Za početak, kao vizuelno podsećanje na trasu ovog izleta, evo ponovo mape puta:
Dakle, posle lepog obilaska Topčidera, sledeće odredište je bilo Topčidersko groblje gde sam išla u potragu za grobom Arčibalda Rajsa. Na ulazu u groblje sam pitala jednu ženu koja je delovala kao da tu radi da li zna gde je grob, a ona mi je rekla da je „tu – pravo, desno i levo“. Slatko sam se ismejala sa prijateljima. Sasvim jasno ta žena nije znala tačno gde je grob, a nije htela da to prizna i da bude neljubazna ne davši nam traženu informaciju. Odmah da kažem da grob nije desno. Na groblje se uđe pravo, a par desetina metara dalje na levoj strani, odmah posle crkve, može da se vidi grob. Pošto sam u prethodnom nastavku ove priče o putovanjima pisala o ovom, u najmanju ruku, zanimljivom nemačko-švajcarskom krimilologu i jednom od pionira sudske medicine, mogu samo još da dodam: „Hvala Arčibaldu Rajsu na prijateljstvu i ljubavi prema srpskom narodu!“
Grob Arčibalda Rajsa na Topčiderskom groblju
Grob Arčibalda Rajsa na Topčiderskom groblju, detalj
Sledeće odredište na ovom izletu je takođe bilo povezano sa smrću – mesto gde je izvršen atentat. Za početak sam kolima ušla u područje parka-šume Košutnjak. Naziv ovog područja sasvim jasno u korenu ima reč „košuta“, što znači ženka jelena, i u vreme kneza Miloša ovde se nalazilo dvorsko lovište. U to vreme je područje bilo okruženo drvenom ogradom, ali je od 1908. godine Košutnjak dobio status narodnog dobra, a ograda je uklonjena. Uskoro ovde više nije bilo jelena i srna. Danas kroz šumu osim brojnih pešačkih i rekreativnih staza vode i asfaltirani putevi. Oni su trasirani početkom XX veka, danas se svakako održavaju i u većem delu su uski i jednosmerni.
Do mesta na koje sam htela da odem može da se dođe i kolima, ali ja tu nisam prolazila par decenija (štaviše, bila sam tu pre tačno 30 godina) i sećam se tog mesta kao potpuno zaraslog u vegetaciju dok je put uzan, pa nisam bila sigurna da li tu mogu bezbedno da parkiram kola. Zato sam kola ostavila na parkingu u podnožju Košutnjaka koji sam obeležila na mapi, a nas troje smo krenuli peške. Verujem da se do spomenika koji sam htela da posetim može doći i nekom od pešačkih staza, ali Košutnjak ne poznajem toliko dobro, pa sam svoje prijatelje povela putem kojim sam prolazila, dakle, pre tri decenije.
Put kroz Košutnjak
Uzgred, već sam pomenula da su putevi na Košutnjaku uglavnom uzani i jednosmerni. Pod normalnim okolnostima, ne postoji nikakav problem da se tu ide peške. Ali, treba biti izuzetno oprezan jer postoje razne budale koje misle da je ovo sjajno mesto za vežbanje reli-vožnje i vole da jure. Većina vozača je normalna i pažljiva, ali ima izuzetaka. Dakle, ko ovde ide peške, treba da bude na oprezu.
Dok smo mi tako tu hodali, na kratko sam videla i uspela čak i da slikam jednu veliku senicu (Parus major).
Velika senica na asfaltnom putu
A onda smo došli do željenog odredišta i ispostavilo se da je u međuvremenu ono raščišćeno od nabujalog rastinja i sasvim fino uređeno.
