Polovinom 2022. godine počeli su da mi se pojavljuju problemi sa zglobovima. Krenulo je sve od jednog ramena, a onda se proširilo i na jedno koleno i na kuk. Naravno, prvo što sam pomislila je da je to sve posledica mojih godina. Svi mi svakog dana starimo, ali se to ne primećuje kada je čovek mlad. Ja više nisam mlada.
Postojala je i mogućnost da je to sve posledica tranzita Saturna preko nezgodnog dela moje natalne karte. Tako sam se ja tešila.
Takođe je jedno od mogućih objašnjenja moglo da bude i to da sam poslednjih godina izuzetno puno radila, što uzgred podrazumeva i dosta sedenja, i da je telo jednostavno rešilo da mi stavi do znanja da više ne želi da „iznosi“ sve te moje obaveze i da treba da unesem ravnotežu u svoj život.
Išla sam na terapije u Beogradu i to mi je pomoglo, ali dok bi se jedan problem rešio, drugi bi se pojavio. Sve se nekako smirilo kada sam bila na putovanju po Tajlandu, što je bilo prilično smešno i čudno, obzirom da sam nosila sav prtljag u dva ranca (veliki i mali), što je bilo preko 20 kg, ali valjda tu telo nije imalo nikakav izbor, pa je jednostavno spontano ojačalo. (Uzgred, za ovo sam pronašla sasvim racionalno objašnjenje u neuronauci.)
Ipak, sebi sam obećala da ću obavezno otići u neku banju na terapije, čak i ako nemam akutne probleme, da bih delovala preventivno. Još od prošle jeseni sam smislila da bi Banja Koviljača bila prava stvar za mene, ali tada nije bilo mesta u vreme koje je meni odgovaralo. Sve se nekako lepo uklopilo u prvoj polovini aprila, a ja sam, kao uobičajeno aktivna osoba, rešila da objedinim lepo i korisno tako što ću ujedno i da obiđem ovaj deo Srbije.
Za početak sam odlučila da krenem na put jedan dan pre početka rezervacije u banji da bih imala vremena da uz put obilazim razna mesta.
Malu neprijatnost je stvarala činjenica da je dan pre mog puta sve vreme vejao sneg. Činjenica je da temperatura nije bila ispod 0, ali tolika količina snega nije mogla odmah da se istopi, tako da sam morala da računam da ću povremeno nailaziti na sneg, a i prognoza nije bila blistava.
Mada sneg u aprilu nije nečuvena stvar, ipak je to prilično retka i neuobičajena pojava, ali nikako mi nije odgovaralo da pomeram rezervaciju i nisam ni znala kada bih mogla da dobijem sledeći termin. Dakle, fino sam se spakovala i po planu jednog dana u aprilu kolima krenula iz Beograda.
Evo i mape koja pokazuje šta sam sve posetila tokom ovog boravka u zapadnom delu Srbije:
Prvo sam išla autoputem ka Rumi, a tu sam onda krenula ka Šapcu. Nedaleko od odvajanja sa autoputa nalazi se prvi spomenik kulture koji sam htela da posetim, a to je Fišerov salaš koji je podignut krajem XIX veka i početkom XX veka.
Na ovom delu puta ima par skretanja na levo, maltene jedno do drugog, a ja nisam bila sigurna gde tačno da skrenem, pa sam skrenula na prvom odvajanju i tako sam otišla do kraja te slepe ulice. Tu su bile neke privatne kuće koje su ličile na nešto između vikendica i stalnog, ali sasvim malenog naselja. Izašla sam iz kola i na svu sreću je jedan čovek izašao iz jedne od kuća, pa sam ga pitala gde se nalazi salaš.
Osim što je znao da mi objasni, bio je veoma ljubazan i razgovorljiv, pa smo malo i popričali. Rekao mi je da je salaš „za vreme Tita“ bio fino održavan i oni su tamo imali sastanke mesne zajednice, ali da je sada sve urušeno i ne održava se. Posle finog razgovora, zahvalila sam mu se i kolima se prebacila do sledećeg odvajanja, a to je i obeleženo na mapi koju sam napravila u vezi sa ovim putovanjem.
Dakle, Fišerov salaš, koji uzgred budi rečeno pripada opštini Ruma, ozbiljno je razrušen.
Fišerov salaš u aprilu 2023. godine
Salaš je termin koji označava seosko imanje sa kućom, pomoćnim objektima i okolnim zemljištem, i ovo se tradicionalno koristi u delovima Panonske nizije, a reč potiče iz mađarskog. Fišerov salaš je podignut kao letnjikovac i on se u dokumentaciji vodi kao nepokretno kulturno dobro od velikog značaja (!), mada se to nikako ne bi moglo zaključiti na osnovu njegovog sadašnjeg izgleda.
