Svuda pođi - priče sa putovanja

Austrija 2015, 2. deo (Grac)

Verica Ristic — Tue, 07 Jul 2026 05:35:00 GMT

Grac je drugi po veličini grad u Austriji i on je glavni grad pokrajine Štajerske. Smešten je na reci Muri i poznat je po skladnom spoju bogate istorije i savremenog duha. Njegovo staro gradsko jezgro nalazi se na Uneskovoj Listi svetske baštine zajedno sa dvorcem Egenbergom (Schloss Eggenberg) u koji sam odlučila da odem drugog dana boravka u ovom delu Austrije.

Posle lepo prospavane noći i laganog buđenja i spremanja, krenula sam, ali sam za početak kupila kartu za gradski prevoz koja važi 24h. To mi je bilo bitno da ne bih gubila previše vremena, jer se zamak nalazi oko 3,5 km zapadno od centra grada. Trebalo je do tamo i da odem, ali i da se vratim. S druge strane, kao što sam pomenula u prethodnom nastavku ovih priča, slučajno se ispostavilo da je ovog dana bio nekakav „Dan muzeja“, pa je ulaz u kulturne institucije, uključujući i zamak i muzeje, bio besplatan.

Dvorac Egenberg, detalj

Ja sam posetu dvorcu započela neobavezno šetajući okolo naokolo.

Dvorac Egenberg, detalj

Nešto više o samom dvorcu i njegovom istorijatu ću dati malo kasnije, ali prvo da pomenem park koji okružuje dvorac i kroz koji sam ja za početak malo prošetala. Ovaj park predstavlja spoj formalnog baroknog vrta urađenog po principima francuske bašte i romantičnog engleskog pejzažnog parka.

Dvorac Egenberg, detalj

Originalno je uređen u XVII veku, ali je tokom vremena više puta preuređivan, naročito u XIX veku kada je transformisan u engleskom stilu, sa vijugavim stazama i slikovitim prostorima koji podsećaju na prirodne pejzaže.

Dvorac Egenberg, detalj

Iz parka se, naravno, može videti i sam dvorac.

Dvorac Egenberg, detalj

Ali, pre nego što sam se pozabavila dvorcem, obratila sam pažnju na slobodno lutajuće paunove koji praktično od proleća do jeseni predstavljaju dekorativni elemenat parka. Golub na sledećoj fotografiji treba da se zanemari.

Dvorac Egenberg, detalj

Ja sam se uvek čudila i pitala kako vlasnici/upravitelji ovakvih parkova i zelenih prostora uspevaju da paunove zadrže na jednom mestu, a ovde sam to i saznala.

Naime, paunovi koji ovde žive praktično su poludomaće ptice koje pripadaju imanju i o njima vode računa zaposleni u muzeju. Tokom zime, tačnije od kasne jeseni do ranog proleća, oni ne ostaju stalno u otvorenom parku, već se smeštaju u zatvorene ili poluzatvorene objekte u okviru kompleksa gde imaju sklonište od hladnoće, vlage i snega. Iako su paunovi relativno otporni, dugotrajne niske temperature i sneg nisu pogodni za njihov boravak na otvorenom.

Dvorac Egenberg, detalj

U toplijem delu godine slobodno šetaju po travnjacima, penju se na drveće i krovove. Bitno je reći da su ovo indijski ili plavi paunovi (Pavo cristatus) koji mogu da polete, ali samo na kraće distance i uglavnom da bi se popeli na drvo ili krov. Oni nisu ptice selice i nemaju instinkt za migraciju. Let im je kratak i težak, jer imaju masivno telo i dugačak rep.

Dvorac Egenberg, detalj

Osim toga, paunovi su ovde, kao i po sličnim parkovima, naviknuti na redovno hranjenje, a i inače su teritorijalni i vezuju se za prostor gde su odrasli. To je lepi deo priče. Manje lep deo je taj da im često delimično skrate krila (ne uvek, ali je to uobičajena praksa u istorijskim parkovima) kako bi se za svaki slučaj sprečilo da oni odlete na veće udaljenosti.

Ovde sam videla i jednog potpuno belog pauna. To nije posebna vrsta, niti albino ptica, već jednostavno varijetet plavog pauna gde ptice zbog genetske mutacije gube pigment. Sve ostale odlike i funkcije su iste kao i kod bukvalno plavih rođaka.

Dvorac Egenberg

I sada dosta o pticama, pa da pređem na priču o samom dvorcu.

Dvorac Egenberg predstavlja najznačajniji barokni dvorac u Štajerskoj. Izgradnja je započela 1625. godine po nalogu kneza fon Egenberga koji je bio uticajni državnik na dvoru cara Ferdinanda II.

Dvorac Egenberg, detalj

Zanimljivo je da je građevina projektovana prema simboličnom kosmološkom principu: ima 365 prozora, 31 prostoriju na svakom spratu, 24 reprezentativne odaje i 4 ugaone kule. Ovi brojevi simbolizuju dane u godini, dane u mesecu, sate u danu i godišnja doba.

Dvorac Egenberg, detalj

Naravno, tu postoji i mnoštvo različitih dekorativnih detalja.

Dvorac Egenberg, detalj

Ja sam za sada ušla u unutrašnje dvorište zamka, a tu se može videti i jedan zanimljivi detalj.

Dvorac Egenberg, detalj

Radi se o pećini od školjki koja se zove i Mušelgrote. U nju se nekada ulazilo upravo iz unutrašnjeg dvorišta, a sada je tu postavljena ukrasna ograda.

Dvorac Egenberg, detalj

Naime, radi se o tipu ukrasne pećine ili malog objekta čiji su zidovi i svod obloženi školjkama, kristalima, kamenčićima i ponekad koralima. Takve konstrukcije su se pravile u XVII i XVIII veku, s jedne strane kao dekoracija, jer su stvarale osećaj egzotičnog, mitskog prostora, a takođe su školjke i morski motivi često aludirali na bogatstvo, prirodnu harmoniju ili alegorijske predstave sveta.

Dvorac Egenberg, detalj

Malo sam šetala po zamak u smislu njegovih prolaza, dok mi je plan bio da nešto kasnije odem na vođeni obilazak prostorija.

Dvorac Egenberg, detalj

Tako sam došla i do Bogorodičine kapele kod koje je stajala tabla na kojoj je pisalo da je kapela iz perioda pre 1470. godine.

Dvorac Egenberg, detalj

Bila sam zbunjena, imajući u vidu da se za zamak kaže da je podignut u XVII veku, ali sam kasnije pronašla objašnjenje.

Naime, kod dvorca Egenberga postoje dve različite faze izgradnje. Nekada se na mestu današnjeg dvorca nalazilo plemićko imanje sa kućom porodice Egenberg. Upravo iz tog perioda, XV vek, potiče ova mala kapela koja je deo tog starijeg kompleksa i smatra se najstarijim sačuvanim delom. Izgradnja novog, baroknog dvorca na istom mestu kreće 1625. godine i pretpostavlja se da se arhitekta odlučio da stari objekti ne budu potpuno srušeni, već da se ugrade u novi kompleks. Osim toga, kapela je bila verski važna, pa je to dodatni razlog zašto je sačuvana.

Takođe sam u okviru ovog prvog obilaska dvorca, kroz veliki prozor mogla da vidim i jednu od najimpozantnijih prostorija u dvorcu – Planetarnu dvoranu.

Dvorac Egenberg, detalj

Ali, pre stvarnog obilaska unutrašnjosti dvorca imala sam dovoljno vremena da prošetam i po impresivnom parku. U šetnju sam krenula tako što sam ponovo slikala pročelje dvorca, a onda sam nastavila dalje stazama koje vode po okolnom imanju.

Dvorac Egenberg, detalj

Ovde mogu samo da kažem da ovaj veoma lepo održavani pejzažni park ima površinu od skoro 9 hektara i da je šetnja po njemu jedno veoma prijatno iskustvo.

Dvorac Egenberg, detalj

Posle ove fine i opuštene šetnje, vratila sam se do dvorca tako da sam mogla da se pridružim vođenoj grupi koja je obilazila unutrašnjost.

Dvorac Egenberg, detalj

Prvo da kažem da je dvorac danas, osim što je zajedno sa Starim gradom u Gracu upisan na Uneskovu Listu svetske baštine ujedno i deo Univerzalnog muzeja Joaneum koji je osnovan 1811. godine. Muzej je interdisciplinarni, a ujedno i najstariji u Austriji. Zanimljivo je da muzej obuhvata objekte na čak 12 lokacija u okviru pokrajine Štajerska. Dvorac Egenberg je jedan od njih, i kao istorijski eksponat sam po sebi, ali i kao mestu u kojem se nalaze muzejske postavke.

S jedne strane, ovde se mogu videti originalno uređene barokne prostorije iz XVII veka sa plafonskim freskama, nameštajem i dekoracijom, i one prikazuju život plemićke porodice Egenberg. S druge strane, u okviru dvorca postoji i zbirka evropskog slikarstva i skulpture od srednjeg veka do baroka, numizmatička zbirka i to jedna od većih kolekcija novca i medalja u Austriji, kao i arheološki muzej u okviru dvorskog parka.

Ali, mene je najviše zanimala sama unutrašnjost dvorca i njegove prostorije u kojima se osim nameštaja i opreme može videti i oko 600 plafonskih slika iz XVII veka. To se pre svega odnosi na one 24 prostorije, koje simbolizuju broj sati u toku dana, a koje su projektovane kao državne/paradne odaje.

Posebno se ističe, kao najznačajnija prostorija u dvorcu, Planetarna dvorana koja je oslikana između 1678. i 1685. godine, a odatle je ujedno i započeo obilazak unutrašnjosti dvorca.

Dvorac Egenberg, detalj

I zbog svog centralnog položaja, kao i zbog veličine, dvorana je služila kao reprezentativna svečana sala za prijeme i ceremonije.

Dvorac Egenberg, detalj

Prostorija je svoj naziv, Planetarna dvorana, dobila po svom dekoru – velikom ciklusu slika na plafonu i zidovima koji prikazuju sedam “planeta” poznatih u XVII veku, odnosno nebeskih tela iz astroloških i astronomskih shvatanja tog doba, uz Sunce u centru, kao i dvanaest znakova Zodijaka.

Dvorac Egenberg, detalj

Planetarna dvorana predstavlja najimpresivniji unutrašnji prostor dvorca i završna je tačka serije od 24 reprezentativne sobe koje prate simbolički kosmički koncept palate.

Dvorac Egenberg, detalj

Što se tiče zidnih slika, u ostalim prostorijama se prikazuju scene iz rimske istorije, hrišćanske simbolike i antičke mitologije. Osim toga, u pojedinim salonima sačuvani su originalni komadi baroknog nameštaja, pozlaćena ogledala i bogato rezbareni drveni elementi. Dekoracija naglašava koncept reda i hijerarhije, u skladu s političkim ambicijama naručioca i idejom o dvorcu kao slici uređenog univerzuma.

Dvorac Egenberg, detalj

Kao što može da se zaključi na osnovu broja fotografija, ja sam ovde dosta slikala, a time sam ujedno i nervirala devojku koja nam je bila vodič. Moje fotografisanje uopšte nije bilo bučno, naprotiv, ali je njoj smetalo što ona priča, a ja okolo gledam i slikam. Naravno, nisam bila jedina, bio je tu i ostatak grupe, ali je ta mlada žena zahtevala apsolutnu i nepodeljenu pažnju SVIH članova grupe. Pokušala sam da joj objasnim da sam ja simultani prevodilac i da imam profesionalnu deformaciju da mogu da radim različite stvari u isto vreme, tj, da fotografišem, ali i da je slušam. Ona uopšte nije bila ubeđena i do kraja je delovala dosta kiselo.

Dvorac Egenberg, detalj

Vremenom smo došli i do mesta odakle se lepo videla kapela iz XVIII veka. Ona je napravljena kada je dvorac prešao u ruke porodice Herberštajn koja je pojedine prostore prilagodila novim reprezentativnim i liturgijskim potrebama. Kapela je uređena u skladu sa tadašnjim rokoko ukusom, sa svetlim zidovima i naglašenom dekorativnošću oltarskog prostora.

Kapela je bila namenjena privatnim bogosluženjima plemićke porodice u čijem vlasništvu je bio dvorac, ali i svečanim ceremonijama poput krštenja i venčanja. Danas je kapela takođe deo Univerzalnog muzeja Joaneum i povremeno se koristi za crkvene obrede, ali i za koncerte kamerne muzike i svečane događaje.

Dvorac Egenberg, detalj

I u nastavku su prostorije kroz koje je vodio obilazak bile izuzetno impresivne, a ja sam nastavila da fotografišem pažljivo slušajući vodiča.

Dvorac Egenberg, detalj

Pred kraj sam i kroz jedan prozor snimila delić okolnog parka i sasvim sam fino mogla da zamislim kako su i nekadašnji vlasnici mogli da uživaju u lepom pogledu iz jedne od prostorija u njihovom zamku.

Dvorac Egenberg, detalj

Posle nekih 40-ak minuta, obilazak unutrašnjosti zamka je bio gotov i ja sam bila veoma zadovoljna da sam ovde došla.

Sada sam krenula nazad prema stanici gradskog autobusa kojim je trebalo da se prebacim do centra grada, ali sam se usput povremeno osvrtala i ponovo slikala dvorac Egenberg.

Dvorac Egenberg

Norveška 2024, 9. deo (Urnes, Solvorn, Hermansverk, Balestrand)

Verica Ristic — Fri, 03 Jul 2026 15:35:00 GMT

Već sam u prethodnom nastavku priča sa putovanja po Norveškoj pomenula da sam znala da će Urneška drvena crkva, ili Drvena crkva u Urnesu, biti zatvorena kada dođem do nje, ali me to nije ni najmanje obeshrabrilo i tako da sam ovde i stigla. Nijednog trenutka nisam zažalila.

Urneška drvena crkva

Prišla sam kapiji, ali je ona bila zaključana i mogla sam samo da malo prošetam oko zida koji okružuje portu u kojoj se osim crkve nalazi i lokalno groblje. Crkva je deo sela koje se naziva Urnes, mada se negde nailazi i na termin Ornes.

Urneška drvena crkva

U svakom slučaju, jedino što sam uspela da uradim bilo je da foto-aparatom približim vrata i da tu vidim neke detalje.

Urneška drvena crkva, detalj

Pošto nisam mogla da priđem bliže crkvi, krenula sam sa tom šetnjom oko ograđene porte.

Urneška drvena crkva

Od 28 starih drvenih crkava koje su preživele do današnjih dana, Urneška drvena crkva ili Drvena crkva u Urnesu smatra se jednom od najstarijih i ona je podignuta oko 1130. godine.

Danas se ona nalazi na UNESKO-voj Listi svetske baštine. Ne samo zato što je jedna od najstarijih direk-crkava (ranije sam već objasnila ovaj alternativni naziv), već je takođe njena unutrašnjost izuzetno bogato dekorisana. Ja sam apsolutno znala da će crkva biti zatvorena i da ja tu bogatu dekoraciju na moju ogromnu žalost neću moći da vidim, ali sam ipak želela da dođem do crkve.

Ona spolja deluje na prvi pogled prilično jednostavno, međutim, veliki deo njene vrednosti može da se vidi i spolja – specifično na severnom zidu, kod severnog portala.

Urneška drvena crkva, detalj

Zbog previše blještavog svetlog, mada oblačnog neba, svetlosni kontrast između spoljašnje svetlosti i tamne boje drveta je za moj aparat bio previše veliki, pa je zato fotografija malo bleđa, ali se ovaj prekrasni duborez bolje možda vidi na sledećim fotografijama.

Urneška drvena crkva, detalj

Severni portal na Urneškoj drvenoj crkvi, uključujući i predivne reljefne panele urađene u duborezu, napravljen je 1170. godine i on prikazuje stilizovane životinjske figure. Koliko sam čitala tu se lav bori sa zmijom, a to simbolično predstavlja i borbu Hrista sa Sotonom. Moram da priznam da ja teško to sve razaznajem, ali to nije ni toliko bitno. Ono što je zanimljivo jeste da se borba dobra i zla pojavljuje i u nordijskoj mitologiji, a čitava ova crkva predstavlja izuzetno vešto izvedenu kombinaciju keltske umetnosti, vikingških motiva i tradicije, i hrišćanske arhitekture.

Urneška drvena crkva

Ja sam jednostavno prošla čitav krug oko porte i onda sam i fotografisala. Neki detalji se ponavljaju, ali prilikom pisanja priča bilo mi je teško da se odlučim koju sliku da uključim, a koju ne.

Urneška drvena crkva, detalj

Urneška drvena crkva

Urneška drvena crkva, detalj

Istočni i južni zid su izuzetno jednostavni, pa možda zato krov od šindre više dolazi do izražaja.

Urneška drvena crkva

Sada sam se spustila do jednog zemljanog puta, a tu sam videla i zanimljivu drvenu kućicu za koju ne znam za šta se koristi, ali mi je bila zanimljiva iz dva razloga. Prvi je da se vidi kako je ona uzdignuta iznad zemlje i postavljena na kameni temelj. Već sam ranije pričala da je to neophodno da bi drvena građa duže trajala, tj, da ne bi istrulila zbog kontakta sa zemljom.

Detalj iz okoline Urneške drvene crkve

Drugi razlog zašto mi je ovaj manji objekat koji se svakako koristi u svrhu poljoprivrede bio zanimljiv jeste da mu je u vreme moje posete počeo da cveta krov. Bukvalno.

Detalj iz okoline Urneške drvene crkve

Još jednom sam se osvrnula da pogledam i snimim Drvenu crkvu u Urnesu, a onda sam sela u kola i spustila se do obale fjorda gde se nalazi pristanište za trajekte.

Urneška drvena crkva

Ranije sam već pomenula da sam red vožnje trajekta dobila od veoma ljubaznog vodiča u Drvenoj crkvi u Borgundu, tako da sam u omanje pristanište došla nekih 15-20 minuta pre predviđenog polaska. Moja kola su u tom trenutku bila jedina u redu za ukrcavanje, ali to mi nije bio nikakav problem. Znatno veći problem je bio taj da mi se išlo u toalet, a na pristaništu osim mene nije bilo apsolutno nikoga. Tu postoji jedna kućica i ja sam je obilazila sa svih strana, hvatala se za sve kvake koje sam videla, ali ništa nije bilo otvoreno. I nigde nikoga nije bilo koga bih išta mogla da pitam. Jer pojavio se i drugi problem – nigde nisam videla nijedan jedini brod.

Pitala sam se da li ovo uopšte funkcioniše. Šta ako trajekti ipak ne voze? Kojim putem da krenem dalje? Da li ću onda stići da ostvarim ono što sam planirala za ovaj dan?

