pravcu plaže Kasimba do Padre (Praia da Cacimba do Padre), na koju se lako može peške preći kada je oseka, ali sam se ja ipak vratila na naš deo plaže.
Plaža Bođe i ostrvca Dvojica braće; plaža Kasimba do Padre ne može da se vidi zbog stena sa leve strane
Kada smo mi tek stigle na plažu tog dana, voda je dobacivala do par desetina metara od mesta gde smo svoje stvari ostavile u hladovini. Ali, kako je vreme lagano prolazilo, videle smo da se okean povlači. Nastupila je oseka. Pošto je kopno ovde nakošeno izuzetno blago, oseka se činila upadljivijom nego što je to možda bila. Nivo vode se možda spustio za manje od jednog metra, ali je zato linija vode bila pomerena stotinak metara ka okeanu.
Plaža Bođe, iza povučene vode je ostala barica
Kada smo prvi put ušle u vodu, ovde odakle slikam je bio okean
Kao što se na slikama vidi, okean je na pučini bio potpuno miran, ali su struje i pokretanje vode ispod površine bili veoma intenzivni. Kada voda okeana naiđe na početak kopna bliže površini vode, ona se onda prvo uzdiže u talas, a onda i lomi. Ti talasi su povremeno bili visoki i po dva metra. Kada se uđe u vodu i krene ka tim talasima, nije zgodno kada vas talas zahvati u vreme kada se već lomi jer je voda tada veoma snažna i može dobro da vas udari i vuče ka obali. Ništa previše strašno, pošto je tu svuda bilo dovoljno plitko, obično ni do struka, ali vas samo malo isprevrće.
Dok sam sedela na obali posmatrala sam neke lokalce koji su ušli u vodu i gledala sam šta rade, pa sam to kasnije i ja isprobavala i dobro je funkcionisalo. Kada naiđe talas i na ivici je da se lomi ili je već počeo da se lomi, ne treba pokušavati da se pliva preko njega, jer vas njegov vrh lako onesposobi, ponese sa sobom i praktično vrati nazad ka obali. Ono što su lokalci radili i što definitivno funkcioniše jeste da se roni ispod talasa. Potrebno je da se ovo malo vežba, ali se vrlo brzo savlada i onda talasi i ne predstavljaju nikakav problem, mada kada su tako veliki, niti čovek može lepo da pliva, niti da se prijatno brčka, već sve vreme mora da vodi računa o talasima, gde su, koliki su i kada kreću da se lome.
U jednom trenutku smo Sneža i ja odlučile da budemo veoma hrabre, pa smo tako ronile ispod talasa i prelazile ih jedan po jedan da bismo prešle iza linije na kojoj se talasi prave. Mada je veoma blago talasao po površini, okean je u ovom delu ipak bio suštinski miran i mogle smo i da malo na miru plivamo. Kako se voda pokretala napred-nazad povremeno bih nogom osetila dno od peska. Dakle nije bilo ni duboko. U nekom trenutku smo obe legle na leđa, kao da bi se odmorile. Ja sam možda bila u tom položaju oko 20 sekundi i kada sam se ispravila shvatila sam da nas je morska struja povukla paralelno sa plažom u pravcu ostrvaca Dvojica braće sigurno preko 100 metara. U međuvremenu se i Sneža ispravila i tada smo obe shvatile da je struja neverovatno jaka.
Odmah smo rekle da plivamo direktno ka obali, a ne da pokušavamo da se vratimo na mesto odakle nas je struja tako snažno povukla. Da li zbog blage panike, osećaja neprijatnosti ili nekakvog iznenadnog umora, tek imala sam utisak da mi to plivanje ka obali ide veoma sporo. Osvrnula sam se prema Sneži i videla je da ona leži na leđima i da lagano ruke zabacuje preko glave pa sam joj doviknula da ne izigrava Ester Vilijams nego da se uozbilji i da pliva ka obali. Ona mi je doviknula da ona uvek sve radi sa stilom. Znala sam da je u pitanju šala, naravno, ali je i ona, koja je odlična plivačica, takođe bila umorna, pa joj se ovako činilo da se kreće, a da se manje umara. Na kraju smo ipak došle do obale, pa smo plažom odšetale do dela gde su nam bile stvari.
Ja sam se samo još jednom u toku dana usudila da pređem iza linije na kojoj se prave talasi, ali sam se tamo zadržala veoma kratko.
Kako smo mi bile na jednom kraju plaže, tu postoje stene koje je odvajaju od plaže Amerikano (Praia do Americano). U okviru tih stena su prirodno napravljeni kao mali plitki bazeni i u jednom trenutku sam ja odlučila da odem tamo i da se malo nakvasim.
