Uganda 2023, 2. deo (NP Merčison fols)

Tokom kratkog poslovnog boravka u Ugandi naši dragi domaćini predvođeni fantastičnom, pametnom, lepom i izuzetno simpatičnom Suzan organizovali su nam izlet do Nacionalnog parka.

Generalno gledano upravo se gradić Masindi, u kojem sam boravila, smatra glavnom urbanom stanicom pre posete ovom važnom nacionalnom parku na severozapadu Ugande. Negde se govori da je u pitanju zapad zemlje, ali meni ovo više liči na severozapad. U svakom slučaju, evo mape Ugande sa označenim mestima u kojima sam boravila tokom ovog putovanja.

Dakle, od Masindija do glavnog ulaza u nacionalni park kod mesta Paraa, koji se praktično nalazi u sred parka, vodi dobar, asfaltirani put dug oko 87 km, ali se na teritoriju parka ulazi već posle 20-ak kilometara.

Na putu ka NP Merčison fols

Na putu ka NP Merčison fols

Ranije sam pomenula da se Masindi nalazi na nadmorskoj visini od preko 1200 m, dok se središnji delovi nacionalnog parka nalaze niže, tako da se u jednom delu put spušta, a ispred se vidi more šume.

Na putu ka NP Merčison fols

Kada smo ušli u područje šuma, pored puta su nas sačekali lokalni stanovnici – maslinasti pavijani (Papio anubis) koji su najrasprostranjenija od šest vrsta pavijana koliko ih ima. Oni ovde svakako naseljavaju šumu, ali pošto su oportunisti, navikli su da im posetioci nacionalnog parka bace poneku bananu, tako da sasvim strpljivo čekaju da neko tu prođe.

Pavijani koji čekaju na „brzu hranu“

Ali, na jednom mestu smo u krošnji drveta uočili još jednu vrstu majmuna – crno-belog kolobusa. Postoji više vrsta i podvrsta ovog majmuna, ali svi pripadaju rodu Colobus.

Crno-beli kolobus

Nedaleko od njega, u krošnji drugog drveta, sedeo je i jedan maslinasti pavijan.

Pavijan

Posle izvesnog vremena, put nas je približio nižim delovima parka.

Put kroz NP Merčison fols

U jednom trenutku smo napravili kratku pauzu, pa sam tako na jednom objektu uočila izuzetno slikovitog guštera. Videlo se da je nedavno izgubio rep i novi je krenuo da mu raste, ali to ni najmanje nije ugrozilo njegovu lepotu. Koliko sam uspela da iskopam, u pitanju je gušter agama duginih boja (Agama agama).

Gušter agama duginih boja

Tu gde smo pravili kratku pauzu postoji i jedan lep vidikovac odakle je mogao da se vidi ravni deo nacionalnog parka, ali i reka Viktorijin Nil. Ja sam ipak prvo snimila jednu pticu – pegavog palminog drozda (Cichladusa guttata).

Pegavi palmin drozd

Viktorijin Nil je deo Belog Nila koji zajedno sa Plavim Nilom čini Nil, najdužu reku na svetu – sa svim svojim pritokama duga je 6650 km. Postoje različita mišljenja u vezi sa izvorom Belog Nila i neki ga smeštaju u Ruandu, a neki u Burundi. U svakom slučaju, vode koje kasnije čine Beli Nil pune Viktorijino jezero iz kojeg ističe upravo Viktorijin Nil, dug 400 km, koji na dalje protiče kroz jezero Kjoga, a nešto kasnije prolazi i kroz Nacionalni park Merčison fols, pre nego što se ulije u Albertovo jezero. Reka ističe i iz Albertovog jezera i nastavlja ka severoistoku kao Albertov Nil, a 210 km dalje dolazi do Južnog Sudana gde joj se ime menja u Bahr el Džabal.

Evo Viktorijinog Nila

Nešto kasnije smo nastavili dalje putem prema reci.

Približavamo se Viktorijinom Nilu

Viktorijin Nil zapravo u dužini od 100 km deli Nacionalni park na severni i južni deo. Na jednom mestu postoji mogućnost prelaska reke koristeći trajekt, ali takođe postoji i most preko kojeg smo mi upravo i prošli.