Pokušavala sam da vidim da li postoje ikakve informacije, pa sam uočila i par papira na nekoj oglasnoj tabli. Sve je, sasvim logično, bilo na norveškom koji ja ne govorim. Na nekom papiru sam ipak uspela da prepoznam reči koje su mi ličile na imena dana, pa sam pomislila kako verovatno trajekti, čak i ako rade, ne voze svaki dan u isto vreme, već se to menja od dana do dana.

A i dalje mi se išlo u toalet. I to sve više i više. Nije ni čudo kada je svuda oko mene bila voda. Uf!!!

Na drugoj obali Lustrafjorda sam čežnjivo gledala mesto Solvorn koje mi je sada bilo cilj.

Lustrafjord i mesto Solvorn

Pokušavala sam sebi da skrenem pažnju sa bešike koju sam osećala kao da će da pukne. Čak sam pomišljala i da odem iza te kućice u pristaništu i obavim ono što svi ljudi sasvim prirodno rade, ali mi je nekako bilo neprijatno. Da je šuma, svakako, u sreći i veselju, ali mi se nije dalo ovde gde je ipak bila nekakva civilizacija.

U tom pokušaju da mislim na druge stvari čak sam napravila i nekoliko fotografija.

Lustrafjord viđen iz pristaništa u mestu Urnes

I onda se konačno, naizgled niotkuda, pojavio jedan manji trajekt, a došlo je i još par vozila (pomislila sam da je ipak dobro da nisam otišla iza one kućice da obavim svoj posao). Bilo je tu par formalnosti oko pozicioniranja vozila koje je trebalo uraditi (ukrcavanje je išlo u rikverc), ali sam na kraju ipak došla do toaleta na trajektu i to je dovelo do ogromnog olakšanja.

Naravno, da sam osetila i ogromno olakšanje da nisam morala da potrošim sat i po vremena vozeći oko Lustrafjorda, ali u ovom konkretnom trenutku, prioritet u olakšanju je svakako imala moja cenjena bešika.

Kada sam sve to završila, a bilo je brzinom munje, mogla sam da se popnem na prolaz ka kapetanovoj kabini kako bih odatle snimala okolinu. Prvo sam video-kamerom snimala dok smo se tek odvajali od pristaništa, a kasnije sam prešla na fotografije.

Pogled na selo Urnes

Pogled na selo Urnes i Urnešku drvenu crkvu

Ovde sam, dakle, prelazila preko Lustrafjorda koji je ogranak Sognefjorda, najvećeg i najpoznatijeg fjorda u Norveškoj. Takođe mogu da pomenem i da je ovo bio jedini trajekt gde sam morala lično i direktno da platim kartu. Na sve ostale trajekte sam se ukrcavala kao da sam im vlasnik – niko me ništa ne pita, ja kolima uđem na njih, a kada stignemo izađem, a da me i dalje niko ništa nije pitao. Naravno, ne treba da bude nikakve sumnje – ja sam sva ta prevoženja trajektom platila, jedino to u Norveškoj, u XXI veku, uglavnom ide automatski.

Lustrafjord

Selfi dok plovim preko Lustrafjorda

Lustrafjord

Kako smo se približavali drugoj obali, tako sam mogla da uočim i neke kuće. Sve je ipak delovalo prilično pusto.

Lustrafjord

Onda smo došli i do priobalnog dela naselja Solvorn i mada se i dalje nisu videli ljudi, bilo je više kuća, pa se može pretpostaviti da ovde ipak ima života.

Solvorn

Kada sam kolima sišla sa trajekta, prošla sam kroz gradić, a zatim se putem uzbrdo prevezla do glavnog puta koji prati veći deo severne obale Sognefjorda koji se u Norveškoj naziva i Kraljem fjordova pošto je to najveći i najdublji fjord u zemlji. On se prostire od okeana do malog mesta Skjolden koje sam pominjala u prethodnom nastavku priča i dugačak je oko 205 km. Ja sam na ovom putovanju prošla skoro čitavu njegovu dužinu, skoro do samog okeana, i više puta se prevozila trajektom preko njega. Doduše, u par navrata preko njegovih ogranaka, ali svakako jednom i preko glavnog fjorda, tj, Sognefjorda.

Uzgred, zbog ovih fjordova, tj, zbog ovakve razuđene obale, Norveška je, uključujući i ostrva, druga zemlja na svetu po dužini obale – 83,281 km. Dužu obalu ima samo Kanada sa obalom dugom 202,080 km. Ove cifre bivaju još zanimljivije kada se poredi površina teritorija. Kanada je po teritoriji oko 30 puta veća od Norveške, a ima samo 2,5 puta dužu obalu.
A šta reći za zemlje koje su na 3. i 4. mestu – Indoneziju i Rusiju? Indonezija je 6 puta veća od Norveške, ali ima 1,5 puta manju dužinu obale. Rusija ima 2.2 puta manju dužinu obale, ali je zato skoro 54 puta veća od u odnosu na Norvešku.

Ipak, da se ja vratim na svoje putovanje po ovoj divnoj, razuđenoj skandinavskoj zemlji, pa evo i karte koja prikazuje kuda sam se sve kretala ovog dana:

Za početak sam morala da se vratim do gradića Sogndalsfjera (Sogndalsfjøra), a pre nego što sam tamo stigla, ponovo sam slikala predeo i most kojim sam nekoliko sati ranije prešla ovaj manji rukavac glavnog fjorda.

Manji krak ogromnog fjorda i most kod mesta Sogndalsfjera

Od Sogndalsfjera sam jednostavno nastavila put prema mestu Hermansverk, povremeno se zaustavljajući da bih snimila nešto što mi se dopalo. U stvari, bilo je mnogo više detalja koji su se meni ovde sviđali, ali niti sam imala toliko mesta gde bih mogla bezbedno da se zaustavim, niti sam imala toliko vremena. Nisam posebno žurila, dan je bio dovoljno dug, ali nisam mogla ni da preterujem.

Na putu od Sogndalsfjera do Hermansverka

I kada sam prošla mesto Hermansverk zaustavila sam se na jednom parkingu i ponovo napravila par fotografija, a zatim sam nastavila još oko 16 km do pristaništa za trajekte Hela.

Od Hermansverka do pristaništa za trajekte Hela

Kada se dođe do pristaništa za trajekte Hela neophodno je da vozač bude dobro koncentrisan i da zna kuda ide, i to na vreme pošto je potrebno da se zauzme red u odgovarajućoj traci. Naime, sa ovog pristaništa kreću trajekti u dva pravca: jedan prelazi preko Sognefjorda i pristaje u mestu Vangsnes, tj, prelazi na južnu stranu glavnog fjorda. Druga linija trajekta vozi do pristaništa Dragsvik i puta za gradić Balestrand, a to je sve na severnoj strani glavnog fjorda. Razlog za ovaj drugi može da se vidi na mapi – od mesta gde trajekti voze kreću dva rukavca Sognefjorda koji su prilično dugački i bilo bi u najmanju ruku nepraktično da se tu pravi put – mnogo je jednostavnije i značajno brže da se ide trajektom, čak i kada malo treba da se sačeka.

Čekanje na trajekt u pristaništu za trajekte Hela

Naime, udaljenost između ova dva pristaništa (Hela i Dragsvik) je nepuna 2 km, ali je meni i tokom te kratke vožnje bilo zanimljivo da snimam.

Između pristaništa Hela i Dragsvik

Inače, kao što sam već pomenula, ja ove trajekte uopšte nisam plaćala na licu mesta i to zaista u velikoj meri olakšava njihovo korišćenje. Jednostavno sačekate svoj red, osoblje trajekta vam mahanjem pokazuje kuda treba da idete da biste se lepo ukrcali, a isto se dešava i kada stignete na odredište gde posada daje uputstva ko se kada iskrcava. Sve je to standardno, ali je ovde bilo dodatno pojednostavljeno time da ne kupujete karte lično i ne pitate se gde se to radi. S druge strane, ni sa kim ne progovorite nijednu jedinu reč. Da li to vodi apsolutnoj otuđenosti? Pa, možda.

U svakom slučaju, posle iskrcavanja u pristaništu Dragsvik, put me je proveo duž malog ogranka glavnog fjorda, ali ni tu predeli nisu bili ništa manje lepi. Mada nije bilo puno vozila na ovom delu puta, na svu sreću sam opet naišla na jedno proširenje za zaustavljanje, tako da sam lako mogla na miru da snimim šta sam htela, poput malog sela, Ese, na drugoj obali.

Pogled na mali ogranak glavnog fjorda i selo Ese

Pred kraj ovog malenog fjorda videla sam i mali sezonski „glečer“ koji se poput reke leda spuštao prema vodama uskog zaliva, praktično prelazeći i preko puta kojim sam ubrzo prošla. Naravno, put je bio raščišćen, tako da nije bilo nikakvih problema.

Norveški predeo u aprilu 2024. godine

Kada put dođe do kraja fjorda, on obiđe oko njega, prateći liniju obale i ta krivina gotovo da ima oblik potkovice. Pogled ka samom fjordu mi je takođe zanimljiv.

Kraj malenog fjorda

Uskoro sam došla i do sela Balestrand, pa sam ga i prošla. Zapravo sam ja ovde već bila spremna da negde odem na kafu, ali nisam primetila nijedno mesto pored puta da radi. Pitala sam se da li Norvežani uopšte piju kafu kada putuju? Doduše, bilo mi je jasno na osnovu putokaza da po mestima poput Balestranda postoje ugostiteljski objekti, ali je bilo potrebno da se zavlačim u samo naselje.

Mada ovde nijedno naselje nije bilo veliko, ipak sam smatrala da bi mi to bio bespotrebni gubitak vremena pa sam se zato držala glavnog puta koji po pravilu vodi po obodu naselja. Ja sam imala kod sebe u kolima svu potrebnu hranu i piće. Pitanje pijenja kafe usput bilo je više pitanje nekakvog rituala nego realne potrebe.

Osim toga, dan je svakako bio dugačak, sunce je kasno zalazilo, ali sa mojim čestim zaustavljanjima zbog fotografisanja, kao i neizvesnosti vezane za trajekte, njihov red vožnje i dužinu prevoza, mislila sam da je ipak bolje da se ja držim glavnog puta. Tako je i bilo.

A što se tiče fotografisanja... Pa, pošto je na putu bilo jako malo vozila, mogla sam povremeno sasvim mirno da se zaustavim čak i u traci kojom sam vozila, doduše ipak retko. Ponekad me je mrzelo da izlazim iz kola, mada se to silno izlaženje i ulaženje u kola već pretvorilo u ozbiljne fizičke vežbe, pa je valjda bilo i dobro za mene i moje telo. Ali, smatrala sam da ne treba preterivati ni sa dobrim stvarima.

Pogled na Sognefjord

Pogled na Balestrand

Pogled na Sognefjord i prazan put

Austrija 2015, 1. deo (Grac)

Verica Ristic — Tue, 30 Jun 2026 05:52:00 GMT

Moj dragi drug iz srednje škole, Željko, koji već godinama živi u Londonu rešio je da svoj jubilarni rođendan sada već davne 2015. godine proslavi u Beču. On jako voli svoje rođendane (tu smo slični), a posebno mu je važno da jubilarne rođendane proslavi na nekom specijalnom mestu koje jako voli (tu smo različiti; ja uvek najviše volim da svoj rođendan slavim kod kuće).

Tako je odluka pala da svoj rođendan koji je u maju proslavi baš u Beču jer jako voli taj grad, a glavni događaj je trebalo da bude svečana večera za njegove prijatelje u izuzetno lepom restoranu.

Osim što volim da proslavim rođendan sa svojim dragim drugom kada znam da njemu to znači, jako mi se dopala ideja da još u novembru 2014. godine (jer smo se tada dogovarali) mogu da kažem kako određenog datuma u maju sledeće godine imam zakazanu večeru u – Beču. Baš zvuči dobro, pogotovo ako čovek hoće da se folira, što meni apsolutno nije bio cilj, ali sam svesna kako to sve može da izgleda.

Međutim, kada sam počela da gledam cene hotelskih soba, samo što se nisam onesvestila. Proslava je bila u vreme održavanja Pesme Evrovizije, a tim povodom su cene otišle u beskraj. Dakle, volim ja da proslavim rođendan sa svojim dragim drugom, ali ako me to neće koštati k’o Svetog Petra kajgana. Rekla sam Željku da ću morati da preskočim proslavu ovom prilikom, ali mi je onda on predložio da eventualno delim iznajmljen stan sa par njegovih prijatelja iz Engleske. Jednog od njih sam već ranije upoznala, tako da mi je to sve bilo sasvim u redu, ali pod uslovom da imam svoju sobu i da ne moram da se bavim iznajmljivanjem stana (u to vreme još uvek nisam baš bila izverzirana oko iznajmljivanja stanova kada putujem).

Sve je tako i bilo, pa sam mogla mirne duše da kupim avionsku kartu do Beča na vreme, ali sam u međuvremenu shvatila i da bi u stvari bilo stvarno bezveze da odem u Beč na par dana kada već kupujem avionsku kartu. I tako sam došla na ideju da na putu provedem nedelju dana sa oba vikenda, s tim da tri dana budem u Gracu, jedan dam u Zemeringu, a četiri u Beču.

Evo i geografske karte koja prikazuje gde sam sve to tačno bila.

Putovanje je sasvim fino krenulo i tako sam jedne subote rano ujutru iz Beograda odletela za Beč. Odmah sam se prebacila do železničke stanice Medling gde je trebalo da sačekam voz za Grac. Bila je to jedna sasvim nezanimljiva železnička stanica gde sam kartu kupila na jednom automatu, a osveženje na drugom. Malo sam morala da sačekam voz, ali taman je bilo fino da bez stresa vidim sa kog perona treba da se krene, pa da tamo lagano odem.

Sama vožnja od nešto više od dva i po sata je bila bez ikakvih dešavanja, ali mi je prijala pogotovo kada sam kroz prozor gledala lepe predele kroz koje je voz prolazio.

Na putu od Medlinga do Graca

Po dolasku u Grac sam se smestila u hotel koji sam rezervisala preko neke agencije (u to vreme sam tako funkcionisala), pa sam se onda i oduševila što se hotel nalazi veoma blizu železničke stanice jer mi je tako više odgovaralo zbog prtljaga.

Ali, ipak sam stigla „suviše rano“, pa mi soba nije bila spremna. Ostavila sam svoje stvari na recepciji, a ja sam krenula u šetnju do centra grada.

To što sam odsedala blizu železničke stanice, značilo je da sam skoro 1,5 km udaljena od centra koji se naziva Stari grad ili Altštat. Mada sam svakako mogla da se prebacujem tramvajem, prijalo mi je da pešačim.

Grac, detalj

Tako sam došla i do reke Mure koja protiče kroz grad. Na drugoj obali se isticala Franjevačka crkva koja je deo Starog grada.

Grac, detalj

Na istoj strani reke je i brdo Šlosberg, a na sred reke se nalazi i savremeno veštačko ostrvo, Murinzel, koje služi i kao most za prelazak sa jedne obale na drugu.

Grac, detalj

Pošto sam znala da ću imati sasvim dovoljno vremena za obilazak, sada sam se samo površno upoznavala sa gradom i njegovim znamenitostima i zanimljivostima viđenim spolja.

Grac, detalj

Utisak mi je bio kao da se grad trudi da održi korak sa vremenom i promenama koje ono donosi, posebno u arhitekturi. Posle onog savremenog ostrva-mosta, i u starom gradu mogu da se vide brojni modernistički detalji.

Grac, detalj

Ipak, zaključak mi je bio da je Grac izuzetno lep grad, pogotovo taj stari centar. Šetala sam neobavezno i samo razgledala spolja. Čak sam mislila da odmah odem i do nekog muzeja, ali se ispostavilo da je narednog dana bio neki međunarodni dan muzeja, pa su svi bili skroz besplatni. Naravno, posetu muzejima sam odložila upravo za sutradan.

Grac, detalj

Za sada sam sela u neki kafić i uzela kafu da se dodatno razbudim, a posle sam još malo šetala po centru grada.

Grac, detalj

U nekom trenutku sam i ogladnela, pa sam otišla na ručak koji je bio dosta standardan.

Grac, detalj

Mi u Srbiji nemamo svoju kuhinju. Postoje neka jela, opšta ili regionalna, koja mogu da se možda smatraju autohtonim, ali u stvari naša kuhinja predstavlja jednu veliku mešavinu različitih uticaja – pre svega turskih, grčkih, mađarskih, austrijskih i srednjeevropskih. Poslednjih decenija Italija, pre svega sa svojom testeninom i picama, takođe osvaja svoj prostor u ukusu prosečnog Srbina, a koliko vidim skorijih godina je pojačan uticaj Amerike i Britanije (!) u vidu čizkejkova i mafina.

Ali, okosnicu tradicionalno popularne hrane čine jela iz područja direktno južno i severno od Srbije, baš onako kako su nam iz tih pravaca dolazili osvajači koji su za sobom i ostavili trajni uticaj kroz hranu.

Hoću da kažem da pohovano meso, kao što se može videti na prethodnoj fotografiji i nije neka „egzotična“ nepoznanica za mene. Moje omiljeno jelo koje je moja mama pravila najbolje na svetu (a i ja znam da ga isto tako pravim) jesu pariske šnicle i one se prave od svinjskog mesa koje se pohuje uz korišćenje brašna i jaja. Ali, kada pominjem Austriju, tu apsolutni primat drži bečka šnicla koja mora da bude od telećeg mesa, a osim brašna i jaja u pohovanje moraju da budu uključene i prezle.

Pa, evo kako to izgleda kada ja napravim bečku šniclu, a sledi i recept:

Bečka šnicla poslužena u tanjiru koji sam lično napravila

BEČKE ŠNICLE

200 g telećih odrezaka
50 g brašna
malo soli po ukusu
1 jaje
50 g prezli

Šnicle obavezno treba da se izlupaju tučkom za meso. S jedne strane, one treba da budu dosta tanke (manje od 1 cm), a s druge strane se na taj način meso omekša.

U brašno se doda so, a jaja se umute. Brašno ide u jednu posudu, jaja u drugu, a prezle u treću. Tim redosledom se meso i oblaže sa obe strane – prvo u brašno, pa u jaja, a zatim i u prezle.

Bečke šnicle se prže u dubokoj svinjskoj masti! Tako nalaže tradicija. Kada su šnicle dobile lepu boju sa obe strane, stave se na kratko na papirni ubrus da se ocedi višak masnoće, a prilikom služenja se najčešće preliju svežim sokom od limuna.

Posle ručka prvog dana u Gracu odlučila sam da se vratim do hotela da bih se smestila u sobu, ali i malo odmorila, jer sam ipak ustala vrlo rano. Kasnije sam ponovo otišla do centra grada i to istim putem. S jedne strane je to bio najkraći put, a s druge mi nije bilo dosadno da tu ponovo šetam.

Grac, detalj

U blizini Mure sam ušla u dvorište manastira Minorita. U pitanju je franjevački red koji je prisutan je u Gracu još od XIII veka, dok je današnji kompleks oblikovan početkom XVII veka.

