Severna Grčka, 2006, 1. deo

Čuveni planinar, a pre svega divan čovek, Krsto Žižić, Žiža, kako smo ga zvali svi koji smo zahvaljujući njemu videli i upoznali toliko predivnih planinskih predela Balkana, redovno je svake godine, polovinom septembra, vodio grupu u severnu Grčku. Ja sam iz ko zna kog razloga godinama uspevala da ne odem na tu turu, ali sam se na svu sreću 2006. godine dovoljno dobro organizovala da sam se pridružila povećoj grupi koja je išla na ovaj put u trajanju od nekih 10-ak dana. Tura je podrazumevala penjanje na Olimp i septembarsko letovanje na obali, uz jednodnevni izlet do Meteora, ali je najvažniji povod bio redovno obeležavanje godišnjice proboja Solunskog fronta uključujući posetu Kajmakčalanu, vojnom groblju Zejtinlik u Solunu i prisustvovanje svečanosti kod Memorijalnog spomen obeležja u Polikastru.

Prvo odredište na našem putu bila je poseta Kajmakčalanu. To je najviši vrh planinskog lanca Voras (tako ga zovu Grci, a Makedonci ga zovu Nidže) sa visinom od 2521 m i on se nalazi na samoj granici između Grčke i Makedonije (Bivša jugoslovenska republika Makedonija). Na obroncima planine nalaze se i tereni na kojima se zimi skija, što u septembru može da se zaključi po postojanju žičare. Tako nas je autobus, posle noćne vožnje direktno iz Beograda, rano ujutru dovezao do mesta gde se nalazi početak žičare i dokle je vodio asfaltni put. Posle kraće pauze, odatle su planinari krenuli peške ka vrhu Kajmakčalan.

Padine planina Voras

Sam vrh se nalazi u okviru graničnog područja i nije predviđeno da se tu tek tako šetka, pa je Žiža za početak još iz Beograda morao da pošalje spisak učesnika akcije grčkoj vojsci koja obezbeđuje taj deo, a par pripadnika vojnih graničara je i pratio grupu koja je išla na vrh. Oni su grupu pratili nekim manjim terenskim vozilom koje je pozadi imalo kabinu. Pošto u periodu od par godina pre odlaska na Kajmakčalan nisam bila mnogo aktivna kao planinarka, a imala sam i nekih zdravstvenih problema, kondicija mi je bila veoma loša. Krenula sam peške sa grupom uz veoma strmu padinu, ali sam brzo odustala i kada je vojno vozilo prolazilo pored mene, zamolila sam grčke vojnike da, osim par planinara koji su već bili u kabini, povezu prema vrhu i mene. To se na kraju ispostavilo kao sjajna stvar jer sam tako bila među prvim posetiocima, pa mi je to omogućilo da neke stvari vidim i fotografišem bez puno ljudi. Takođe sam se i u kosturnicu spustila prva, što je bilo bitno jer tako nije bilo gužve.

Kajmakčalan je vrh na kojem se 1916. godine odvila bitka između srpske i bugarske vojske. Čitav taj potez bio je deo Solunskog fronta i u ovom sektoru Bugari su držali vrh, a Srbima je bio zadatak da taj vrh osvoje. Pripreme su krenule 12. septembra, a napad je započeo 16. septembra 1916. godine. Bilo je tu dosta povuci-potegni, ali su krajem meseca i uz velike žrtve Srbi uspeli da dobiju bitku.

Devedeset godina kasnije, tačno 16. septembra, vozilo je par nas ostavilo ispod samog vrha i taj poslednji deo je ipak morao da se prođe peške, a ja sam opet bila u situaciji da sam ostajala bez daha zbog strme padine kojom sam se pela. Tu po čitavoj čistini na kojoj raste samo trava još uvek mogu da se vide ostaci rovova, kao i zarđali ostaci bodljikave žice preostale iz Prvog svetskog rata i to me je samo podsetilo na sva ta dešavanja koja su svoj vrhunac ovde dostigla u septembru 1916. Kao što sam rekla, zadatak srpske vojske bio je da osvoji vrh dok je na vrhu bila bugarska vojska. Osećala sam se gotovo posramljeno jer mi je bilo toliko teško da se praktično turistički penjem uzbrdo, dok su moji preci morali da savladaju tu istu strminu pod žestokom paljbom bugarske artiljerije. Završno osvajanje vrha desilo se 30. septembra i za srpsku vojsku je to bio veoma emotivan trenutak jer je u to vreme tu bila granica između Grčke i Kraljevine Srbije, pa je osvajanje vrha sa čije druge strane je praktično bila teritorija Srbije simbolizovalo konačni početak “povratka kući”, pošto je 1915. godine pred napadima nemačkih i austrougarskih snaga kompletna vojska bila primorana da napusti zemlju da ne bi kapitulirala.

Bodljikava žica stara 90 godina

Na samom vrhu se danas nalazi mala spomen-kapela posvećena sv. Iliji. Ona je u dosta rasturenom stanju, ali to nije ni čudo jer su prošle mnoge godine, svašta se desilo u međuvremenu, a i nije na zgodnom mestu da bi je neko redovno obilazio i održavao.

Spomen kapela sv. Ilije na Kajmakčalanu

Ograda oko platoa na kojem se nalazi kapela napravljena je od ostataka artiljerijske municije, kao i od upletene bodljikave žice.

Ograda oko kapele sv. Ilije na Kajmakčalanu

Kada se uđe u samu kapelu, ima se utisak velike zapuštenosti, pod je razvaljen, pa su preko stavljena nekakva drvena vrata (barem je sve to tako izgledalo 2006. godine). U dnu se nalazi sto na kojem su bili poređani darovi koje je neko tu ostavio, bilo je i venaca, a čitav zid nasuprot ulazu bio je prekriven ikonama. Ipak, jedna od najvrednijih stvari koja može da se vidi jeste bela mermerna urna koja se nalazi sa desne strane od ulaza.

