Blace 2026, 5. deo (Đavolja varoš, Lepenac)

Godinama sam, da ne kažem decenijama, želela da odem do Đavolje varoši. Ali, svaki put kada bi se o tome pričalo, ja sam dobijala informacije da do tamo treba hodati 7-8 kilometara u jednom pravcu, pa isto tako u povratku. Hodanje kroz prirodu svakako nije problem, pogotovo dok sam bila u boljoj kondiciji, ali niko koga poznajem nije ni organizovao odlazak na tu stranu, a ni ja nisam išla u taj deo Srbije.

Sada, kada sam bila u Blacu, rešila sam da to ispravim. Prvo sam ustanovila da u stvari postoji parking od kojeg do lokaliteta Đavolja varoš ima samo oko 800 m. Onda sam još u Beogradu pitala Sonju da li bi bila zainteresovana za ovakav izlet i ona se odmah složila. Ispostavilo se da je i Jasna imala istu ovu ideju, a Tanju, koja je jedina od nas četiri ranije već bila ovde, uopšte nije trebalo ubeđivati. Dakle, sve je bilo idealno.

I tako smo nas četiri, posle posete manastiru Ajdanovac, nastavile dalje kolima u pravcu juga, prošavši i pored Kuršumlije koja bi trebalo posebno da se obilazi, pa smo nekih 65 km dalje došle do parkinga gde je takođe i velika kapija kroz koju se pešice ulazi na lokalitet i zaštićeno područje.

Đavolja varoš, detalj

Tako smo i nas četiri tu prošle, došle do dela gde se kupuju ulaznice, zvanični suveniri, ali i gde postoji restoran, a onda smo nastavile dalje u pravcu same Đavolje varoši.

Đavolja varoš, detalj

U početku je staza betonirana, ali samo kratko, i ubrzo se dolazi do drvenih mostića i obične zemljane staze koja vodi kroz šumu, a takođe usput mogu da se vide i brojne skulpture.

Đavolja varoš, detalj

Ali, da ja ipak prvo nešto kažem o ovom lokalitetu.

Đavolja varoš je jedan od najpoznatijih prirodnih fenomena u Srbiji i nalazi se na planini Radan, u blizini Kuršumlije. Ovaj jedinstveni lokalitet poznat je po više od 200 zemljano-kamenih stubova različite visine (od 2 do 15 m), koji su nastali dugotrajnim delovanjem erozije. Na vrhu većine stubova nalazi se kamen koji štiti zemljani stub od daljeg spiranja, stvarajući njihov prepoznatljiv izgled. Ipak, mada veoma sporo, prirodni proces erozije se svakako nastavlja, tako da se izgled ovih stubova i danas polako menja pod uticajem prirodnih sila.

Zbog svoje izuzetne lepote, zanimljivosti i geološke vrednosti, Đavolja varoš je proglašena spomenikom prirode i nalazi se pod zaštitom države. Ovaj lokalitet bio je i zvanični predstavnik Srbije u međunarodnom izboru za Novih sedam svetskih čuda prirode. Iako nije ušao u završnih sedam, ovo je ipak doprinelo njegovoj većoj prepoznatljivosti u svetu.

Ali, čitav ovaj lokalitet obuhvata i druga zanimljiva mesta. Za početak treba reći da staza za posetioce vodi duž Žutog potoka, čija voda zaista i ima žućkasto-narandžasto-crvenu boju. Ovo nije posledica nikakvog zagađenja, već rezultat prirodne geologije ovog područja.

Naime, voda koja izvire u Đavoljoj varoši izuzetno je kisela. Jedan od izvora koji se zove "Đavolja voda" ima pH vrednost oko 1,5, što ga svrstava među najkiselije prirodne izvore u Evropi. To je rezultat davnašnje vulkanske aktivnosti. Istovremeno voda sadrži veoma velike količine rastvorenog gvožđa, aluminijuma, sumpora i drugih minerala.

Kada takva voda izađe na površinu i dođe u dodir sa vazduhom, dolazi do hemijske reakcije gvožđa i pojavljuje se prirodna "rđa". Taj talog oblaže kamenje, korito potoka i zemlju, pa voda i sediment dobijaju karakterističnu žutu, narandžastu i crvenkastu boju.

Đavolja varoš, detalj

Ali, ovo takođe znači i da su ovde u prošlosti postojala ležišta različitih ruda, a pre svega gvožđa. Tako se ovde mogu videti i ostaci rudarskih okana iz XIII veka.