Grac, detalj

Dakle ja ovde nisam obilazila ništa detaljnije, već sam samo gledala da steknem opštu sliku. Tako sam snimila i deo jedne ulice, a na kraju i delić muzeja savremene umetnosti Kunsthaus Grac. Muzej je otvoren 2003. godine, a njegova arhitektura je izuzetno savremena što predstavlja zanimljiv dodatak u pretežno tradicionalno srednjeevropsko graditeljsko okruženje.

Grac, detalj

Za sada me je u stvari zanimalo da pređem na drugu obalu Mure gde se nalazi Šlosberg.

Grac, detalj

Već sam rekla da je u pitanju brdo u samom centru Graca koje dominira panoramom grada i predstavlja jedno od njegovih najpoznatijih obeležja. Na njegovom vrhu nekada se nalazila tvrđava, ali je ona početkom XIX veka uglavnom porušena.

Grac, detalj

Danas je najistaknutiji simbol brda Sahat-kula, sa prepoznatljivim satom čije su kazaljke drugačije u odnosu na uobičajenu praksu.

Grac, detalj

Kada kažem da su kazaljke „drugačije“, mislim na to da duža kazaljka pokazuje sate, a kraća minute. Razlog za ovo je istorijski. Prvobitno je sat imao samo kazaljku za sate da bi se vreme videlo iz daljine, a kazaljka za minute dodata je kasnije i napravljena je manja kako ne bi ugrozila svoju „stariju“ koleginicu.

Grac, detalj

Do vrha se može stići peške, uspinjačom ili liftom unutar brda. Šlosberg je danas popularno šetalište i vidikovac sa kojeg se pruža pogled na stari grad.

Grac, detalj

Jedna od najupečatljivijih savremenih atrakcija u Gracu je Murinzel, veštačko ostrvo na reci Muri koje ujedno služi i kao most, a ja sam poželela da baš ovde pređem na drugu obalu.

Grac, detalj

Grac je 2003. godine bio proglašen za Evropsku prestonicu kulture, pa je tim povodom ovde podignuto nekoliko veoma savremenih i rekla bih avangardnih objekata. Murinzel je jedan od njih. Konstrukcija podseća na školjku ili plutajući mehur od čelika i stakla, a u okviru nje se nalaze mali amfiteatar i kafić.

Grac, detalj

Na drugoj obali sam došla i do jednog trga odakle sam imala dobar pogled na Šlosberg i njegove detalje.

Grac, detalj

Zatim sam nastavila do nedalekog središta Starog grada, a to je Glavni trg na kojem se nalazi i impozantna zgrada Gradske većnice s kraja XIX veka koja predstavlja sedište gradske uprave.

Grac, detalj

Odavde sam se malo i zavukla u ulice Starog grada, lepo sam šetala, obilazila, slikala i bila vrlo zadovoljna i mirna. A onda sam sela i da popijem jedno pivo i malo odmorim.

Grac, detalj

Posle ove fine pauze nastavila sam da šetam po Starom gradu u Gracu. Ovaj istorijski centar grada zajedno sa obližnjim zamkom Egenberg predstavlja kulturno dobro koje je upisano na Uneskovu Listu svetske baštine. Razlog za to je da se smatra da oni predstavljaju skladnu mešavinu graditeljskih stilova i umetničkih pravaca koji su se širom Srednje Evrope, ali i delova kontinenta na obalama Sredozemnog mora nadovezivali jedan na drugi od Srednjeg veka do XVIII veka. Ovde su ti stilovi spojeni sa uticajima habzburške dinastije, ali i kulturnog i umetničkog uticaja glavnih aristokratskih porodica.

Stari gradu Gracu je relativno mali prostor, ali je šetnja po njemu izuzetno prijatna, baš zbog tih slikovitih detalja koji se ovde mogu videti.

Grac, detalj

Tako sam došla i do jednog omanjeg trga – Glokenšpilplac.

Grac, detalj

Na trgu se nalazi nekoliko istorijskih kuća sa veoma lepo ukrašenim fasadama. Te fasade svedoče o bogatstvu i prestižu građana iz prošlih vekova.

Grac, detalj

Svojim izgledom i značajem, posebno se ističe zgrada koja se zove kao i trg – Glokenšpilhaus. Ona je podignuta početkom XX veka, a poznata je po svom kariljonu, što je naziv za muzički udarački instrument koji obuhvata najmanje 23 livena zvona. Po pravilu se kariljoni nalaze u crkvenim ili gradskim zvonicima. Ovde, u slučaju zgrade Glokenšpilhaus, kariljon nekoliko puta dnevno svira melodije i u tim trenucima, iznad fasade se otvaraju prozori i pojavljuju se drvene figure muškarca i žene u tradicionalnoj štajerskoj nošnji koje se okreću u ritmu muzike.

Grac, detalj

Ja sam ovde došla u vreme kada je čitav sistem kariljona mirovao, ali me je pogled ka vrhu ove zgrade inspirisao da nastavim da gledam na gore, jer se tako mogu videti brojni slikoviti detalji.

Grac, detalj

Kako se dan približavao kraju, a na zapadu nije bilo previše oblaka, tako su i boje zalazećeg sunca još više isticale slikovitost fasada jednog, rekla bih, tipičnog srednjeevropskog grada.

Grac, detalj

Ja sam sada lagano krenula da se vraćam ka svom hotelu, a za početak sam iz Starog grada prešla mostom preko Mure, pa sam ponovo slikala zanimljive prizore koji se odatle mogu videti.

Grac, detalj

Zatim sam prošla i pored prethodno već pomenutog muzeja savremene umetnosti Kunsthaus Grac koji sam nameravala da posetim narednog dana, a za sada sam nastavila dalje glavnom ulicom koja vodi u pravcu železničke stanice (i mog hotela).

Grac, detalj

Povremeno sam se još osvrtala i slikala, a onda sam konačno došla do železničke stanice.

Grac, detalj

Naime, pošto u hotelu nisam imala doručak, bilo mi je bitno da kupim neke sitnice koje će mi pomoći da se ujutru laške razbudim. Pošto je već bio vikend i to uveče, prodavnice u gradu su već bile zatvorene, ali je zato na stanici bio otvoren jedan super-market, što mi je upravo i bilo potrebno.

Na kraju sam bila izuzetno umorna, pa sam prilično rano otišla na spavanje. Bilo mi je bitno da se dobro odmorim.

Norveška 2024, 8. deo (Lerdalsejri, Sognefjord, Skjolden, Urnes)

Verica Ristic — Fri, 26 Jun 2026 16:00:00 GMT

Nakon izuzetno ispunjavajuće posete Drvenoj crkvi u Borgundu, nastavila sam dalje vožnju u pravcu zapada jer sam nekih 30 km dalje, u mestu Lerdalsejri (Lærdalsøyri), imala rezervisanu hotelsku sobu.

Ali, pošto je dan bio dug, tj, sunce je zalazilo kasnije, nisam žurila, a još pre puta sam pronašla da usput imam par zanimljivih mesta koja zavređuju da se vide. Oba su vezana za vodu.

Ja sam ovde pratila dolinu reke Lerdalselva (Lærdalselva) i ona u jednom delu kao reka koja teče duž šireg korita nailazi na uzan prolaz između većih stena koji je gotovo nalik na mali kanjon. Rezultat – vodopad pod nazivom Sjurhaugfosen (Sjurhaugfossen). Doduše, pošto sam uživo videla kako to izgleda, ja se ne bih baš odlučila da to nazovem vodopadom, ali tehnički gledano voda zaista ima pad – čak čitavih 10-ak metara.

Reka Lerdalselva

Sjurhaugfosen

Nedaleko odavde, nepunih 2 km dalje, postoji parking sa kojeg može da se gleda jedan znatno ozbiljniji vodopad. Ali, taj parking nije deo glavnog puta, već se do njega ide jednim zaobilaznim putem. Ja sam tako i planirala. Međutim, ispostavilo se da je preko tog zaobilaznog puta bila postavljena rampa sa jasnim oznakama da saobraćaj nije dozvoljen. Pretpostavljam da se taj put ili popravljao, ili je bilo odrona, ili tako nešto... Pa dobro. Ako se ne sme i ne može, to je sasvim u redu. Mada 2 km nije prevelika distanca, ipak mi nije ni palo na pamet da se usudim da idem peške, pa sam jednostavno sela u kola i nastavila dalje glavnim putem prema Lerdalsejriju.

Međutim, par kilometara niz glavni put, naišla sam na raskrsnicu i shvatila da je to mesto gde se onaj zaobilazni put ponovo spaja sa glavnim. Pošto tu nije bilo nikakve table, skrenula sam na taj zaobilazni put i nastavila dalje njim nadajući se da tom drugom vodopadu mogu da priđem sa te strane. Ipak, vrlo brzo sam ponovo naišla na rampu, tako da sam skroz odustala.

Žao mi je da nisam uspela da vidim taj vodopad koji se zove Soknifosen (Soknifossen) ili Galdanefosen (Galdanefossen). Ovaj drugi naziv potiče od imena obližnje farme koja je funkcionisala od XVII veka do polovine XX veka i gde danas može da se vidi nekoliko kuća s početka XIX veka. Što se vodopada tiče, on se sastoji od niza visokih kaskada jer lokalna reka pada niz stranu planine u visini od oko 400 m.

Ja sam jedino mogla da snimim reku Lerdalselva duž čijeg korita vodi taj zaobilazni put, a zatim sam se vratila na glavni put i nastavila dalje kroz lepe norveške predele.

Reka Lerdalselva

Na putu ka Lerdalsejriju

Pre nego što sam ušla u mesto, videla sam par vodopada. Bilo mi je jasno da u čitavom ovom kraju, pa svakako i širom Norveške, sigurno postoji puno vodopada jer su planine visoke, zimi ima puno snega, a njegovo topljenje u proleće stvara vodotokove, pa samim tim i vodopade.

Vodopad blizu Lerdalsejrija

Ali nisu svi beličasti i vertikalni detalji bili vodopadi, barem ne u trenutku kada sam snimila fotografiju i ne ovaj koji se vidi na prethodnoj slici sa traktorom. Ovde je gotovo izvesno u nekom trenutku voda tekla, ali kada sam ja ovde prolazila polovinom aprila 2024. godine, ovaj nesuđeni vodopad je bio potpuno zamrznut.

Zamrznuti „vodopad“

Uskoro sam došla i do hotela u kojem sam rezervisala sobu za jednu noć, a on je bio na kraju mesta, a to je značilo na samoj obali fjorda. U pitanju je Lerdalsfjord (Lærdalsfjord) koji predstavlja ogranak glavnog fjorda u ovom delu Norveške, a to je Sognefjord. Štaviše, Sognefjord je zapravo najveći i najpoznatiji fjord u čitavoj Norveškoj, a ujedno i najduži fjord na svetu koji nije prekriven ledom (pošto su dva fjorda koji su veći od njega prekriveni ledom).

Lerdalsfjord (Lærdalsfjord)

Hotel koji sam izabrala deluje kao nekakvo odmaralište za porodice sa decom, jer sam videla dečja igrališta i slično. Verovatno leti ovde bude znatno prijatnije i tada ima i puno ljudi, ali u vreme kada sam ja malo prošetala duž obale fjorda, praktično nikog živog osim mene i nekih galebova nije bilo.

Lerdalsfjord

Hotel je bio i nekako „raštrkan“ – na jednom mestu je omanja centralna zgrada, a okolo su paviljoni i manje kuće za iznajmljivanje. Ja sam planirala da nešto pojedem, ali nisam bila previše gladna, pa sam iz paviljona u kojem sam bila smeštena otišla do recepcije da se raspitam da li imaju hranu i šta nude. Oni su mi ponudili pravi pravcati obrok, ali prvo nisam bila ubeđena kako bi to izgledalo obzirom da nikoga drugog nije bilo u malenom i skromnom restoranu koji je više ličio na trpezariju, a drugo, ja u stvari i zaista nisam bila toliko gladna da bih pojela neko čitavo formalno jelo. Zato sam se odlučila da „skoknem“ kolima do supermarketa u centru naselja koji je još uvek radio. Tamo sam kupila neke grickalice i... pivo. Znala sam da će mi prijati kada se kasnije vratim u sobu.

Za sada sam malo i prošetala po naselju koje je delovalo kao grad duhova.

Lerdalsejri u predvečerje

Osim što možda, kulturološki gledano, Norvežani nemaju običaj da radnim danom predveče šetaju po ulicama manjih naselja, činjenica je da Norveška ima srazmerno mali broj stanovnika na srazmerno velikoj teritoriji.

Po podacima koje sam našla na internetu polovinom 2024. godine, u Norveškoj koja ima teritoriju od 385.207 kv. km živi oko 5,5 miliona stanovnika što je nešto manje od 15 stanovnika po kv. km.

Poređenja radi, Srbija pokriva teritoriju od 88.499 kv. km, što znači da je po površini 4 puta manja od Norveške, ali ima 1,1 milion stanovnika više, a to je oko 85,7 stanovnika po kv. km.

Uzgred, Norveška ima samo oko 2% obradive površine, dok Srbija ima oko 30%.

Ali, da se vratim na svoj kratki boravak u mestu Lerdalsejri. Na putu nazad ka hotelu, uočila sam jedan ljupki deo naselja, pa sam se zaustavila da bih to snimila. Ni ovde nije bilo ljudi.

Lerdalsejri, detalj

Posle lepo prospavane noći, ustala sam srazmerno rano i kolima krenula dalje. To dalje uopšte nije bilo daleko, samo nepunih 10 km od parkinga hotela. Tu sam došla do kraja puta gde sam morala malo da sačekam da bih se ukrcala na trajekt. Ovo je bio tek prvi u nizu koje ću koristiti ovog dana, a svi su me praktično prevozili preko Sognefjorda, koji je, kao što sam rekla, najveći i najpoznatiji fjord u čitavoj Norveškoj.

Čekam da se prevezem preko Sognefjorda

Sognefjord

Princip je ovde bio veoma jednostavan: rade dva trajekta i dok jedan prelazi sa južne obale na severnu, drugi ide u obrnutom smeru.

Trajekti u Sognefjordu

Trajekt u Sognefjordu

Norveška svakako ima veliku i razgranatu mrežu puteva, ali imajući u vidu topografiju zemlje, sa velikim brojem visokih planina i još većim brojem ostrva i zaliva u vidu fjordova, kao i broj stanovnika, tj, retku naseljenost zemlje, svakako postoje i određeni „problemi“ ili barem „izazovi“ u vezi sa potrebom da se saobraćaj odvija efikasno i bez preteranog gubljenja vremena. Rešenje za ovaj problem je pronađeno u stalnoj izgradnji novih tunela kroz te planine i intenzivnom korišćenju trajekata za prelazak sa jedne obale na drugu, bilo da se radi o kopnu i ostrvima, ili prevoženju s jedne strane fjorda na drugu. Naravno, kada su fjordovi u pitanju, često se prave i mostovi, ali to nije svuda isplativo, pogotovo kada je u pitanju veliki fjord poput Sognefjorda.

Prilikom ovog prvog prelaska Sognefjorda trajektom, i početno i krajnje pristanište bili su van naseljenih mesta, a kada sam prešla fjord videla sam da put koji vodi od pristaništa sa trajektom već posle stotinak metara ulazi u tunel.

Tunel na severnoj obali Sognefjorda

Za mene je posebno bitno bilo da znam kako se naplaćuju karte. Pa, bila sam u razvijenoj Norveškoj, a tendencija je da u savremenom svetu sve ide automatski, pa je to slučaj i sa naplatom prevoza trajektom, ali i naplatom putarine i tuneline (da li bi se to ovako reklo ili sam ja upravo smislila novu reč?). Pošto sam vozila kola koja su bila rentirana, onda je to sve bilo lako – rent-a-kar kompanija je imala broj moje kartice, a i skinuli su mi odmah neke pare „za svaki slučaj“, a svi trajekti (osim jednog), kao i svi putevi i tuneli imaju uređaje koji snimaju broj registarske tablice i to onda sve automatski ide tako da se novac skida sa računa. Hoću da kažem da je osim srazmerno kratkog čekanja na sledeći trajekt, sve išlo veoma efikasno.

Dakle, kada sam prošla tunel i došla do mesta Sogndalsfjera (Sogndalsfjøra), skrenula sam desno, tj, u pravcu severa-severoistoka, sa namerom da nešto kasnije pratim najzavučeniji krak Sognefjorda koji se zove Lustrafjord.

Razlog zašto sam se odlučila za ovakvu trasu je za mene bio jednostavan. Htela sam da odem do Urneške drvene crkve, a ona je prilično zavučena. Moj prvobitni plan je bio da kod mesta Solvorn uhvatim trajekt i samo pređem na drugu stranu Lustrafjorda, ali mi je onaj ljubazni vodič u Borgundu skrenuo pažnju na činjenicu da taj konkretni trajekt ne saobraća često pošto opslužuje veoma male zajednice, to je sve zavučeno, a crkva još uvek nije sezonski otvorena.

To što sam znala da crkva neće biti otvorena, a znala sam još dok sam pravila planove za putovanje po Norveškoj, mene uopšte nije obeshrabrivalo. Mada su sve stare drvene crkve u Norveškoj lepe na svoj način, a ona u Borgundu najslikovitija spolja, ova u Urnesu se nalazi na UNESKO-voj Listi svetske baštine. Ne samo zato što je jedna od najstarijih direk-crkava, već je takođe njena unutrašnjost izuzetno bogato dekorisana. Ja sam apsolutno znala da će crkva biti zatvorena i da ja tu bogatu dekoraciju na moju ogromnu žalost neću moći da vidim, ali sam ipak želela da dođem do crkve. Osim toga, kao što sam i više puta pominjala u svojim putopisima, ja jako volim kada sebi osmislim neki „zadatak“ dok sam u stranoj zemlji. Ovde je zadatak bio da dođem do crkve i to vozeći putem oko Lustrafjorda, a onda da se vratim na drugu stranu fjorda trajektom. Onaj ljubazni vodič mi je pronašao red vožnje na svom telefonu, a ja sam ga snimila, tako da sam znala koje mi je ciljno vreme.

Evo i mape koja prikazuje kuda sam ja sve prolazila ovog dana:

U stvari, ja nisam ni ušla u samo mesto Sogndalsfjera, već sam do njega došla vozeći preko jednog mosta, a onda sam odmah posle mosta skrenula u željenom pravcu. Nešto dalje sam se zaustavila da bih snimila jedan manji krak Sognefjorda i most koji vodi preko uskog dela ovog fjorda.

Manji krak ogromnog fjorda i most kod mesta Sogndalsfjera

Prvo sam, dakle, vozila pored tog manjeg kraka Sognefjorda i meni je sve to delovalo izuzetno lepo i impresivno, tako da sam gledala gde bezbedno mogu da se zaustavim da bih na brzinu nešto snimila. Na svu sreću, nailazila sam na veoma mali broj vozila, tako da u stvari nisam imala nikakvih problema.