Plaža Bođe i plitki „bazeni“ sa desne strane
Dok sam se vrtela po vodi, snimala sam malo okolinu, malo sebe, a malo i ribice koje okean tu ostavi kada ga oseka povuče unazad.
Stanovnici „bazena“ na plaži Bođe
Kad već pominjem životinje, kod ove plaže, kao sigurno i kod nekih drugih plaža, naišle smo na tablu sa obaveštenjem koja je navodila da je u periodu od decembra do juna poseta plaži posle 6 sati uveče zabranjena. Razlog za to je da zelene morske kornjače u tom periodu polažu jaja i tada Chelonia mydas ima prednost u odnosu na Homo sapiens-a.
Ova dva Homo sapiens-a o kojima pišem ovde su u nekom trenutku postale žedne i gladne. I to na plaži na kojoj ne postoje nikakvi objekti, niti tekuća voda ili struja. Ipak, to nije prepreka za preduzimljive lokalne stanovnike. Jedan simpatični mladić je na samoj ivici plaže postavio suncobran, a ispod njega je imao pokretni frižider od stiropora u kojem su bili pripremljeni sendviči i piće, bilo je tu i leda, tako da je mladić na licu mesta mogao da napravi kajpirinju, a postavio je i stolice za plažu ispod par suncobrana. Jedini problem nam je bio kada smo od stolica na koje smo prešle jer više nije bilo hladovine na mestu koje smo ranije zauzele morale da hodamo preko vrelog peska da bismo došle do mladića sa hranom i pićem.
Sneža u hladovini levo, u sredini kod šume je „radnja“, a desno suncobran koji čeka
Čak i u hladovini ispod suncobrana osećala se vrelina tako da smo povremeno odlazile do vode makar samo da se nakvasimo i rashladimo i telo i glavu. I tako smo tu provele još par sati da se ne bismo po najvećoj vrućini vraćale sa plaže. A zaista je bila lepa i bile smo veoma zadovoljne svojim izborom.
Plaža Bođe
Plaža Bođe
Kasnije popodne smo odlučile da odemo i do najvećeg naselja na ostrvu, a to je Vila dos Remedios gde smo između ostalog želele da vidimo i lokalnu crkvu. Ne znam da li se selo zove po crkvi ili crkva po selu, tek u pitanju je Crkva Naše Gospe od zdravlja, što u stvari znači „Remedios“ (Igreja Nossa Senhora dos Remédios). Ovo tek toliko da vidimo na ostrvu i nešto što nije stvorila priroda, već čovek.
Crkva Naše Gospe od zdravlja
Spustile smo se i do plaže Biboka (Praia da Biboca), ali nismo bile impresionirane. Još malo smo tu prošetale, a onda se vratile u pravcu našeg pansiona i ponovo otišle na večeru u isti restoran kao i prethodno veče. I ovaj put su bili sjajni.
Večera u restoranu
Naredni dan sam jedva ubedila Snežu da ponovo odemo u zaliv Sueste (Baia de Sueste); skoro da mi nije verovala da ima delova plaže gde je voda bistra i tirkizna, a ne mutna i smeđkasta.
Zaliv Sueste
Kada smo stigle, nikoga nije bilo na plaži i nas dve smo otišle nešto dalje gde je voda zaista bila fina. Kupale smo se neko vreme, a onda izašle na obalu da se osušimo. Kao što se vidi na slici, pored vode ne postoji nikakav hlad, tako da je uskoro počelo da bude previše vruće i ja sam stajala u vodi do gležnjeva ne bih li se brže osušila. Odjednom sam spazila nešto neobično što se pokretalo po plićaku malo dalje od mene. Pogledala sam bolje, jednom, pa drugi put, i onda definitivno shvatila da su tu, blizu mene, plivale bebe ajkula.
Svačeg ima u vodama zaliva Sueste
Svačeg ima u vodama zaliva Sueste
Uopšte mi nije bilo jasno šta one traže tako plitko, ali ih je bilo nekoliko i plivale su paralelno sa obalom, tako da im je to verovatno neki običaj. Gledajući ih i pokušavajući da ih slikam pre nego što ih talas prekrije, a one mi se izgube iz vidika, nisam mogla a da ne pomislim da su one sigurno bile tu negde i dok smo se Sneža i ja bezbrižno brčkale.
Da su neke sentimentalnije vrste u pitanju, bilo bi mesta ozbiljnoj zabrinutosti, jer gde su bebe, tu je i mama. Ovako, mama ajkula dođe u ovaj ušuškan zaliv, isporuči šta ima i svoj podmladak prepusti Majci prirodi da ona brine o potomstvu, a sama Majka ajkula vrati se u okean da tamo juri sojke. Dobro, ne baš sojke (ili tačnije kreje), pošto one ovde ni ne žive, ali svakako juri nešto tamo i ne haje za svoje potomke.