Viktorijin Nil

A kada smo prešli na severnu obalu reke, spustili smo se do mesta gde nam se pridružila jedna veoma simpatična žena koja nam je bila vodič prilikom obilaska nacionalnog parka. Dok smo čekali da se sve ovo obavi snimila sam nekoliko bradavičastih svinja (Phacochoerus africanus) koje su uživale u hladu i koje toliko nisu reagovale na našu blizinu da mislim da su bile na dobrom putu da se pretvore u domaće svinje.

Bradavičaste svinje uživaju u hladovini

Bradavičasta svinja

Uskoro smo krenuli u pravi obilazak dela nacionalnog parka. Vrlo brzo nakon što smo sišli sa asfaltnog puta naišli smo na divan primerak mužjaka močvarne antilope (Kobus ellipsiprymnus) koji je ovde sasvim mirno i strpljivo pozirao.

Močvarna antilopa

Nismo dugo čekali pre nego što smo videli još jednu zanimljivu životinju i to čitavo malo krdo, ali nešto dalje od puta. U pitanju su bili afrički bivoli (Syncerus caffer) koji su se sasvim lepo valjali po blatu.

Afrički bivoli

Ovo valjanje po blatu nije samo pitanje uživanja, već je i neophodno – s jedne strane im to dođe kao krema za sunčanje, a s druge strane se na taj način štite od insekata i parazita. A ako to ne uspe, tu su uvek spremne da pomognu čaplje govedarice (Bubulcus ibis).

Sveže ublatnjavljen afrički bivo i čaplja govedarica

Nešto dalje smo iza visoke trave uočili i par afričkih bivola koji su pronašli malenu baru u kojoj su se blatnjavili i hladili u nedostatku drveća i hladovine. Mada ih nismo uznemiravali, bili smo dovoljno daleko, jedan od njih je ipak rešio da se malo pomeri odatle.

Afrički bivo

Afrički bivo

Usput smo videli i vrstu male antilope koja se zove oribi (Ourebia ourebi).

Oribi

Oribi

Nacionalni park Merčison fols pokriva površinu od 3840 kv. km i to ga čini najvećim zaštićenim područjem u Ugandi. Ovo područje je 1952. godine zvanično proglašeno za nacionalni park i u to vreme je bio jedan od najpoznatijih i smatrao se jednim od najlepših nacionalnih parkova u čitavoj Istočnoj Africi. Bio je čuven po ogromnom broju životinja – u jednom trenutku je zbog „viška“ preko 3000 slonova i oko 4000 nilskih konja moralo da bude odstreljeno. Međutim, onda je u Ugandi došlo do raznih političkih previranja, aktivnosti na zaštiti životinja su bile smanjene, a usledilo je masovno ubijanje i krijumčarenje životinja. U tom periodu su u potpunosti istrebljeni nosorozi, a broj slonova se sa 15,000 spustio na oko 250!!! Na svu sreću, početkom 90-ih godina XX veka, trend se promenio i vremenom su preživele životinje počele da se oporavljaju.

Uzgred, Nacionalni park Merčison fols je deo Zaštićenog područja Merčison fols koje osim Nacionalnog parka Merčison fols obuhvata i Rezervat divljih životinja Bugungu, zapadno, i Rezervat divljih životinja Karuma, istočno od nacionalnog parka.

Inače, u južnom delu nacionalnog parka, između ova dva rezervata, a severno od Masindija, nalazi se i Šuma Kanijo Pabidi koja zajedno sa Šumskim rezervatom Budongo, zapadno od Masindija, predstavlja dom najvećoj koncentraciji šimpanzi u Ugandi. Naravno, o pticama u ovim krajevima ne treba ni da govorim – ovi delovi Ugande su poznati po velikom broju različitih ptica, a njihovo posmatranje se veoma često nudi kao poseban izlet za posetioce koje to zanima.