Manji krak ogromnog fjorda; desno se vidi ostrvce Ejna (Øyna)

Kada se dođe do kraja ovog manjeg kraka fjorda, put se onda uvlači u kopno, a tu sam, sada na levoj strani, mogla da vidim jezero Hafslovatnet čija je površina od nepunih 6 kv. km polovinom aprila 2024. godine u potpunosti bila prekrivena ledom. Ovde nisam videla nijedan zgodan parking, pa sam zato primenila svoju novo-razvijenu veštinu snimanja mobilnim telefonom napamet, tj, bez gledanja na ekran (pošto sam vozila, doduše veoma sporo, ali ipak...). Iskustvo u snimanju fotografija svakako pomaže, mada je na kraju puno snimaka završilo u „kanti za otpatke“.

Jezero Hafslovatnet

Nešto kasnije je put izbio na severnu stranu Lustrafjorda, pa sam ja sada nastavila da vozim oko fjorda povremeno se zaustavljajući da bih snimila lepe predele kroz koje sam prolazila.

Lustrafjord

Lustrafjord, detalj

Sunce je pokušavalo da se probije kroz oblake i povremeno se činilo da će uspeti u tome, ali se na kraju ispostavilo da je ovo u meteorološkom smislu bio najlošiji dan tokom mogu putovanja.

Lustrafjord

Lustrafjord, detalj

Na nekim mestima sam sa iste pozicije snimala i foto-aparatom i mobilnim telefonom, ali su mi te fotografije ipak zanimljive jer ističu izvesne nijanse u izgledu predela.

Lustrafjord

I tako sam došla do samog kraja Lustrafjorda, a tu se nalazi mesto Skjolden. Već na prilazu mestu bilo mi je jasno da ću ja ovde morati da stanem par puta. Prizori su bili izuzetni!

Mesto Skjolden i okolina

I pogled duž Lustrafjorda je bio izvanredan.

Lustrafjord

Mesto Skjolden i okolina

Ja sam ovde došla na preporuku onog divnog mladića iz Borgunda koji mi je tamo bio vodič. Nije u pitanju bio samo red vožnje lokalnog trajekta, mada je to svakako bilo najvažnije, već mi je upravo taj vodič rekao da su ovde predeli veoma lepi i da se putem može proći oko fjorda da bi se sa jedne njegove strane došlo do crkve na drugoj strani. Veoma sam zahvalna tom mladiću (ne znam mu ime), jer mi je ovo bilo još jedno divno iskustvo iz Norveške.

Međutim, bez obzira na lepotu predela, ja ovde nisam mogla da se zadržavam, jer je trebalo da stignem do Urneške drvene crkve, a i da stignem na jedan od malobrojnih trajekata u tom delu fjorda.

Zato sam posle snimanja prethodnih fotografija jednostavno nastavila dalje, s tim da je put duž južne strane Lustrafjorda, od mesta Skjolden do Urneške drvene crkve, prilično uzan i to je put niže kategorije od onog kojim sam prolazila sa severne strane. Što se predela tiče, oni nisu bili ništa manje impresivni.

Na sledećoj fotografiji se vide i predeli, ali i kola koja sam rentirala i, još važnije, put. Moja kola su na proširenju pored puta i vidi se da je proširenje praktično šire od puta koji je predviđen za saobraćaj u oba smera. Na sreću, ja na ovom putu koji je dug oko 30 km nisam bukvalno srela nikoga – nijedna kola, nijedno ljudsko biće, mada sam tu i tamo prolazila pored kuća i imanja. Da, da... Norveška je zaista veoma retko naseljena.

Lustrafjord, južna strana

Tamo gde je put bio posebno uzan, a bilo je i dosta krivina, jako sam vodila računa kako vozim. Takođe sam gledala i da obratim pažnju kada prolazim pored kakvih takvih proširenja u slučaju da neko naiđe sa suprotne strane i da ja treba da se vratim u rikverc. Ponovo, na svu sreću, takvih situacija nije bilo. A na jednom mestu gde je sve bilo preglednije, usudila sam se da snimim i kratak video. To apsolutno nije dolazilo u obzir na mestima na kojima je put bio vrlo uzan ili posebno krivudav.

Mada sam bila veoma srećna da sam prolazila i s ove strane fjorda, ipak sam bila svesna i da sam često morala da vozim prilično sporo, a sve vreme sam u glavi imala i posetu crkvi i red vožnje trajekta. Na kraju je sve dobro prošlo i ja sam se u selu Ornes ili Urnes putem popela do proširenja ispred porte u kojoj se nalazi čuvena Urneška drvena crkva. Prvo sam prošla pored kuće u kojoj je bio (sezonski zatvoren) Centar za posetioce, pa sam sa tog uzvišenja imala lep pogled na Lustrafjord. Taman sam lepo videla i selo Solvorn na drugoj strani fjorda gde je kasnije trebalo da stignem trajektom.

Lustrafjord, južna strana

Za sada sam otišla da prošetam oko Urneške drvene crkve.

Urneška drvena crkva

Norveška 2024, 7. deo (Borgund)

Verica Ristic — Fri, 19 Jun 2026 16:05:00 GMT

Selo Borgund se nalazi na nadmorskoj visini od oko 400 m, duž reke Lerdalselvi (Lærdalselvi), okruženo je visokim planinama i dovoljno je malo i zabačeno da samo po sebi, bez obzira na lepu prirodu koja ga okružuje, ne bi uopšte privlačilo ikoga osim svojih malobrojnih stanovnika i njihovih prijatelja i rođaka. Ali,... ovde se nalazi izuzetno lepa i značajna Drvena crkva u Borgundu i ona je jedno od nezaobilaznih mesta za sve koji žele da posete unutrašnjost Norveške.

Drvena crkva u Borgundu

Evo i karte koja pokazuje gde se ova crkva nalazi i kuda sam sve išla tokom ovog svog putovanja po Norveškoj koje je obuhvatalo par dana u Oslu (peške) i intenzivno pokretanje po južnim delovima zemlje (rentiranim kolima).

Već sam ranije pominjala grupu malobrojnih starinskih drvenih crkava koje se nazivaju Stavkirke ili Stavkyrke, a to bi otprilike bilo direk-crkva (stav je norveška reč za drvene noseće stubove, a meni se čini da bi zgodan prevod bio „direk“). Ove crkve su građene tokom Srednjeg veka po čitavoj severnoj Evropi, najstarije čak pre oko 800 godina, ali se sada uglavnom mogu videti u Norveškoj.

Pretpostavlja se da su ove crkve gradile grupe putujućih i veoma veštih zanatlija koji su bili specijalizovani za izuzetno zahtevne graditeljske izazove. Oni su sasvim jasno poznavali mogućnosti i ograničenja prilikom gradnje od drveta. Drvena građa je obrađivana uz upotrebu malog broja jednostavnih alatki, ali uz korišćenje najboljih materijala koji su mogli da se obezbede, pa su tako ove drvene crkve uspele da odole vekovima ispunjenim vremenskim promenama – kiši, snegu i ledu, vetru i suncu.

Ovakve crkve su građene u periodu od oko 200 godina – uglavnom od prve polovine XII veka do 1349. godine kada je i u Norvešku stigla čuvena pošast Srednjeg veka – pandemija kuge koja je poznata pod nazivom Crna smrt. Procenjuje se da je za dve godine u Norveškoj od kuge umrlo skoro dve trećine stanovnika i to je sa jedne strane dovelo do propadanja čitave države koja je do tada bila nezavisna, da bi nakon pandemije postala danska provincija što se nastavilo i narednih 400 godina. S druge strane, to je zaustavilo i običaj izgradnje drvenih crkava.

Nekada je bilo preko 1000 ovakvih crkava, ali su one vremenom nestajale iz raznih razloga. S jedne strane su bile srazmerno male. Veliki problem je nastao jer je broj stanovnika počeo da raste, a polovinom XIX veka je donesen neki zakon po kojem crkva mora da bude dovoljno velika da barem 30% lokalnog stanovništva može unutra da stane. S druge strane su one bile i prilično mračne, a takođe i veoma hladne, tako da je stanovništvo sasvim bilo zadovoljno da se naprave modernije crkve koje ne bi imale ovakve probleme. U periodu od 1851. do 1890. godine mnoge stare drvene crkve su porušene ili prodate. Velika drvena debla su često iskorišćena prilikom izgradnje drugih objekata, ali su na svu sreću neke i sačuvane. Jedna je čak prodata na aukciji, pa je poslata u Berlin da bi na kraju završila u mestu Karpač, u Poljskoj – Drvena crkva Vang!

Sve u svemu, danas ih u Norveškoj ima 28 koje su sačuvane i za to možemo da zahvalimo činjenici da se to obično desilo u selima koja jednostavno nisu mogla sebi da priušte da izgrade novu crkvu. Većina njih su prilično jednostavne i u izgradnji i u dekoraciji, ali neke od njih imaju veoma razvijen oblik i složene ukrase obično u vidu duboreza.

Osim toga, većina od ovih 28 crkava su rekonstruisane ili dograđene, uz samo mali deo originalne građevine koji je preživeo, pa su u izvesnoj meri i izgubile svoj izgled „prave“ direk-crkve. Međutim, Drvena crkva u Borgundu je preživela vekove na najbolji način, bez bilo kakvih većih izmena.

Drvena crkva u Borgundu

Značajan problem prilikom posete ovim crkvama danas predstavlja činjenica da su one otvorene samo „sezonski“. Naime, koliko sam shvatila, zbog potrebe da se očuvaju, pa zato nije dobro da se greju, a zimi je u njima previše hladno, one su veći deo godine zatvorene i otvorene su za posete samo leti. Već od početka maja su praktično sve ove crkve otvorene, ali u drugoj polovini aprila, kada sam ovde putovala, tek poneka. Jedna od njih je i Drvena crkva u Borgundu. Ipak, ona ima i svoje „radno vreme“, tj, bila je otvorena do 5 popodne i to je bio glavni razlog zašto sam žurila nakon što sam preuzela kola na aerodromu u Oslu. Na svu sreću, uspela sam da usput posetim jedno značajno mesto, a i često sam se na kratko zaustavljala da bih snimila predele kroz koje sam prolazila, tako da nisam imala utisak da sam bilo šta propustila, a ipak sam ovde stigla na vreme. Doduše, nekih 40-ak minuta pre zatvaranja.

Kola sam ostavila na parkingu kod Centra za posetioce gde se kupuje i ulaznica, a odatle sam krenula sa jednim divnim, ljubaznim mladim čovekom koji mi je bio vodič. U ovom trenutku sam bila jedini posetilac i to je možda čitavo iskustvo učinilo još uzvišenijim.

Odmah da kažem da je ovaj mladić meni ispričao puno detalja, ali sam ja bila toliko uzbuđena da sam ovde uspela da stignem da sam na kraju imala utisak da ništa nisam zapamtila. S druge strane, mislim da ni preveliko detaljisanje sa moje strane ne bi bilo prikladno.

U svakom slučaju, prvo smo došli do drvenog zvonika.

Zvonik kod Drvene crkva u Borgundu

U pitanju je slobodno stojeći drveni zvonik koji je napravljen uz korišćenje iste tehnike kao i crkva – a to je zasnovano na upotrebi glavnih nosećih stubova. Zvonik je najverovatnije podignut polovinom XIII veka i to je jedini preostali slobodno stojeći drveni zvonik u Norveškoj podignut pomoću tih „direka“. Da bi se građevina zaštitila, krajem XX veka je urađena drvena obloga zidova sa spoljašnje strane. Naravno, morala sam malo da zavirim i unutra.

Zvonik kod Drvene crkva u Borgundu

A što se tiče Drvene crkva u Borgundu, ona je okružena lokalnim grobljem, ali bez obzira na to apsolutno je – čarobna.

Drvena crkva u Borgundu

Ja sam je pažljivo i koncentrisano posmatrala, snimala i foto-aparatom i mobilnim telefonom, slušala svog vodiča i njegovu priču o crkvi, ali sam na kraju takođe imala utisak i da ništa nisam dovoljno dobro videla ili zagledala. Ipak, mislim da je to samo varka u mojoj glavi. Na osnovu broja slika koje slede, a one su tek delić onoga što sam snimila (i svakako videla), mislim da sam sasvim dobro obišla ovu prelepu crkvu.

Drvena crkva u Borgundu

Izgradnja crkve je započela krajem XII veka, 1180. godine, i tada je hrišćanstvo u Norveškoj bilo u začetku. Crkve su po ostatku Evrope uglavnom građene od kamena, a ima takvih i ovde, ali je u seoskim sredinama Norveške glavni materijal ipak bilo drvo. Uostalom, to se vidi i po kućama u kojima su ljudi živeli ili ih koristili na svojim imanjima.

Vešti neimari su podizali ove crkve primenjujući neke detalje preuzete iz primera kamenih objekata iz Evrope i kombinujući to sa svojom lokalnom tradicijom i motivima.

Ti tradicionalni elementi, između ostalog, obuhvataju i krov od šindre, kao i zmajeve glave koje „vire“ sa krajeva slemena krovova.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Direk-crkve su obično podizane na mestima gde su prethodno postojale takođe drvene crkve u kojima su noseći stubovi bili postavljani direktno u zemlju. Kada bi ti stubovi počeli da trunu, čitava crkva je morala da se sruši. Zato su ljudi krenuli da prave masivne ramove od greda koje su onda uzdizali iznad zemlje i postavljali na kamene temelje. Takvi objekti su mogli značajno duže da traju. Primer ovog načina izgradnje može jasno da se vidi na jednoj fotografiji kuće koju sam snimila u Norveškom muzeju kulturne istorije (videti: https://www.svudapodji.com/norveska-2/). Drvena crkva u Borgundu je takođe postavljena na takav ram, ali se on ne vidi jasno. Bilo kako bilo, temelj je svakako od kamena, pa to takođe objašnjava dugovečnost i ove crkve i ostalih drvenih crkava, jer drvo nije u kontaktu sa zemljom, pa zato ni ne truli.

Drvena crkva u Borgundu i okolina

Još jedan detalj objašnjava trajanje Drvene crkve u Borgundu, a to je činjenica da je crkva spolja prekrivena zaštitnim slojem katrana dobijenog od borova, pa otud i tamna boja crkve.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Sada sam bila spremna da uđem unutra, ali prvo treba obratiti pažnju na ulazna vrata.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Glavna vrata na zapadnoj strani crkve imaju bogato ukrašeni okvir sa floralnim motivima, zmijama i bićima koja liče na zmajeve, ali i sama vrata imaju zanimljive delove, poput, takođe dekorativnih, metalnih elemenata.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Što se tiče okvira, vodič je sa sobom imao baterijsku lampu, pa je povremeno osvetljavao delove o kojima je pričao. Negde na sledećim fotografijama vešto i stručno oko može da razazna i te prethodno pomenute zmije i zmajeve, ali i bez ulaženja u takve detalje, jasno je da je ovo delo vrhunskih majstora za duborez.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Zatim je došlo i vreme da se uđe u crkvu.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Ipak, prvo da još nešto pomenem u vezi sa vratima i metalnim delovima na njima.

U vreme kada su se ove crkve gradile, drvene građe je bilo na sve strane, a bogme ima i dosta kamenja. Ono što je bila relativna retkost je – metal. Negde sam čitala da je upravo veličina ovih ukrasnih metalnih delova na vratima, poput zvekira i ključaonice, bio pokazatelj dobrog finansijskog stanja onih koji su podizali dati objekat.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Unutrašnjost crkve je, naravno, sva od drveta.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Kada se krov iznad broda crkve gleda iznutra, on liči na naopačke postavljen (vikingški) brod sa rebrima. Ovo ni ne čudi. Ljudi su ovde odvajkada znali kako da grade koristeći drvo, a to potvrđuju i preživeli vikingški brodovi. Nisu Vikinzi slučajno bili u stanju da plove preko Atlantika i jednostavno se veština izgradnje čvrstih i pouzdanih brodova prenela na izgradnju crkava.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Ova vrsta građevinskog objekta je dobila svoje ime (direk-crkva) po visokim glavnim stubovima koji formiraju okvir središnjeg prostora, a povezani su poprečnim gredama. Polukružni lukovi su pravljeni od jakih, prirodno zakrivljenih delova drveta između debla i korenja.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Na prethodnoj slici se u donjem redu, iza lukova levo i desno u odnosu na središnji mogu videti nekakva „lica“. U pitanju je ukras koji je urađen na vrhu datog pilastra – jedan je antropomorfan, dok drugi prikazuje glavu mačke.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Ukrasi na vrhu se mogu videti i u slučaju „direka“ tj, nosećih drvenih stubova. Ovo može da se uoči na sledećoj fotografiji koja prikazuje bočnu stranu broda crkve.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Na prethodnoj fotografiji mogu da se vide i maleni otvori koji su unutra puštali svetlost, ali to ne bi bilo dovoljno da se primete neki detalji. Vrh fotografije je osvetljen baterijskom lampom mog vodiča, sa desne strane dolazi svetlost kroz prozor iznad prednjih vrata, dok je luk u donjem delu slike osvetljen zahvaljujući činjenici da su bila otvorena i bočna, južna vrata. Evo tih južnih vrata na sledećoj slici:

Drvena crkva u Borgundu, detalj

A evo i prednjih vrata viđenih iznutra i prozora iznad njih.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Otvorena vrata su svakako obezbeđivala izvesnu količinu svetlosti da se bolje vide neki detalji poput poda crkve. Naime, pod srednjevekovne crkve je bio postavljen na taj drveni okvir i veći deo toga je preživeo, ali je preko vremenom stavljen novi pod da bi se zaštitio original.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Ranije je bilo uobičajeno da se mrtvi sahranjuju ispod poda crkve, ali je ova praksa zabranjena početkom XIX veka, između ostalog i zbog neprijatnog mirisa koji se odatle širio. S druge strane mi je zanimljivo da kasnije pročitam da su mrtvorođene bebe i bebe koje su umrle pre nego što su krštene i dalje sahranjivane ispod poda crkve, u malenim kovčezima, čak i u skorije vreme. Glavni razlog za to je da nije dozvoljeno da se nekršteni sahranjuju u porti gde je i lokalno groblje.

