Titikaka (Peru) i Kusko (Peru i Bolivija, leto 2005. godine), 4. deo

Oko 6 ujutru sam već bila kod ulaza u kompleks Maču Piču. Prvo sam se popela stazom pored južnih poljoprivrednih terasa i tu negde sam i našla dobro mesto gde sam sela, opustila se i čekala izlazak sunca. To je jedna od stvari koje ljudi ovde vole da dožive, tako da su terase bile prepune turista koji su kao i ja čekali izlazak sunca, dok je sam lokalitet uglavnom bio prazan i miran.

Čitav utisak su kvarili samo neki potpuno neuviđajni i bučni turisti, i moram da kažem da je jedino odzvanjao italijanski i američka verzija engleskog. Na terasi gde sam ja sedela, ispred mene je bio neki stariji par, a iza mene nekoliko Amerikanaca. Dok sam pokušavala da uživam u predivnom pogledu saznala sam sve o cenama nekretnina u nekom kvartu u Milvokiju, a u jednom trenutku je neka žena iz te grupe ipak skrenula pažnju na Inke i pitala šta su Evropljani radili u vreme kada su Inke izgradile Maču Pikču. Glavni stručnjak za nekretnine iz Milvokija joj je kao iz puške rekao: „Pa uglavnom ništa!“ Onaj par koji je sedeo ispred mene zgranuto se okrenuo i bez reči i sa nevericom pogledao ka toj grupi iza mojih leđa. Na svu sreću, ta grupa nas je ubrzo napustila i mi koji smo tu ostali nastavili smo da uživamo u lepoti oko nas.

Izlazak sunca iznad Maču Pikčua

Sunce je u neka doba izašlo, ali je u stvari već na neki način uveliko bio dan, pošto smo mi čekali da sunce izađe iza visokih vrhova koji okružuju lokalitet. U nekom trenutku mi je taj par sa kojim sam delila prostor rekao da su u međuvremenu poslali poruku preko mobilnog svom sinu koji je u Engleskoj (u pitanju je, dakle, bio bračni par iz Engleske) i da su mu napisali pitanje i odgovor koji ih je zaprepastio, a da im je sin odgovorio da su u vreme kada su Inke gradile Maču Pikču Evropljani otkrivali Ameriku! Tu smo se slatko iskikotali sa ponosom lokal-patriotski orijentisanih Evropljana.

Ubrzo sam krenula da obilazim lokalitet i uz put upoznala jednu simpatičnu Peruanku sa kojom sam razmenjivala fotografisanje – ona slika mene, pa ja slikam nju. Tako smo spontano nastavile dalje da obilazimo zajedno i uz put fino ćaskale. Zvala se Paula, bila je antropolog i radila u Muzeju nacije u Limi, sa posebnim interesovanjem za tradicionalnu medicinu. Na kraju obilaska smo se dogovorile da se kasnije nađemo u Agvas Kalijentes da zajedno odemo na ručak. Naime, ona se spuštala peške, a ja sam se ipak odlučila za autobus da sveže oporavljenu nogu ne bih opterećivala više od najneophodnijeg.

Šta reći o Maču Pikčuu? Ništa novo neću reći, ako kažem da je to zaista impresivno mesto. Njegov položaj, veština izgradnje i uklapanja objekata u prirodno okruženje, praktično tajnovitost njegove funkcije, kao i šta se na kraju desilo sa njegovim stanovnicima, sve to doprinosi čaroliji ovog lokaliteta.

Što se tiče njegovog položaja, Maču Pikču se nalazi na 2.430 m nadmorske visine, što je skoro hiljadu metara niže od Kuska. Klima mu je uglavnom suptropska i ima dosta zelenila oko njega. Lokalitet se praktično nalazi na planinskom sedlu, s tim da su sa jedne strane visoke planine sa kojih vodi staza Inka, a sa druge je kameno uzvišenje koje se ističe na standardnim slikama Maču Pikčua i koje se zove Vajna Pikču. Oko Maču Pikčua i Vajna Pikčua vodi oko 400 m duboka klisura kroz koju protiče sveta reka Inka, Urubamba, koja upravo tu oko njih pravi oštru petlju. Osim čekanja na izlazak sunca, jedan od povoda za rani dolazak turista je i mogućnost penjanja na Vajna Pikču. Dnevno se pušta oko 400 posetilaca jer je staza strma i uska. Ja sam već pre incidenta sa nogom odlučila da se neću peti, tako da sam mirno uživala u onome što može da se obiđe po relativno ravnom.

Maču Pikču. Oštro kameno uzvišenje sa desne strane je Vajna Pikču

U suštini se ne zna tačno šta je bilo u Maču Pikčuu. Naravno, postoje razne teorije: od ideje da su tu gajilila hrana do toga da je tu bila letnja palata za vladare Inka, pošto je niža nadmorska visina i drugačija mikro klima u odnosu na Kusko. Takođe se ne zna se ni zašto je lokalitet napušten. I tu postoje teorije da je izbila neka epidemija ili šta već, ali tada bi bilo posmrtnih ostataka po lokalitetu, što nije slučaj, tako da se u suštini ni u vezi sa tim ne zna ništa pouzdano. Inke nisu imale pismo u našem smislu, već su komunicirali preko čvorova koji su se pravili na konopcima, tako da je veoma teško doći do nekih konkretnih saznanja bez pisanih tragova. Mesto je do 1911, kada ga je otkrio Hiram Bingam, bilo potpuno zaraslo u vegetaciju. U međuvremenu je dosta toga raščišćeno, ali se arheološka istraživanja i dalje obavljaju u raznim pravcima oko centralnog lokaliteta.