Ali, da se pričom vratim u Nacionalni park Merčison fols. U parku postoje četiri tipa habitata – travnata savana, šumovita savana, rečni habitat i habitat sa palmama. Tako nam je rekla ta žena koja nam je bila vodič. Ono što je najzanimljivije u ovome je deo koji se odnosi na palme. Naime, palme ovde nisu prirodno rasle, ali su ih ovde proširili slonovi koji su se hranili njihovim plodovima u područjima severno od nacionalnog parka, pa su ovde to semenje i preneli u okviru svog probavnog sistema.

Danas deo gde palme rastu u većoj koncentraciji predstavlja posebnu zonu u okviru parka, a meni su ovi predeli delovali veoma lepo, pa sam zato i često fotografisala dok smo tu prolazili.

NP Merčison fols: malo trave, malo palmi i po neko drvo

NP Merčison fols: malo trave, malo palmi

NP Merčison fols: malo trave, malo palmi

NP Merčison fols: malo trave, malo palmi

A onda smo lagano prešli u deo travnate savane, sa tek ponekim drvetom ili palmom.

NP Merčison fols: travnata savana

Tu u visokoj travi sam ugledala i mužjaka jedne vrste antilope, ridbak (Redunca redunca), ali mi je upravo visoka trava smetala prilikom fokusiranja aparata.

Ridbak

Nešto kasnije je situacija bila bolja, a i fino sam videla još jednu zanimljivu životinju. Ponovo je u pitanju bila vrsta antilope – Lelvel hartbist ili Džeksonov hartbist (Alcelaphus buselaphus lelwel).

Lelvel hartbist

Lelvel hartbist

Bilo je tu i jedne vrste ptica koja se nije mogla promašiti – ne samo da je prilično velika, već su na više mesta primerci sasvim mirno šetali pored zemljanog puta kojim smo se kretali. U pitanju je abisinijski kljunorožac sa tla (Bucorvus abyssinicus).

Abisinijski kljunorožac sa tla

Nacionalni park Merčison fols poznat je i kao mesto gde živi najveća populacija ugrožene vrste Rotšildove žirafe (Giraffa camelopardalis rothschildi) na svetu. Upravo je jedna Rotšildova žirafa bila jedna od prvih od mnogobrojnih žirafa koje smo ovog dana videli.

Rotšildova žirafa

Istorijski gledano, ova vrsta žirafe je živela na teritoriji parka koja se nalazi severno od reke Viktorijin Nil, ali je pre desetak godina par desetina ove vrste žirafa prebačeno u južni deo nacionalnog parka. Razlog je bio da se populacija prirodno proširi i u okviru te teritorije, ali i da se i turizam tu malo više razvije.

Rotšildova žirafa

Rotšildova žirafa je slična masajskoj žirafi, ali ova druga živi samo u Keniji i Tanzaniji. Osim karakteristične boje kože, ovu vrstu žirafa odlikuje i to da nemaju nikakve šare na donjem delu nogu, pa deluje kao da nose bele čarape, a to je jedna od razlika u odnosu na masajske žirafe. Upravo ova karakteristika se lepo vidi na sledećoj fotografiji.

Rotšildova žirafa

Na prethodnoj slici se vidi i jedna ženka neke vrste antilope sa mladunčetom. Ja, međutim, nisam dovoljno stručna da bih procenila da li je u pitanju impala (Aepyceros melampus), ili ugandska kob antilopa (Kobus kob thomasi), ili neka treća vrsta. To je ipak za stručnjake. Naime, u Ugandi živi 29 od ukupno 91 vrsta antilopa i mada se neke lako mogu razaznati, postoje i vrste koje su međusobno slične.

Ali, tu je bilo i manjih oribija, kao što je bilo i „običnih“ žirafa (Giraffa camelopardalis), poput jedne sa mladunčetom.

Oribi

Samohrana majka žirafa i njeno čedo

U jednom trenutku smo jasno videli i Albertov Nil, deo Belog Nila koji sam već pomenula, a koji ističe iz Albertovog jezera baš kod zapadne granice nacionalnog parka. Na drugoj obali Albertovog Nila je Demokratska republika Kongo.

