Vijetnam 2018, 14. deo (Hoi An, Hue)

Naredni dan je počeo oblačno i sa kišom, ali pošto nismo bile u velikoj žurbi, dozvolile smo sebi lenjo razvlačenje uz doručak, sedeći u divnoj bašti hotela u kojem smo spavale. Kao i prethodnog dana, na raspolaganju smo imale i različite vijetnamske specijalitete. Ja sam uživala jedući ih, a Sneža se istakla fotografišući ih.

Deo mog doručka u Hoi Anu (Fotografija: SM)

Ipak, vreme se stabilizovalo i mi smo ponovo odšetale do Hoi Ana, sa planom da tog dana obiđemo još dva mesta za koje smo imale one kupone. Prvo smo otišle u jednu privatnu kuću gde se zapravo nalazi Kapela porodice Tran u kojoj nije bilo nikakve gužve i to je bilo dosta zanimljivo. Jedna žena, pretpostavljam jedna od stanarki, ispričala nam je malo o tome ko je gradio tu kuću i kapelu, ali nam je ukazala i na arhitektonske detalje: kineski uticaj koji se vidi u svodastom plafonu tako da podseća na kornjačina leđa, japanski uticaj koji se ogledao u trostrukim stubovima i gredama koji nose krov, dok je ostalo bilo urađeno u skladu sa vijetnamskim narodnim graditeljstvom. Kuću je sagradio početkom 19. veka Tran Tu, glavni predak, koji se uzdigao do nivoa mandarina i čak je bio poslat u Kinu kao ambasador. Kada se uđe u kapelu-kuću, može da se vidi njegova slika sa desne strane.

Slika Tran Tua u Kapeli porodice Tran

Onda smo još malo prošetale kroz kuću, došle do obaveznog dela punog suvenira i tu sam videla jednu kutiju za insens koja mi se jako dopala na prvi pogled, pa sam je odmah i kupila. Ja sam inače veoma praktična osoba i vremenom sam prestala da kupujem suvenire, barem one klasične. Eventualno mi se sviđa da kupim nešto što mi je i tako i tako potrebno, a ima nekakav znak na sebi da je baš napravljeno na nekom posebnom mestu. S druge strane, vremenom (a možda i sa zrelošću, što bi bilo divno), došla sam dotle da mi je zapravo potrebno jako malo stvari, pa samim tim sve manje imam potrebu čak i za praktičnim suvenirima.

Posle smo otišle ponovo do jednog zajedničkog prostora, odnosno Zajedničke kuće zajednice Kam Fo, i ovo mesto je bilo japanskog porekla, što je takođe bilo lepo, jer nam je davalo makar blagi uvid u uticaje jedne druge kulture.

Zajednička kuća zajednice Kam Fo

Naime, početkom 17. veka u Hoi Anu se uspostavila brojna japanska zajednica, tako da su dobili dozvolu lokalnih vladara da čak osnuju svoje naselje u kojem su se negovali japanski običaji (isto je važilo i za kinesku lokalnu zajednicu). Ova kuća, koja služi i kao hram, značajno je restaurisana početkom 19. veka, ali su i kasnije rađene restauracije. Meni su posebno bili impresivni dekorativni detalji koji su mogli da se vide na krovu centralne građevine.

Zajednička kuća zajednice Kam Fo, krov

Zajednička kuća zajednice Kam Fo, detalj sa krova

Zajednička kuća zajednice Kam Fo, detalj sa krova

Zajednička kuća zajednice Kam Fo, detalj sa krova

Između ovih par obilazaka kuća i hramova, mi smo šetale ulicama starog grada Hoi Ana uživajući u tim lepim starim kućama, ali i u šarenilu radnji i galerija. A naravno, obilaženje smo završile otišavši na Centralnu pijacu, gde smo opet divno jele.

Hol Centralne pijace u starom gradu Hoi Anu gde može divno da se jede

Malo svinjetine...