Ali da se vratim na svetlije teme – recimo, lepo osvetljene elemente sa ljupkim dijagonalnim krstastim ukrućenjem koji se zovu po Sv. Andreji Prvozvanom – Andrejin krst. Uzgred, ova vrsta krsta je nazvana po Sv. Andreji koga su razapeli na krstu u obliku slova X. Zapravo je to grčki krst okrenut za 45 stepeni. Eto, opet se svetlo smenjuje sa mračnim; valjda je to tako neizbežno u životu.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

A sada da se malo pozabavim i oltarskim prostorom, tj, oltarskom apsidom kojoj može samo malo da se približi.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Za početak, ispred apside se sa desne strane nalazi propovedaonica iz 1550-70. godine. Ona je ovde podignuta nakon što se protestantizam proširio po Norveškoj. U vreme kada je vladalo katoličanstvo (pre 1537. godine), propovedaonice nije bilo.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Iza propovedaonice je i onaj stub sa glavom mačke na vrhu. Evo ga ponovo:

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Sada sam konačno obratila pažnju na oltarski prostor. Tu se u prednjem delu nalazi prezviterijum, a iza je polukružna apsida.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Na sredini, ali u dnu prezviterijuma nalazi se srednjevekovni kameni oltar, na kojem je oltarska slika koja je urađena 1654. godine i prikazuje Hristovo raspeće.

Levo od oltara, na zidu, nalazi se ormarić iz 1550-70. godine koji je namenjen da se tu čuvaju sasudi.

Ipak, meni najzanimljiviji detalj koji se vidi na prethodnoj slici je mali otvor u zidu na desnoj strani. To je nekakva vrsta prozorčića i pretpostavlja se da je ovde postavljen da bi čovek mogao da se pomoli čak i kada je crkva zatvorena.

Na narednim fotografijama se i dalje vidi oltarski prostor, ali zato što je naglasak na nekim detaljima. Na slici gde je oltar osvetljen baterijskom lampom mog vodiča, sasvim se lepo na desnoj strani vide i otvoren prozor za molitve i vrata kojima može da se direktno uđe u prezviterijum.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

I još jedan detalj iz unutrašnjeg prostora crkve. Pretpostavlja se da je u prošlosti ovde bilo i umetničkih crkvenih detalja poput bojenih skulptura, ali i naslikanih biblijskih scena ili scena koje se odnose na život Sv. Olafa. Danas toga više nema, osim što mi je vodič skrenuo pažnju i osvetlio jedan deo zida na kojem i dalje mogu da se vide neki naslikani ornamenti.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Sada sam obišla i krug oko crkve, ali tako što sam pratila spoljašnju galeriju koja se pruža oko broda crkve, ali sve to zajedno čini jedinstveni objekat. U pitanju je nekakva vrsta ophodnog prolaza čija je funkcija da zaštiti spoljašnje zidove tela crkve i ulaze, a takođe tu ljudi mogu i da se sklone kada je loše vreme.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Osim ulaza na zapadnoj strani, već sam pominjala i južni ulaz koji je takođe dekorisan, mada manje od glavnog ulaza.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Ipak, i ovde postoji posebno zanimljiv detalj, a to su životinjske glave koje se nalaze na dnu bočnih stubova koji krase ulaz.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Ponovo sam prošetala po ophodnom prolazu, pa i ušla u crkvu i snimila to iskustvo, a onda sam izašla iz crkve i ponovo je sa divljenjem posmatrala i u celini, i neke njene detalje.

Drvena crkva u Borgundu

Drvena crkva u Borgundu, detalj

A onda sam se malo popela uzbrdo, da bih sa visine mogla da nastavim da se divim ovom graditeljskom remek-delu. Bila sam apsolutno oduševljena i ispunjena zadovoljstvom, a to se vidi i na selfijima koje sam ovde napravila.

Drvena crkva u Borgundu

Selfi kod Drvene crkve u Borgundu

Takođe sam snimila i panoramsku fotografiju gde se vide i Direk-crkva u Borgundu i njen zvonik, ali se nazire na desnoj strani i deo nove crkve u Borgundu koja je podignuta 1868. godine. Tamo na kraju nisam ni išla.

Kompleks Drvene crkve u Borgundu

Dok sam završila sa ovim fotografisanjem pojavilo se još par posetilaca, a moj vodič je na kraju ostao sa njima. Ipak, na svu sreću smo nas dvoje, u međuvremenu, pričali i o mojim planovima za naredni dan, pa sam mu rekla da želim da odem do Urneške drvene crkve, a pošto je to podrazumevalo i korišćenje trajekta, on mi je dao izvanredne informacije koje su mi sutradan mnogo pomogle.

Ja sam sada lagano krenula ka Centru za posetioce gde se nalazi i mali prigodan muzej, a tamo su mi bila parkirana i kola.

Okolina Drvene crkve u Borgundu

Ipak, i dalje sam se često osvrtala i bilo mi je gotovo teško da se odvojim od ovakve lepote.

Drvena crkva u Borgundu

Posle posete muzeju, sela sam u kola i izuzetno zadovoljna nastavila dalje svoje putovanje po Norveškoj.

Norveška 2024, 6. deo (Ejdsvol, Jezero Krederen, Borgund)

Verica Ristic — Fri, 12 Jun 2026 17:24:00 GMT

Nakon što sam završila formalnosti oko rentiranja kola na aerodromu u Oslu i što mi je gospodin iz date rent-a-kar kompanije održao kratak kurs na temu vožnje automobila sa automatskim menjačem, mogla sam da krenem, a evo i mape koja pokazuje kuda sam sve išla.

Doduše, imala sam mali problem sa pronalaženjem svog sledećeg odredišta na GPS-sistemu koji je postojao u kolima, ali sam nekako i to rešila, pa sam uskoro stigla u mesto Ejdsvol, tačnije, kod Kuće u Ejdsvolu ili Ejdsvolbigningena (Eidsvollsbygningen).

Deo naselja Ejdsvol

U stvari, u pitanju je velika gospodska kuća, koja ima izuzetnu važnost za istoriju Norveške jer je ovde 1814. godine proglašen norveški Ustav.

Da sad ne ulazim previše u temu istorije Norveške, ali za priču o Ustavu je važno da je do Napoleonovih ratova Norveška bila deo Danske, pa je u Kopenhagenu bilo sedište suverena, i ta unija je trajala preko 400 godina. 1813. godine je Švedska napala Dansku i tada je Norveška pripojena Švedskoj. Međutim, ovo se nije dopalo Norvežanima, pa je u Ejdsvolu zakazano zasedanje Narodne skupštine i 17. maja 1814. godine je proglašen ustav koji je navodio da je Norveška nezavisna zemlja, a za vladara, kralja, je proglašen prestolonaslednik Danske Kristijan Frederik. (Uzgred, 17. maj se danas slavi kao nacionalni dan Norveške.)

Ovo se nije dopalo velikim silama, a Švedska je objavila rat. Onda su krenuli pregovori i sve se završilo 4. novembra 1814. godine kada su Šveđani prihvatili norveški Ustav, pa je zemlja u velikoj meri bila nezavisna, ali je suveren ipak bio švedski kralj Karl XIII, koji je Norveškom vladao kao kralj Karl II.

Osim ovoga, velika gospodska kuća Ejdsvol bila je privatna kuća vlasnika Železare u Ejdsvolu, Karstena Ankera. Danas se na imanju ispred Ejdsvolbigningena nalazi i spomenik Ankeru.

Kompleks Velike gospodske kuće Ejdsvol i spomenik Ankeru

Karsten Anker (1747-1824) je bio norveški biznismen, državni službenik i političar, a takođe je i jedan od tvoraca norveškog Ustava.

Kompleks Velike gospodske kuće Ejdsvol

Kada sam stigla ovde, nije moglo da se uđe direktno u kuću i delovalo je kao da se obavljaju neki radovi. S druge strane, prošetala sam do, valjda, centra za posetioce sa kafeom u kojem sam saznala da se u kuću može ući samo u okviru organizovane ture, a sledeća je bila za oko sat vremena. Apsolutno nisam imala vremena da ostanem toliko dugo. Ipak, ne žalim. Ja baš i nisam mnogo zainteresovana za ustave i mesta gde su oni donošeni. Spoljašnje (površno) interesovanje postoji, ali mi detalji baš i nisu mnogo bitni.

S druge strane, prijalo mi je da malo prošetam po delu kompleksa. Naime, osim velike gospodske kuće, imanje je obuhvatalo i različite objekte koji su pripadali železari, a čitav kompleks izlazi na obalu, rekla bih, uzanog rukavca koji je spojen sa jezerom Hurdalsjen.

Deo naselja Ejdsvol

Železara je osnovana 1624. godine i prošla je kroz ruke nekoliko manje ili više uspešnih vlasnika, pre nego što je 1794. godine kupio Karsten Anker koji se ovde i preselio da živi 1811. godine. Ni on nije bio previše uspešan i železara je 1822. godine bankrotirala.

Dakle, malo sam prošetala po delu oko centralne zgrade koja je muzej da bih pogledala još par objekata, a onda sam se vratila do parkinga i kola.

Kompleks Velike gospodske kuće Ejdsvol, detalj

Sada sam pred sobom imala deonicu od oko 300 km, ali sam znala da ću povremeno da se zaustavljam, pre svega da bih fotografisala predele kroz koje prolazim. Jedino nisam znala koliko često.

Međutim, kako se ispostavilo, na putu je bilo veoma malo vozila, pa sam onda mogla da razvijam i veštinu brzog fotografisanja mobilnim-telefonom sa nadom da će te fotografije na kraju da ispadnu dobro. U ovome mi je veliku pomoć pružala činjenica da mi desna ruka nije bila potrebna da menjam brzine. Kada vozim svoja kola sa ručnim menjačem, ja i dalje obe ruke uglavnom držim na volanu, ali povremeno, po potrebi, desnu ruku odvajam od volana i prebacujem na menjač. E, sada sam takve kratke trenutke mogla da iskoristim za fotografisanje.

Mislim da moja bezbednost, a i bezbednost drugih, nije bila kompromitovana, jer sam to ipak radila ili u delovima kada nikog drugog ne bih videla na putu, ili bih značajno usporila u trenutku slikanja. Ja sam i dalje bila usredsređena na put i vožnju, i nisam kadrirala i brinula se oko snimaka. Samo mi je bilo bitno da prst stavim na belu tufnu i pritisnem par puta, onako, napamet. Tek sam kasnije mogla da proverim kakve su fotografije, pa je dosta toga i izbrisano.

Mada smatram da sa ovim treba biti izuzetno pažljiv, ja sam ipak žena u godinama i kao takva nisam sklona preteranim rizicima. Mogu da prijavim da do kraja nije bilo nijedne situacije koja bi iole bila opasna.

Prvi deo puta me je vodio ka jezeru Krederen (Krøderen). Mada je već bila polovina aprila, bila sam dovoljno severno u okviru Evrope da je na nekim mestima još uvek mogao da se vidi sneg.

Na putu ka jezeru Krederen

Usput sam prošla i kroz jedan duži tunel i tu sam počela da shvatam da je u Norveškoj gotovo neizbežno da postoji dosta tunela, imajući i vidu njenu topografiju. Tuneli mogu da budu dosadni i da ne pružaju mogućnost da se uživa u lepom pogledu, ali oni svakako skraćuju put.

Dakle, u jednom trenutku put dolazi do jezera Krederen i tada kreće da vodi duž jezera (ako idete ka severu, kao što sam to ja radila).

Jezero Krederen

Jezero Krederen je dugačko oko 41 km, a ja sam se provezla, grubo rečeno, duž jedne polovine jezera. Kao što može da se vidi na prethodnoj slici, površina jezera, koja je oko 44 kv. km, uglavnom je još uvek bila pokrivena ledom. Mada se sunce, kako su se oblaci razilazili, povremeno pojavljivalo i osvetljavalo okolinu, njegovi zraci još uvek nisu bili dovoljno jaki da bi se led na površini jezera u potpunosti istopio.

Put duž jezera Krederen

Ali, polovinom aprila je proleće ipak stiglo i u Norvešku i topljenje leda je započelo. Iskoristila sam jedan parking sa strane da bih se zaustavila i to sve lepo snimila.

Parking pored jezera Krederen

Jezero Krederen kada led počne da se topi

Mada je bilo još suviše rano da bi krošnje drveća bile prekrivene zelenim lišćem, a i sunce nije sijalo sve vreme jer je na nebu mestimično bilo oblaka koji su ga zaklanjali, ja sam ipak intenzivno uživala u vožnji.

Put duž jezera Krederen

Kako sam se približavala severnom kraju jezera, tako sam naišla na jedan parking pored puta, pa sam ponovo „morala“ da stanem; fotografisanje iz kola u pokretu, ma kako da su se sporo kretala, nije bilo dovoljno dobro.

Jezero Krederen

Odavde se nije video ispucali led, ali je bilo jasno da se led topi uz ivicu jezera, pored same obale. To je stvaralo veoma lepe prizore.

Jezero Krederen

Čak i kada bih pogledala ka suprotnoj obali efekat je bio zanimljiv – u prvom planu velika ledena površina, a tek tamo dalje vidi se slobodna voda jezera.

Jezero Krederen

Vratila sam se u kola, ali samo jedan kilometar dalje, u blizini sela Gulsvik, naišla sam na veliki parking gde postoji i benzinska pumpa, ali i restoran. Odmah sam smislila da tu odem na ručak, ali sam prvo morala da uživam u lepoti jezera jer su prizori bili spektakularni. Narednih par slika prikazuju manje-više isti prizor, jezero Kreden i nebo delimično prekriveno oblacima koje se ogleda u vodama jezera, ali ja sam toliko bila zadivljena lepotom da je ovo samo mali izbor iz silnih fotografija koje sam na ovom mestu snimila.

Jezero Krederen

Kada sam konačno uspela da se odvojim od ovog divnog prizora, kao što sam i smislila, otišla sam u restoran i tamo veoma lepo ručala. Možda nije originalno, ali je bilo ukusno.

Ručak pored jezera Krederen

Ipak, pre nego što sam se ponovo vratila u kola i nastavila dalje, morala sam još jednom da snimim divne vode jezera Krederen.

Jezero Krederen

Ubrzo sam ušla u dolinu Haling ili Halingdal (Hallingdal) kroz koju protiče reka Halingdal ili Halingdalselva (Hallingdalselva). Kad god sam naišla na zgodno mesto gde sam mogla da stanem, ja sam to i činila da bih bolje fotografisala. Na ostalim mestima sam nastavila da povremeno slikam iz kola, ali kao što se vidi najčešće nigde nikoga nije bilo.

Halingdal

Reka Halingdal

Naravno, s vremena na vreme su se ipak pojavljivala vozila, i u mom smeru i u suprotnom, ali tu sam bila posebno pažljiva i koncentrisana kada sam snimala mobilnim telefonom. Ipak, i dalje sam gledala da iskoristim svaki parking na zgodnom mestu da bih malo bolje fotografisala.

Na putu od mesta Gulsvik do mesta Trejm

U jednom trenutku sam prošla i kroz mesto Gol odakle potiče ona divna Drvena crkva iz Gola koja može da se vidi u Norveškom muzeju kulturne istorije na otvorenom u Oslu o kojoj sam pisala u 1. delu priča sa putovanja po Norveškoj 2024. godine (videti: https://svudapodji.com/norveska-1/).

Od Gola put praktično ulazi u dolinu Hemsdal kroz koju protiče reka Hemsila, a kako se ide dalje uzvodno, tako su počele da se pojavljuju i visoke planine koje okružuju ovu dolinu, a koje su polovinom aprila bile prekrivene snegom.

Na putu od mesta Gulsvik do mesta Trejm

Pored puta su povremeno mogle da se vide i kuće koje su imale krovove tradicionalno pokrivene travom.

Na putu od mesta Gulsvik do mesta Trejm

U ovom delu puta sam čak počela i da snimam sa strane i to apsolutno ne gledajući na telefon i njegov ekran. Jednostavno bih gledala na put, a desnu ruku sa telefonom bih stavila pored levog ramena i škljocala. O, da... puno je fotografija završilo „u kanti“. Ali, neke su i ispale srazmerno dobro.

Na putu od mesta Gulsvik do mesta Trejm

Tu i tamo bih prošla pored nekog naselja, ali je takođe bilo i dosta poljoprivrednog zemljišta koje je čekalo lepo vreme i toplotu da bi krenulo sa godišnjim ciklusom rasta i rađanja.

Na putu od mesta Gulsvik do mesta Trejm

Put se lagano penjao i uskoro je više snega moglo da se vidi i pored puta.

Na putu od mesta Gulsvik do mesta Trejm

Put se i dalje peo, od mesta Trejm na oko 630 m nadmorske visine ka jezeru Storeskard ili Storeskardvatnet na oko 910 m iznad visine mora, tako da je bilo i znatno više snega.

Na putu od mesta Trejm do mesta Borgund

Na putu od mesta Trejm do mesta Borgund: jezero Storeskard pod snegom i ledom

Na putu od mesta Trejm do mesta Borgund

Ja u stvari nisam ni znala šta me realno očekuje na ovom putu, pa sam u neku ruku bila i iznenađenja činjenicom da sam ovde išla preko planina. Doduše, divnim i suvim putem, ali ipak preko planina.

Na putu od mesta Trejm do mesta Borgund

Tako sam došla i do jezera Slete ili Sletevatnet (Slettevatnet) na oko 1130 m. I ono je bilo prekriveno i snegom i ledom, ali na ovoj deonici sam često bila sasvim sama na putu, pa sam mogla i da stanem, otvorim prozor i tako slikam, a da istovremeno budem sasvim bezbedna i da nikome ne smetam.

Na putu od mesta Trejm do mesta Borgund

U jednom trenutku je put počeo da se spušta i to je moglo sasvim jasno da se primeti ne samo po putu i znakovima pored njega, već i po vegetaciji jer na određenoj visini raste drveće kojeg nema na višim delovima planina koji su izloženi većim hladnoćama i jačim vetrovima.

Na putu od mesta Trejm do mesta Borgund

I tako sam se spustila do jedne manje doline kroz koju protiče reka Lerdalselvi (Lærdalselvi) i tu sam nastavila da je pratim u pravcu zapada.

Na putu od mesta Trejm do mesta Borgund

Uskoro sam došla i do glavnog odredišta ovog dana, a to je neopisivo lepa i ljupka Drvena crkva u Borgundu.

Drvena crkva u Borgundu

Norveška 2024, 5. deo (Oslo)

Verica Ristic — Fri, 05 Jun 2026 14:30:00 GMT

Glavni razlog zašto mi je palo na pamet da dođem u Istorijski muzej u Oslu, a čak sam i žurila da mi se ne bi zatvorio, bila je pogrešna informacija koju sam nekako našla na internetu.

Istorijski muzej

Naime, u blizini Norveškog muzeja kulturne istorije koji sam posetila prethodnog dana, nalazi se još jedan izuzetno dobar i bitan muzej, a to je Muzej sa vikingškim brodovima. On se međutim ovih godina renovira (planira se da se ponovo otvori 2027. godine), a ja sam našla neke informacije da je veliki broj eksponata privremeno prebačen u Istorijski muzej, pa sam se tako odlučila da ovde i dođem.