U okviru lokaliteta postoji nekoliko značajnijih delova. Jedan od njih je Hram Sunca. To je jedina građevina u kompleksu sa oblom osnovom. Hram se nadovezuje na prirodnu stenu koja je ostala unutar njega i koja je služila kao neka vrsta oltara. Ispod ove građevine koja se naziva i Toreon, tj., ispod te stene, nalazi se prirodna malena pećina koju zovu i Kraljevski grob, mada nikakvi posmrtni ostaci tu nisu pronađeni. Ipak, zanimljivo je prići i sa te strane građevine da bi se videla velika veština graditelja koji su koristili prirodne stene, ili ostavljene onakvim kakve jesu ili obrađene, uz na sve to dodate građevinske elemente.

Hram Sunca, Maču Pikču. Sa desne strane su južne poljoprivredne terase, a gore se vidi klisura kroz koju iz pravca Agvas Kalijentes dotiče reka Urubamba.

Kraljevski grob, Maču Pikču. Na vrhu se vidi nadogradnja kamenim blokovima preko prirodne stene što čini Hram Sunca. Na ulazu u malu pećinu vide se stepenice isklesane u kamenu, a desno od stepenica na gore vidi se veoma vešto uklopljen građevinski dodatak

Nedaleko od ovog mesta nalazi se i Hram tri prozora i neki drugi objekti, ali i najsvetije mesto na lokalitetu – Intivatana. To je sveti kamen koji je postavljen u skladu sa stranama sveta i koji se koristio za astronomsko određivanje godišnjeg doba i za razne rituale. Kamen je inače postavljen na vrhu svetog brda i do njega vodi niz stepenica. Da bi iskorenili lokalne tradicije, Španci su po pravilu ta sveta mesta uništavali u svim naseljima. Međutim, kako je Maču Pikču ostao neotkriven do početka 20. veka, ovde je kamen Intivatana preživeo.

Sveto brdo, na vrhu kojeg je Intivana (ne vidi se na slici jer je zaklonjen „kućicom“). Sa desne strane je Sveti trg.

Osim različitih građevina, na lokalitetu se nalazi i Sveti trg. To je jedan lep, ravan i zelen travnjak na kome su lame i alpake mirno pasle. Ovaj trg kao da odvaja ceremonijalni deo lokaliteta od kuća koje su, pretpostavlja se, služile za stanovanje. Treba reći i da sve građevine imaju trapezoidne prozore i otvore koji su služili kao vrata. Što se tiče tehnike gradnje, na nekoliko mesta mogu da se vide ona savršena uklapanja kamenova, ali ima i dosta mesta gde je kamenje slagano uz korišćenje vezivnog materijala.

Maču Pikču: levo je sveto brdo, u sredini je Sveti trg, gore desno je Vajna Pikču, a sa desne strane su objekti korišćeni za stanovanje i još terasa.

Inače, Maču Pikču ima nekoliko potoka i izvora, kao i odlično napravljenu mrežu kanala kojima se voda odvodi sa lokaliteta. Već sam na par mesta pomenula poljoprivredne terase. One su Inkama omogućavale gajenje različitih useva na inače strmim padinama, tako da su dobijali veoma dobre prinose, a i olakšavali lokalno snabdevanje.

Maču Pikču: Južne poljoprivredne terase

I tako se vreme mog obilaska Maču Pikčua približilo kraju. Kao što se vidi sa slika, onog dana kada sam ja otišla u obilazak bilo je dosta oblačnjikavo i to je bio dodatni razlog zašto sam zažalila da nisam iskoristila kartu i prethodnog dana, jer je tada blistalo sunce.

Posle ručka sa Paulom smestila sam se u voz. U vozu sam prisustvovala zanimljivoj stvari. Pošto su turisti već tu i nemaju mogućnost da odu, organizatori prevoza su koristili priliku, pa je bila organizovana folklorna predstava gde je jedan momak odigrao neki ples na lokalnu muziku koja je dolazila sa razglasa. A onda se sa tog istog razglasa čula muzike Madone i Kajli Minog, pa je krenula modna revija proizvoda od alpake – džemperi, šalovi, ogrtači i ostalo.

Kada smo stigli do Kuska već je pao mrak. I dok je voz išao cik-cak i lagano se spuštao ka gradu, mogla sam da uživam u prizorima lepo osvetljenih građevina i svetla na ulicama. Ipak, morala sam da žurim da rano legnem da spavam, jer sam narednog jutra opet ustajala oko 5 da bih uhvatila avion za Limu. Nisam se mnogo premišljala na koji način bih se vratila u glavni grad Perua, pošto smatram da i nisam imala neki ozbiljan izbor: alternativa je bila 35 sati vožnje autobusom!