Solun 2017, 2. deo

Solun se pruža oko zaliva Egejskog mora, ali što se tiče ulica, postoji par većih paralelnih ulica koje pomažu oko orijentacije. Jedna od glavnih je Egnacija za koju je posebno zanimljivo da prati pravac pružanja starog rimskog puta koji je spajao zapadne delove Makedonije sa istočnim i dalje ka Maloj Aziji.

Put koji od autoputa od granice sa Bivšom jugoslovenskom republikom Makedonijom ka Atini (pravac sever-jug) vodi ka Solunu i njegovom centru bukvalno se nastavlja na ulicu Egnacija i u stvari je jako lako doći do centra Soluna. Ova trasa Vas jednostavno uvodi u grad, a sve zahvaljujući Rimljanima koji su je postavili. Paralelna sa ulicom Egnacija, bliže moru je poznata ulica Cimiski. Postoje, naravno, i druge ulice koje su paralelne sa ovima, ali ove dve su nekako glavne.

Tu postoje, svakako, i poprečne ulice i to me sada vraća na priču o Davidovoj crkvi. Jedna od poprečnih ulica ja ulica Agias Sofia koja je u nekim svojim delovima pešačka, a negde idu kola. Negde deluje impresivno, a negde poprilično nezanimljivo. Dakle, da bi se stiglo do Davidove crkve, treba ići ulicom Agias Sofia na gore, samo pravo sve dok se ne dođe do dela gde ulica posle raskrsnice ne počinje da se blago krivi na levo. To deluje kao bleda senka one prostrane, impresivne ulice oko same crkve Sveta Sofija, više kao nekakva lokalna uličica, ali upravo taj deo će Vas dovesti do table koja Vas dalje vodi ka sada već obližnjoj Davidovoj crkvi.

Posle neuspelog pokušaja posete Davidovoj crkvi i predanog rada na memorisanju putanje, spustila sam se do grada. Uz put sam prošla pored nekoliko većih crkava, ali su one popodne bile zatvorene, s tim da se crkva Svete Sofije ponovo otvarala u 18 časova.

Slobodno vreme sam iskoristila da odem na neke kolače. Solun je generalno prepun divnih poslastičarnica i prodavnica slatkiša, pa savetujem da se one sistematski obilaze, jer treba probati različite verzije.

Slatkiši iz Soluna

Slatkiši iz Soluna

Posle ove slatke pauze, vratila sam se da obiđem i crkvu Svete Sofije, posvećene Premudrosti Gospodnjoj.

Crkva Svete Sofije

Crkva potiče iz 8. veka nove ere, ogromna je i ima zanimljivu arhitekturu. Kada se uđe unutra vidi se da ima klasični plan bazilike i galeriju iznad bočnih brodova, dok ispod kupole ima plan grčkog krsta. Poznata je po svojim kapitelima, a u kupoli ima lepo očuvane mozaike iz 9. i 10. veka.

Crkva Svete Sofije

Crkva Svete Sofije, kapiteli na stubovima

Crkva Svete Sofije, centralna kupola

Takođe je bilo zanimljivo videti i iskopine originalnih podova hrama koji mogu da se vide u jednom od bočnih brodova i koji su zaštićeni debelim staklom.

Deo poda u crkvi Svete Sofije

Posle obilaska crkve Svete Sofije pretvorila sam se u ženu sa misijom. Ja jako volim kada u nekom stranom gradu sebi „zadam zadatak“ da tražim nešto što nema baš direktno veze sa turizmom. Tako sam tražila kiosk njihovog GSP-a da bih videla kojim autobusom da dođem do vojnog groblja Zejtinlik. Prethodno sam na internetu tragala za informacijama o lokalnom prevozu, ali mi to nije previše pomoglo, a i trebalo je da kupim kartu za prevoz. Uz malo lutanja i raspitivanja, uspela sam da pronađem kiosk gde nisam baš dobila željene informacije, ali sam dobila mapu (na grčkom), pa sam kasnije, pomoću te mape i mapa na internetu, i daljim kopanjem uspela da ustanovim kako da dođem do željenog mesta.

Narednog dana sam bila spremna da odem na Zejtinlik, srpsko i međunarodno vojno groblje u Solunu. Već sam bila jednom prilikom (pogledati: https://www.svudapodji.com/severna-grcka-2/), ali ovo je tako posebno mesto da apsolutno nije previše ići tamo više puta.