Kako se ispostavilo, a to mi je rekla ljubazna žena koja radi na prodaji karata, vikingški brodovi su ostali na mestu muzeja koji se renovira, ali su zaštićeni i konzervirani, jer bi njihovo premeštanje bilo previše komplikovano, a i rizično. Takođe su i ostali eksponati smešteni u privremena skladišta dok se novi muzej ne završi. Dakle, ništa od viđanja eksponata iz Muzeja sa vikingškim brodovima, ali, kako mi je ova gospođa rekla, u Istorijskom muzeju mogu da se vide i neke vrste eksponata iz perioda Vikinga koje ne postoje u tom drugom, trenutno zatvorenom, muzeju.

Nije baš morala mnogo da se trudi da mi „proda“ priču. Što se tiče vikingških brodova, kao što sam već pomenula, neke sam videla kada sam bila u Danskoj, tako da nisam baš puno patila (videti: https://www.svudapodji.com/danska-1/). A što se tiče ostalih eksponata, kad sam već došla ovde, rešila sam i da posetim muzej.

Moj utisak je na kraju bio onako, na pola. S jedne strane mi je i bilo drago da sam došla, videla sam nekoliko zanimljivih eksponata, a sa druge – i da nisam bila mislim da ne bih propustila ništa previše bitno (za mene). Doduše, da nisam obišla muzej ne bih ni znala da li vredi da se obiđe ili ne.

Dobar deo Skandinavije, pa samim tim i Norveške bio je u prošlosti naseljen Vikinzima, a zapravo se termin „Vikinzi“ koristi za nordijske (skandinavske) ratnike i gusare (prva asocijacija), pa delimično i trgovce, koji su bili aktivni u periodu od kraja VIII do polovine XI veka. U to vreme je na ovim teritorijama bilo malo gradova i uglavnom se živelo po farmama. Vremenom su naselja krenula da se formiraju, a to je podrazumevalo manje grupisanje kuća, kao i postojanje radionica i trgova na kojima se obavljala trgovina. Ova promena u načinu života je išla paralelno i sa centralizacijom političke moći, pa je umesto manjih, da kažem, kneževina došlo do formiranja jedne kraljevine. To je sa svoje strane dovelo do kovanja novca koji se koristio na čitavoj teritoriji. Osim toga, u XI veku je došlo i do postepenog prelaska sa staronordijske religije zasnovane na paganizmu u hrišćanstvo. Ovo je takođe označilo i prelazak sa pisanja runa na latinicu.

Jedan od zanimljivih eksponata u Istorijom muzeju u Oslu je i runski kamen iz perioda 1040-1050. godine.

Runski kamen iz XI veka

Ovde sam videla i tipične skandinavske ovalne broševe iz IX-X veka, kao i troliste broševe uglavnom iz prve polovine X veka.

Istorijski muzej, detalj

Ali, Vikinzi su pre svega poznati kao izvanredni moreplovci i surovi ratnici. U skladu sa tim su i njihovi mačevi bili mera prestiža u starom nordijskom društvu i gotovo da su predstavljali „nakit“ ratnika. U tolikoj meri da su često bivali i uništeni pre nego što bi se položili u grob pored vlasnika. Na jednom mestu mogu da se vide mačevi iz IX i X veka.

Istorijski muzej, detalj

Međutim, jedan od eksponata je gotovo pravi komad nakita, pošto je izuzetno lepo i vešto napravljen od zlata, a u pitanju je mamuza iz X veka.

Istorijski muzej, detalj

Osim što su bili poznati kao ratnici (i pljačkaši), Vikinzi su bili i izvanredni moreplovci. Danas se zna da su upravo Nordijci, tj, Vikinzi, a ne Kristofer Kolumbo bili prvi Evropljani koji su u X veku došli do Severne Amerike, pa su čak tamo podigli i neka manja naselja. Naravno, bilo je potrebno da budu dobri moreplovci i da bi se brodovima efikasno prebacivali do Evrope i pustošili je, ali oni su nisu živeli samo od pljačke, već su takođe i trgovali krznom, rogovima od irvasa, kamenom i gvožđem. To je ujedno dovodilo i do razmene dobara, ali i uspostavljanja kontakata i mreža. Tako se u muzeju može videti i malena figura viteza na konju koja je otkrivena skoro, 2015. godine. Pretpostavlja se da je figura služila ili kao igračka ili da je neko iz Evrope doneo kao suvenir.

Istorijski muzej, detalj

Posle dela muzeja sa eksponatima koji se tiču isključivo vikingškog perioda, otišla sam i u deo koji prikazuje i neke velike komade iz tog istog perioda, kao i eksponate stvorene pod uticajem hrišćanstva. Recimo, dve drvene skulpture koje prikazuju dva najvažnija sveca u srednjevekovnoj Norveškoj – Sv. Olafa i Sv. Mariju.

Istorijski muzej, detalj

Tu je još jedan runski kamen koji je izrazito značajan. U pitanju je kamen iz mesta Tune, na jugu Norveške. Smatra se da je kamen ispisan i podignut oko 400. godine nove ere, ali je otkriven 1627. godine kao deo zida oko dvorišta crkve u mestu Tune. Imajući u vidu šta je ispisano na kamenu, to je najraniji dokument u Norveškoj na kojem je zabeleženo zaveštanje, tj, nasleđe.

Istorijski muzej, detalj

Kamen iz Tune ima dve strane sa nekompletnim tekstom, ali su stručnjaci ipak uspeli da ga protumače i dođu do saznanja da na kamenu piše kako otac svoje nasleđe ostavlja trima ćerkama.

Istorijski muzej, detalj

Inače, rune su staro germansko pismo koje se koristilo i u Skandinaviji. Ono se na različitim mestima i u različito doba sastojalo od različitog broja oznaka/slova, ali je za njih karakteristično da su „uglasta“ što je značajno olakšavalo njihovo klesanje u kamenje.

Ali, zato nisu postojali nikakvi problemi prilikom rađenja rezbarije što može da se vidi na izvanrednim portalima starinskih drvenih crkava koji su preživeli. Prvi je iz drvene crkve iz mesta Hjartdal koja je srušena 1860. godine, ali je portal sačuvan kao muzejski primerak. Portal je prekriven rezbarijama zmajeva i biljaka, što su simboli života, obnove i rasta.

Istorijski muzej, detalj

Drugi portal je iz drvene crkve Ol iz mesta Halingdal.

Istorijski muzej, detalj

I ova crkva je srušena, 1880. godine. Razlog za rušenje tih starinskih drvenih crkava bio je praktične prirode. Mada su one svakako u vreme kada su sagrađene mogle da služe na ponos malim zajednicama kojima su služile, vremena su se menjala, a i broj vernika, pa su one bukvalno postale prevaziđene – bile su suviše male, suviše hladne, suviše mračne i suviše starovremske.

Na svu sreću, osim portala, od crkve Ol iz mesta Halingdal preživeo je i veličanstveni svod u crkvi koji je star oko 700 godina, imajući u vidu da je crkva podignuta u XIII veku.

Istorijski muzej, detalj

Parohijska crkva je bilo mesto gde su se ljudi okupljali nedeljom i tada bi sveštenik Bibliju čitao na starom nordijskom dijalektu, ali bi kasnije pevao na latinskom što je lokalnom stanovništvu koje je uglavnom bilo nepismeno bilo, naravno, sasvim nejasno. Osnovne poruke su se svodile na to da je ovaj život težak i kratak, ali da posle sledi novi život uz Hrista. Zbog toga je unutrašnjost crkve bila osmišljena tako da ljude privuče ovoj ideji, a šarene slike jarkih boja bile su sušta suprotnost zadimljenim brvnarama u kojima su ljudi živeli.

Istorijski muzej, detalj

Posle posete muzeju krenula sam u šetnju da bih otišla do dve zanimljive ulice; neki kažu da su to dve najlepše ulice u Oslu. Usput sam prolazila i pored nekih zgrada koje nisu u ulicama na glasu, ali nisu manje privlačne.

Oslo, detalj

Razlog zašto se ove dve malene ulice nedaleko od centra Osla, Damstredet i Telthusbaken, smatraju zanimljivim je taj da su kuće u tim ulicama uglavnom ostale onakve kakve su bile i u prošlosti i zbog većeg broja ovih kuća na malo prostora one dobro ilustruju kako su nekada gradski Norvežani živeli.

Trg gde počinje da se spušta ulica Damstredet

Oslo se, naravno, razvija, a to je često podrazumevalo i rušenje starog da bi se napravilo novo.
Ovo se sve manje dešava stihijski, ne samo u Oslu, jer su ljudi vremenom postali svesni važnosti i vrednosti starih kuća, pa se pokušava da se one sačuvaju. Ali, to negde i nekada uspe, a često i ne baš.

Bilo kako bilo, ja sam prvo prošetala ulicom Damstredet.

Ulica Damstredet

Zatim sam se jednom lepom, ali strmom stazom popela na uzvišenje da bih izbila nekako na pola ulice Telthusbaken.

Usput sam snimila i jedno veće parče zemljišta, gotovo u sred Osla, gde (pretpostavljam lokalni) stanovnici mogu da gaje svoje povrće. To su komunalne bašte koje su osnovane još 1915, pa su ujedno i najstarije komunalne bašte u Oslu. Meni se to jako sviđa kao ideja i uvek pomislim da li bi tako nešto moglo da se formira i u blizini zgrade u kojoj živim, ali mi se nekako čini da to iz raznih razloga baš i ne bi funkcionisalo u Beogradu.

Komunalna bašta – maleni placevi za gajenje povrća

Dok sam stazom prolazila pored komunalne bašte, osim što sam videla da staza vodi direktno prema ulici Telthusbaken, mogla sam da uočim i najstariju građevinu u Oslu, a to je srednjevekovna Stara Aker crkva (Gamle Aker kirke). Smatra se da je podignuta 1080. godine i to je jedina crkva iz Srednjeg veka u Oslu koja je preživela do današnjih dana.

Ulica Telthusbaken je pravo, a desno su placevi za gajenje povrća

A što se ulica Damstredet i Telthusbaken tiče, njihova lepota potiče iz drvenih kuća koje su stare oko 200 godina. Tako grupno, i ulice i kuće predstavljaju norvešku kulturnu baštinu, pa zbog toga kuće, na primer, ne smeju da menjaju spoljašnju formu, niti da se menja njihova fasada i okolina, ali je sasvim prihvatljivo da se kuće iznutra modernizuju.

Ulica Telthusbaken

Sada sam rešila da se vratim ka centru i tako sam prvo prošla kroz jedno groblje (Vår Frelsers gravlund). Bilo mi je zanimljivo da vidim da je dosta grobova mesto gde su sahranjeni ljudi rođeni polovinom XIX veka. Očigledno je ovo jedno staro groblje. Tu su sahranjeni i Henrik Ibzen, čuveni norveški dramski pisac, i Edvard Munk, takođe čuveni norveški slikar, ali ja baš i nisam bila raspoložena da tražim njihove grobove.

Staro groblje u Oslu

Ipak, sasvim slučajno sam uočila jedan nadgrobni spomenik koji jasno pokazuje da je tu sahranjeno nekoliko ljudi koji jasno imaju srpska imena. Ko zna kakva je sudbina njih ovde dovela?

Staro groblje u Oslu, detalj

Na groblju, tačnije na drveću koje tu raste sam uočila i dve ptice. Jedno je bio drozd borovnjak (Turdus pilaris), a drugo kos (Turdus merula).

Drozd borovnjak

Mužjak kosa

Sada sam bila već prilično umorna, jer sam ovog dana dosta hodala, ali mi je bilo rano da se vratim u stan u kojem sam imala sobu. Par sati ranije sam svratila na brzi ručak, pa sam sada smislila da odem na kafu. Naravno da ima puno mesta gde sam mogla da sednem, ali sam ja odlučila da odem na jedno koje mi se dopalo prethodnog dana, a koje je u blizini Opere u okviru novog kvarta. To je značilo da sam išla poprilično okolo-naokolo, ali sam na kraju bila zadovoljna. Doduše, duvao je vetar, pa je bilo sveže da se sedi u bašti tako da se tu ipak nisam dugo ni zadržala.

Povratak u stan je bio prilično jednostavan, pošto sam već sasvim dobro upoznala ovaj deo grada, a bilo mi je zanimljivo i da vidim neke veoma savremene građevine. Pretpostavljam da se neke koriste u komercijalne svrhe, ali mi neke od njih deluju i kao stambene.

Oslo, detalj

Mada je još uvek bio dan kada sam se vratila u stan, bilo mi je drago da mogu da se dobro odmorim, pošto sam već narednog dana napuštala Oslo.

Dalji obilazak Norveške sam smislila da bude prilično opušten i udoban. Naime, rešila sam da rentiram kola za narednih 5 dana, jer mislim da bi bilo prilično teško da javnim prevozom obiđem ono što je me je zanimalo. Mada rentiranje kola u Norveškoj, kao uostalom i druge stvari, nije baš jeftino, mislim da bi me skuplje izašlo da sam pokušavala da koristim javni prevoz, a sigurna sam i da bi mi bilo potrebo mnogo, mnogo više vremena od 4,5 dana koliko sam zapravo još boravila ovde.

Da bih sebi pojednostavila i preuzimanje kola i njihovo vraćanje, ja sam u stvari rezervisala kola tako da ih preuzmem na aerodromu u Oslu, gde bih ih i vratila pre nego što treba da mi poleti avion za Beograd.

U skladu sa tim, narednog dana sam relativno rano otišla do železničke stanice, sela u voz za aerodrom i tamo pronašla kompaniju za rent-a-kar. Prvog dana sam planirala da posetim samo par mesta, ali su oni bili relativno udaljeni, a osim toga, jedno od njih je imalo radno vreme i bilo mi je izuzetno važno da tamo stignem kada je otvoreno.

Malo sam se iznenadila kada su mi rekli da nemaju kola sa manuelnim menjačem, već samo automatike, mada sam rezervaciju uradila par meseci ranije. Doduše, ponudili su mi kombi sa manuelnim menjačem, ali to zaista nije bilo ono što bi mi odgovaralo.

Ja sam u životu u par navrata vozila kola sa automatskim menjačem, ali je uvek neko bio sa mnom, tako da sam sada oklevala. Čovek koji je radio u rent-a-kar kompaniji me je uveravao da će sve biti u redu, pa me je odveo do kola i održao kratki kurs. Praktično nisam ni imala izbor. Kako se ispostavilo, vrlo brzo sam se navikla na nov sistem vožnje i to mi do kraja nije predstavljalo nikakav problem.

Delimičan problem mi je bila činjenica da GPS sistem u samim kolima uopšte nije bio dobar, barem ne za nekog stranca i nekoga ko je došao u turističku posetu. Naime, bilo je neophodno da se ukuca tačna adresa na norveškom da bi sistem pokazao kojim putem da se ide. Tokom narednih dana sam i to, uglavnom, savladala, a takođe sam intenzivno koristila i svoj mobilni telefon i of-lajn mape koje sam učitala još kod kuće.

I konačno, najbolja strana u vezi sa kolima je bila ta da su ona bila praktično nova novcata – nisu prešla ni 2000 km. U narednih 4,5 dana sam i sama provezla skoro istu toliku razdaljinu.

Evo i mape koja prikazuje kuda sam sve išla:

Norveška 2024, 4. deo (Fetsund Lenser, Oslo)

Verica Ristic — Fri, 29 May 2026 15:29:00 GMT

Nisam posebno žurila narednog jutra, pre svega zato što sam znala da muzej na odredištu koje sam smislila za ovaj dan radi samo leti. Ipak, dopalo mi se kao ideja da odem do lokaliteta Fetsund Lenser koji se nalazi između naselja Nerdrum i Fetsund, a bolje je (bliže) da se vozom ide do Nerdruma. Tako sam ja i uradila.

Železnička stanica u mestu Nerdrum

Odatle do mog odredišta ima nepun kilometar i meni je sasvim prijalo da tu prošetam kroz „uspavano“ naselje.

Nerdrum, detalj

Gotovo jedina živa bića koja sam videla usput, osim ljudi u nekoliko kola koja su prošla pored mene, bile su ptice. Na primer, jedan drozd borovnjak (Turdus pilaris) i jato na nebu koje se verovatno sastoji od divljih gusaka (Anser anser).

Drozd borovnjak

Jato divljih gusaka

Prateći put došla sam i do mesta gde može da se spusti do reke Gloma.

Reka Gloma

Sam lokalitet Fetsund Lenser predstavlja spomenik nacionalne baštine Norveške. Tu se (kada je sezona) može posetiti muzej posvećen transportu drvne građe tako što je plovila rekom, a takođe i prirodnjački centar. Ovo je zato što se mesto nalazi na samom ulazu u rezervat prirode Severni Ejeren (Nordre Øyeren) što je naziv za najseverniju evropsku deltu koja se nalazi u unutrašnjosti. Naime, reka Gloma, najduža reka u Norveškoj (621 km), uliva se u jezero Ejeren i tu pravi deltu, a posle i nastavlja kao reka dalje da teče pre nego što stigne do mora gde se uliva u Oslofjord.

Dakle, Fetsund Lenser se koristio da bi se ovde prikupila i sortirala drvna građa u vidu debala koja se spuštala niz reku Gloma. Praksa transportovanja posečenih stabala tako što plutaju niz reku potiče još iz Srednjeg veka, ali se značajno razvila od XVI veka kada je porastao izvoz drvne građe, pogotovo u Englesku i Holandiju. Vlasnici šuma uzvodno od Fetsund Lensera su se udružili i tako je nastalo ovo mesto. Debla bi na početku bila obeležena žigom vlasnika, a ovde bi se prikupljala i odvajala. Sezona je trajala od maja do septembra i u tom periodu je čak 14 miliona debala moglo da bude sortirano. Ovo je funkcionisalo sve do 1985. godine, a danas muzej obuhvata čak 2,5 km plutajućih staza.

Reka Gloma i delovi lokaliteta Fetsund Lenser

Te plutajuće platforme su koristili radnici koji su usmeravali debla. Staze su se tipično pravile od četiri debele daske i to u toku zime. Da bi sve funkcionisalo kako treba, bilo je potrebno da postoje tri vrste radnika – oni koji su radili čitave godine i koji su zato i živeli u blizini, zatim oni koji su se zapošljavali u jesen da bi pomogli pri održavanju i čišćenju, i konačno sezonski radnici. Ovaj ritam godišnjih doba se redovno pratio jer zimi nije bilo moguće da se debla transportuju niz reku, pa se taj period koristio za održavanje lokaliteta, popravku mašina i čamaca, a i danas se održavanje obavlja zimi, dok je muzej otvoren samo tokom leta.

Pošto muzej dakle, nije radio u aprilu, ja sam ipak ovde došla da bih malo prošetala pored reke i moram da priznam da sam silno uživala.

Reka Gloma i delovi lokaliteta Fetsund Lenser

Reka Gloma i staza za šetanje

Nešto dalje sam između plutajućih staza videla i neke kućice, ali ne znam koja im je današnja namena.