Spomenik u Košutnjaku
U pitanju je tačno mesto gde je u atentatu ubijen knez Mihailo Obrenović (1839-1842 i 1860-1868) koga sam već pominjala u prethodnom nastavu ove priče o izletu do nekih rubnih delova Beograda. On je bio mlađi sin kneza Miloša Obrenovića i, poput svog oca, takođe je vladao u dva navrata. Takođe je, poput svog oca, imao despotske sklonosti („prosvećeni apsolutista“), tako da je 1868. godine sklopljena zavera i knez je prilikom neke svoje vožnje kočijom kroz Košutnjak ubijen baš na ovom mestu. Knez je rođen 1823. godine, a period između svoje dve vladavine je uglavnom proveo u Beču gde se oženio mađarskom groficom Julijom Hunjadi de Ketelj. Tokom svoje druge vladavine, knez Mihailo je ostvario značajan uspeh vezan sa umanjivanje osmanlijskog prisustva i uticaja. Takođe je bio obrazovan, govorio je par stranih jezika, a i pokrenuo je inicijativu za osnivanje Narodnog pozorišta u Beogradu.
Glavna pešačka ulica u Beogradu je nazvana po njemu i mada često ljudi kažu: „Knez Mihajlova“, ime ovog vladara je Mihailo, dakle, sa „i“, a ne sa „j“. U znak sećanja na ovog vladara na današnjem Trgu Republike je 1882. godine podignut i spomenik knezu Mihailu koji je prvi javni figuralni i jedini konjanički spomenik u Beogradu. Knez Mihailo je sahranjen u Sabornoj crkvi u Beogradu, kao i njegov otac knez Miloš Obrenović.
Odmah po ubistvu kneza pokrenuta je inicijativa za podizanje spomen-obeležja na mestu pogibije, ali su ideje o izgledu menjane vremenom da bi svoj finalni oblik dobile 1912. godine. Ovo mesto skromnog izgleda pripada Topčideru, kao prostornoj kulturno-istorijskoj celini, tj, kulturnom dobru od izuzetnog značaja.
Spomen-obeležje na mestu ubistva kneza Mihaila Obrenovića u Košutnjaku
Ovde sam iskoristila neki zid koji postoji sa strane da bih napravila lepu sliku mojih prijatelja, Kaće i Tome, i mene.
Sa prijateljima u Košutnjaku
Posle ovoga sam jednostavno morala da odem do još jednog mesta u blizini koje je zapravo i bio razlog zašto sam ovde više puta prolazila pre 30 godina. Naime, u to vreme sam se intenzivno bavila planinarenjem, a zbog svog tadašnjeg društva koje je bilo zainteresovano i za alpinizam, odlučila sam da i ja idem na alpinistički tečaj u Beogradu. Svako ko poznaje Beograd mora da zna da ovde ne postoje nikakve visoke planine i stene, ali... Tu i tamo postoje neke niže stene koje su sasvim dovoljne za savladavanje najosnovnijih veština za alpinističko penjanje. Samo polaganje ispita je te godine kada sam pohađala alpinistički tečaj bilo organizovano na planini Stol kod Bora. Uzgred, nikada se nisam bavila alpinizmom, a bez obzira što sam iskazivala talenat i veštinu tokom kursa, nisam čak išla ni na to polaganje, jer sam umesto toga išla na jednu svadbu. Instruktori su već pripremili „diplomu“ za mene, ali mene alpinizam nikada nije istinski privlačio, pa je sve tako i ostalo – bez nastavka. Ipak, prilikom ove šetnje sam poželela da ponovo posetim mesto koje je služilo kao alpinističko vežbalište.
Stena na kojoj se vežbalo prečenje slobodnim stilom – pre 30 godina je bilo manje drveća
„Rupa“ iz koje smo se stenom peli do vrha
Sve ovo možda ne deluje ni malo impresivno, ali su moja sećanja na to vreme i moje „bavljenje“ alpinizmom veoma pozitivna i ispunjena zadovoljstvom – divno sam se zabavljala! Tako sam našla i stare fotografije koje sam u međuvremenu digitalizovala, a kada ih pogledam i dalje mi je izuzetno zabavno.
Penjanje uz stenu bez opreme pre 30 godina
Prečenje stene bez opreme pre 30 godina
Visenje uz stenu u opremi pre 30 godina
Posle ovog podsećanja na mladost, sa Kaćom i Tomom sam se vratila do kola. Par stotina metara od parkinga u istočnom podnožju Košutnjaka, prateći put koji vodi ka vrhu, nalazi se još jedno zanimljivo mesto, a to je Hajdučka česma. To je jedna od najstarijih beogradskih česama sa izvorskom vodom.
