Mada sam imala probleme sa bolom u leđima i desnoj nozi kao posledicu naglog saginjanja dok sam nosila veliki ranac, sve je to bilo značajno slabije nego prethodnog popodneva, tako da sam nastavila sa svojom laganom šetnjom po Lečeu i obilaskom ovog izuzetno lepog grada na jugu Italije.
Kao podsetnik, evo karte koja prikazuje koja sam sve mesta posetila tokom boravka u pokrajini Apulija i okolini u septembru 2024. godine.
Već sam pomenula u prethodnom nastavku priča o ovom putovanju da je Leče poznat kao „Firenca juga“ ili „Barokna Firenca“, i to zbog velikog broja veoma lepih građevina koje su podignute u stilu Baroka. Neke od tih građevina su poznatije, poput crkava ili palata, ali za mnoge druge nije lako naći zvanični naziv (ukoliko i postoji). To ne znači da su ti manje poznati objekti nužno i manje lepi i privlačni za oko, ili da nisu lepo dekorisani.
Leče, detalj
Leče, detalj
Ipak, okosnicu mog obilaženja su predstavljale crkve, poput crkve Santa Marija dela Providenca koja je podignuta početkom XVIII veka. Nekada je bila vezana za manastir, ali je manastir srušen u prvoj polovini XIX veka.
Leče, detalj
Nastavila sam dalje svoju šetnju, ali sada uglavnom u pravcu trga gde je katedrala.
Leče, detalj
Leče, detalj
Leče, detalj
Naime, kao što sam već pomenula, da bih nešto radila što ima veze sa obilaženjem, a malo prištedela svoje noge i kičmu, rešila sam da odem na vožnju turističkim vozićem. Te vožnje kreću upravo sa trga gde je katedrala.
Leče, detalj
Pošto prepodne nisam snimila Vladičanski dvor, sada sam to učinila.
Leče, detalj
Uskoro je vozić stigao, pa su putnici mogli da se ukrcaju.
Leče, detalj
Moram da priznam da mi se ova vožnja i svidela i ne. S jedne strane mi je prijalo da se ne pokrećem, a ipak da obilazim, a sa druge, malo sam realno mogla da vidim jer je zadržavanje kod znamenitih mesta bilo ili suviše kratko ili mi ugao posmatranja nije bio dovoljno dobar. Osim toga, priča koju sam mogla da slušam preko slušalica je bila na italijanskom. Ja italijanski relativno dobro znam da koristim, ali ako je tekst specifičan (istorija, istorija umetnosti, religija i sl.), onda mi to ipak predstavlja problem.
Najbolje sam iskoristila vreme kod crkve Santa Kroče, gde smo dovoljno dugo stajali da sam mogla fino da snimim još neke detalje izvanredno bogato dekorisanog pročelja koje krasi ovu crkvu o kojoj sam već pisala u prethodnom nastavku putopisa.
Bazilika Santa Kroče, detalj
Bazilika Santa Kroče, detalj
Bazilika Santa Kroče, detalj
Bazilika Santa Kroče, detalj
Takođe sam uspela i lepo da snimim jednu od tri kapije kroz koje se ulazi u istorijski centar Lečea. Ova se zove Porta Rudie (Porta Rudiae) i ona je podignuta 1703. godine na mestu ranije kapije koja se srušila krajem XVII veka. Kapija je bogato ukrašena, a na vrhu se nalazi statua Sv. Oroncija koji je zaštitnik grada Lečea.
Leče, detalj
Kraj obilaska istorijskog centra Lečea turističkim vodičem je bio u blizini velikog parka u centru grada, pa sam odatle lako i brzo došla do trga Pjaca Sant’Oronco. Tu sam već bila ranije, ali sam sada otišla da vidim ostatke rimskog amfiteatra. Amfiteatar je podignut u II veku i mogao je da primi oko 25.000 gledalaca. Danas je on samo delimično iskopan, jer je dobar deo prekriven savremenim gradom, ali je zanimljivo da se amfiteatar pogleda sa nivoa trga.
Leče, detalj
Šetajući ovde dobila sam inspiraciju i da pojedem jedan sladoled. Smatrala sam da je to dobar znak (što se tiče mojih bolova u leđima i nozi), jer je delovalo kao da se stvari vraćaju u normalu. Naravno, da bih se u potpunosti oporavila bilo je potrebno da se vratim kući i odmah da kažem da sam ostatak putovanja provela sa više ili manje neprijatnim stanjem tela, ali sam na kraju ipak uspela da uradim i obiđem sve što sam zamislila.