Reka Gloma i delovi lokaliteta Fetsund Lenser

Reka Gloma i staza za šetanje

Pored staze za šetanje povremeno ima i tabli gde su date razne informacije. Tako, na primer, jedna tabla kaže da u jezeru Ejeren ima čak 25 vrsta riba i da je to vodno telo sa najvećim brojem ribljih vrsta u Norveškoj. Ko želi i zna, ovde može i da peca.

Ja sam ipak samo šetala i posmatrala reku i plutajuće staze koje se pružaju niz reku.

Reka Gloma i delovi lokaliteta Fetsund Lenser

Ali, mada je reka ovog dana delovala veoma lepo i pitomo, to može da bude veoma varljivo. Naime, ovde sam prošla pored jednog kamenog stuba na kojem su obeleženi istorijski nivoi reke. Reka Gloma je s vremena na vreme znala da značajno naraste i tada je čitav ovaj kraj bio poplavljen. Međutim, posle poplava iz 1967. godine (na stubu se ovaj nivo vidi otprilike na jednoj trećini odozdo) napravljena je neka brana, a takođe i neki zaobilazni tuneli za vodu, tako da je situacija danas znatno bolja. Da dam primer, 1995. godine protok vode u reci je bio mnogo veći nego 1967, ali je nivo poplave bio značajno niži – to je crta koja se vidi na postolju.

Stub koji prikazuje istorijske nivoe reke Gloma

Nakon što sam snimila ovaj kameni stub, nastavila sam dalje sa šetnjom.

Reka Gloma

Rukavac reke Gloma

Uskoro sam došla i do pilane. Prva pilana je ovde podignuta 1908. godine, ali je zamenjena polovinom XX veka drugom pilanom koja je izgorela 1986. godine. Kada je otvoren muzej onda je pilana koja se danas vidi ovde prenesena kao poklon neke opštine.

Pilana na lokalitetu Fetsund Lenser

Pilana se i danas koristi da bi se sekao materijal za održavanje i obnavljanje objekata.

Pilana na lokalitetu Fetsund Lenser

Debla se iz reke prebacuju do pilane preko „mosta“, a onda se tu seku u daske.

Pilana na lokalitetu Fetsund Lenser

Ja sam prošla stazom ispod mosta i nastavila dalje da šetam. Ovde postoji jedan restoran-kafe, ali je on kao i ostatak muzeja na otvorenom bio zatvoren.

Fetsund Lenser

A onda sam došla i do mesta gde je moglo da se pređe na jednu plutajuću stazu. Mada je sa strane stajala tabla sa upozorenjem da se staze koriste na sopstvenu odgovornost jer su rečne struje jake, ja sam ipak morala da ovde malo prošetam. Doduše, držala sam se saveta sa table sa upozorenjem gde se savetuje da se hoda po sredini staze. Ovo je bilo istinski važno, jer nigde nikoga nisam videla, pa bi bilo krajnje nezgodno da upadnem u hladnu reku.

Fetsund Lenser

Fetsund Lenser i reka Gloma

Mada je u ovom delu površina reke bila glatka kao staklo, jasno se videlo da se na sredini reka prilično brzo kreće, ali ja nisam ni imala nameru da idem baš daleko.

Fetsund Lenser i reka Gloma

Vraćajući se ka kopnu, setila sam se da napravim i jedan selfi vodeći računa gde stojim.

Na lokalitetu Fetsund Lenser

Još malo sam se igrala sa fotografisanjem, a ubrzo sam se ponovo vratila na terru firmu. Nazovi avantura je prošla dobro.

Fetsund Lenser i reka Gloma

Nastavivši dalje sa šetnjom, sa čvrstog tla sam snimila kućice povezane plutajućim stazama, ali i levu obalu reke Gloma.

Fetsund Lenser i reka Gloma

Takođe sam snimila i široku stazu, a nešto dalje sam ugledala i neke ljude.

Staza pored reke Gloma

Već sam pomenula i da se ovde nalazi rezervat prirode Severni Ejeren, osnovan 1975. godine. Ovaj deo jezera sa deltom gde praktično postoji močvaro područje ima međunarodni značaj zbog hiljada ptica selica koje tu sleću svakog proleća i svake jeseni. Naime, ne samo da u okviru delte ima hrane, već ima i bezbednih mesta za odmor.

I ja sam videla neke ptice, ali mislim da su ovo bile neke lokalne koje nemaju međunarodni značaj. Meni zbog toga nisu ni malo bile manje zanimljive. U pitanju su brgljez (Sitta europaea) i plava senica (Cyanistes caeruleus).

Brgljez

Plava senica

Ja sam ovde prošla oko 1,5 km duž reke i tako sam došla do jednog rukavca pored kojeg su bili parkirani čamci, izvučeni na suvo tokom zime.

Reka Gloma

Rukavac reke Gloma

Kada sam odlučila da sam dovoljno šetala pored reke, krenula sam da se vraćam prema železničkoj stanici. U početku sam pratila reku, a posle sam se zavukla među stambene kuće hodajući lokalnim ulicama.

Selfi pored reke Gloma

Mesto Nerdrum

Nigde nisam videla ljude, ali sam zato uočila i snimila jednu belu plisku (Motacilla alba).

Bela pliska

Na stanici sam imala dovoljno vremena da se bavim svojim razmišljanjima, a sada je tema bila upravo železnica i savremeno doba. Zanimljivo mi je bilo da vidim kako izgleda železnička stanica u XXI veku, iskreno rečeno, u jednom sasvim malenom mestu. Nema nigde nikoga, tu je samo jedna kućica sa klupom, aparatom za prodaju karata i monitorom koji prikazuje kada dolazi sledeći voz i na koju stranu ide.

Možda ništa više od ovoga nije ni potrebno, ali ja sam „stara škola“ i volim da postoji ljudska interakcija makar i na železničkim stanicama prilikom kupovine karata. Znam da je ovako efikasnije, na papiru jeftinije (jer se ne plaćaju ljudi koji bi tu radili, a koji se u ekonomiji smatraju za „trošak“), a realno nisam sigurna, jer se cene karata vrlo brzo povećaju zbog „veće efikasnosti“, a i profit neprestano „mora“ da raste da bi i vrednost akcija rasla, pa je za putnike u najboljem slučaju isto.

Meni počinje pomalo da smeta to što se sve gleda kroz pare. Setila sam se one samo-kritike iz Norveškog muzeja kulturne istorije (videti: https://svudapodji.com/norveska-2/) i pominjanje nekadašnjeg obogaćivanja preko trgovine robovima. Pa, kada bi to danas bilo „in“ i te kako bi ljudi na položajima gledali da zarade i povećaju vrednost akcija čak i trgovinom robovima. Uvek se zgranem kada shvatim bezgraničnu gramzivost koja ispunjava toliko veliki broj pripadnika ljudske vrste. Eto, tako sam ja u svojim mislima od lokalne železničke stanice došla do trgovine ljudima.

Ipak, malo sam i posmatrala oko sebe, pa sam uočila da na nekim padinama, čak i u drugoj polovini aprila ima snega.

Sneg u okolini Nerdruma

Pošto je voz došao na vreme, lepo sam se smestila i nekih 20-ak minuta kasnije sam bila na Centralnoj stanici u Oslu.

Sada sam se uputila ka jednom muzeju, ali sam do tamo išla jednom od glavnih ulica u gradu, a to je ulica Karla Johana ili Karl Johans gate (Karl Johans Gate).

Ona se praktično pruža od železničke stanice do kraljevske palate. U prvom delu je pešačka, kasnije je osim pešaka koriste i vozila, ali je svakako sve vreme komercijalna. Ovo je svakako i lepa ulica za šetnju jer se prolazi pored nekih lepih zgrada, a vremenom se dođe i do zgrade Parlamenta, zatim parka ispred Narodnog pozorišta i samog pozorišta, na uzvišenju se vidi kraljevska palata koja je okružena parkom, a takođe se prolazi i pored Univerziteta u Oslu.

Pešački deo Karl Johans gate

Karl Johans gate, detalj

U jednom trenutku sam shvatila da moram nešto i da pojedem, a žurila sam da stignem u muzej dok je još otvoren. To je značilo da nikakav regularan restoran ne dolazi u obzir. Moram da priznam da mi restorani često ne odgovaraju zbog vremena koje tu potrošim – prvo čekam da dobijem jelovnik, onda čekam dok mi donesu jelo, a onda čekam i da mi donesu račun. To je sve u redu kada sam u nekoj svojoj opuštenoj verziji, ali kada obilazim i/ili žurim, onda mi to apsolutno ne odgovara. S druge strane, moram i da jedem.

Ovom prilikom sam se odlučila za jedan restoran brze hrane – nekakva švedska verzija Mekdonaldsa. Pošto takvu hranu jedem možda jednom u dve godine, ništa me tu nije brinulo, već sam na kraju bila i izuzetno zadovoljna – sita, a nisam potrošila puno vremena.

Prijatno punog stomaka sam nastavila svoju šetnju ulicom Karl Johans i vrlo brzo prošla i pored Norveškog parlamenta – Stortingeta.

Zgrada Norveškog parlamenta

Zgrada Stortingeta čija je fasada od žute cigle, a osnova od granita podignuta je 1866. godine i tu je smešten norveški parlament. Imajući u vidu sadašnju veličinu parlamenta, za potrebe ove institucije koristi se još nekoliko drugih zgrada.

Mada se na zgradi mogu prepoznati različiti stilovi, najlepši deo, zapadno pročelje, okrenut je prema parku Stortinget (Stortingsparken).

Zgrada Norveškog parlamenta

Ovde zapravo počinju tri zelene površine koje se linijski nadovezuju jedna na drugu, a odvajaju ih ulice.

Deo parka u centru Osla

U trećem delu, gledano od zgrade parlamenta, koji se naziva i Park studentska bašta (Studenterlunden Park) nalazi se i Narodno pozorište u Oslu, koje sam već pominjala u prethodnom nastavku priča o putovanju po Norveškoj u aprilu 2024. godine.

Narodno pozorište u Oslu

Ali, verovatno najvažnija zgrada koja ovde može da se vidi, na kraju ulice Karl Johans jeste Kraljevska palata koja je smeštena u parku otvorenom za javnost.

Kraljevska palata u Oslu

Palata je podignuta u prvoj polovini XIX veka za potrebe kralja Karla III Johana norveškog (1763-1844) po kojem je ulica i dobila svoje ime. On je ujedno bio i kralj Karl XIV Johan od Švedske, pošto su posle Napoleonovih ratova, od 1814. godine, Švedska i Norveška spojene. Na stranu titularna imena kralja, on je rođen kao Žan Batist Žil Bernadot, tj, rođen je u Francuskoj i u Napoleonovim ratovima je učestvovao kao Maršal Francuske. Zanimljivo je da je 1810. godine upravo on izabran da bude naslednik tadašnjeg švedskog kralja koji nije imao dece, pa ga je taj kralj, Karl XIII od Švedske, čak i formalno usvojio.

A što se tiče ulice Karl Johans, ona u ovom delu gde se sa jedne strane prostiru parkovi dobija malo formalniji i elegantniji izgled, pa se tu nalaze i skupi hoteli i restorani.

Karl Johans gate, detalj

Ali, i bočno od ove ulice mogu da se vide zanimljivi prizori. Već sam ranije pominjala da sam stekla utisak da nigde nisam videla više spomenika i skulptura po ulicama grada nego u Oslu.

Oslo, detalj

Negde pred kraj ulice, prekoputa parka i Narodnog pozorišta, nalazi se još jedna značajna ustanova, a to je centralna zgrada Univerziteta u Oslu zajedno sa još nekoliko objekata koji takođe pripadaju univerzitetu.

Delovi Univerziteta u Oslu (nešto dalje, na levoj strani, vidi se Kraljevska palata)

Ja sam ovde sada prošla nekim stazama da bih došla do zadnje strane centralne zgrade univerziteta gde sam prvo snimila staru Nacionalnu galeriju, a onda sam otišla do svog glavnog cilja u ovom trenutku, a to je bio Istorijski muzej koji sam želela da posetim.

Stara Nacionalna galerija

Norveška 2024, 3. deo (Oslo)

Verica Ristic — Fri, 22 May 2026 19:53:00 GMT

Vrativši se sa poluostrva Bigdej, gde sam obilazila Norveški muzej kulturne istorije, u centar Osla sišla sam na stanici u blizini Narodnog pozorišta u Oslu, ali sam sada pogledala zgradu samo sa zadnje strane, pošto mi je plan bio da idem do zaliva Pipervika.

Narodno pozorište u Oslu

Prva predstava u ovom pozorištu je održana 1899. godine i zgrada je u početku bila u potpunosti privatna, ali je bilo izvesnih finansijskih problema, pa je država počela da pruža izvesnu finansijsku podršku. Ne znam kakva je situacija danas.

Ja sam se, dakle, uputila ka zalivu Pipervika koji je deo Oslofjorda sa namerom da prođem pored Gradske većnice u Oslu.

Gradska većnica u Oslu

Ovde je smeštena gradska vlada i različite gradske organizacije, a zgrada je podignuta između 1931. i 1950. godine. Kao što se vidi, objekat je sagrađen od crvene opeke, a posebno se ističu dva tornja, jedan je visok 63 m, a drugi 66 m. Zanimljivo je da se u istočnom tornju, koji sam mogla i da vidim pošto je zapadni bio prekriven skelama radi renoviranja, nalazi kariljon od 49 zvona. Uzgred (pošto ja to nisam ranije znala), kariljon je naziv za muzički instrument koji se sastoji od najmanje 23 bronzana zvona koji su tipično smešteni u zvonik crkve ili opštinske zgrade, kao što je ovde slučaj.

Gradska većnica u Oslu

Zgrada je okrenuta ka zalivu i Oslofjordu.

Pogled na Oslofjord

Pošto je ovde veliki zaliv, bilo je sasvim normalno da ima i dosta morskih ptica. Evo dve, a obe su galebovi. Ispred je mrki galeb (Larus fuscus), a iza je obični galeb (Larus ridibundus).

Galebovi u Oslu

Sada sam se sa Trga Gradske većnice uputila prema veoma živahnom delu Osla koji se zove Aker Brige, a tu se prvo naiđe na Nobelov centar za mir – muzej posvećen Nobelovoj nagradi za mir, Alfredu Nobelu i dobitnicima nagrade.

Nobelov centar za mir

Alfred Nobel (1833-1896) bio je švedski hemičar, izumitelj (otkrio je dinamit), inženjer i industrijalac koji je svoju veliku ličnu imovinu ostavio fondaciji iz koje se finansiraju Nobelove nagrade koje se dodeljuju od 1901. godine (sa povremenim izuzecima). Nagrade se po testamentu Alfreda Nobela dodeljuju za hemiju, fiziku, medicinu, književnost i mir, a od 1969. godine, fondacija je počela da dodeljuje i Nobelovu nagradu za ekonomiju.

Zanimljivo je, međutim, da se nagrada za mir dodeljuje upravo ovde u Norveškoj, a sve ostale u Švedskoj. To sa Švedskom ne čudi, jer je Nobel bio Šveđanin, ali niko ne zna sa sigurnošću da kaže zašto je on odredio da se nagrada za mir dodeljuje baš u Norveškoj i da o tome odlučuje Norveški odbor. Postoje pretpostavke, naravno, a jedna od njih je da su u vreme kada je Nobel živeo, Švedska i Norveška bile unija kojoj su Norvežani doduše nerado pristupili 1814. kada je Švedska osvojila njihovu zemlju. Smatra se da je Nobel smatrao da bi dodeljivanje nagrade za mir upravo u Norveškoj moglo da podstakne „prijateljstvo među narodima“.

U svakom slučaju, od Nobelovog centra za mir kreće lepo šetalište u okviru kvarta Aker Brige prepuno kafića i restorana, a kako je ovo bio jedan sunčan dan, to lepo vreme je izmamilo brojne stanovnike Osla.

Šetalište u okviru kvarta Aker Brige

Nastavila sam šetnju prostranim šetalištem ali sa jasnim planom da odem negde da ručam. Nisam dugo oklevala, jer mi se dopao jedan restoran pored vode.

Restoran u okviru kvarta Aker Brige

Sela sam za jedan sto odakle sam imala relativno dobar pogled i uživala u suncu. Na drugoj strani zaliva Pipervika nalazi se tvrđava koju sam planirala kasnije da obiđem, tako da mi je ovo bila neka vrsta pripreme.

Tvrđava Akershus

Odlučila sam se da jedem norveške škampe koji važe za posebno kvalitetnu vrstu škampa, a uz to sam naručila i norveško pivo da bih probala, mada obično imam problema kada popijem pivo u toku dana – previše me obori i onda mi se spava. A ovog dana moj plan nije predviđao popodnevnu dremku. Ipak, morala sam...

Norveški škampi

Norveško pivo

Lepo vreme i sunce ne treba uopšte nikog da zavaraju – bilo je dovoljno sveže da mi je bilo sasvim prijatno da sedim u svojoj toploj paperjanoj jakni.

Inače, mada ovde nisam uzela nikakav desert, to me nije sprečilo da kod kuće napravim poznati norveški slatkiš koji ima svoj zvanični naziv, a takođe i nadimak po kojem je poznat – Najbolja torta na svetu. To je, naravno, malo preterano, ali je meni to bilo lakše da probam da napravim, nego norveške škampe koje svakako ne mogu da kupim u Beogradu. Rezultat je bio sasvim pozitivan i mada ne mislim da je ovo najbolja torta na svetu, u svakom slučaju je bila veoma ukusna i brzo pojedena.

Moja Najbolja torta na svetu na tacni koju sam sama napravila

NAJBOLJA TORTA NA SVETU

110 g putera
125 g šećera
4 žumanca
4 kašike mleka
150 g mekog brašna
pola kesice praška za pecivo
pola kesice vanilin šećera
4 belanca
200 g šećera
50 g tanko narezanog badema
50 g šećera
2 žumanca
2 kašike gustina
500 ml mleka
1 kesica vanilin šećera
250 ml slatke pavlake

Moja Najbolja torta na svetu poslužena, naravno, na tanjiriću koji sam sama napravila

Umutiti puter (sobna temperatura) i šećer dok ne postane penasto. Dodati žumanca, jedno po jedno, i dalje mutiti. Na kraju dodati i mleko, pa sve lepo spojiti. U posebnoj posudi spojiti brašno, prašak za pecivo i vanilin-šećer, pa onda lagano spojiti sa umućenim puterom.

Testo tanko rasporediti u pravougaonom plehu (otprilike 30 x 40 cm) i ostaviti sa strane. Umutiti dobro belanca i šećer dok se ne dobije čvrst šam. Zatim taj šam rasporediti preko žutog testa. Posuti „ljuspicama“ od badema i peći na 170 stepeni C.

