Solun 2017, 1. deo

Nekako je ovaj put u Solun krenuo potpuno slučajno i neplanirano. Dok sam se bavila svojom posetom Parizu, dobijem obaveštenje od jedne avio kompanije da će mi neke milje propasti ako ih ne iskoristim do kraja tog meseca. Bilo mi žao da mi nešto propadne. Ja generalno ne volim da bacam stvari ako one još za nešto mogu da se iskoriste. Tako i ovo. Imaš nešto, a onda pustiš da ti to propadne. Gre’ota! Onda ja slučajno pogledam bilten te avio kompanije i uočim Solun na spisku destinacija, pa mi se upali lampica. Zatim sam pozvala njihov korisnički servis, pa se ispostavi da je za povratnu kartu potrebno baš onoliko milja koliko ja imam i – eto! Odlučim se ja na brzaka da krenem u Solun.

U Solunu sam bila u par navrata, ali uglavnom vrlo kratko, dan-dva. Poslednji put kada sam bila htela sam da odem u Arheološki muzej, ali je bila zima, kratki dani, nema turista, pa se tako i muzej zatvarao ranije i onda ga nisam posetila. A taj muzej je na ozbiljnom glasu kao sjajno mesto koje se ne sme propustiti. Uostalom i sam Solun je na Listi svetske baštine koju vodi UNESKO, tako da 3-4 dana koliko sam sada posvetila ovom gradu uopšte nije bilo previše. Naprotiv, na kraju sam ostala sa utiskom da ima još puno toga što može da se obilazi, a i dodatno da je to divan grad za uživanje i opuštanje.

Šetalište u centru pored Egejskog mora

Solun je pre oko 2300 godina osnovao Kasander, vladar Makedonije iz perioda Aleksandra Velikog. Mada je i njemu Aristotel bio učitelj kada i Aleksandru Makedonskom, Kasander nije išao u pohode po Aziji, već je učvršćivao svoj položaj u Makedoniji gde se proglasio za kralja (vladao od 305 do 297. godine pre nove ere). Bio je to jedan nemilosrdni vladar koji je želeo da bude „kalif umesto kalifa“, pa je redom zatočio, pa ubio, prvo Olimpiju, majku Aleksandra Makedonskog, onda Roksanu, ženu Aleksandra Makedonskog, zatim i Aleksandra IV, sina Aleksandra Velikog, a za svaki slučaj i Herakla, navodnog nezakonitog sina Aleksandra Velikog. Tek toliko da bude siguran da mu se niko neće pojaviti jednog dana na vratima i reći „Hej, pa ja bi u stvari trebalo da budem kralj!“ Ali, da bi se osigurao u slučaju da nekome ikada i padne na pamet da posumnja u njegovu legitimnost, a pogotovo u legitimnost njegovih potomaka, on se lepo oženio polusestrom Aleksandra Makedonskog, čime je osigurao „kvalitetnu“ krv svojih naslednika. Nije mu to sve baš mnogo pomoglo. Veoma brzo se i njegova loza ugasila.

Ipak, ostalo je i nešto lepo iza njega. To je grad koji je on osnovao na obali Egejskog mora i nazvao po svojoj, nadajmo se, voljenoj supruzi, Aleksandrovoj polusestri Tesaloniki. Ovo je izvesno kao istorijski podatak, ali je zanimljivo da još uvek nije pronađena nijedna statua, nijedan podatak koji bi potvrdili tačan izgled ove kraljice, tako da misterija o njenom liku i dalje traje, ali je grad koji nosi njeno ime veoma lep, pa možemo da se igramo i zamišljamo da je i Tesalonika bila veoma lepa žena.

Solun je u vreme rimske vladavine bio jedan od najznačajnijih centara, a kada je Konstantin Veliki razmatrao gde će da uspostavi glavni grad istočnog dela Rimskog carstva, Solun je ušao u uži izbor. Mada nije postao glavni grad onoga što će vremenom prerasti u Vizantiju, Solun je bio potpuno nezaobilazan kroz istoriju koja je ovde sveprisutna, jer je puno toga i danas moguće videti na njegovim ulicama i u njegovim muzejima.

Krovovi Soluna i Rotonda

Proleće 2017. godine je u Beogradu bilo veoma kišovito i često prilično sveže. Ja sam u Solunu boravila početkom maja i to je bilo idealno. Temperatura je bila oko 28 stepeni, ali još nije bilo letnje žege, tako da sam uživala u divnom plavom nebu i toploti koja je ipak često nametala potrebu da napravim neku pauzu da bih se osvežila. Uvek je dobro imati dobar izgovor.

Za smeštaj tokom ovog boravka u Solunu, odlučila sam se za stan koji sam iznajmila u centru i to je bilo veoma dobro. Osim dobrog položaja, stan je imao i divnu prostranu terasu, tako da sam izuzev tokom spavanja sve ostalo vreme koja sam boravila u stanu u stvari bila na toj divnoj terasi.