Beba ajkule u totalnom plićaku
Posle ovog posmatranja ajkula, sklonile smo se sa plaže i prebacile u hlad koji je postojao na terasi kafea/centra za posetioce koji se nalazi na jednom kraju plaže. Odatle se sada, po podnevnom suncu, sasvim lepo videlo da na plaži ima i finih delova za kupanje.
Zaliv Sueste
Zaliv Sueste
Sa te terase, dok smo pile kafu, posmatrala sam i slikala i smeđe blune (Sula leucogaster) koje su mi bile potpuno impresivne. One su u vodama zaliva lovile ili uvežbavale lov, kao da ljudi nisu u vodi ili u njenoj blizini.
Smeđa bluna u zalivu Sueste
Jedna smeđa bluna nadgleda situaciju, dok druga pikira
Smeđe blune u zalivu Sueste
Tu su bile i fregate.
Fregate lete iznad zaliva Sueste
Kad već pominjem fregate, mi smo se kasnije prebacile do plaže Boldro (Praia do Boldró) na kojoj smo već bile prvog dana. Dopala nam se i nismo bile rade da eksperimentišemo i idemo na neku drugu plažu, a da ne znamo šta tamo tačno da očekujemo. Kada je sunce već počelo da se približava svom zalasku, neki momci su od negde nabavili male ribe, pa su ih na plaži bacali u vis da bi ih par fregata koje su tu letele hvatale u letu. To nisam uspela da slikam, ali su plaža, ptice, okean i nebo svakako bili veoma lepi i bez toga.
Plaža Boldro
Plaža Boldro
Plaža Boldro
Plaža Boldro
To nam je bilo poslednje veče na arhipelagu Fernando de Noronja i prijalo nam je da ostanemo na plaži što duže. Posle smo ponovo otišle na večeru u isti restoran kao i prethodna dva dana, a zatim i nazad u pansion da se spremimo za sutrašnji povratak na kontinent.
Sutra smo se sa ostrva avionom vratile do Resifea, a zatim drugim avionom nastavile do grada Fortalesa. Bilo koja druga kombinacija (avion plus autobus) bila je suviše komplikovana, vožnja autobusom bi trajala preko 12 sati, a opet ne bi bila značajno jeftinija. Dakle, stigle smo u poslednje odredište na našem proputovanju kroz Brazil. Ipak, za Fortalesu smo se odlučile tek mesto iz kojeg smo imali let nazad za Evropu i u njoj smo provele manje od 24 časa.
Prilikom planiranja puta, izabrala sam hotel pored same plaže, ali je hotel bio veliko razočaranje i o njemu ne želim da pričam. Ideja nam je bila da te poslednje časove šetamo pored plaže, ali i da odemo i na večeru po dolasku u grad, kao i na ručak pre odlaska iz Brazila. Tako smo i uradile, a ujedno smo kupile i nekakve sitnice na vašaru koji se redovno održava na prostranom platou pored plaže, pa smo sasvim fino uspele da popunimo to preostalo vreme u Brazilu.
Fortalesa, pogled sa vrha hotela
Ova poseta Brazilu je trajala skoro mesec dana, a uz intenzivno pokretanje uspele smo da posetimo tek manje od pola zemlje. To je zato što je Brazil ogroman, peta zemlja na svetu po veličini (8,5 miliona kvadratnih kilometara). Doduše, dobar deo zemlje su „samo“ prašume, ali mi do tog dela ovom prilikom nismo ni došle. Ne brinem se ja za to, jer već u glavi imam ideje za sledeću posetu ovoj zemlji i kojim bih putevima tada išla.
S druge strane, bez obzira na dugačku obalu, tokom ovog putovanja ja nisam videla plažu na koju bih dolazila na letovanje. Ima sunca, ima tople vode, ali ima i velikih talasa, jakih struja i raznih morskih nemani. Koliko mi je poznato, Brazil i nije destinacija na koju turisti dolaze radi letovanja. Na žalost, dobar deo njih dolazi ovde iz sasvim drugih pobuda. Tako smo i u Riju i u Fortalesi, koji su glavne ulazno-izlazne luke za inostrane posetioce, viđale postere po gradu koji su na sebi imali velikim slovima ispisanu reč „sifilis“ uz dodatna objašnjenja da se to leči i da treba ići kod lekara. Ako postoji taj nivo zabrinutosti za javno zdravlje na ovu temu, jasno je kakva je realna situacija.
Mi smo se kući vraćale preko Pariza i tamo smo imale nekoliko sati između letova i to je bilo veoma lepo iskorišćeno, a imale smo i puno sreće jer smo imale suv i prilično sunčan dan, mada je bilo i dosta hladno. Ipak je bio januar i to u Evropi, a toplota i vlažnost vazduha u Brazilu su sada već uveliko bili iza nas.