Naime, u srednjem veku su u Evropi na glasu kao najbolji rudarski stručnjaci bili Sasi, pripadnici germanskog plemena. Oni su imali veliko iskustvo u pronalaženju rudnih ležišta, kopanju okana, odvodnjavanju rudnika i preradi rude. Zbog tog znanja bili su veoma traženi i često su ih vladari pozivali da razvijaju rudarstvo u njihovim državama.

Tako je i srpski kralj Stefan Uroš I Nemanjić (oko 1223-1277) želeo je da ojača privredu svoje države. Znao je da Srbija raspolaže bogatim nalazištima srebra, zlata, bakra i gvožđa, ali da nedostaju stručnjaci koji bi ih efikasno eksploatisali. Zato je pozvao Sase, koji su u Srbiju došli iz tadašnje Ugarske, gde su već živeli i radili u rudnicima.

Danas na području lokaliteta Đavolja varoš postoje tri rudarska okna od kojih je samo jedno istraženo i njegova dužina je 800 m.

Đavolja varoš, detalj

Ali, ovde postoje i fina, pitoma proširenja gde posetioci mogu da sednu da se odmore ili da nastave dalje sa obilaskom.

Đavolja varoš, detalj

Uskoro smo došle do još jednog fascinantnog izvora, a on se zove Crveno vrelo.

Đavolja varoš, detalj

Ovde voda ima pH vrednost 3,5, a velika količina gvožđa u vodi brzo oksidiše u kontaktu sa vazduhom i boji okolnu podlogu u rđavo-crvenu boju.

Da bi se videlo kako voda ovde izbija, snimila sam i kratak video.

Treba takođe reći da voda ni sa jednog od ova dva izvora, zbog visokog sadržaja minerala i specifičnog sastava, nije pogodna za svakodnevno piće, ali predstavlja zanimljiv prirodni fenomen koji dodatno doprinosi jedinstvenosti ovog područja.

Osim ovih žuto-narandžasto-crvenih boja, postoje i druge, pogotovo kada je divlje cveće u pitanju.

Đavolja varoš, detalj

Usput smo prošle i pored jedne stare bukve čije je korenje, usled dugotrajne erozije, ostalo gotovo potpuno ogoljeno. Kako je zemljište oko stabla postepeno spirano kišom, koren se izdigao iznad tla i poprimio neobičan oblik koji podseća na ogromno stopalo ili kandžu. Upravo zbog tog izgleda meštani su mu dali naziv Đavolje stopalo.

Đavolja varoš, detalj

Drvo je impresivno i kada se pogleda sa druge strane.

Đavolja varoš, detalj

I tako smo došle do središnjeg dela lokaliteta, a tu sam prvo snimila svoje drugarice.

Đavolja varoš, detalj

Takođe se vide i montažne stepenice koje su napravljene da bi dovele do Vidikovca 1 i 2. One koje vode do Vidikovca 2 su više, pa sam prvo krenula njima, jer sam ja od one vrste ljudi koji više vole da se prvo suoče sa većim problemom.

Usput sam naravno morala da se zaustavljam da dođem do daha, jer je bilo dosta vruće, ali sam to koristila da bih snimala Đavolju varoš i njene impresivne detalje.

Đavolja varoš, detalj

Tako sam došla i do Vidikovca 2, a odatle sam imala pogled na čitavu ovu zanimljivu formaciju.

Đavolja varoš, detalj

Za ovo mesto se vezuju brojne narodne legende, a najpoznatija govori da je đavo želeo da organizuje venčanje između brata i sestre kako bi uneo razdor među ljude. Prema predanju, Bog je sprečio taj greh tako što je sve svatove pretvorio u kamen. Upravo zbog ove priče lokalitet je dobio svoj naziv – Đavolja varoš.

Bila sam veoma zadovoljna da sam ovde došla, pa sam onda krenula da snimam različite detalje i uglove gledanja.

Đavolja varoš, detalj

U međuvremenu su pristigle i moje drugarice, pa smo onda iskoristile prisustvo još nekih ljudi da se uzajamno fotografišemo na vidikovcu.

Mala grupa posetilaca u Đavoljoj varoši

U stvari, ja više ovde ni nemam mnogo toga još da kažem, ali sam napravila dosta fotografija, pa evo nekog izbora. Svakako bi bilo idealno da zainteresovani odu i lično posete Đavolju varoš.