Dakle, koga god da zanima da ovo uradi javnim prevozom, najjednostavnije je da uhvati autobus na liniji 27 u ulici Egnacija u kojoj ova linija staje na nekoliko mesta. Treba ići na autobuske stanice na „severnoj“ strani ulice, tj., hvatati autobus koji ide u pravcu zapada ili ka krajnjoj stanici Stavrupoli. Karte je bolje kupovati na „kioscima“. Ja sam ih kupila na kiosku kompanije za javni prevoz (Oasth), pa ne znam da li ima da se kupe na drugim mestima, ali ova kompanija ima svoj kiosk na Aristotelovom trgu 20-ak metara ispod ulice Egnacija. Karte mogu da se kupe i u autobusu, ali su tada nešto skuplje i treba da imate tačan iznos pošto aparati ne vraćaju kusur. Bilo kako bilo, treba da se siđe na stanici Simanika. Samo slušajte aparat koji priča i/ili gledajte pokretne natpise u autobusu. Oni su na grčkom, ali i na engleskom, pa je jasno pročitati latinični naziv.

Namera mi je bila da kupim neko cveće, ali kada sam tamo stigla, nigde nije bilo prodavnice cveća. Preko puta groblja, postoji radnja sa prigodnim suvenirima za srpske posetioce, ali nisu imali cveće. Na strani ulice na kojoj je groblje, postoji veliki supermarket, ali ni on nije imao cveće. Pa dobro, šta da se radi. Tako sam otišla na groblje. Dok sam se približavala kapeli, videla sam da je neka grupa već tu, pa sam prvo malo obilazila grobove koji okružuju centralnu građevinu.

Srpsko vojno groblje na Zejtinliku

Zatim sam sela na jednu klupu i sačekala da grupa ode. Kosturnici se prilazi sa zadnje strane, pa sam tu i ušla.

Kapela i ulaz u kosturnicu na srpskom vojnom groblju

Svaki put me ovakva mesta jako emotivno pogode. Ova kosturnica je kao hram svim srpskim vojnicima kroz čitavu istoriju.

“Oltar” u kosturnici na Zejtinliku

Posebno Prvi svetski rat i naši poginuli vojnici bude u meni veoma pomešana osećanja. S jedne strane, Srbija je u dva Balkanska rata i u Prvom svetskom ratu (1912-1918) izgubila preko 60% muškog stanovništva, što je imalo nesagledive negativne posledice po raznim osnovama, a s druge strane, ti ljudi su bili tako veliki heroji da ne mogu a da ne pristupam svim ovakvim svetim mestima sa velikim poštovanjem.

Jedan od učesnika Solunskog fronta je i čuvena Milunka Savić čija se fotografija nalazi u ovoj kosturnici (ona je umrla i sahranjena je u Beogradu 1973. godine). 1912. godine, kada je njen brat primio poziv da ide u Prvi balkanski rat, Milunka se ošišala, obukla mušku odeću i umesto svog brata otišla u rat koji je prerastao u Drugi balkanski rat kada je ranjena i tek tada su lekari otkrili njen pol. Ona je odbila da se povuče iz borbe, a ubrzo je kao dobrovoljac postala učesnik i Prvog svetskog rata, gde se takođe isticala. Po nekim izvorima, ona je najodlikovaniji ženski učesnik ratova u svojstvu borca. Odlikovana je između ostalog Zlatnom Karađorđevom zvezdom sa mačevima – dva puta, Medaljom za hrabrost Miloš Obilić i Albanskom spomenicom, ali je dobila i brojna inostrana odlikovanja: Orden Legije časti – dva puta, ruski Krst Sv. Đorđa Pobedonosca i britanski Orden Sv. Mihajla. Osim toga, ona je jedina žena kojoj je dodeljen francuski Ratni krst 1914–1918 sa zlatnom palmom za učešće u Prvom svetskom ratu.

Fotografija Milunke Savić

U hodnicima kosturnice, zanimljivo je videti i mesto obeleženo brojem 5027, na kome je originalno napisano “N.N.” (nomen nescio) sa značenjem nepoznata osoba. Danas je tu dodata fotografija i natpis koji označava da se ipak zna čiji su ostaci tu sahranjeni, a u pitanju je Pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis.

Pukovnik Dimitrijević je bio dosta kontroverzna istorijska ličnost, ali početkom 20. veka i veoma bitna za niz događaja na Balkanu, a i znatno šire. Naime, on je predvodio grupu oficira koji su 1903. godine organizovali zaveru u kojoj su ubijeni Kralj Aleksandar Obrenović i njegova supruga Kraljica Draga. To je dovelo do promene dinastije u Srbiji i na presto su se vratili Karađorđevići. On je takođe bio veoma zainteresovan za ujedinjenje srpskog stanovništva koje je živelo na teritorijama koje su pripadale Austro-Ugarskoj sa maticom, pa je predvodio grupu Crna ruka koja se smatra odgovornom za atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda 1914. godine, što je bio povod za početak Prvog svetskog rata. 1917. godine, posle sudskog procesa, Pukovnik Dimitrijević je streljan u Solunu zbog optužbi da je planirao atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića. Ipak, 1953. godine ova presuda je poništena, a Apis rehabilitovan. Dakle, mada on nije poginuo na samom Solunskom frontu, njegovi zemni ostaci su sahranjeni u kosturnici na Zejtinliku, ali pošto nije bio u milosti Karađorđevića, bilo je rešeno da njegovo ime neće stajati na mestu gde je sahranjen.