Prilaz Hajdučkoj česmi
Nije poznato tačno kada je česma podignuta na ovom mestu, ali se pretpostavlja da je to bilo krajem XVIII veka. Takođe se ne zna ni poreklo naziva. Česma je svoj oblik dobila tek kasnije i ranije je voda ovde bila dobra za piće. Ali, to već dugo nije baš tako. Gradski zavod za javno zdravlje Beograd redovno (dva puta mesečno) testira vodu na javnim česmama i kada sam pisala ovaj tekst na njihovom sajtu su mogli da se vide rezultati iz septembra 2022. godine – voda nije bila za piće.
Hajdučka česma
Ali, ovo mesto, tj., njegova okolina, poznato je i po jednom od najčuvenijih rok koncerata u Jugoslaviji 1970-ih – „Koncert kod Hajdučke česme“ grupe „Bijelo dugme“ održan 1977. godine. Bio je to besplatan koncert na otvorenom i procenjuje se da je bilo između 50.000 i 100.000 posetilaca.
U novembru 2022. godine, park oko česme je bio veoma miran.
Košutnjak kod Hajdučke česme
Košutnjak kod Hajdučke česme
Kada sam prethodnog puta sa Kaćom i Tomom išla na izlet (https://www.svudapodji.com/juzno-od-beograda/), previše sam se zanela sa svojim planom obilazaka i na kraju smo ostali bez formalnog ručka. Sada sam rešila da to ispravim, pa smo nas troje otišli na divan ručak u jedan poznati restoran u Košutnjaku. Bilo je divno i ukusno iskustvo, ali mada se nismo previše dugo tu zadržali, postalo mi je jasno da ovog dana nećemo uspeti da obiđemo sve što sam planirala. To nije bio razlog da ne odemo na sledeće odredište, a to je bio Manastir Rakovica koji je kategorizovan kao kulturno dobro od velikog značaja.
Manastir Rakovica, ulaz
Manastir Rakovica je sagrađen u XVI veku u dolini Rakovičke reke i u okviru njega je crkva posvećena Sv. Arhanđelima.
Manastir Rakovica, crkva Sv. Arhanđela
Više puta je rušen i obnavljan, a svoj sadašnji izgled je dobio tokom obnove u periodu 1861-1865. zahvaljujući porodici Obrenović – knezu Milošu i Tomaniji, ženi njegovog brata Jevrema. Uzgred, ulica u centru Beograda, Gospodar-Jevremova ulica, je nazvana po ovom bratu kneza Miloša.
Crkva je bila zatvorena tako da sam mogla da je pogledam samo spolja. Ima trikonhalnu (trolistu) osnovu i dva osmostrana kubeta. Na severnom spoljašnjem zidu crkve, na nivou priprate, može da se vidi spomenik koji je podignut iznad groba Vase Čarapića (1768-1806), čuvenog vojskovođe iz Prvog srpskog ustanka. O njemu sam već pisala (https://www.svudapodji.com/beograd-21/).
Manastir Rakovica, grob Vase Čarapića
Pored severnog zida crkve mogu da se vide još dva groba (vide se na fotografiji sa crkvom). Jedan je grob Patrijarha srpskog Dimitrija (1846-1930) koji je bio poglavar Srpske pravoslavne crkve od 1920. do 1930. godine. Drugi je grob Patrijarha srpskog Pavla (1914-2009) koji je bio poglavar Srpske pravoslavne crkve od 1990. do 2009. godine.
Kada je bila sahrana patrijarha Pavla, u Beogradu je prvo organizovana povorka sa kovčegom patrijarha koja je centralnim gradskim ulicama došla do Hrama Svetog Save gde je održano opelo. Ne sećam se da sam ikada videla više ljudi u centru Beograda nego tog dana i po nekim procenama je tu bilo oko 600.000 ljudi. Patrijarh Pavle je bio izuzetno poštovan i voljen u narodu, a jedna od odlika koja ga je krasila bila je izrazita skromnost.