Sa vidikovca se lepo vidi i deo lokaliteta koji se zove „Mlada Đavolja varoš“, a to je jaruga sa manjim brojem figura gde je erozivni proces tek započeo. Sa te strane se takođe vide i padine Radan planine.

Đavolja varoš, detalj

Sada sam krenula da se spuštam sa Vidikovca 2, pa sam usput ponovo fotografisala, uključujući i te stepenice koje vode do vidikovca.

Đavolja varoš, detalj

A onda sam iz podnožja ponovo gledala ka „okamenjenim svatovima“.

Đavolja varoš, detalj

Sledeće na redu je bilo penjanje do Vidikovca 1.

Đavolja varoš, detalj

Vrativši se ka glavnoj stazi, pogledala sam i prema jaruzi u kojoj se nešto dalje nalazi i onaj ekstremno kiseo izvor – Đavolja voda. Ali, nisam baš bila rada da u običnim patikama i po veliko vrućini krenem da se pentram po stenama.

Đavolja varoš, detalj

Trebalo je takođe i da sustignem svoje drugarice, pa sam krenula da se spuštam stazom, još jednom pogledavši ka Đavoljoj varoši, a par desetina metara dalje sam došla i do mostića koji vodi ka obližnjoj crkvi.

Đavolja varoš, detalj

Jedna od legendi kaže i da figure predstavljaju okamenjene đavole koje su ljudi dugo nosili na svojim leđima, trpeći zlo i nevolje. A kada su ljudi prenoćili pored crkve Sv. Petke, oslobodili su se svojih demona koji su se onda okamenili.

Sv. Petka je posebno poštovana svetica širom Balkana i smatra se da pomaže bolesnima. Postoji verovanje da ako posetilac belom maramicom dodirne mesto koje ga boli i pomisli želju, a zatim maramicu veže sa stub, sve muke i problemi (đavoli) ostaće u Đavoljoj varoši. Maramice ostaju na ovom mestu sedam dana, a zatim se zakopavaju i tako muka večno ostaje u zemlji. Takvo je verovanje.

Đavolja varoš, detalj

Ja sam na kratko ušla u crkvu i snimila je još jednom spolja, a onda sam sa svojim prijateljicama krenula ka izlazu sa lokaliteta.

Đavolja varoš, detalj

Usput smo prošle i pored jednog sada suvog korita nekog potoka, a tu smo videle i da su neki ljudi ostavili novčanice ispod kamenova da ne bi odletele. Očigledno ovde ima puno različitih verovanja.

Đavolja varoš, detalj

Međutim, ovo korito i nije bilo potpuno suvo, pa su neki leptirovi došli da se malo napiju vode iz zemlje. Dok sam ja tu stajala i fotografisala, oni su odlučili da će im i moj znoj biti dobar, jer ne znam zašto bi inače sleteli na mene. U pitanju su bili primerci klinaste skrivalice (Brintesia circe).

Đavolja varoš, detalj

Nešto dalje sam ponovo poželela da slikam svoje prijateljice, a one su bile kao Tri gracije.

Đavolja varoš, detalj

Još malo smo šetale kroz šumu i pored Žutog potoka, a na jednom mestu smo prošle i pored bujnog žbuna poljskog rastavića (Equisetum arvense).

Đavolja varoš, detalj

Kod ulaza/izlaza sam snimila još neke šarmantne detalje, a onda smo sve četiri požurile do kola, jer smo želele da se odvezemo do obližnjeg restorana, pošto smo bile gladne.

Đavolja varoš, detalj

Ispostavilo se da je restoran koji se nalazi veoma blizu ulaza na lokalitet Đavolja varoš jedno sasvim lepo i šarmantno mesto. S druge strane, prethodno smo videle više kola na parkingu koji opslužuje restoran, ali kada smo mi ovde stigle, nije bilo drugih gostiju.

Za početak se preko drvenog mosta prelazi od parkinga do restorana.

Restoran blizu Đavolje varoši, detalj

I ovde sam snimila svoje drugarice, a zatim i pogled s mosta.

Moje drugarice – Sonja, Jasna i Tanja

Restoran blizu Đavolje varoši, detalj

Sele smo za jedan od stolova, gazdarica je uskoro stigla, pa smo naručile šta smo htele, a ja sam malo fotografisala po ovom slikovitom etno-restoranu.