Mesto gde su sahranjeni ostaci Pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa

Svako ko ovde dođe, obavezno se susretne i sa Đorđem Mihajlovićem, čuvarem vojnog groblja. Kada sam ja sišla u kosturnicu, on je upravo gasio svetla posle posete grupe, ali kada je video da sam tu, on je ponovo upalio svetla i malo se sa mnom ispričao. Pogledajte njegovu sliku, a i video snimak našeg razgovora i mog obilaska kosturnice.

Čuvar groblja na Zejtinliku, Đorđe Mihajlović

Posle posete groblju, otišla sam i na jedan mini sajam maslina i lokalnih proizvoda. Naime, dok sam stajala na aerodromu prilikom dolaska iz Beograda i čekala autobus za grad, videla sam nekakvu reklamu za Drugu gurmansku izložbu. Ne bih ja lenja i zapisah adresu sajta, a onda sam to i potražila kada mi je bilo zgodno. Ispostavilo se da mini sajam traje 3 dana, baš u vreme kada sam ja bila u Solunu, pa sam rešila da odem. I za to sam vežbala korišćenje javnog prevoza u Solunu i to sam super uradila. Izašla sam na stanici na kojoj je trebalo, ali onda ipak nisam imala pojma gde sam. Jasno je bilo da sam negde relativno blizu mora, ali u delu gde je luka, a istovremeno sam bila značajno van centra. Videla sam neke nove, moderne poslovne zgrade, ali i stare, napuštene fabrike koje su potpuno bile u fazi propadanja. Osvrtala sam se i ništa nisam videla što bi mi ukazalo gde se izložba održava. Videla sam jednu benzinsku pumpu i krenula da se vraćam ka njoj da bih tu pitala, ali sam onda spazila veliki plakat sa druge strane ulice i otišla na tu stranu.

Plakat za Drugu gurmansku izložbu

Zgrada u kojoj se održavala Druga gurmanska izložba

Izložba, tj., mini sajam se tu i održavao. Ušla sam u tu staru, ali sređenu zgradu i videla veliki broj stolova na kojima su izlagači prikazivali svoje proizvode. Bilo je tu maslina, maslinovog ulja, proizvoda od maslinovog ulja, meda i proizvoda od meda, suvog voća, džemova, čatnija, čokolade...

Eksponati na Drugoj gurmanskoj izložbi

Svašta sam probala. Možda bi bilo bolje da nisam ručala. Šalu na stranu, bilo je nekih posebno divnih i ukusnih proizvoda. Međutim, maslinovo ulje, ma kako da je divno mirisalo, nisam ni pomišljala da kupim, jer je trebalo avionom da se vraćam kući, pa nisam bila rada da pakujem flašu u kofer. Bilo je tu i divne medovine koju sam probala, ali sam odustala od kupovine iz istih razloga kao i u slučaju maslinovog ulja. Zato sam kupila slatko od smokava. Pravo domaće, a ne ono što se kupuje u grčkim supermarketima i koje ne volim. Kupila sam i neki džem od gorke pomorandže sa semenkama kumina, jer mi se jako dopao kada sam ga degustirala. Ali ono što mi se najviše dopalo bile su divne, mesnate zelene masline punjene korom od pomorandže. Apsolutno predivno! Ako idete u Grčku, na Halkidiki, potražite ih, svratite do proizvođača i nećete se pokajati. Kompanija je Imperial Olives i nalazi se u mestu Poligiros.

Štand sa maslinama na Drugoj gurmanskoj izložbi

Posle gurmanske pauze na sajmu, vratila sam se u centar grada i uputila ka Beloj kuli da bih je posetila. Ipak, pre dolaska do kule, u jednom obližnjem kafeu primetila sam jednog izuzetno lepog tipa. Da mi nije bilo neprijatno piljila bih sa divljenjem u njega. Vrteći se tu da bih fotografisala, par puta sam ipak preletela pogledom preko njega i to me je vratilo nekoliko decenija unazad.

Ovaj lepi mladić podsetio me je na detinjstvo. Jedna od mojih prvih „ljubavi“ bio je jedan student dok sam ja još bila devojčica od 10-ak godina. Bilo je to na moru gde sam ja bila sa bratom i roditeljima, a on je svratio da bi posetio svoju mamu koja je tu radila. Imao je dugu kosu, kratku bradu, ali je ono što je bitno da je obraćao izvesnu pažnju na mene i pričao sa mnom (mladići obično ignorišu devojčice) i za moje maleno dečje srce on je bio – neopisivo divan! Još se sva raznežim kada ga se setim, mada sam sigurna da ga ne bih prepoznala kada bih ga videla. Ali emocija je ostala i bledo sećanje na mušku lepotu tipa Če Gevara. Aaaaaah...