Salaš je podigla porodica Fišer (Fischer) i osim što su za projektovanje kuće angažovali arhitektu iz Češke, oko kuće je zasađeno i brojno i raznovrsno rastinje.
U izgradnji kuće je korišćeno pre svega drvo, kao i trska i drugi tradicionalni materijali, ali ma koliko to doprinosilo lepoti prvobitnog objekta, to je takođe pomoglo i u njegovom propadanju. Pogotovo se ističe da je kuća stradala u požaru iz 1966. godine, ali je posle toga rekonstruisana i vraćena u prvobitno stanje, uključujući i trščani krov i sve drvene delove koje je i ranije imala. Delovi toga mogu i danas da se vide.
Fišerov salaš u aprilu 2023. godine, detalj
Zanimljivo mi je bilo kada sam na sajtu Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije (https://www.dvorcisrbije.rs/fiserov-salas-jarak-sremska-mitrovica-ruma/) videla da oni čak i sugerišu da bi ovaj salaš mogao da se posle rekonstrukcije pretvori u neki ugostiteljski objekat. Nadam se da će neko da se pojavi za realizaciju ovakve ideje i spasi salaš dok još išta od njega postoji.
Što se mene tiče, ja sam nastavila dalje i ubrzo sam došla do sela Jarak, gde sam se prvo odvezla do crkve Sv. Đorđa (Sv. Georgija).
Crkva Sv. Đorđa u selu Jarak
Crkva je sagrađena 1779. godine i kategorizovana je kao nepokretno kulturno dobro od velikog značaja. Sa prednje, zapadne, strane ima visoki, prizidani zvonik, a na kraju jednog broda nalazi se polukružna oltarska apsida. Fasada ima jednostavnu i veoma lepu i skladnu dekoraciju.
Crkva Sv. Đorđa u selu Jarak
Ono što je posebno značajno u ovoj crkvi je izuzetno lep ikonostas koji se sastoji od bogate drvene rezbarije i ikona koje su 1797. godine oslikali poznati srpski slikari Jakov Orfelin i Stefan Gavrilović. U vreme moje posete obavljali su se neki radovi u crkvi, tako da su delovi ikonostasa bili skinuti, ali je sve ipak lepo moglo da se vidi.
Crkva Sv. Đorđa u selu Jarak, unutrašnjost
Crkva Sv. Đorđa u selu Jarak, ikonostas, detalj
Crkva Sv. Đorđa u selu Jarak, ikonostas, detalj
Posle posete crkvi sam se vratila do glavnog puta koji vodi dalje prema Šapcu, ali sam se zaustavila baš kod te raskrsnice. Naime, tu se nalazi spomen-česma posvećena dešavanjima iz Drugog svetskog rata koja se smatra znamenitim mestom.
To me dovodi i do gotovo „glavne teme“ vezane za brojne spomenike kulture koje sam posetila na ovom putovanju, a to je velika patnja i stradanje stanovništva i tokom Prvog svetskog rata i tokom Drugog svetskog rata. Ovo će sve biti mnogo jasnije kako budem pisala o raznim spomenicima koji se mogu posetiti u delovima zapadne Srbije koje sam obišla ovom prilikom.
Spomen-česma u Jarku je podignuta da bi se obeležio sledeći događaj. Krajem septembra 1941. godine, Nemci i Ustaše su oformili privremeni logor u selu Jarak, pa su oko 8000 muškaraca iz Šapca i Mačve terali da peške pređu preko 20 km. Bilo je veoma toplo, a ljudi nisu dobijali ništa da bi se osvežili, pa je puno njih padalo pored puta od iznemoglosti, a pratioci su ih odmah ubijali. Tom prilikom je ubijeno oko 500 Šapčana. Stanovnici Jarka su uz veliku opasnost po svoje živote logorašima doturali hranu i vodu (pogotovo je voda bila bitna) i na taj način su spasili mnoge živote. Logor je vrlo brzo rasformiran, a zatvorenici su vraćeni u Šabac.
Dvadeset godina kasnije su preživeli bivši logoraši podigli ovu spomen-česmu na kojoj je napisano „Za vodu, za ljubav, za bratstvo 1941. Šapčani 1961.“ Česma je rekonstruisana 1985. godine i danas gotovo neprimetno stoji pored glavnog puta od Rume ka Šapcu.