Albertov Nil i DR Kongo

Ali, ono što je meni predstavljalo vrhunac, bez obzira što sam uživala u svakom trenutku ovog divnog izleta, bilo je nešto što je naš vodič ugledao u daljini. U početku nismo bili sigurni da li je to realno, ali se na kraju ispostavilo da jeste – bio je to jedan leopard (Panthera pardus) i to na drvetu. Pošto je drvo bilo prilično udaljeno od nas, ja sam koristila zum, ali uopšte nisam bila sigurna šta sam i kako uspela da snimim. Tek kada sam se vratila kući, videla sam da se na drvetu iza leoparda nalazi i sveža lovina. Očigledno je on bio jedan psihički zdrav i stabilan leopard koji zna za „odlaganje zadovoljstva“, tako da je lovina mirno čekala iza njega da bude pojedena.

Leopard u krošnji drveta

Leopard u krošnji drveta

Dok sam se ja ponovo namestila da fotografišem, leopard je promenio svoj položaj, pa je sada bio leđima okrenut ka nama, ali divno opušten ležeći na grani.

Leopard u krošnji drveta

Leopard u krošnji drveta

Leopard u krošnji drveta

Kao što se vidi na prethodnim fotografijama, ja sam pomerala zum, da bih snimila različite detalje, a onda sam ponovo približila leoparda. Bila sam jako srećna kada sam se vratila kući i na kompjuteru videla šta sam zapravo snimila.

Leopard u krošnji drveta

Čak sam uspela da snimim i kratak video. Ponovo nisam imala na šta da oslonim svoj aparat, pa se zato slika sve vreme trese, ali sam ja ipak apsolutno zadovoljna.

Posle ove pauze za snimanje udaljenog leoparda, malo smo se pomerili vozilom, a onda ponovo stali da bismo snimili ugandske kob antilope (Kobus kob thomasi). Ovde smo ih često viđali, pošto ih ima u izobilju, ali ja prethodno nisam uspevala dobro da ih snimim. Mužjak ugandske kob antilope se inače nalazi na državnom grbu, tako da je ova vrsta važan simbol Ugande.

Ženka ugandske kob antilope

Mužjak ugandske kob antilope

Ženka ugandske kob antilope

Mužjak ugandske kob antilope

Mada sam usput videla i neke manje i prilično šarene, pa samim tim i lako uočljive ptice, nisam uspevala da ih snimim. Zato sam bila veoma zadovoljna kada sam videla i snimila afričkog sivog kljunorošca (Lophoceros nasutus).

Afrički sivi kljunorožac

A onda smo došli do jedne velike čistine gde su se u daljini videli afrički bivoli, poneka žirafa, ali i razne male antilope.

Nacionalni park Merčison fols

Dok smo mi tu stajali da bismo na miru posmatrali predeo i životinje, jedna žirafa je prošla sasvim blizu, pa sam mogla lepo da je snimim.

U jednom trenutku se i zaustavila i fino pozirala gledajući ka nama. Sudeći po belim čarapama, bila je ovo Rotšildova žirafa.

Rotšildova žirafa

Zatim mi je okrenula leđa i nastavila dalje preko savane, dok su u daljini afrički bivoli sve to posmatrali.

Afrički bivoli i žirafa

Sada sledi serija od tri fotografije koje prikazuju iste životinje, ali su fotografije zanimljive jer se vide ptičice koje doleću do žirafe i sletaju joj na vrat, jer treba žirafu i očistiti od parazita.

Afrički bivoli, žirafa i ptičice

Afrički bivoli, žirafa i ptičice

Afrički bivoli, žirafa i ptičice

Ali, ako su na ovu žirafu sletele dve ptičice, šta reći za jednu drugu – mužjaka Rotšildove žirafe (koliko sam čitala, mužjaci su po pravilu tamniji od ženki) koji se takođe kretao u blizini, a kojem su čitava leđa i vrat bili prekriveni pticama. Uzgred, ove ptice pripadaju vrsti žutokljuna govedarka (Buphagus africanus).

Rotšildova žirafa i žutokljune govedarke

Rotšildova žirafa i žutokljune govedarke

Naredne dve fotografije još više približavaju glavu žirafe, ali osim toga, obe fotografije su posebno zanimljive zbog specifičnih razloga. Na prvoj se osim žirafe i ptica mogu videti sitni insekti koji lete oko glave (jadne) žirafe.