Urna u kapeli sv. Ilije

U ovoj urni se nekada nalazilo srce Arčibalda Rajsa, velikog prijatelja srpskog naroda. Arčibald Rajs (1875-1929) bio je nemačno-švacarski kriminolog, forenzičar, a takođe je predavao i na Univerzitetu u Lozani. 1914. godine došao je u Srbiju na poziv srpskih vlasti kako bi istraživao zločine austrougarske vojske nad civilnim stanovništvom. Došao je, zaljubio se u Srbiju i Srbe, i ostao sa njima do svoje smrti u Beogradu, 1929. godine. Po njegovoj izričitoj želji, srce mu je stavljeno u urnu i doneseno na Kajmakčalan, a telo mu je sahranjeno na Topčiderskom groblju u Beogradu. Vremenom je srce iz urne nestalo i mada ima više različitih priča i pretpostavki o tome šta se zaista desilo, najverovatnija verzija je nestalo u toku Drugog svetskog rata kada su ovaj deo ponovo zаuzela bugarska vojska.

Urna je ipak preživela i na njoj stoji ugravirano:

“Ovde u ovoj urni, na vrhu Kajmakčalana
zlatno srce spava,
prijatelj Srba
iz najtežih dana,
junak pravde, istine i prava,
Švajcarca Rajsa, kom’ nek je slava.”

Takođe je ugraviran i datum njegove smrti – 8. avgust 1929. godine.

Urna u kojoj se nalazilo srce Arčibalda Rajsa

Kada se izađe iz kapele, niz padinu se vidi kameni kvadar kao sanduk, okružen stubićima. Tu se nalazi kosturnica srpskih vojnika koji su poginuli na Kajmakčalanu. Odnosno, deo zemnih ostataka je prenesen u Solun na vojno groblje na Zejtinliku, a deo je prikupljen ovde. Na kamenom platou koji okružuje kvadar nalazi se četvrtasti ulaz u kosturnicu koji ima poklopac i kada se taj poklopac pomeri, može metalnim merdevinama da se spusti unutra.

Kosturnica na Kajmakčalanu

Kosturnica na Kajmakčalanu, sa pogledom ka spomen-kapeli sv. Ilije

Kao što sam pomenula, do kosturnice sam stigla prva sa još jednom planinarkom, pa smo zajednički pomerile poklopac i jedna pa druga se spustile unutra.

Kosturnica na Kajmakčalanu

Kosturnica na Kajmakčalanu

Doživljaj jeste specifičan i zbog samog mesta i njegove prirode, ali i zbog svesti o tome da su tu ostaci herojskih predaka mog naroda, a bitka na Kajmakčalanu se smatra jednom od najsvetlijih pobeda koje je ostvarila srpska vojska. Ipak na finalni povratak u svoju domovinu i svoje domove, srpski vojnici su morali da čekaju još dve godine, jer je Solunski front probijen tek u septembru 1918. godine.

Mi koji smo turistički obišli ovo mesto, posle okupljanja spustili smo se do autobusa, a zatim i do jednog letovališta gde smo bili smešteni tokom nedelju dana. Ozbiljni planinari su to vreme iskoristili da bi se popeli na Olimp, dok sam ja sa svojim prijateljima šetkala po ravnim delovima Grčke. Ipak, to je bila i prilika da se ode u jednodnevnu posetu čuvenim Meteorima.

Meteori je naziv za grupu manastira na severu Grčke, u regionu Tesalija. Kod mesta Kalambaka, nalazi se veoma neobična geološka formacija gde ogromne stene, nalik na stubove, izviru iz okolne vegetacije i čine prelaz od ravnice ka planinskom masivu. U 11. veku su prvi pustinjaci počeli da žive u pećinama koje mogu da se nađu u okviru ove formacije, a zatim su vremenom na njihovim vrhovima sagrađeni manastiri. Dugo vremena su ti manastiri bili dostupni samo pomoću merdevina ili korpe koji su mogli da se povuku u manastire kada se ne bi koristili čime bi se obezbedila potpuna nedostupnost i privatnost manastira. Danas do svih manastira može da se dođe asfaltnim putem, odnosno, nekima može da se približi tim putem, a zatim stepenicama usečenim u stene da se popne do ulaza.

Manastir sv. Stefana, Meteori

U 15. i 16. veku ovde je postojalo aktivna 24 manastira, da bi taj broj pao na samo četiri u drugoj polovini 20. veka, ali je danas aktivno 6 – manastir sv. Stefana, manastir sv. Trojstva, manastir Rusanu ili sv. Varvare, manastir Varlaam, manastir Veliki Meteor i manastir sv. Nikole. Neki su muški, a neki su ženski manastiri. Manastiri su veoma tradicionalni, što znači da kada čovek hoće da ih poseti treba da bude pristojno obučen i u skladu sa tradicijom, drugim rečima, nema golih ruku i nogu, već treba poneti odeću sa dugim nogavicama, ili duže suknje, i dužim rukavima. Za one koji to zaborave, manastiri nude uslužne komade kojima posetioci mogu da se ogrnu. Takođe treba imati u vidu i da manastiri nisu otvoreni svi svakog dana i po čitav dan. Kada se planira poseta, može da se pogleda raspored kada je koji manastir otvoren da bi se napravio eventualni izbor, a ako se ima vremena, lepo bi bilo i da se odsedne u jednom od brojnih hotela u Kalambaki, pa da se manastiri obilaze u par dana.

Manastir sv. Trojice, Meteori

Manastir Rusanu, Meteori