Dakle, uprkos ograničenom broju posetilaca arhipelagu koji se po svom najvećem i jedinom naseljenom ostrvu zove Fernando de Noronja, mi smo na vreme kupile avionske karte i smatrale smo da je to dovoljno da bismo obezbedile „ulaznicu“ za ovo mesto koje se zbog značajnog biodiverziteta nalazi na Uneskovoj Listi svetske baštine. Ipak, kada se stigne na ostrvo (avionom ili brodom), prvo mora da se plati taksa za zaštitu životne sredine koja se obračunava na osnovu dana boravka na ostrvu.
Nešto posle kupovine avionske karte, počela sam da istražujem gde bismo mogle da spavamo tokom boravka na ostrvu i ispostavilo se da smeštaj ovde uopšte nije jeftin, pa sam se pitala da li smo napravile dobar izbor. Ipak, uspela sam da nađem jedan skroman pansion koji je u stvari bio sasvim dobar. Soba koju smo imale u njoj bila je čak veća od svih ostalih u kojima smo boravile na ovom putovanju. Dok smo čekale da uđemo u sobu, gazdarica nam je pokazala na mapi ostrva gde se nalazimo, gde su najbliže plaže, šta sve ima zanimljivo da se vidi, dala nam je uputstva kako da se ponašamo u vodi kada smo na plažama gde postoje veliki talasi i gde su struje veoma moćne, a takođe nam je prenela i osnovne postavke svoje životne filosofije. Sve u nekih 15 minuta. Takođe smo tu imale obezbeđen i doručak. Sve sasvim dovoljno za prijatan boravak.
Pošto smo ostavile stvari u sobi i presvukle se, krenule smo ka selu Boldro, koje baš i nije pravo selo već više koncentracija kuća i objekata. Tu smo morale da dođemo da bismo platile ulaznicu za Nacionalni park, pošto smo već isplanirale da narednog dana idemo na izlet po ostrvu. Naime, oko 70% arhipelaga pripada Nacionalnom parku i za boravak u parku mora da se plati ulaznica. Tom prilikom se dobije plastična kartica koja se očitava na svakom bitnijem mestu do kojeg čovek hoće da dođe.
Takođe je za najbitnija mesta, tj., plaže neophodno da se rezerviše vreme posete i mi smo želele da idemo na plažu Atalaja, ali su svi termini bili zauzeti danima unapred. Ništa mi to nije bilo jasno, ali sam kasnije shvatila o čemu se radi.
Dakle, mi smo krenule iz pansiona i do Boldroa gde se plaća ulaznica u NP ima 2 km, što je samo pola sata šetnje, ali je sunce još bilo jako i nas dve smo mislile prvo da idemo taksijem. Pošto nismo uspele da ga dozovemo, tj., gazdarica u naše ime, rešile smo da izađemo na glavni put koji vodi po ostrvu, pa ćemo tamo da vidimo. Tako smo uočile autobusko stajalište gde smo stale da bismo sačekale prevoz. U jednom trenutku su dvojica momaka sa stajališta ustopirala jedan mini-bus, pa smo i nas dve pitale da li hoće da nas poveze, što je vozač hteo i tako smo se ubrzo našle u Centru za posetioce Nacionalnog parka gde smo platile ulaznicu za NP i tada smo dobile tu plastičnu karticu koja nam je praktično služila kao iskaznica u naredna četiri dana.
Onda smo već mogle da se uputimo na plažu i to je ovom prilikom bila plaža najbliža tom mestu gde smo se nalazile, a to je plaža Boldro (Praia do Boldró).
Približavamo se plaži
Arhipelag Fernando de Noronja nalazi se oko 350 km istočno od brazilske obale. Ostrva praktično predstavljaju vrhove podvodnog planinskog venca vulkanskog porekla.
Plaža Boldro
Mada su utisci o plaži bili veoma pozitivni, bilo je više nego očigledno da su talasi veliki i da tu neće biti plivanja, ali ipak nismo mogle da odolimo i uskoro smo se našle u vodi. Bilo je zabavno, ali smo svakako obe pratile savet koji nam je dala gazdarica, a to je bilo da na takvim mestima ulazimo u vodu samo do pojasa zbog jačine struje. Ipak, povremeni jaki talasi su nas bacali i bile smo sasvim dobro i kompletno nakvašene. Bilo je veselo, barem za nas dve, ali smo uskoro i izašle na obalu gde postoji jedan kafe i tu smo se malo odmarale. Ja sam otišla da prošetam po plaži do drugog kraja i to je bilo prijatno. Ipak mi je najviše prijalo da sedim na blagom uzvišenju gde se nalazi bar i da uživam u lepim prizorima, dok je sunce polako zalazilo.