Čim sam se smestila u stan, ostavila stvari i malo osvežila, izašla sam i obližnjom ulicom Cimiski otišla do Aristotelovog trga, podsećajući se uz put raznih mesta i ulica. Nekako smatram da je lepo početi obilazak grada od tog polukružnog i impresivnog trga koji sa jedne strane izbija na more, a sa druge preko široke prostrane ulice istog imena vodi ka ulici Egnacija. Ipak, nisam se tu puno zadržavala, ostavivši za neki drugi dan da sednem u neki od brojnih kafea/restorana i uživam.

Aristotelov trg

Odmah sam se spustila do mora koje je bilo uzburkano jer je duvao vetar, ali je bilo divno šetati i uživati u suncu, moru i ideji o tome da sam na mini odmoru. A onda sam postala svesna da sam i ogladnela. Pored mora i šetališta vodi ulica, Avenija Nikis, koja je puna vozila. Nasuprot moru i šetalištu, sa druge strane ulice, ide trotoar i zgrade u čijem se prizemlju po pravilu nalaze kafei i restorani, i oni su svi bili prepuni. Stiče se utisak da je u aveniji Nikis večito saobraćajna gužva, ali je ipak za svaku preporuku da se sedne u neko od tih mesta i da se popije ili pojede nešto uživajući u pogledu. Kada sam krenula iz Beograda, rekla sam sebi da mi je cilj ovog boravka u Solunu da odem u Arheološki muzej i da gledam u pučinu. E, pa ti restorani i kafei su savršena mesta upravo za ovo drugo.

Avenija Nikis i Bela kula

I tako sam ušla u jedan od njih, a izabrala sam ga jer je imao i gornji sprat, pa sam htela da imam nešto bolji pogled. Mislila sam da pojedem samo nešto malo i slano, pa sam naručila jedno predjelo i salatu, ali se ispostavilo da je to ogromna količina hrane. Prvo sam se iznenadila, pogotovo što su mi oba doneli u isto vreme, ali sam onda shvatila i da sam gladna, tako da sam se fino bacila na jelo koje je bilo sasvim dobro. S druge strane, mislim da bi bilo dobro i da sam jela u bilo kom drugom restoranu. Generalno gledano, ja se retko palim na restorane i jela, jer u stvari najviše volim ono što ja napravim. Mislim da je kod mene to možda i „genetski“. Naime, moj tata je bio vrhunski ugostitelj i mada je redovno imao pristup hrani koje su pripremali neki od najboljih kuvara bivše Jugoslavije, on je apsolutno uvek najviše voleo hranu koju je pravila moja mama. Ne mislim nužno da je moja mama rang vrhunske profesionalne kuvarice, već više da je mom ocu restorana bilo preko glave i da je najviše voleo da jede u kućnoj atmosferi. E, tako nekako i ja. Restorani su mi bili nešto normalno od malena, pa mi odlazak u restoran nije baš neki vrhunski provod. Skoro uvek mi veći utisak može ostaviti mesto u kojem sam, ljudi sa kojima sam, trenutak u mom životu, doživljaji... Ali, takođe ostaje i da nisam jela kod najboljih kuvara na svetu, pa ako mi se bude pružila prilika za to, možda ću i da promenim mišljenje.

Posle te rane večere sam još malo šetala pored mora, otišla do Bele kule, a zatim se u jednom širem luku vratila do stana. Taman da se fino odmorim i rano legnem.

Šetalište u centru pored Egejskog mora

Narednog dana sam isplanirala da odem u Arheološki muzej. To je jedno od nezaobilaznih mesta koje obavezno treba posetiti kada se dolazi u Solun. U širem regionu oko Soluna su se kroz istoriju smenjivale velike civilizacije i one su sve ostavile brojne tragove. Neki od tih tragova nalaze se u Arheološkom muzeju i oni su tu izloženi na svetlost dana kako bi njihova lepota i dalje oduševljavala ljude svojim antičkim sjajem.

Krater iz Dervenija, Arheološki muzej u Solunu

Mislim da je dobro znati da kada se kupuje ulaznica za muzej može da se kupi i zbirna karta koja traje 3 dana. Košta 15 evra, a sa njom može da se uđe i u odličan Vizantološki muzej, u Belu kulu, na Rimski forum i u Galerijevu palatu. Doduše ovo poslednje nisam uspela da obiđem, pa pričam napamet. Dosta sam lutala kada sam pokušavala da nađem mesto u koje mogu da uđem sa tom kartom, a onda se ispostavilo i da je zatvoreno. U vezi sa tim mi se čini problematičnim, a i čudnim, da u Solunu, drugom gradu po veličini u turističkoj Grčkoj, nema pravog turist biroa, sa informacijama i mapama koje se daju turistima. Ja jako volim ta mesta, jer po pravilu mogu da se pojavim sa jasnim pitanjem i da dobijem jasan odgovor. Pretraga preko interneta često zna da se pretvori u potragu za iglom u plastu sena.