... malo lignji

Posle odličnog jela, lagano smo se vratile u hotel, malo se odmorile u divnoj bašti, a zatim taksijem koji smo dogovorile preko hotela otišle u pravcu severa preko one planine koja deli zemlju na dva klimatska dela da bismo se vratile u Hue. Kada sam pravila plan putovanja to je imalo nekakvog smisla. Sada, na licu mesta, to uopšte nije imalo smisla, ali smo već imale razne rezervacije, tako da smo se držale plana. Ne može sve uvek da ispadne savršeno. S druge strane, odlučile smo se da se vratimo privatnim prevozom, jer smo zaključile da nam tako više odgovara da ne bismo gubile previše vremena na jurnjavu za autobusima, jer smo ovako mogle duže da ostanemo u Hoi Anu. U jednom trenutku se pojavila ideja da se na motorima vratimo u Hue, što lako može da se organizuje. Praktično se iznajme motori i vozači, a vi sedite iza kao suvozač. Agencije koje rade ovakav prevoz istovremeno organizuju i prebacivanje prtljaga. Osim zbog avanturističkog elementa, ovo je zanimljivo i zato što se na motoru lako može stati na Prevoju Hai Van odakle se pruža divan pogled na okolinu. Naravno, pod uslovom da prevoj nije zarobljen u magli, tj., oblacima. Imajući u vidu da je bila najavljena čak i kiša tog dana, mi smo odlučile da ovo svakako nije bilo nešto što bismo želele da radimo po mokrim kolovozima.

Prevoz kolima je bio pre svega udoban, a u nekom trenutku nas je vozač pitao da li bismo želele pauzu. Nama pauza nije bila potrebna (put traje nepuna tri sata – ide se kroz tunel, a ne preko planine), ali smo ponudile njemu da stanemo ako on treba da se odmori. Ne znam da li mu je bio potreban odmor, ali on svakako voli supu sa rezancima koja može da se pojede u jednoj vijetnamskom „kamiondžijskoj kafani“ pored autoputa i hvalio nam je taj restorančić kao mesto sa najboljom supom. Naravno da nismo mogle da odolimo, ali smo uzele samo jednu supu koju smo podelile. Supa je bila od ribe, prepuna pirinčanih rezanaca, a uz nju smo dobile sitne, sveže otopljene čvarke u vrućoj masti, a takođe i kuvana prepeličija jaja, kao i neki dodatak od mesa naizgled pretvorenog u pastu, pa kuvanog u listovima od banane. Nama je sve bilo ukusno, ali bi sigurno došlo do ozbiljnog incidenta da smo mi srpske kamiondžije. Mislim da bi oni, u slučaju da ikome padne na pamet da im ova jela ponudi za obrok, krenuli sa generalnim štrajkom, dok bi sindikati počeli da rade prekovremeno.

Došavši u Hue već po mraku, imale smo sasvim dovoljno vremena da prošetamo do obale Mirisne reke gde smo naišle na noćnu pijacu, ali relativno skromnu u odnosu na neke koje smo već viđale po Vijetnamu. Na putu ka hotelu smo odlučile da malo promenimo putanju i onda smo uletele u deo grada koji je bio prepun restorana i kafea, i oni su svi bili puni. Naš hotel je u stvari bio veoma blizu svega toga, a ipak fino zavučen tako da smo u miru i tišini mogle da spavamo.

Narednog jutra smo se dosta razvlačile jer smo po planu imale „samo“ da posetimo Carski grad u Hueu. Zanimljivo nam je bilo da su skoro svi koje smo upoznali na putovanju, a koji su pre toga bili u Hoi Anu i Hueu, silno hvalili Hoi An, dok su govorili kako Hue i nije nešto posebno. Mene je to po malo čudilo, jer se u Hueu nalazi taj Carski grad koji je na Uneskovoj Listi svetske baštine, ali sam pomislila da je tu možda suviše malo ruševina, pa to onda i nije toliko zanimljivo. Sam Hue, kao savremeni grad, zaista i nije nešto posebno privlačan, ali to može da se kaže i za toliko drugih mesta, uključujući i Hoi An, naravno ne računajući njegov stari deo.