Rotšildova žirafa i žutokljune govedarke

Na toj istoj fotografiji, a još više na sledećoj, vidi se još jedna od karakteristika Rotšildove žirafe. Naime, ovo su jedine žirafe koje imaju pet rogića – dva su na vrhu glave, što imaju i sve ostale žirafe, jedan je na sred čela (i to se vidi na fotografijama), a dva su iza ušiju.

Rotšildova žirafa

Ova vrsta žirafa je takođe i među višima – može da naraste do visine od 5,9 m, a težina joj zna da bude i preko jedne tone. Naravno, zbog ove visine, žirafe lako mogu da se hrane lišćem sa vrha drveća.

Žirafa

Žirafa u sred ručka

Ali, žirafe se ne bune ni kada se lišće nalazi nešto niže.

Žirafe u Nacionalnom parku Merčison fols

Ovog dana su žirafe bile najupadljivije i njih smo uglavnom viđali po savani, ali smo se u jednom trenutku spustili i do obale delte Viktorijinog Nila koja tu utiče u Albertovo jezero, pa smo na taj način došli i do rečnog habitata u okviru nacionalnog parka.

Područje delte Viktorijinog Nila

Područje delte Viktorijinog Nila

Meni je ovde posebno bilo zanimljivo da sam osim Albertovog Nila koji je ovde već kretao da teče ka severu vidim i delove Demokratske republike Kongo.

Albertov Nil i DR Kongo

A tu su i lokalni ribari radili svoj posao.

Ribari na Albertovom Nilu

Ipak, mene su i dalje najviše zanimale životinje. Kada smo ovde stigli, prvo smo naišli na vivka ostrugaša (Vanellus spinosus).

Vivak ostrugaš

Ali, u okolini je i dalje bilo dosta žirafa i antilopa.

Žirafe kod delte Viktorijinog Nila

Antilopa kod delte Viktorijinog Nila

Nešto dalje, zavučenog u vodu, videla sam i snimila jednog nilskog konja (Hippopotamus amphibius) i jednu polojku (Actitis hypoleucos) koja mu je stajala na leđima. Na drugoj slici, društvo im pravi jedan vilin konjic koji je sleteo na glavu nilskog konja.

Nilski konj i polojka

Nilski konj, polojka i vilin konjic

Ovde smo mogli malo i da prošetamo, ali tu postoji i jedan ozidani objekat koji služi kao toalet. Meni je ponovo najzanimljivije bilo da uočavam i snimam životinje. Na primer, gušter za kojeg mislim da je ženka agame duginih boja (Agama agama), a moji saputnici su mi skrenuli pažnju i na slepe miševe koji su virili iz svog skrovišta u krovu te kućice.

Gušter na zidu kućice

Slepi miševi u krovu kućice

Ispred je postojao i nekakav drveni toranj, a tu su mi lepo pozirale ženka i mužjak leptiraste zebe (Uraeginthus bengalus).

Ženka leptiraste zebe

Mužjak leptiraste zebe

Posle ove pauze smo krenuli praktično da se vraćamo ka izlazu iz nacionalnog parka. Ja sam bila izuzetno zadovoljna, ali ne manje posvećena posmatranju okoline.

Nacionalni park Merčison fols

Ponovo smo često nailazili na ugandske kob antilope.

Nacionalni park Merčison fols

Nacionalni park Merčison fols

U jednom trenutku smo na blagoj uzbrdici ispred nas videli i nekoliko slonova. Bili su prilično daleko, a i zaklonjeni travom zbog specifičnog ugla gledanja.

Afrički savanski slon (Loxodonta africana)

Mi smo zapravo prethodno već ugledali jedno veliko krdo slonova, ali njima nismo mogli uopšte da priđemo zato što su se oni tada nalazili na području koje nije dostupno posetiocima zbog istraživanja nafte i naftnih bušotina. Naime, ustanovljeno je da se ispod Nacionalnog parka Merčison fols nalaze velika ležišta nafte i Uganda sada radi na tome da iskoristi svoja podzemna prirodna bogatstva. Ja, naravno, sasvim dobro mogu to da razumem, ali se nadam da će Uganda, njeni stanovnici i njena vlada da budu dovoljno mudri da očuvaju i svoja nadzemna prirodna bogatstva.