Ipak, bila sam veoma zadovoljna posetom Arheološkom muzeju u Solunu koji nije mnogo veliki, ali je veoma zanimljiv. Tu mogu da se vide eksponati iz praistorije, divna keramika, impresivan zlatni nakit, sjajni mozaici, čuveni Krater iz Dervenija (Derveni je arheološki lokalitet blizu Soluna), kao i Papirus iz Dervenija koji važi za najstariju evropsku “knjigu”, a takođe i brojni sarkofazi koji su izloženi u aleji oko muzeja.

Posebna zanimljivost za posetioce iz Srbije leži u činjenici da u Arheološkom muzeju u Solunu može da se dobije besplatna brošura o stalnim postavkama na srpskom! Ima ih naravno i na drugim jezicima, ali je velika retkost ovo naći na našem jeziku.

U neposrednoj blizini Arheološkog muzeja, nalazi se i sjajan Vizantološki muzej. On ima izuzetno lepo organizovane postavke i apsolutno vredi da se poseti. Mada Solun nije bio izabran za glavni grad velikog carstva u nastajanju, on je ipak bio veoma važno sedište ove regije, pa je samim tim u njemu bilo moguće pronaći veoma bitne istorijske i umetničke predmete iz vizantijskog perioda. Dobar izbor tih eksponata može da se vidi u ovom muzeju.

Detalj iz Vizantološkog muzeja u Solunu

Posle posete muzejima, rešila sam da se prošetam. Plan mi je bio da idem sve do starih zidina, ali sam uz put naišla na divnu prodajnu izložbu cveća i biljaka za rasad. Pošto sam u Solun došla avionom, naravno da nisam imala nikakvu nameru da bilo šta kupujem od eksponata, ali je bilo divno uživati u bojama koje su bile posebno naglašene zbog blistavog sunca.

Prodajna izložba cveća

Pravac u kojem sam se uputila nije bio ni malo lak, pošto sam išla uzbrdo do zidina. Prve zidine na uzvišenju iznad grada potiču još iz helenističkog doba, ali su dograđivane kasnije, u vizantijskom periodu, i pod Turcima. Dok sam došla do gore, postalo je značajno toplije i ja sam se dosta umorila, ali je vredelo zbog divnog pogleda koji se pruža odande. S druge strane, postoji i autobus br. 23 koji vozi do zidina.

Zidine

Pogled ka Egejskom moru

Kada sam došla do vrha, prvo sam napravila finu pauzu u jednom od restorana odakle se pruža zaista divan pogled prema gradu i moru. Na vrhu restorana je velika natkrivena terasa i to je idealno mesto za opuštanje. Posle finog osveženja krenula sam dalje da hodam paralelno sa gornjim zidinama, ali malo ispred, malo iza njih, tj., vijugala sam kao zmija oko njih koristeći različite kapije na koje sam nailazila. U nekim delovima pored zidina postoje samo travnjaci ili mali parkovi, ali se povremeno na njih naslanjanju stambeni objekti.

Simbioza starih zidina i novih prostora za stanovanje

U jednom trenutku sam se odvojila od zidina i krenula da se spuštam otprilike u pravcu Davidove crkve koja ima veoma bitan mozaik iz 5. veka nove ere. Te uličice su potpuno divne. Negde sam se spuštala stepenicama, a negde povremeno veoma strmim ulicama. Kuće pored kojih sam prolazila su često bile izuzetno lepe, sunce je sijalo, nebo bilo divno plavo, bilo je prijatno toplo, a sve to je bilo začinjeno divnim mirisima koje sam povremeno osećala i za koje je bilo jasno da dolaze od rascvetale vegetacije kojom obiluju ove ulice. Veći deo tih biljaka nisam prepoznala, ali sam povremeno viđala jasmin, a to je zaista posebno lep miris. Skoro da ne može bolje da bude od toga.

Vegetacija na brdima Soluna

Uličice koje vode do Davidove crkve su potpuno isprepletane i kada sam konačno došla do crkve jednim uskim prolazom kojim samo pešaci mogu da prođu, ona je bila zatvorena. Svi znaci su bili samo na grčkom. Ja relativno dobro znam da čitam grčki (mada ništa ne razumem), pošto mu on za mene nekako dođe kao kombinacija ćirilice i latinice uz neke specifične znake, od kojih se nekih sećam iz matematike. Kad se sve to spoji, onda mogu da razaznam nazive ulica, crkava i slično. Dosta pomaže, ali ovde, kod Davidove crkve, ništa nisam razumela, a pogotovo mi je bilo bitno da nije bilo brojeva koji bi pokazivali kada je radno vreme.

Uzgred, nama koji poznajemo ćirilicu relativno je lako da savladamo ovako grubo baratanje natpisima na grčkom. S druge strane, za Engleze grčki je isto što i za nas „španska sela“ – to je nešto o čemu se nema pojma.

Pošto sam čvrsto rešila da ipak posetim crkvu, prvo sam pomislila da će biti otvorena u nedelju pre podne i time je bilo rešeno pitanje kada. Što se tiče pitanja gde, spuštajući se od crkve ka centru, stalno sam se osvrtala da bih zapamtila prizore i da bih je lakše pronašla kada se budem vraćala odozdo. A onda sam lagano shvatila i da je u stvari veoma lako doći do nje.