Tim povodom da pomenem da je devet godina posle smrti patrijarha njemu podignut spomenik u parku Tašmajdan u Beogradu, ispred crkve Sv. Marka. Ja nisam pratila dešavanja vezana za otkrivanje ovog spomenika, ali sam kasnije saznala da je bio predmet velikih kritika i polemike. Kada sam videla spomenik, odmah mi je bilo jasno šta je on prikazivao – upravo skrušenost, mirnoću, udubljenost u misli i tu poznatu skromnost voljenog patrijarha. Naime, on je bio poznat i po tome da se redovno vozio tramvajem dok je išao u Patrijaršiju. Mislim da možemo da se složimo da ima izuzetno malo ljudi koji su na bilo kakvom položaju, a koji se voze javnim prevozom i to je vredno svakog poštovanja, pre svega upravo kao izraz skromnosti, a u slučaju duhovnog vođe nekog naroda i kao izraz „života sa narodom“, a ne uzdizanje iznad njega. Spomenik na Tašmajdanu upravo prikazuje siluetu patrijarha dok „sedi“ na nevidljivoj i sugerisanoj tramvajskoj stolici. Nikakav tron ili ogromna statua patrijarha ne bi bolje odražavali suštinu ovog čoveka.
Ali, da se vratim u obilazak Manastira Rakovica. Mada skromnog izgleda i relativno kratkog trajanja u svom obnovljenom obliku iz XIX veka (deo spoljašnjeg zida je oštećen u NATO-ovom bombardovanju 1999. godine), manastir je uvek uživao veliki ugled i to se može videti i po grobovima značajnih istorijskih ličnosti. Osim ovih koje sam već pomenula, htela bih da nešto kažem o još jednom grobu.
U pitanju je grob Sebastijana (1839-1917) i Antonije Roš (1852-1940).
Manastir Rakovica, grob Sebastijana i Antonije Roš
Moram da priznam da o njima ne znam mnogo, štaviše, znam samo da su u Beograd i Srbiju došli iz Slovenije i da je Sebastijan Roš bio inženjer, stručnjak za izgradnju železničkih pruga. Ali ovde sam došla iz poštovanja prema njihovom sinu – Đorđu Rošu. Sigurna sam da ogroman broj Srba nikada nije ni čuo za ovog čoveka. Nisam ni ja do proleća 2022, a kada sam čula bila sam toliko impresionirana da sam morala da dođem na grob njegovih roditelja. Već sam nešto nagovestila o Đorđu Rošu u svom tekstu o Čačku gde sam pričala o kući majora Gavrilovića, heroja Prvog svetskog rata (https://www.svudapodji.com/cacak-ovcarbanja-3/).
Dakle, Đorđe Roš (1896-1977) je kao gimnazijalac bio dobrovoljac u Drugom balkanskom ratu (1913). Par godina kasnije (1915) učestvovao je u odbrani Beograda pod komandom majora Gavrilovića i čak postoje indicije da tom prilikom major Gavrilović nije ni održao onaj svoj čuveni govor, već da ga je kasnije izmislio upravo Đorđe Roš. Krajem Prvog svetskog rata, Đorđe Roš je postao vojni pilot i jedan je od pionira srpskog vazduhoplovstva. Između dva rata je razvio privatni biznis sa svojim bratom Dušanom, a takođe se oženio i Norvežankom koju je upoznao u Beču. Njih dvoje su se 1924. godine venčali upravo u Manastiru Rakovica. Pretpostavljam da je gospođa Roš morala da pređe u pravoslavlje, a svakako je svoje norveško ime promenila u – Ljubica.
Krajem Drugog svetskog rata (1944), sa porodicom je emigrirao jer je saznao da je na spisku novih vlasti za likvidaciju, pa se posle dosta lutanja 1948. godine skrasio u Buenos Ajresu, u Argentini. Ali, samo do 1960. godine kada su se porodično preselili u Nemačku.
Godine 1961, posetio je Svetu goru i tada je manastir Hilandar bio u veoma lošem stanju. Đorđe Roš se aktivirao i krenuo je da radi na obnovi manastira, a takođe je sa princem Tomislavom Karađorđevićem u okviru Komiteta za obnovu manastira skupljao novac po svetu kako bi se pomoglo da manastir povrati stari sjaj, što bi se reklo.