Spomen-česma u selu Jarak
Manje od 5 km dalje se nalazi selo Hrtkovci u kojem postoji veoma značajno arheološko nalazište Gomoglava. Došavši do sela, odvezla sam se do obale reke Save gde se nalazi taj višeslojni arheološki lokalitet na kojem su istraživači pronalazili artefakte iz perioda od 5. milenijuma pre nove ere do XV veka nove ere, što pokazuje da ovde postoji kontinuitet naseljavanja još od praistorije. Ali, kada sam došla do kraja ulice koja vodi od glavnog puta, nisam videla ništa što bi upućivalo na bilo kakav uređeni arheološki lokalitet. Parkirala sam kola i izašla, po malo zbunjena. Na sreću, baš tada je jedna mlada žena izašla iz jedne od kuća i sela u svoja kola, a ja sam je pre nego što je otišla pitala gde se tu nalazi taj lokalitet. Ona mi je rekla da su istraživači sve to zaštitili i njima lokalno rekli da ništa tu ne diraju. Eto, to mi je rekla.
Ulica u Hrtkovcima koja vodi od glavnog puta Ruma-Šabac
Na Gugl mapama sam videla oznaku gde se nalazi lokalitet, pa sam prošetala do same Save, vodeći računa o blatu, pošto pored reke prolazi zemljani put, a kako je prethodnih dana padao sneg, sve je bilo ispunjeno baricama.
Reka Sava u Hrtkovcima
Bez obzira na to što nisam našla ništa što bi upućivalo na bilo kakvo uređeno arheološko nalazište, mogla sam u svojim materijalima da pročitam da su istraživanja vezana za ovo nepokretno kulturno dobro od izuzetnog značaja sprovođena u više navrata tokom XX veka, a u drugoj deceniji XXI veka je nalazište prilikom uređivanja obaloutvrde zaštićeno gabionima. Njih sam uspela i da uočim, tako da mi je manje više bilo jasno gde se sam lokalitet nalazi. Otišla sam i do onde, ali tamo osim spomen-ploče podignute za dvojicu muškaraca koji su očigledno poginuli 1999. godine u NATO bombardovanju, ništa drugo nisam mogla da uočim.
Pretpostavljeno mesto arheološkog nalazišta Gomoglava u Hrtkovcima
Pošto sam uspela da ne upadnem ni u kakvo blato, ušla sam u kola i prebacila se do centra sela Hrtkovci gde sam se parkirala u blizini sledećeg važnog spomenika kulture na mom putu, a to je Rimokatolička crkva Sv. Klimenta, nepokretno kulturno dobro od velikog značaja.
Rimokatolička crkva Sv. Klimenta u Hrtkovcima
Crkva je podignuta 1824. godine kao jednobrodna građevina sa zvonikom koji se uzdiže iznad pročelja i polukružnom oltarskom apsidom. Fasade, pogotovo pročelje, imaju lepu i jednostavnu dekoraciju.
Rimokatolička crkva Sv. Klimenta u Hrtkovcima
Nažalost, crkva je bila zatvorena, pa nisam mogla da uđem unutra gde postoji više značajnih umetničkih dela, mahom iz XIX veka. Malo sam prošetala po porti, a zatim sam se vratila na ulicu koja je deo glavnog puta Ruma-Šabac.
Tačno preko puta crkve Sv. Klimenta nalazi se Vatrogasni dom koji važi za najupečatljiviju zgradu u selu. Mada je u dosta lošem stanju (mislim pre svega na razlupane prozore), svakako je ova zgrada iz 1907. godine veoma zanimljiva. Meni su ovi vatrogasni domovi ili dobrovoljna vatrogasna društva počela vremenom da privlače pažnju. Ranije se uopšte nisam njima bavila i nisam bila svesna niti da postoje, niti njihove važnosti. Prvi objekat ove vrste koji sam pomenula u svojim putopisima videla sam na putu ka Idvoru (https://www.svudapodji.com/idvor/). A onda sam počela da shvatam da je po selima koja su okružena velikim poljoprivrednim površinama veoma bitno da se tokom sezone visokih temperatura prati da li se nešto zapalilo.
Vatrogasni dom u Hrtkovcima
I još da dodam da bez obzira na rodino gnezdo na vrhu tornja, nisam videla nijednu rodu, a ovde sam prošla i u povratku.
Sada sam već počela da imam izvestan problem – bio mi je potreban toalet. Zato sam se žurnim korakom uputila u jednu kafanu koju sam videla u blizini velike raskrsnice u Hrtkovcima. Moram da priznam da na izvestan način obožavam da uđem u lokalne kafane na Balkanu. Čak i u XXI veku, ja, žena, sama... neobično to deluje. Dakle, kada sam ušla u kafanu, unutra je bilo nekoliko muškaraca koji su stajali za barom, a ja sam na trenutak zastala jer je unutra bilo dosta mračno, ali sa jakim svetlom koje je dolazilo kroz prozore na suprotnom zidu, pa mi je bilo potrebno nekoliko sekundi da mi se oči naviknu na veliki svetlosni kontrast koji je unutra vladao. Sudeći po naglom prestanku razgovora, muškarci u kafani su bili iznenađeni mojom pojavom na tom mestu.