Leče, detalj
Sada je već bilo kasnije popodne, pa sam se lagano uputila ka sobi. Usput sam napravila još par fotografija i to je bilo to, barem što se tiče Lečea.
Leče, detalj
Bilo je potrebno i da se spakujem jer sam narednog dana išla dalje, a želela sam da sve uradim veoma sporo i pažljivo da ne bih napravila neki veći problem. Tako sam i uradila, pa sam narednog jutra posle doručka stavila veliki ranac na leđa, mali ranac ispred sebe i tako sam krenula ka stanici međugradskog autobusa.
Naime, odlučila sam da moje sledeće odredište gde sam rezervisala veoma udobnu sobu za dva dana bude gradić Malje . To je i dalje bilo u okviru poluostrva Salento koje je poznatije kao „štikla“ italijanske „čizme“.
Koliko sam videla na internetu, između Lečea i Maljea postoji direktna autobuska veza i meni je to sasvim fino odgovaralo, pogotovo što je stajalište tog međugradskog autobusa bilo veoma blizu sobe koju sam koristila tokom boravka u Lečeu. Uzgred, autobusu je iz meni nejasnih razloga potrebno duplo manje vremena nego vozu.
Lepo sam otišla tamo i krenula da čekam autobus. Na stajalištu je postojala tabla koja je sasvim fino pokazivala vreme kada autobus dolazi. Međutim, autobusa nije bilo, a vreme je prolazilo. Na stajalištu je bilo i dvoje Argentinaca, koji su takođe čekali taj autobus, pa smo počeli da pričamo. Onda sam malo bolje pogledala tablu sa informacijama, pa sam tek tada videla da ta autobuska linija saobraća samo u toku sezone, tj., par letnjih meseci i da je sada, polovinom septembra, već bila ukinuta. Internet je i dalje pokazivao da autobus tu prolazi i staje, samo je sada bilo dato novo vreme, sat vremena kasnije.
To mi se ni najmanje nije dopalo, ali ništa nije moglo da se uradi, barem što se tiče autobusa. Sa to dvoje Argentinaca sam počela malo više da istražujem preko interneta, pa je zaključak bio da moramo da odemo do železničke stanice i da se odande vozom prebacimo – ja do Maljea, a oni do Otranta.
Nigde nismo videli taksi, pa smo sačekali gradski autobus i tako se prebacili relativno blizu železničke stanice do koje smo morali da nastavimo peške. Mada sam sve vreme brinula zbog nošenja velikog ranca i stanja moje kičme, jednostavno nisam imala izbor. Na svu sreću sve je dobro prošlo, ja sam kupila kartu za voz, a uskoro sam se i ukrcala i krenula kuda sam i želela, samo malo kasnije i komplikovanije od planiranog.
Mada je udaljenost između Lečea i Maljea samo oko 30 km, vozu je potrebno oko sat vremena da pređe tu razdaljinu. Ali, ja nikuda nisam žurila i mirno sam posmatrala predele kroz koje smo prolazili. Bilo mi je zanimljivo da vidim objekte napravljene od kamena za koje ne znam tačno čemu služe, ali pretpostavljam, pošto su podignuti u poljoprivrednom području, da su služili ili još uvek služe za smeštaj ljudi koji rade u poljima.
Poluostrvo Salento, detalj
Poluostrvo Salento, detalj
Videvši i ograde između placeva napravljene od kamena, ponovo sam razmišljala o tome kako su ljudi ovde vredni – odakle god da potiče to kamenje treba ga preneti na željeno mesto i onda ga poređati. To ne može da bude lak posao.
Došavši na železničku stanicu u gradiću Malje, prvo sam pogledala red vožnje vozova jer sam imala u planu izlet kasnije tog dana, a onda sam krenula ka sobi koju sam rezervisala. Usput sam prošla i pored par znamenitih mesta u ovom malom gradu.
Prvo je bio stub pod nazivom Kolona dela Madona dele Gracije (Colonna della Madonna delle Grazie) koji je od 1684. do 1687. godine podignut na mestu koje je sada u središtu omanjeg kružnog toka.
Malje, detalj
Mada sasvim blizu ovog stuba postoji i crkva istog naziva, ja sam snimila drugu crkvu, tačnije katedralu u Maljeu. Obilaženje sam ostavila za kasnije.