Plaža Boldro
Plaža Boldro
Plaža Boldro
Plaža Boldro
Zatim smo se vratile do našeg gušće naseljenog dela ostrva, a to je severoistok, pa smo tamo večerale, a onda otišle u sobu gde smo se spremile za naredni dan. Bilo je zanimljivo da smo takođe bile primorane da se odmaramo od interneta, jer su internetske veze na ostrvu veoma loše. Ja sam unapred javila svima koje je moglo da zanima da im se naredna 4 dana neću javljati i to je bilo sasvim dobro.
Za prvi celi dan na ostrvu Fernando de Noronja odlučile smo se da idemo na celodnevni izlet autobusom po ostrvu. Računale smo da će nam to dati predstavu o ostrvu, rasporedu i izgledu plaža, pa ćemo se onda lakše odlučiti šta ćemo raditi ostalih par dana koliko smo u stvari imale ovde.
Izlet je krenuo dobro, došao je vozač po nas i mi smo se ukrcale u zadnji deo jednog od brojnih pikapa. Da pojasnim šta je u pitanju – dosta veliki model vozila koje ima kabinu sa dva reda sedišta, uključujući i vozačev red, ima pozadi otvoreni prtljažnik za prevoženje tovara. U ovom slučaju je taj prtljažnik opremljen sa po tri sedišta sa strane iznad kojih je tenda. Znači, staje 10 turista, plus vozač. Nas dve smo se odmah odlučile za sedišta u teretnom delu jer nam je tako bilo zanimljivije.
Prvo smo svi svratili do agencije da bismo tamo iznajmili opremu za ronjenje, a onda smo otišli do zaliva Sančo (Baia do Sancho).
Pogled na Zaliv Sančo
Pogled na Zaliv Sančo
Naš vozač nije govorio nijedan jezik osim portugalskog; u stvari, prijavio je da govori španski, pa je nastavio da govori portugalski, a kada sam mu se ja obratila na španskom, on je skroz odustao od komunikacije. Tako nam nije skrenuo pažnju na to da ovde ponesemo iznajmljenu opremu za ronjenje, ali iskreno, na kraju nismo ni žalile. Glavni razlog je da je put do plaže Sančo ispunjen preprekama, ili bolje rečeno, izazovima. Prvo se hoda drvenim stazom u vidu mostića koji je napravljen kroz šumu. Tako se dođe do par platformi sa kojih se pruža divan pogled na plažu, ali se vidi i da tu postoji znatna visinska razlika.
Da bi se ta visinska razlika savladala, prvo se preko dvoje merdevina spušta kroz veoma tesne useke između stena, a onda sledi još niz drvenih stepenica sa ogradom. Tek onda se stiže do plaže. To naše provlačenje kroz useke sa merdevinama je i tako i tako bilo tesno i ne znam kako bi se provukle da smo sa sobom još imale i vreću sa opremom za ronjenje na dah. Verovatno kao i svi drugi koji se jesu setili da sa sobom ponesu opremu ili im je vodič skrenuo pažnju na to da bi ovo bio dobar trenutak za tako nešto.
Merdevine kojima se spušta ka Zalivu Sančo
Ipak, dok smo čekale da se spustimo do plaže, bilo je par zanimljivih stvari oko te platforme. Za početak je jedna crvenonoga bluna (Sula sula) stajala na obližnjoj grani i uglavnom se doterivala, tek retko vadeći svoju glavu iz perja. Bila sam vrlo zadovoljna da sam uspela da snimim takav trenutak.
Crvenonoga bluna (Sula sula)
Pored platforme je stajala i tabla dobrodošlice koja je u stvari prikazivala čitavu listu stvari zbog kojih posetioci treba da budu pažljivi. Na kraju krajeva, ovo je bila čista priroda.
Dobrodošli ste, ali vodite računa o sledećem...
Ovaj arhipelag, zajedno sa atolom Rokas koji je jedini atol u južnom Atlantiku, čini prirodno dobro koje se nalazi na prethodno pomenutoj Uneskovoj Listi svetske baštine (obuhvata i kulturna i prirodna dobra). Razlog za to je da u sred ogromnog okeana, zbog plitkih voda oko ostrva i atola, postoji neverovatno mnoštvo životinja koje su tu ili stalno nastanjene ili dolaze da se razmnožavaju. U pitanju su tune, ajkule, morske kornjače i vodeni sisari. Osim toga, ovde se nalazi i najveća koncentracija tropskih morskih ptica u zapadnom Atlantiku. Naravno, tu živi i veliki broj beskičmenjaka, suvozemnih životinja, a ima i endemskih vrsta. Nešto od svega toga smo videle i na plaži Sančo.