Radeći na obnovi manastira, Đorđe Roš je tamo često i boravio i tako se desilo da je 1977. godine umro upravo na putu ka Hilandaru. On je želeo da se sahrani u manastiru Rakovica, u grobnici gde su mu i roditelji, ali je to bilo nemoguće u to vreme zato što vlasti i dalje nisu bile blagonaklone ka njemu. Zato su ga zahvalni monasi sahranili na monaškom groblju Hilandara i on je jedini koji je tu sahranjen, a da je „civil“, tj., da nikada nije bio monah.
Ja sam za ovu izuzetno zanimljivu priču saznala kada sam istraživala podatke vezane za Čačak i kuću majora Gavrilovića i od tada sam baš želela da dođem u Manastir Rakovica i da potražim grob njegovih roditelja, pa sam to ovom prilikom i učinila.
Sada je, međutim, počeo već lagano da pada mrak, tako da smo Kaća, Toma i ja samo izašli iz manastira i uputili se ka kolima. Uz put smo prošli pored česme podignute ispred ulaza u portu 1888. godine.
Manastir Rakovica, česma ispred manastira
Za ovaj dan je izlet bio završen, ali sam ja izlet prvobitno zamislila da obuhvati još jedno odredište. To je u principu sasvim izvodljivo, ali treba da se krene ranije i da dan traje duže nego u novembru. Zato sam rešila da nedelju dana kasnije, kada je takođe bilo lepo vreme, odem i „dopunim“ izlet.
Ipak, pošto sam već prolazila pored manastira Rakovica, svratila sam ponovo da bih sada neka mesta slikala po drugačijem, prepodnevnom suncu.
Bitno je da se pomene da je za ulazak u manastir potrebno da posetioci budu pristojno obučeni – između ostalog, muškarci moraju da nose duge pantalone, a žene suknju i maramu preko glave. Ne znam kako se rešava situacija u slučaju muškaraca, ali što se žena tiče, na ulasku u manastir mogu da se dobiju kecelje i marame za glavu. Ja sam za glavu imala šal, ali sam uzela kecelju i opasala je. Više nije bilo problema i mogla sam malo da prošetam po porti.
Uzgred, crkva je ponovo bila zatvorena, tako da nju nisam obišla.
Manastir Rakovica, ulaz snimljen iz porte
Manastir Rakovica, manastirska porta
Na prethodnoj slici može da se vidi i gde se nalazi grob Sebastijana i Antonije Roš. On je pored potpornog zida koji se vidi u sred slike, u pozadini, kako „pridržava“ padinu brda. To mesto može da se vidi i na sledećoj slici (u pravcu iza drveta na sredini slike) koja prikazuje grobove dva patrijarha.
Manastir Rakovica, grobovi patrijarha
Na suprotnoj strani ulice koja prolazi pored manastira Rakovica može da se primeti još jedan zanimljiv objekat. U pitanju je česma Svete Petke.
Manastir Rakovica, ovde se nalazi česma Sv. Petke
Prema podacima Gradskog zavoda za javno zdravlje Beograd iz septembra 2022, voda sa ove česme koja koristi izvorsku vodu mogla je da se pije, a postoji i dosta priča o lekovitosti vode sa ove česme. Ipak, bilo je zatvoreno kada sam ovde stigla. Možda sam mogla i da otvorim kapiju na ogradi, ali smatrala sam da nisam nikoga pitala, pa mi se onda nije mililo da pokušavam da uđem.
S druge strane, nisam ni bila žedna, a i tako i tako sam imala vanredni plan da odem na kafu kod svoje drage drugarice Bilje koja živi u Resniku i koja mi je godinu i po dana ranije i otkrila poslednje odredište na ovom izletu, a to je jezero Pariguz.
Druženje kod Bilje je bilo kao i uvek – sjajno i nikada dovoljno dugo. Bilja je imala svoje obaveze, a i ja sam htela da odem do jezera i da prošetam oko njega.
