Santa Kruz, Sukre i Potosi, gradovi na tri sprata (Peru i Bolivija, leto 2005. godine), 1. deo

Do Santa Kruza sam letela preko Koćabambe i oba leta su fino prošla. Pre nego što sam se rastala od Duranovih na aerodromu u La Pazu, Gustavo mi je rekao da je pre neki dan zvao Felipea, svog druga koji živi u Santa Kruzu, pa mu je pomenuo da ću ja ovih dana doći, ali nije tačno znao kada. Zato mi je pred rastanak dao njegov broj telefona i rekao mi da mu se javim sa aerodroma.

Ja sam se do sada već navikla na njihove spontane izlive srdačnosti i spremnosti da pomognu, pa sam tako i uradila. Kad sam sletela u Santa Kruz, pozvala sam Felipea, objasnila sam mu gde sam i da ću minibusom doći do centra, ali da ne znam gde će ovaj da me ostavi, a on mi je rekao da sedim tu gde jesam na aerodromu i da će doći po mene. Zaista su ovi ljudi ovde neopisivo sjajni!

I tako je Felipe došao po mene, a onda smo otišli kući kod njega i razglabali do 2 sata po ponoći! Narednog dana sam duže spavala da bih došla k sebi, a onda sam upoznala i čika Maria (Felipeovog tatu), pa smo svi zajedno doručkovali. Posle smo svo troje otišli u šetnju po gradu.

Santa Kruz se nalazi u tropskom delu Bolivije. Čitav ovaj kraj je pretežno ravničarski i to je bogati deo Bolivije. Ima nafte, gasa, ali se uveliko gaje soja i drugi usevi. Zbog velike razlike u bogatstvu i ekonomskoj razvijenosti, ovi tropski, istočni delovi Bolivije žele da se otcepe od planinskog siromašnog dela. U popularnoj kulturi bitan je podatak da je upravo ovom okrugu, na nekih 300 km od Santa Kruza u selu La Igera, ubijen Če Gevara.

Trg 24. septembar, Santa Kruz

Ja sam sa svojim domaćinima otišla do reke Pirai i izletničkog dela, gde smo otišli i na ručak. Prostrano korito reke Pirai je većim delom bilo suvo, ogoljeno i samo je uska reka proticala duž njega, ali su mi rekli da se negde 1980-ih izlila i poplavila pola Santa Kruza. Druženje je bilo fino i prijatno, ali mi je bilo i drago kad smo se posle vratili kući radi popodnevnog odmora.

Korito reke Pirai, Santa Kruz

Posle smo Felipe i ja otišli u zoološki vrt koji mi je preporučila Virhinija. Bilo je dosta latinoameričkih životinja i to je bilo zanimljivo, pod uslovom da volite da vidite životinje iza rešetaka. Posebno mi je bilo drago da vidim jaguare i prelepi su, ali me je zato užasnulo kad sam videla kako posetioci hrane životinje. Oni su naime životinjama nudili ne samo kokice i razne gluposti, već i plastične čaše i flaše sa nekim hemikalijskim drečavo roze sokom. Grozno!

Nakon posete zoo vrtu, vratili smo se kući i prvo odgledali neki brazilski film koji je bio odličan. Posle smo se Felipe i ja opet raspričali, ali ovaj put samo do ponoći. Zanimljivo je bilo što mi je ispričao da se on i Gustavo znaju iz škole u La Pazu dok je Felipe tamo živeo. Naime, Felipeov otac je iz Čilea i on je poslom došao u La Paz, pa sa njim i Felipe dok je još bio dete i tada je sve bilo u redu. Kasnije su se preselili u Santa Kruz i od tada se Felipeu pojavio veliki problem sa zdravljem kada ide na velike visine, tako da u stvari to i izbegava. Rekao mi je da se tek treća generacija koja živi na velikim visinama u potpunosti navikava na te specifične uslove.

Narednog dana sam se probudila rano da bih išla u Samaipatu i El Fuerte. Prvo sam taksijem otišla do mesta sa kojeg polaze trufiji za Samaipatu. Trufi je inače naziv za linijski taksi. Ovi taksiji pokrivaju tu razdaljinu od 150 km i to dosta jeftino (malo iznad 3 dolara po osobi), ali treba da se čeka da se kola napune, a to znači 4 putnika. Pošto nisam znala lokalne običaje, prvo sam strpljivo sedela i čekala, ali sam posle izvesnog vremena odustala od čekanja, pa sam ponudila da platim i za osobu koja nam je falila što je značilo da sam se ozbiljno otrošila plativši skoro 6 i po dolara za 150 km vožnje.