Hrabre krabe koje izlaze na otvoreno
Krabe koje nisu hrabre
U okolini Zaliva Sančo, videla sam i jednog mokoa (Kerodon rupestris) koji je vrsta glodara koja pripada porodici morskih prasadi.
Moko (Kerodon rupestris)
Tu sam usnimila i endemsku vrstu guštera (Trachylepis atlantica).
Noronjski gušter (Trachylepis atlantica)
Kao što sam već rekla, nisam mnogo žalila što nismo ponele opremu za ronjenje, jer je mene na plaži fascinirala sasvim posebna vrsta životinja. Ne ribe, već ptice. Praktično svo drveće na plaži je bilo načičkano sa crvenonogim blunama i ja sam bila potpuno oduševljena. Doduše, većina njih je bila zauzeta čišćenjem perja i glava im je bila nabijena negde na leđima, ili ispod krila, ili na trbuhu, ili su se jednom nogom češkale po glavi, i retko su baš lepo pozirale za fotografa amatera kao što sam ja. To me, naravno, nije sprečilo da sa fotoaparatom u ruci pokušavam da ih uhvatim u baš dobroj pozi.
Jedna od mnogih crvenonogih bluna (Sula sula) koje su svoje perje čistile po krošnjama drveća pored plaže
Ipak, u nekom trenutku sam uspela da se odlepim od fotografisanja ptica i da uđem u vodu i malo se izbrčkam. Posle sam izašla i malo se prosušila, a onda nastavila da škljocam. Šteta je gubiti vreme i ne raditi ništa na tako lepom mestu.
Plaža Sančo
Plaža Sančo
Onda je vodič prošao pored nas i rekao nam da krećemo za 10 minuta, što nije teško razumeti ni na portugalskom jer mu praktično dođe kao i na španskom. Kao veoma savesne turistikinje, Zapadnjačke provenijencije, mi smo ozbiljno shvatile ovo vremensko ograničenje i uskoro smo stajale u redu da bi se popele sa plaže. Naime, zbog tesnih merdevina, ljudi se propuštaju gore-dole na po pola sata. Tu smo negde videle i našeg vodiča da se šetka.
Ipak, do onih tesnih merdevina je trebalo doći penjući se uz strmo uzvišenje.
Penjanje uz veoma strmi deo; u pozadini je Plaža Sančo
Kada smo se popele do one platforme, prvo mi je bilo bitno da dođem do daha, a to vreme sam iskoristila da ponovo slikam Zaliv Sančo. Ona crvenonoga bluna od malopre je još uvek stajala na istom mestu.
Zaliv Sančo
Crvenonoga bluna
I tako smo nas dve u nekom trenutku došle do kućice u kojoj su nam ranije očitali kartice za ulaz u Nacionalni park, a tu je postojao i bar, pa smo fino naručile neko osvežavajuće piće. A onda smo krenule da čekamo vodiča i ostatak grupe. I čekale smo, i čekale, i prošlo je više od sat vremena pre nego što su se oni pojavili. Ja sam se u međuvremenu dosta unervozila, jer na ovakvom mestu bi mi svakako više prijalo da sedim i čekam na divnoj plaži, a ne u nekom improvizovanom baru u sred šume. Sneža se trudila da bude iznad situacije, mada je i njoj smetalo to da smo sedele tu u prazno. Bilo kako bilo, tu smo naučile i da svakako ne treba da se odlepljujemo od grupe čak ni na sasvim očiglednim mestima.
Sledeća plaža na koju smo otišle bila je plaža Kasimba do Padre (Praia da Cacimba do Padre).
Plaža Kasimba do Padre
Plaža Kasimba do Padre
Plaža Kasimba do Padre
Kada je oseka sa ove plaže se može lakše doći do Zaliva svinja. Da, da, i ostrvo Fernando de Noronja ima svoj Zaliv svinja (Baia des Porcos). To bi trebalo da je jedna od lepših plaža na ostrvu, ali kada smo se jedva popele preko nekih kamenčina i stena do mesta sa kojeg smo mogle da vidimo zaliv, zaključile samo da dalje lomljenje nogu ne bi bilo opravdano, pa smo se jednostavno vratile na ovu veliku plažu na kojoj nije moglo da se pliva zbog velikih talasa, ali se barem noge nisu lomile.
Zaliv svinja