U Nacionalnom parku Merčison fols žive i lavovi, ali ih mi ovom prilikom nismo videli. Ipak, u jednom trenutku u daljini sam videla velike ptice za koje mislim da su bili lešinari. Ako sam u pravu, to bi značilo da je tamo negde neko nastradao, a verovatno bi onda i lavovi mogli da budu u blizini.



Nacionalni park Merčison fols

Prognoza za ovaj dan je pominjala mogućnost pljusaka, ali mada su se kišni oblaci povremeno pojavljivali na nebu, mi smo imali puno sreće i ništa nije padalo u delovima kroz koje smo prolazili.

Nacionalni park Merčison fols

Nacionalni park Merčison fols

Na kraju našeg obilaska smo vratili onu ljubaznu ženu koja nam je bila vodič na isto mesto gde smo je i pokupili, a onda smo ponovo krenuli prema mostu preke Viktorijinog Nila. Na širokoj stazi koja vodi ka obali uočila sam jednu antilopu koja je tu odmarala. Možda je to bila ona ista močvarna antilopa koja nam je nešto dalje pozirala i na početku obilaska.

Nacionalni park Merčison fols

Nacionalni park Merčison fols

Sada je došlo vreme i da se napravi pauza u vidu ručka. Suzan nam je organizovala ručak u jednom restoranu koji je nudio tradicionalnu ugandsku hranu. Sve je bilo veoma ukusno i ja sam sa zadovoljstvom skroz počistila tanjir, a onda ga i dopunila. Saznala sam i za neke lokalne specijalitete, ali ih i u slast pojela. Na primer, matoke (matoke) koji se pravi od banana (na tanjiru gore desno) i bo-sos (boo sauce) (na tanjiru dole levo).

Tipična ugandska hrana

Za matoke mi nije ni padalo na pamet da uzimam recept, jer se koristi specijalna vrsta banana. Naravno i za bo-sos su potrebni neki posebni sastojci, ali tu može i da se improvizuje, što sam ja odmah rešila da uradim kad se vratim kući. Uzgred, zanimljivo je da se bo-sos često služi na venčanjima jer se smatra da donosi sreću. Kasnije nam je Suzan organizovala demonstraciju kako se sprema ovo jelo. Bo-sos se pravi od lišća mladog kravljeg graška (cowpea) (Vigna unguiculata), ali i Suzan nam je rekla, a i čitala sam na internetu, da može da se zameni spanaćem. Tako sam ja kod kuće napravila nešto što bi moglo da se proglasi mojom verzijom bo-sosa, pošto sam jako improvizovala, ali se meni čini da je ukus bio sasvim približan originalu, pa ću dati tu verziju recepta. Ne znam šta bi rekli ljudi iz Ugande za moj bo-sos, ali je meni on bio sasvim odličan.

Bo-sos na moj način, poslužen na tanjiru koji sam lično ja napravila

BO-SOS

  • 1 mala glavica crvenog luka
  • 1 mali paradajz
  • 200 g zamrznutog spanaća
  • 50 g zamrznutog graška
  • 1/2 veze peršuna
  • malo soli i bibera
  • 2 kašičice putera od kikirikija
  • 2 kašičice tahinija

Crveni luk i paradajz se iseku na veoma tanke režnjeve. Pošto sam koristila spanać koji je već zamrznut, malo sam promenila redosled i način pripreme. Zato sam prvo na malo ulja propržila crveni luk i paradajz, a kada su oni omekšali dodala sam spanać i grašak. Grašak sam dodala kao omaž lišću kravljeg graška koji se koristi u originalu, mada su ovo dve sasvim različite vrste, osim što pripadaju porodici *Fabaceae. U svakom slučaju, grašak je zelen, a to mi je bilo bitno. Zato sam dodala i peršun koga u originalnom receptu nema.*

Nalije se sa malo vode i onda se kuva i često meša. Dodaju se začini. Po ukusu može da se doda i malo ljute paprike i kurkume (moji „izumi“). Kada je povrće skuvano, doda se puter od kikirikija i tahini. Sve se lepo spoji.