Malje, detalj
Nakon što sam ostavila svoje stvari u sobi, prošetala sam do samog centra ovog nevelikog grada jer sam morala nešto i da pojedem. Usput sam snimila neke od detalja, poput zvonika katedrale i jednog trga. Tamo sam pronašla i mesto gde sam mogla da sednem, ali pošto nije u pitanju bio pravi restoran, već više bar, hrana je morala da bude donekle improvizovana.
Malje, detalj
Malje, detalj
Malje, detalj
Nakon prijatne pauze, krenula sam ka železničkoj stanici prateći praktično istu trasu kojom sam i stigla do sobe i centra. Tako sam ponovo prošla pored katedrale, kao i crkve di Santa Marija dele Gracije u čijoj neposrednoj blizini je i stub Kolona dela Madona dele Gracije.
Malje, detalj
Malje, detalj
Malje, detalj
Ja sam sada krenula na „izlet“ u Otranto, grad na obali, gde se spajaju Jadransko i Jonsko more, kao delovi Sredozemnog mora. Upravo se po Otrantu nazivaju i Otrantska vrata, široki moreuz koji spaja dva prethodno pomenuta mora, koji istovremeno razdvaja i Apeninsko i Balkansko poluostrvo.
Kao i u slučaju prebacivanja od Lečea do Maljea, kada je vozu potrebno duplo više vremena nego autobusu, ista je stvar i između Maljea i Otranta. Razdaljina je samo oko 20 km, ali vozu treba oko sat vremena, između ostalog i zato što ne ide direktno i staje na par mesta. Naravno, ovde, na dalekom jugu Italije, ne saobraćaju brzi vozovi.
Malje, detalj
I u ovom delu poluostrva Salenta iz voza mogu da se vide brojna plodna poljoprivredna imanja.
Poluostrvo Salento, detalj
Kada se stigne u Otranto vidi se da je tu kraj železničke pruge.
Otranto, detalj
Od železničke stanice do same obale mora treba oko 10-15 minuta peške, mada se meni činilo da ima i više, valjda zato što sam se sve vreme lagano kretala svesna dešavanja u kičmi, leđima i nozi (mada sam konstantno osećala neprijatnost, bolovi se nisu pojačavali).
Na jednom mestu sam čak naišla i na lep nezvaničan vidikovac (mesto pored ulice). Nije se tu baš previše videlo (odatle nisam mogla lepo da vidim istorijski centar grada), ali mi je ipak bilo drago da sam imala ovaj brisani prostor između mesta sa kojeg sam fotografisala i nekih delova Otranta.
Otranto, detalj
Uskoro sam stigla i do plaže. Ovog dana jeste bilo malo svežije jer je duvao hladnjikav vetar, ali bez obzira na to bilo je sasvim jasno da je letnja sezona bila skroz gotova.
Otranto, detalj
Nastavila sam dalje širokim šetalištem pored mora, a to mi je dalo priliku da snimim i to šetalište, ali i dobar pogled na izlaz iz luke u Otrantu i dalje prema Otrantskim vratima.
Otranto, detalj
Otranto, detalj
Tako sam došla i do istorijskog centra koji je okružen zidinama.
Otranto, detalj
Mada sam obratila pažnju na neke detalje koji se ovde mogu videti, i snimila ih, ipak sam prvo sela da popijem jednu kafu i bezalkoholno piće koje mene budi, jer mi je valjda pao pritisak i prilično mi se spavalo.
Otranto, detalj
Otranto, detalj
Pauza u Otrantu
Definitivno sam se osećala bolje posle ovoga, mada... da mi je neko ponudio neki krevet i mir, vrlo rado bih dremnula. Ovako, sa maramom na glavi i zakopčanom jaknom zbog tog hladnog vetra koji je duvao, krenula sam u laganu šetnju po Otrantu.
Selfi u Otrantu
Otranto spada u grupu italijanskih gradića i sela koji se vode pod nazivom „I Borgi pju beli d’Italija“, što znači – „najlepša sela Italije“. Moram da priznam da sam na kraju boravka u Otrantu bila izuzetno zadovoljna i ovo mi se mesto izrazito dopalo. Ne bih mogla da izdvojim ništa posebno i pojedinačno, ali mi se nekako činilo da ovde ima svega čega treba da bude.
Za početak je tu istorija koja seže sve do starih Grka koji su ovde imali jedno svoje naselje. Naravno, kasnije su tu bili i stari Rimljani, a posle njih su se smenjivali različiti vladari i osvajači, pa su tako ovde prošli i Vizantinci, zatim Normani, Osmanlije, itd.
Istorijski centar grada je okružen zidinama, a jedan od ulaza je kroz kapiju koja se zove Tore Alfonsina.