Kod drugarice na kafi
Što se veštačkog jezera Pariguz u Resniku tiče, ono se često naziva i Resničko jezero, ali je prvi naziv svakako značajno zanimljiviji.
Jezero Pariguz u Resniku; u daljini se vidi Avala i Toranj
Postoje dve legende vezane za nastanak imena. Po jednoj je ovde u dolini potoka postojalo lekovito blato koje su, navodno, čak stari Rimljani koristili za lečenje šuljeva. Po drugoj legendi je tokom Prvog srpskog ustanka neka grupa Srba ovde naterala Turke u beg pa su im onda i sasuli sačmu u zadnjice. Bilo kako bilo, ostalo je slikovito ime, ali se, na primer, u zvaničnoj dokumentaciji jezero ipak označava kao Resničko. S druge strane, na internetu, na mapi koju nudi Gugl lepo piše – Pariguz.
Jezero Pariguz
Jezero je nastalo krajem 1980-ih godina, jer je ranije postojao problem sa tri lokalna potoka koji su tekli ovom dolinom pošto su oni u proleće redovno plavili niže delove. Zato je napravljena brana preko koje se danas lepo šeta, a voda iz jezera se pušta kroz betonski kanal koji se na prethodnoj slici vidi sa leve strane.
Na brani koja je prekrivena travom postoji i mesto za odmor.
Jezero Pariguz: vrh brane
Jezero je dugačko 700 m, a široko 120 m, a najveća dubina mu ide od 12 do 18 m u zavisnosti od podataka koje sam mogla da nađem. Kada me je Bilja prvi put ovde dovela, bilo je leto i neverovatno vruće, tako da se tu nismo dugo zadržale. Ovog dana sam, međutim, rešila da napravim ceo krug oko jezera. Pre nego što sam prešla na drugu stranu jezera hodajući po vrhu brane, uočila sam na severnoj strani i jednog čoveka sa stadom ovaca. Pa, bilo je to skoro kao da sam otišla daleko od grada, a ja sam zapravo bila samo oko 15 km udaljena od strogog centra Beograda.
Jezero Pariguz: čoban tera ovčice u daljini
Severna, prisojna strana jezera deluje pitomije i ona je bliže naselju, dok se na južnoj, osojnoj strani nalazi šuma iza koje su polja. Ne postoji formalno uređena staza, ali se uglavnom jasno uočava utabana staza, tako da posetilac ne može da se izgubi.
Jezero Pariguz: početak staze koja vodi kroz šumu
Povremeno je staza strma, na nekim mestima je bliže jezeru, a na jednom mestu sam morala da se provlačim ispod stabla nekog drveta koje je tu ko zna kada palo. To mi nije ni najmanje smetalo.
Jezero Pariguz, detalj
Ono što mi je u novembru bilo malo nezgodno je činjenica da je staza bila prekrivena opalim lišćem ispod kojeg je bila vlažna zemlja i brinula sam da se ne okliznem. Nisam, jer sam veoma pažljivo hodala, ali sam takođe na par mesta mogla i da uživam u detaljima prirode.
Pečurka na putu
Kreja/sojka (Garrulus glandarius)
U jezeru takođe ima riba, pa ovde često dolaze ribolovci. Ovog dana je jedan od njih delovao kao da kampuje pored jezera.
Jezero Pariguz, detalj
Ja sam fino nastavila šetnju oko jezera koje se pri vrhu, prema potoku koji ga puni, sužava, a delovi obale obasjani suncem bili su vrlo lepi i povremeno prilično slikoviti.
Jezero Pariguz, detalj
Jezero Pariguz, detalj
Jezero Pariguz, detalj
Pitala sam se kako ću preći potok, ali je to pitanje ubrzo bilo rešeno.
Jezero Pariguz, prelaz preko potoka
Jezero Pariguz
Kada se pređe potok ide se jasno utabanom stazom, sada bez lišća i prilično suvom. Ipak, to ne znači da priroda nije uveliko prisutna – tako su, na primer, na jednom mestu krtice napravile krtičnjake na sred staze. Mora da se zna ko je ovde glavni.