Dakle, misleći da imamo „samo“ jednu stvar koju treba da obiđemo tog dana, krenule smo veoma lagano i peške, pored reke, odšetale do lokaliteta. Tu smo se ipak odlučile da kupimo kombinovanu kartu koja je podrazumevala obilazak Carskog grada, ali i posetu trima grobnicama koje se nalaze južno od Huea.

Na samom početku 19. veka, Hue (izgovara se valjda Huej) postao je prestonica ujedinjenog severnog i južnog Vijetnama i odatle je vladala dinastija Njujen koja je formalno ostala na čelu države sve do 1945, dakle čak i kada je Vijetnam u svakom realnom pogledu bio pod francuskom vlašću. Dinastija je svoju vlast završila kada je Ho Ši Min jednostavno poslednjem caru dao papir o abdikaciji koji je ovaj „dobrovoljno“ morao da potpiše. Zanimljivo je da time ipak nije došao kraj i francuskoj vladavini, pošto se njima ipak nije dopala ideja da dobrovoljno odu iz Vijetnama, pa se stvar produžila i zaoštrila do nivoa rata (1946-1954), kada je Vijetnam (Severni Vijetnam, severno od 17. paralele) zvanično postao potpuno nezavisna republika. Vijetnamskim ratom (1955-1975), koji se ovde zove Američki rat (što ima smisla, jer su svi njihov ratovi „vijetnamski“), neću uopšte da se bavim, osim gde ga tu i tamo nešto kratko pomenem ako ima veze sa onim što sam obilazila. Naime, toliko toga je već rečeno, pisano, snimano i komentarisano, da nema ničeg novog što bih ja mogla eventualno da dodam na tu temu.

Dakle, ubrzo nakon što je car Đa Long ustoličio Hue kao prestonicu ujedinjene zemlje (prebačeno iz Hanoja), 1804. godine započeta je i izgradnja citadele koja je završena 1833. godine, dok su dograđivanja, popravke i restauracije rađene tokom vremena. Citadela je ogromna – ograđena je zidinama u obliku kvadrata čije su stranice dugačke 10 km, a zidovi su debeli 2 metra. Unutar ovog prostora nalazio se Carski grad takođe okružen bedemima, kvadrataste osnove, sa stranicama dugačkim 2 kilometra. A unutar Carskog grada, postojao je Ljubičasti zabranjeni grad koji je bio predviđen samo za carsku porodicu.

Kapija Ngan, deo bedema koji okružuju Citadelu

Inače, oko Citadele, a i oko Carskog grada nalaze se šančevi koji su se punili vodom iz Mirisne reke kojom se vrlo lako i brzo stiže do mora, tako da je položaj same prestonice bio veoma zgodan. Osim toga, lokacija je izabrana i zato što ispunjava složene zahteve Fong Tuija, vijetnamske verzije feng šuija. Ustanovljeno je da tu postoji i „plavi zmaj“ i „beli tigar“, svi objekti su bili ne samo uklopljeni u prirodno okruženje, već su bili urađeni i u skladu sa pet strana sveta (centar, zapad, istok, sever i jug), pet elemenata (zemlja, metal, drvo, voda i vatra) i pet boja (žuta, bela, plava, crna i crvena). Pa ipak, ništa od ovoga im realno nije baš pomoglo.

Još i pre nego što smo došle do same Citadele, sa suprotne strane reke mogle smo da vidimo deo bedema koji kao grudobran stoji u odnosu na Mirisnu reku, pošto se na njemu nalazi ogroman stub na kojem se vijori ponosna vijetnamska zastava.

Istureni deo zidina Citadele sa vijetnamskom zastavom

Nakon što smo kupile karte, a praktično smo već bile unutar Citadele gde danas postoje brojne ulice kojima jure vozila, kao i veliki broj kuća, prišle smo Kapiji Ngo Mon kroz koju se ulazi u Carski grad.

Kapija Ngo Mon