Lokalna kafana u Hrtkovcima
Naravno da sam znala da ne postoji apsolutno nikakav problem što sam ušla unutra (žena i sama), ali je verovatno to prilično neobično i neuobičajeno u manjim mestima. U svakom slučaju, ja sam prišla barmenu i rekla da mi je potrebna jedna kafa i toalet. Jasno mu je bilo šta je u stvari bio prioritet, pa mi je pokazao gde je toalet. A kad sam se vratila, videla sam da mi uopšte nije skuvao kafu. Sigurno je mislio da mi je to bio samo izgovor. Pa u stvari i jeste, ali ja ipak volim da naručim kafu. Mislim da je to pristojno s moje strane.
Sela sam i ja za bar, ali na kraj, i na miru popila svoju kafu koju mi je barmen na kraju skuvao. A kada sam pitala da platim, on mi je rekao da nema potrebe i da „kuća časti“. Takav džentlmenski tretman jedne žene se retko gde može naći!
Inače, selo Hrtkovci je početkom 1990-ih godina postalo „poznato“ zbog političkih problema i ratnih dešavanja u susednoj Hrvatskoj. Ovde su do tada većinu stanovništva činili Hrvati, a kako su počeli problemi počele su da se rade zamene imanja – Srbi iz Hrvatske su menjali svoja imanja sa Hrvatima iz Srbije, tako da je danas većinsko stanovništvo u selu srpsko. Osim Hrvata, danas ovde žive i Mađari koji su tu živeli i ranije.
Pošto se selo Hrtkovci još posle Drugog svetskog rata smatralo „najustaškijim“ selom u Sremu, ova reputacija je dovela i do toga da je Vojislav Šešelj, političar, prvo održao neki govor 1992. godine pozivajući na prisilno iseljavanje Hrvata odavde, a vremenom je takođe pored glavnog puta koji vodi kroz selo podigao i kuću na kojoj krupnim slovima piše da je to njegova kuća jer je na taj način hteo da i dalje zastrašuje lokalne Hrvate. Zbog boje kuće koja je po meni grozna, ja uopšte ne mogu ni da sagledam sam objekat i uvek pomislim kako mu je namera da ružnoćom kuće iz sela tera sve ljude sa imalo ukusa.
Neslavna kuća u Hrtkovcima
Sledeće odredište mi je bilo obližnje selo Platičevo gde sam otišla da vidim crkvu Sv. arhanđela Gavrila s kraja XVIII veka koja danas kao aktivna crkva predstavlja nepokretno kulturno dobro od velikog značaja.
Crkva Sv. arhanđela Gavrila u Platičevu
Meni se posebno dopao toranj koji sam mogla da uočim i sa izvesne udaljenosti, jer je sve ovo smešteno u ravnicu.
Crkva Sv. arhanđela Gavrila u Platičevu, detalj
U crkvu sam ušla kroz južni portal iznad kojeg je mozaička predstava Sv. arhanđela Gavrila.
Crkva Sv. arhanđela Gavrila u Platičevu, južni portal
Unutrašnjost je veoma lepa i skladna, a najupadljiviji elemenat je svakako ikonostas urađen u duborezu na kojem su postavljene brojne ikone iz 1802. godine rad Stefana Gavrilovića i njegovog brata Ilije. Unutrašnjost takođe krase i prozori na kojima su stakla u vidu raznobojnih šah polja.
Crkva Sv. arhanđela Gavrila u Platičevu, detalj
Crkva Sv. arhanđela Gavrila u Platičevu, detalj
I u Platičevu se preko puta crkve nalazi Dobrovoljno vatrogasno društvo, ali je ovo manje slikovito od onog u Hrtkovcima.
Dobrovoljno vatrogasno društvo u Platičevu
Posle ovoga sam se vratila na glavni put i otišla do Šapca, ali nisam ulazila u centar grada. Odlučila sam da Šabac posetim drugom prilikom, a sada sam samo pratila glavni zaobilazni put koji vodi oko gradskog jezgra. Išla sam u pravcu Loznice, ali postoji nekoliko pravaca kojima se može to uraditi. Ja sam se odlučila za skretanje koje vodi kroz selo Jevremovac, ali sam nastavila direktno dalje ka jugu.