Krtičnjaci na sred staze pored jezera Pariguz
I sa prisojne strane se pruža lep pogled na jezero.
Jezero Pariguz
Staza me je takođe provela i pored onog „kampa“ pecaroša koji je sada tu sedeo i pričao sa nekim mlađim parom. Nisam htela da im smetam, već sam nastavila šetnju uživajući u lepim prizorima i divnom sunčanom i srazmerno toplom novembarskom danu.
Jezero Pariguz, detalj
Jezero Pariguz, detalj
Jezero je inače oko 6-7 km udaljeno od Avale.
Jezero Pariguz, pogled na Avalu i Avalski toranj
Na jezeru je takođe u skorije vreme instaliran i prilično čvrst ponton koji omogućava da se bezbedno prošeta do sredine jezera.
Jezero Pariguz, ponton se vidi na desnoj strani
Jezero Pariguz, pogled sa sredine jezera
Autoportret na sred jezera
Kad sam već kod ljudskih intervencija vezanih za jezero, pomenula bih par stvari. Postoje planovi da se jezero i njegova obala razviju u smislu izgradnje sportsko-rekreativnog kompleksa, biciklističke staze koja bi spajala Rakovicu, Resnik i Avalu, čišćenja dna jezera i uklanjanja dotoka otpadnih voda koje su neki „preduzimljivi“ lokalni stanovnici usmerili baš ovuda, itd. Za sada postoji uzani asfaltni put (Ivanjička ulica u Resniku) koji vodi do jezera i finog asfaltiranog parkinga koji je tu napravljen.
Jezero Pariguz, desno je kolski put koji od parkinga vodi dalje prema pontonu
Pored parkinga sam videla i tablu koja kaže da tu postoji zona besplatnog interneta, a postoji i stub pored klupe sa lepim pogledom na kojem besplatno izgleda mogu da se pune mobilni telefoni. Sve ovo ukazuje da grad i opština lagano rade na uređenju ovog prostora.
Jezero Pariguz, detalj
Ali, ovde završavamo sa lepom pričom. Loš deo priče je da sam na više mesta, hodajući kroz šumu i s desne strane klupe koja se vidi na prethodnoj slici, videla smetlišta. Ne velika, u smislu da neko tu dolazi i baca đubre, već otpad koje su ostavili posetioci. Na nekoliko mesta pored jezera sa strane šume jasno se može zaključiti da su tu ljudi bili ili da bi samo pecali ili da bi napravili piknik, pa su iza sebe ostavili sve što su mogli, a ovde pored klupe su ljudi jednostavno raznu ambalažu bacali oko sebe.
Na internetu sam našla podatak da je veliki problem vezan za jezero taj što ne postoje kante za otpatke i gradska čistoća ne odnosi đubre sa ovog mesta. Izvinjavam se, ali to je samo malen i rekla bih zanemariv deo problema sa đubretom. To đubre ne donose ptice, niti ribe, niti šuma, a bogme ni gradska čistoća ili lokalni političari (jer smo mi vrlo spremni da za SVE okrivimo političare). Ja lično političare kao pojavu u univerzumu uopšte ne volim, ali... Ovo đubre su iza sebe ostavili posetioci koji su ovde došli da „uživaju“ u prirodi. Bilo bi veoma lepo kada bi oni to omogućili i drugima.
Inače, 18 km južno od jezera Pariguz nalazi se njegov „blizanac“ u vidu jezera Duboki potok, pored Barajeva. O tome sam pisala u jednoj ranijoj priči sa putovanja u okviru koje mogu da se vide i neke slike tog drugog jezera (https://www.svudapodji.com/juzni-beograd-2021/).
Ovog dana sam svoj izlet završila kod parkinga pored jezera Pariguz i ostalo mi je samo da se vratim prema zgradi u kojoj živi moja drugarica Bilja, a gde sam ostavila svoja kola. Uz put sam još malo uživala u prirodi i lepom pogledu. Bio je ovo savršen jednodnevni izlet realizovan u dva dana. Posle par fotografija ponovo sledi mapa.
Leptir koji je kao i ja rešio da još malo uživa u jesenjem suncu
Pogled na Avalu i polja