Predeli kroz koje smo se vozili su bili veoma lepi. Za razliku od onih visina sa kojih sam se spustila, ovde je bilo dosta drveća. Ipak, ono što mi je najviše ostalo u sećanju od te vožnje bila su sama kola. Ja sam sedela pozadi, iza vozača, i kako sam gledala ka napred shvatila sam posle nekog vremena da je napred nešto čudno. Malo sam se zagledala i onda shvatila šta je bilo u pitanju – sve je bilo naopačke! Kompletna kontrolna tabla nalazila se na strani suvozača. Kad sam se nagla preko ramena vozača, videla sam da kod njega nema nikakvih pokazatelja, a volan je bio izvučen na vrh neke šipke. Ja sam iskazala svoje čuđenje, a onda su mi objasnili da uvoze polovna, i jeftina, kola iz Japana, ali pošto se u Japanu vozi sa leve strane, čitava unutrašnjost kola je prilagođena tome. Kada se kola dovezu u Boliviju, oni ostave kontrolnu tablu tamo gde jeste, sa desne strane, a pedale i volan prebace na levu stranu gde sedi vozač.

Trufi me je dovezao do mesta Samaipata, ali sam ja u stvari išla do arheološkog lokaliteta El Fuerte. Zanimljivo je bilo da mi je lokalni taksista naplatio više da me preveze nepunih 10 km do El Fuertea nego što sam platila trufisti za dvoje ljudi!

El Fuerte znači utvrđenje na španskom. U stvari je u pitanju stena, ogoljeni vrh brda. To je jedino od okolnih brda koje ima tu kamenu “ćelu”. Ta stena je veličine oko 160 x 40 m kada se gleda odozgo. Uopšte se ne zna koja je civilizacija još pre Inka ovo mesto koristila kao svoje svetilište, ali je stena skroz naskroz izrezbarena i sva je reljefasta. Ima geometrijskih šara, stepenica, terasa i niša, a na vrhu su dve potpuno paralelne linije.

El Fuerte

El Fuerte

Pošto se kao i u slučaju nekih drugih mesta koje sam već obišla ne zna čemu je to realno služilo, postoji teorija i da je ovo bilo mesto za sletanje NLO-a. S obzirom koliko je zaista neobično, stvarno deluje kao da nije sa ove planete. Kasnije su u ove krajeve na kratko došle Inke i doradile su stenu, ali se i dalje ne zna mnogo više o njoj. Vide se reljefi puma, jaguara, zmija i drugih životinja. Postoje terase za sedenje, uklesane stepenice i trapezoidne niše koje su tipične za Inke. Pretpostavlja se da su u nišama nekada stajali idoli – mumificirani ostaci bitnih ljudi, vladara, vračeva i slično. Te niše se nalaze u dnu, oko stene.

El Fuerte

Ranije je bilo dozvoljeno da se hoda preko stene, ali su na kraju zabranili delom zbog raznih vandala koji su to zloupotrebljavali, a delom zbog erozije. Sada postoji staza koja vodi oko stene sa nekoliko izdignutih izgrađenih vidikovaca. Tu sam malo prošetala, a onda se lagano vratila u Samaipatu.

Samaipata

Samaipata je malo mesto okruženo zelenim brdima. Veoma je simpatično i slikovito, ali nema mnogo toga da ponudi. Ja sam prvo otišla do internet kafea, a zatim i do pijace gde sam kupila bananice. Svratila sam uz put i do muzeja, a onda sela da čekam na prevoz.

Tu gde treba da se čeka nije bilo nikakvih kola, ali su mi rekli da samo sedim opušteno i da će prevoz doći u neka doba. Ja sam bila spremna da uhvatim bilo koji prevoz koji bi me odvezao do Santa Kruza, a i nisam imala šta drugo da radim, pa sam tako i sela i počela da čekam. Vreme je bilo veoma prijatno, ali sam bila i pomalo umorna. Ovo sa trufijima je u stvari bilo sasvim čudno i potpuno neizvesno: da li i kada će da dođe, da li će se i kada skupiti dovoljno ljudi, ... U stvari, kada se čovek opusti, može to da se gleda i kao dobra vežba strpljenja. I tako prolazi vreme, dan već uveliko odmiče, ja i daljem čekam trufi, a osim mene nigde nikoga nema. Kada se konačno pojavio, odmah sam ponudila da platim punu cenu i da me vrati u Santa Kruz. Tako je i bilo.

Naredni dan je bio potpuno opušten. Lagano sam odšetala do centra, rezervisala hotel u Sukreu za sutradan, ali i kupila srebrni privezak sa bolivijanitom, tj., ametrinom koji se vadi baš tu negde u kraju. Rešila da se peške vratim kući, a tamo sam čavrljala sa Felipeom i njegovim mladim pomoćnikom. Felipe naime u kući ima radionicu i pravi veoma lep metalni nameštaj sa mozaičnim ukrasima od pločica. Gledala sam kako njih dvojica rade i uz put smo čavrljali i zezali se. Bilo je baš fino i simpatično, a posle toga sam planirala svoj dalji put i kako da rasporedim vreme.