Restoran blizu Đavolje varoši, detalj

Hrana je ubrzo i stigla i bio je to jedan divan ručak.

Restoran blizu Đavolje varoši, detalj

Narednih par dana su bili posvećeni Tanjinoj porodičnoj Slavi. Bilo je tu divnog druženja, kuvanja i pripremanja različitih đakonija, ali i svečane i vesele proslave za familijom i prijateljima.

Dan posle Slave smo krenuli da se rastajemo. Kako sam sama došla svojim kolima, tako sam se sama i vraćala kući, ali sam i sada odlučila da odem do jednog zanimljivog mesta koje predstavlja spomenik kulture.

U pitanju je crkva Sv. Stefana koja je deo manastira Lepenac. Selo Lepenac u kojem je crkva se nalazi oko 23,5 km zapadno od Blaca i oko 6,5 km istočno od Brusa. Ali, bez obzira što sam znala sve ovo, bio mi je problem da lociram crkvu.

Raspitivala sam se kod Tanjinih komšija i familije, i većina njih je znala za crkvu i manastir, ali nisu znali kako da dođem do onde jer je delovalo kao da nema puta.

Rešila sam da improvizujem, ali sam ipak pre toga odlučila da odem do jedne vinarije koja postoji istočno, ali blizu Blaca. U stvari, nisam ni znala da se ona tu nalazi dok onog dana kada sam sa svojim prijateljicama išla do manastira Ajdanovac nisam shvatila da je to „tu negde“.

Čitav ovaj kraj je izuzetno lep, sa blago talasastim terenom i brojnim poljima pod usevima, a sve prošarano šumarcima i ne previše visokim planinama u pozadini.

Okolina Blaca

Ovo sa posetom vinariji je više bilo pitanje radoznalosti nego što sam ja baš neki poznavalac vina. Pardon, vrlo se razumem u vino – ili mi se sviđa, ili mi se ne sviđa.

I tako sam se kolima popela do vrha jednog od brežuljaka, a tu se nalazila ta vinarija sa veoma savremenim prostorom. To poprilično odudara od kuća pored kojih se prolazi u ovom kraju, ali moderna vremena, moderne navike i poslovne aktivnosti dovode i do modernog dizajna.

Više me je ipak zanimao divan pogled i na vinograde i na okolinu.

Okolina Blaca

I sada sam se konačno vratila do glavnog puta do Blaca, ali sam sada produžila dalje prema Brusu i tako sam došla do sela Lepenac.

Tu sam čak ugledala i tablu koja pokazuje gde se skreće za manastir, pa sam tako i uradila. Put je uzan i zemljani, i već posle stotinak metara dolazi se do kraja. Tačnije, dolazi se do obale reke Rasine i mosta, ali most uopšte nije bio predviđen za kola. Delovao je dovoljno široko, ali to je bilo sve. Parkirala sam kola na širini koja tu postoji, slikala Rasinu, a onda i most.

Lepenac, detalj

Pomislila sam da sa ove strane ne mogu dobro da vidim kuda put vodi na drugom kraju mosta, pa sam krenula peške i poprilično se iznenadila jer most ne vodi nikuda. Pardon, vodi direktno do njive.

Potpuno zbunjena sam se okrenula i vratila do kola.

Lepenac, detalj

Onda sam ugledala par žena koje su sedele nešto dalje u hladovini, pa sam ih pitala da li može da se dođe do crkve i manastira. Rekle su da može i da čak može da se do onde ode i kolima, ali „ako imam kola koja mogu da pređu reku“. Molim???!!!

Rešila sam da mi kola ipak ostanu tu gde jesu, pa sam se vratila preko mosta i odmah na njegovom kraju skrenula na vrlo usku stazu koja vodi između obale Rasine i njive.

Lepenac, detalj

Staza ubrzo dolazi do svog kraja i izbija na zemljani put, pa sam tek tada zaista shvatila i videla o čemu su govorile one žene. Do crkve i manastira može da se dođe kolima, ali samo ako su ta kola terenska ili ako je u pitanju traktor. Jer, put koji vodi do manastira kreće od korita reke. Ovo mi je sve bilo izvanredno zabavno.

Lepenac, detalj

Povremeno sam se osvrtala, pa sam snimila i delove sela Lepenac koje se nalazi na drugoj obali Rasine.