Otranto, detalj
Tako sam i ja ušla u ulice istorijskog centra Otranta, ali tu nisu svi objekti stari ili „istorijski“.
Otranto, detalj
Međutim, jedan objekat do kojeg sam uskoro došla jeste i star, ali i značajan. U pitanju je katedrala u Otrantu koja je posvećena 1088. godine.
Pošto je katedrala podignuta na padini, u kriptu može da se uđe direktno sa ulice, a ja sam prvo naišla na taj ulaz, pa sam tako i započela svoj obilazak katedrale.
Katedrala u Otrantu, detalj
U kripti se mogu videti brojni stubovi, ali i ostaci fresaka iz Srednjeg veka (zaključno sa XVI vekom).
Katedrala u Otrantu, detalj
Katedrala u Otrantu, detalj
Katedrala u Otrantu, detalj
Iz kripte sam se popela u prostor katedrale koja je podignuta kao trobrodna građevina, sa apsidom na istočnom kraju. Dužina katedrala je 54 m, a širina 25 m.
Katedrala u Otrantu, detalj
Katedrala je najpoznatija po podnom mozaiku iz druge polovine XII veka koji pokriva čitav središnji brod, ali i prezviterijum i apsidu, kao i poprečni brod koji kreće iz prezviterijuma.
Na prethodnoj slici se sasvim fino vidi deo podnog mozaika koji prikazuje Aleksandra Makedonskog, kao deo ilustrovanja različitih scena iz Aleksandride, srednjevekovnog romana o zamišljenim avanturama Aleksandra Makedonskog. Tako je ovde kralj prikazan tako da ga nose dva grifona, jer je između ostalog želeo da vidi ovaj svet sa velike visine, tj., iz vazduha.
Evo još jedne fotografije gde se vidi Aleksandar Makedonski.
Katedrala u Otrantu, detalj
Mozaik takođe prikazuje i divlje zveri i različite scene iz Starog zaveta, a sve je postavljeno duž Drveta života.
Katedrala u Otrantu, detalj
Katedrala u Otrantu, detalj
Katedrala u Otrantu, detalj
Kada sam uhvatila priliku da ispred mene nije bilo nikoga, uspela sam da napravim i vertikalnu panoramu da bi se bolje video ovaj prostor. Ujedno se dobro vidi i crna, bela i pozlaćena drvena tavanica iz XVI veka.
Katedrala u Otrantu, detalj
Još sam malo prošetala po katedrali, a onda sam i izašla da bih je bolje videla sa pročelja.
Katedrala u Otrantu, detalj
Katedrala u Otrantu
Tokom svoje istorije, fasada katedrale je prerađivana ili obnavljana više puta, tako da su tada rađene i razne izmene – poput rozete koja je dodata posle 1480. godine, kada su Osmanlije ovde poharale grad. Kasnije je urađen i barokni portal, a dodati su i prozori na levom i desnom delu fasade.
Posle obilaska katedrale, nastavila sam da neobavezno šetam po istorijskom centru Otranta i prvo sam otišla do obližnjeg vidikovca.
Otranto, detalj
Uskoro sam otišla i do suprotnog kraja istorijskog centra gde se nalazi Aragonska tvrđava.
Otranto, detalj
Ipak, prvo sam odšetala do vrha bastiona koji se zove Tore Mata. Odatle se pruža veoma lep pogled na luku u Otrantu.
Otranto, detalj
Posle kraćeg zadržavanja na vrhu ovog bastiona, vratila sam se do Aragonske tvrđave, ali bez namere da je obilazim.
Otranto, detalj
Bilo mi je dovoljno da samo pogledam neke detalje. Naime, radi se o utvrđenju nepravilne osnove koje je sa svih strana okruženo dubokim jarkom. Mada je prvo utvrđenje ovde postojalo već u XI veku, svoj današnji oblik je dobilo krajem XV veka. Doduše, u XIX veku, kada više nije postojala potreba za odbrambenim utvrđenjem, jarak je nasut i uvedene su mnoge izmene, ali je to sve postepeno, u drugoj polovini XX veka, vraćeno u raniji oblik.
Otranto, detalj
Danas ovde mogu da se vide neke izložbe koje se odnose na istoriju Otranta.
Otranto, detalj
Ja sam tu samo na kratko provirila, a onda sam se lagano uputila prvo u pravcu obale i mora, a zatim dalje do železničke stanice. Nešto kasnije sam se vratila i u gradić Malje.