Lepenac, detalj

Nekih 500 m posle Rasine, dolazi se i do manastira.

Lepenac, detalj

Kada sam stigla do porte, apsolutno nigde nikoga nije bilo. Ali, kako se ispostavilo, crkva je bila otvorena.

Crkva Sv. Stefana

Nije poznato ko je bio ktitor crkve Sv. Stefana, ali se zna da je njena izgradnja započela krajem XIV ili početkom XV veka u duhu moravske graditeljske škole.

Međutim, kako pokazuju arheološka istraživanja, prvobitna izgradnja je prekinuta dok su zidovi bili visoki tek nekoliko metara. Kasnije se ipak nastavilo, pa se tako vide razlike u tehnici zidanja.

Crkva je duga preko 20 m i ima trolistu osnovu. Na zidovima, osim na zapadnoj fasadi, postoji pet bifora koje su isklesane u kamenu.

Crkva Sv. Stefana, detalj

Tokom osmanlijskog perioda, manastir je više puta stradao, bio rušen i spaljivan. Najznačajnija konzervacija i rekonstrukcija izvedena je između 1968. i 1973. godine, čime je hram dobio današnji izgled.

Na zapadnoj fasadi crkve, iznad vrata, nalazi se luneta sa dvostrukim okvirom.

Crkva Sv. Stefana, detalj

Kada sam ušla, ispostavilo se da su se obavljali neki radovi, pa je bila izvesna „gužva“ u priprati.

Crkva Sv. Stefana, detalj

Ali, to uopšte nije smetalo, pa sam tako fino obišla i naos, zagledajući neke detalje.

Crkva Sv. Stefana, detalj

Unutrašnjost je nekada bila bogato oslikana, dok su do danas sačuvani samo fragmenti živopisa, ali oni potvrđuju da je hram bio reprezentativno uređen.

Crkva Sv. Stefana, detalj

Posle obilaska crkve, krenula sam da se vraćam istim putem kojim sam i došla do ovde. Usput sam videla da u blizini prolazi i planinarska staza.

Lepenac, detalj

Ali, meni je bila bitna ona staza pored njiva, da bih tako došla do mosta i da ne bih morala da gazim po Rasini.

Lepenac, detalj

Sada sam se kolima vratila prema Blacu, ali samo do jedne velike raskrsnice gde sam skrenula ka Kruševcu.

Kao što sam pomenula u jednom od prethodnih nastavaka ovih priča o mom putovanju po jugu Srbije, ovde put vodi pored i preko veštačkog jezera Ćelije. Pošto su mi se predeli veoma dopali kada sam išla ka Blacu, sada sam rešila da svratim na jednu kafu da bih malo uživala u površnom pogledu na jezero i okolinu. Bilo je prilično vruće, pa nisam bila rada da se previše zadržavam oko nekog eventualnog obilaženja.

Jezero Ćelije, detalj

Ali, da kažem da se jezero nalazi kod sela Ćelije po kojem je i dobilo ime. Jezero je nastalo pregrađivanjem Rasine, izgradnja brane je završena 1972. godine, a akumulacija je potpuno napunjena 1979.

Jezero je dugo oko 12 km, a najveća dubina mu je oko 41–45 m. Ono predstavlja glavno izvorište pijaće vode za Kruševac i veći deo Rasinskog okruga, jer se vremenom ispostavilo da je voda izuzetno kvalitetna.

U jezeru žive razne vrste riba, a takođe je oko njega zabeleženo više od stotinu vrsta ptica, kao i veliki broj sisara, vodozemaca i biljnih vrsta.

Jezero Ćelije, detalj

Mada turizam nije primarna funkcija jezera, ovde svakako dolaze posetioci, uključujući i sportske ribolovce, a vidi se da blizu obale postoji i infrastruktura za kontrolisano roštiljanje.

Jezero Ćelije, detalj

I tako sam završila sa svojim obilaženjem na ovom divnom i šarmantnom putovanju do Blaca i po okolini.

Bilo je zanimljivih mesta i doživljaja, bilo je radosnog druženja sa divnim ljudima, bilo je odmaranja i svakojakog uživanja, ali je sada došlo vreme da se vratim kući. Tako sam i uradila.

Evo, kao podsetnika, mape koja prikazuje gde sam sve bila i šta sam sve obilazila.

Menu