U međuvremenu pripremiti žuti fil tako što se fino umute žumanca i šećer, a zatim doda i gustin. Nastaviti sa mućenjem dok smesa ne postane bledo žuta. Staviti mleko da prokuva i dodati mu vanilin-šećer. Pre nego što mleko proključa, usuti ga u posudu u kojoj su žumanca sve vreme muteći da se ne bi zgrušalo. Kada se lepo spoji, vrati se u šerpicu u kojoj je bilo mleko, pa se to ponovo stavi na šporet i kuva dok se ne zgusne. Ostaviti sa strane da se u potpunosti ohladi.

Slatku pavlaku umutiti do nivoa „mekih vrhova“, pa onda to spojiti sa ohlađenim žutim filom.

Kada se testo ispeklo i ohladilo, iseći ga na dva dela. Jednu polovinu staviti na tacnu za služenje, ali tako da gornja strana sa bademima i šamom bude okrenuta na dole. Preko staviti ohlađeni fil, pa onda i drugu polovinu kore, ali tako da strana sa bademima i šamom bude okrenut na gore. Staviti u frižider da se ohladi, a pre služenja ukrasiti svežim bobičastim voćem.

Što se tiče kvarta Aker Brige, nekada je ovde bilo stecište industrije, ali su se stvari promenile i od 80-ih i 90-ih godina XX veka ovo je postalo popularno mesto za zabavu, ugostiteljstvo i kupovinu, a naravno i cene stanova su otišle u velike visine.

Posle lepog ručka, prošetala sam do kraja šetališta.

Šetalište u kvartu Aker Brige

Kvart Aker Brige, detalj

Ovde je i Muzej savremene umetnosti Astrup Fernli. Zapravo, muzej se nalazi na malom poluostrvu koje je nastavak Aker Brigea i od 2012. godine je smešten u modernoj zgradi koja je podignuta prema projektu jednog italijanskog arhitekte.

Muzej savremene umetnosti Astrup Fernli

Ja nisam planirala posetu ovom muzeju, ali sam ovde uočila nekoliko zanimljivih ptica. Prva je bila srednji ronac (Mergus serrator), a drugo su bila dva obična galeba (Larus ridibundus).

Srednji ronac

Dva obična galeba

Tako sam došla do kraja kopna, a to je značilo da sam na obali Oslofjorda. Kao što sam već pomenula, zaliv Oslofjorda na čijoj zapadnoj strani se nalazi Aker Brige se naziva Pipervika, a na njegovoj drugoj strani je tvrđava Akershus.

Kraj kopna i Oslofjord

Oslofjord i tvrđava Akershus

Sada sam krenula da se vraćam, upravo da bih prešla na istočnu stranu zaliva, jer me je tamo čekala tvrđava Akershus koju sam nameravala da sledeću posetim.

Pogled na zaliv Pipervika i tvrđavu Akershus

Ipak, zbog onog piva nisam baš bila poletna, pa sam prvo na šetalištu svratila da popijem jednu kafu. Prijala mi je.

Posle ove pauze sam nastavila sa obilaskom Osla i tako sam počela da se penjem od Trga Gradske većnice prema tvrđavi. Uzbrdica nije velika, ali se svakako sa nje pruža lep pogled na trg.

Pogled na zaliv Pipervika, Aker Brige i Trg Gradske većnice

Tvrđava Akershus je poznata i kao zamak Akershus, a njena izgradnja je započela krajem XIII veka. Prvobitna namena zamka je bila da služi kao kraljevska rezidencija, ali i kao uporište za zaštitu grada Osla koji se formirao istočno od tvrđave. Naravno, vremenom su zamak i tvrđava oko njega prerađivani, pogotovo početkom XVII veka, a i kasnije u XVIII. Tvrđava je, logično, korišćena u vojne svrhe, a i danas se koristi kao vojna baza.

Tvrđava Akershus, detalj

Zanimljivo mi je bilo da pročitam da tvrđavu nikada nisu osvojili strani neprijatelji, a bilo je pokušaja, ali se ona bez borbe predala nacističkoj Nemačkoj 1940. godine. Nemci su tu, između ostalog, streljali uhapšene članove norveškog pokreta otpora, ali mi je bilo još zanimljivije da pročitam da je ovde, posle Drugog sv. rata, 1945. godine, streljan i Vidkun Kvisling. On je bio vojni oficir i političar, ali je bio i nacistički saradnik koji je tokom rata bio na čelu norveške vlade. Posle rata mu je suđeno, pa je u oktobru i streljan, a njegovo ime je u mnogim jezicima postalo sinonim za izdajnika svog naroda i saradnika (osvajača). Tako i u srpskom – kvisling i množina kvislinzi. Dakle, on je bio streljan upravo ovde, na području tvrđave Akershus.

Tvrđava Akershus, detalj

Naravno, u aprilu 2024. godine, sve je bilo sasvim lepo i mirno, dovoljno da je jedan srebrnasti galeb (Larus argentatus) spokojno stajao par metara od mene i, kao i ja, uživao u divnom sunčanom danu.

Srebrnasti galeb

Kao što sam već rekla, ovde se nalazi aktivna vojna baza i ovde sam videla i ljude u uniformi, ali ih nisam snimila.

Tvrđava Akershus, detalj

A što se tiče zamka, i on kao i par drugih muzeja smeštenih u ovom prostoru mogu da se posete, ali ja to nisam planirala. Bilo mi je sasvim dovoljno da prošetam okolo naokolo.

Tvrđava Akershus, detalj

Odavde se takođe pruža i lep pogled na Oslofjord.

Pogled na Oslofjord sa prostora Tvrđave Akershus

Zatim sam napravila širi krug oko zamka, a potom se uputila i ka izlazu iz tvrđave.

Tvrđava Akershus, detalj

Uskoro sam krenula i ulicama Osla jer mi je plan bio da obilaženje nastavim dalje u pravcu istoka. Usput sam prolazila pored raznih kuća i zgrada – neke su stare, a neke i nove.

Oslo, detalj

Cilj mi je da dođem do još jednog zaliva u okviru Oslofjorda gde se nalazi zgrada Opere u Oslu.

Zgrada Opere u Oslu je levo, a Munkov muzej je desno

Zgrada Opere u Oslu

Već je bilo kasno popodne (oko 5-6), ali je dan polovinom aprila dosta dugačak na severu Evrope. Mrak počinje da pada tek posle 9 uveče. Oko 5-6 popodne, pod uslovom da nije oblačno, sunce blješti i to je bilo idealno da bi se posmatrala i zanimljiva zgrada Opere, ali i neki drugi objekti. Međutim, ono što je mene ovde posebno fasciniralo na samom početku je bila činjenica da su se neki stanovnici Osla po ovakvom vremenu (jeste bilo sunčano, ali samo 11 stepeni C) usudili ne samo da se sunčaju i pojave na obali fjorda u kupaćim kostimima, već su neki ulazili u vodu i da plivaju.

Kupanje na 11 stepeni C

U svakom slučaju, ja nisam imala nikakvu nameru ni jedan jedini prst da umočim u ovu vodu koja je sigurno za moje pojmove bila ledena, već sam nastavila sa šetnjom i fotografisanjem.

Oslo, detalj

Tako sam obišla oko zaliva i prišla lagano zgradi Opere.

U ovom objektu čija je izgradnja završena 2007. godine nalazi se dom Norveške nacionalne opere i baleta. Zgrada je ogromna, sa ukupnom površinom od 49000 kv. m, 1100 prostorija i tri scene, i to je najveća kulturna građevina podignuta u Norveškoj od oko 1300. godine kada je sagrađena katedrala u Trondhajmu.

Zgrada Opere u Oslu

Spolja gledano, posebno se ističu detalji od kararskog mermera i belog granita, a svakako i staklom obloženi centralni deo. Projekat je osmišljen tako da zgrada liči na glečer koji se uzdiže iz Oslofjorda.

Zgrada Opere u Oslu, detalj

Ono što ovom objektu daje posebnu čar je činjenica da projekat zgrade Opere predviđa da posetioci (oni koji zgradu obilaze spolja) mogu da se popnu za krov objekta.

Zgrada Opere u Oslu, detalj

Do krova može da se penje preko padine ili koristeći stepenice koje su napravljene pored niskog zida koji predstavlja ogradu. S druge strane, postoji tabla koja navodi da biciklima i skejtbordovima nije dozvoljen pristup, a takođe se kaže da i stepenice i padina mogu da budu klizavi, te da svako penjanje ide na sopstveni rizik. Naravno, ja sam se popela, ali nije tu bilo nikakvog rizika jer je sve bilo suvo.

Na krovu Opere u Oslu

Ovde je zaista lepo doći, jer se pruža veoma lep pogled na sve strane. Recimo na skulpturu „Ona leži“, rad nemačko-italijanske umetnice Monike Bonvičini.

Pogled na skulpturu i deo zaliva Oslofjorda

Tu je bio i jedan mlađani galeb koji je strpljivo pozirao, a najverovatnije je srebrnasti galeb (Larus argentatus).

Mladi srebrnasti galeb

A takođe mogu da se vide i Munkov muzej i delovi kvarta Bjervika.

Munkov muzej

Munkov muzej je osnovan 1963. godine i do skoro se nalazio na drugoj lokaciji, ali su od leta 2021. godine eksponati prebačeni u ovu novu zgradu i muzej je zvanično otvoren u oktobru iste godine.

Što se tiče kvarta Bjervika, u pitanju je deo Osla koji je do pre dvadesetak godina bio kontejnerska luka. Onda je krenuo novi urbanistički razvoj i danas je ovo skockan deo grada koji treba da predstavlja novi kulturni centar Osla. Ovde takođe protiče i reka Akerselva.

Deo kvarta Bjervika

Posle penjanja na krov Opere, spustila sam se do šetališta oko zgrade, pa sam prošla i pored Munkovog muzeja, ali bez namere da ga posećujem. Sada sam već bila pomalo i umorna, a i želela sam da se ranije vratim u sobu, jer prethodne noći nisam dovoljno spavala, barem sam takav osećaj imala čitavog dana. Odlučila sam se da prema stanu u kojem sam iznajmila sobu prođem upravo kroz kvart Bjervika prateći reku Akerselva.

Deo kvarta Bjervika

Kada sam stigla do jedne od većih ulica, shvatim da bi ovo trebalo da bude doba dana kada se u saobraćaju obično pojavljuje špic. U Oslu se ništa od toga nije videlo. Doduše, na kraju svog putovanja po Norveškoj ću shvatiti da ispod grada prolaze brojni autoputevi, pa vozači verovatno koriste te trase, a ne ulice na površini prepune semafora i pešačkih prelaza.

Saobraćajni špic na ulicama Osla

Sve u svemu, na kraju sam imala dovoljno vremena i da fino obavim neke stvari, ali i da rano legnem, jer sam za naredni dan ponovo imala plan da idem u šetnju po Oslu i okolini. Tačnije obrnuto – po okolini Osla, pa tek onda ponovo po centru.

Norveška 2024, 2. deo (Oslo)

Verica Ristic — Fri, 15 May 2026 15:27:00 GMT

Krajem XVIII veka, preko 90% stanovnika Norveške je živelo u seoskim sredinama. Za razliku od ostatka Evrope, u Norveškoj nisu postojala sela. Sve do XVIII veka, većina seljaka je iznajmljivala zemlju od kralja ili Crkve, ali je ovo vremenom počelo da se menja i tokom XIX veka, tako da je sve više ljudi kupovalo sopstvenu zemlju. Mada su ta imanja bila srazmerno mala, bilo je naravno i onih među seljacima koji su stekli veću imovinu. Većina seljaka je živela od obrađivanja zemlje, ali je tu postojalo i varijacija, u smislu da se kombinovalo sa ribolovom ili sečom šuma.

U skladu sa tim, u Norveškom muzeju kulturne istorije mogu pre svega da se vide brojni objekti koji su ovde preseljeni iz različitih delova Norveške i koji jasno ilustruju kako se nekada živelo u unutrašnjosti zemlje.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Imajući u vidu i klimu i topografske odlike Norveške, letnje izvođenje stoke u planine predstavljalo je redovnu rutinu. Čak je bilo slučajeva i gde bi isto poljoprivredno imanje imalo par katuna na različitim visinama kako bi se najbolje iskoristila sezonska vegetacija. Ovde se uglavnom radilo o gajenju krava i koza, od kojih se redovno uzimalo mleko koje je zatim prerađivano u puter i sir.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Osim toga, letnja trava se i kosila kako bi se na taj način obezbedila hrana za stoku u toku dugih zima. Za to je takođe bilo neophodno da se obezbede objekti u kojima je seno moglo da se čuva dovoljno dugo, do naredne sezone i sveže trave.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Kao što sam pomenula, nisu sve kuće bile male, poput jedne koja je u regionu Trendelag podignuta oko 1800. godine.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Mada je kuća starija, prostor unutar je opremljen tako da ilustruje kako bi to sve otprilike izgledalo u šestoj deceniji XX veka da je tu živela porodica sa decom.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Šetajući ovog divnog sunčanog dana po otvorenom muzeju, prolazila sam i pored tradicionalnih ograda, za koje ne znam da li su tu samo da bi dočarale izgled poljoprivrednih dobara ili i dan danas služe da bi se sprečio prolazak divljih životinja.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Uskoro sam došla i do grupe kuća iz regiona Hardanger koje su praktično služile kao i ostale kuće sa poljoprivrednih imanja. Neke su bile za ljude, za stanovanje, kuvanje i vešeraj, neke za proizvode koji su se pravili, neke za stoku ili seno, a neke za alatke. Ili neka kombinacija ovoga.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Zanimljiv mi je bio jedan detalj koji se vidi na sledećoj fotografiji, a koji sam videla i kasnije kod nekih drugih kuća. Treba obratiti pažnju na „zid“ sa desne strane, kao i na poluzatvoreni trem. Pretpostavljam da je to sve pravilo da bi se smanjio efekat „zavejavanja“ tokom dugih i snežnih norveških zima i da bi moglo da se uđe i izađe iz kuća, a takođe i prođe pored njih.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Vremenom sam došla i do kuće sa jugozapada Norveške koja je podignuta 1845. godine.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Kao što sam mogla da vidim i kod nekih drugih objekata, i ovde je krovni pokrivač od tankog sloja zemlje i trave. Osim toga, ovakav tip kuća je obično pravljen u priobalnim područjima gde je bilo manje drveća, pa se zato u izgradnji koristi i kamen. Kuće su imale i bočne dodatke zaštićene kamenjem i tu se čuvao treset koji se koristio kao gorivo.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Ovde sam i ušla i malo više zagledala unutrašnjost kuće.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Kako sam nastavila dalje širokom stazom, još jednom sam se osvrnula ka ovoj kući koja mi se činila posebno lepom.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Uskoro sam došla i do jednog velikog objekta koji je služio i kao pojata i kao štala iz 1838. godine. Ovakve građevine su bile uobičajene na velikim poljoprivrednim imanjima na jugozapadu zemlje.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Građevinu karakterišu dve etaže u delu gde se radila vršidba, kao i rampe za zaprežna kola kojima je dovoženo žito. U okviru građevine postoji i prostorija za čuvanje zrnevlja, a takođe i jedna prostorija koja je bila štala za konje.

Slična rampa može da se vidi i na jednom manjem objektu koji je služio i kao ambar i kao štala za konje koji su se smatrali poljoprivrednim životinjama koje najviše vrede. Levo od ovog objekta je i manji objekat sa ograđenim prostorom i to je bio svinjac.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Građevine su u okviru ovog muzeja na otvorenom organizovane po regionima iz kojih potiču, a različiti delovi su ograđeni tradicionalnom drvenom ogradom.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Sledeći region koji je prikazan je Halingdal oko 150 km severozapadno od Osla. Objekti su organizovani oko dvorišta čime se slikovito prikazuje kako su različite građevine korišćene u različite svrhe bile podignute oko zajedničkog središnjeg prostora.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Ovde sam se popela uz rampu jednog objekta da bih videla kako je unutra organizovano i to se lepo vidi na drugoj fotografiji – sa sprata se vidi prostorija koja je visoka koliko i sam objekat, i tu se sa visine ubacivalo seno.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

I ovde mogu da se vide krovovi od trave, a neki od manjih objekta su služili kao štale za koze.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Sledeća grupa građevina je iz regiona Numedal zapadno od Osla koja je takođe organizovana oko središnjeg dvorišta.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Na prethodnoj slici se na levoj strani vidi kuća čije je prizemlje sagrađeno oko 1209. godine i koja je služila kao velika ostava. U visokom prizemlju (pošto je kuća uzdignuta), koji je i najstariji deo objekta, čuvala se hrana, dok su se na spratu čuvali tekstili i odeća, a takođe je bilo i kreveta. Prvobitno je prvi nivo stajao na velikim komadima kamenja, a u XVIII veku je podignut na drvene stubove.

Pored ovog objekta je i drvena štala iz druge polovine XVIII veka u kojoj su se čuvali konji, ovce i junice, dok se na spratu čuvalo seno. Ova štala ima rampu za dostavu sena, a krov je od drvenih dasaka što je bilo uobičajeno u ovom regionu.

Još jedan objekat u okviru ovog dvorišta ima rampu za dostavu sena, ali i krov od trave. To je štala iz XVII veka.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Iz ovog regiona dolazi i seoska kuća iz druge polovine XVIII veka.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Kuća koja divno i bajkovito izgleda spolja ima veoma jednostavnu osnovu i sastoji se od samo dve sobe. Ulaz je postavljen na sredinu, ali praktično vodi direktno u glavnu prostoriju iz koje se ulazi u manju sobu.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Sada sam nastavila prema sledećoj grupi objekata, a oni dolaze iz regiona Setesdal, na jugu Norveške.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Ovde sam prvo naišla na objekat iz druge polovine XVII veka koji je služio i kao ostava i kao stambeni deo u potkrovlju. Neobično je da ima tri etaže.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Sledeća je kuća sa otvorenim ognjištem podignuta oko 1700. godine.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Prvo sam ponovo obratila pažnju na neku vrstu zatvorenog trema sa malo otvora radi propuštanja svetlosti, a zatim sam provirila i unutra gde se vidi kako je izgledalo to otvoreno ognjište.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Treća kuća u nizu, podignuta oko 1700. godine, takođe je kombinacija skladištenog prostora u prizemlju i stambenog na spratu. Tokom leta, obe etaže su se koristile za spavanje.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

I konačno, četvrta kuća u ovom nizu je seoska kuća iz druge polovine XVII veka koja takođe ima zatvoreni trem, a unutra su prostorije uređene kao što bi izgledale u vreme prvobitne izgradnje.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Pošto sam želela da stignem na vođenu turu koju je muzej ovog dana imao organizovanu za 1 popodne, ovde sam završila sa obilaskom muzejske postavke na otvorenom. Hodajući prema Trgu u okviru muzeja, prošla sam i pored doma koji je bio tipičan za predstavnike naroda Sami o kojima sam pričala u prethodnom nastavku putopisa po Norveškoj.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Sada sam se vratila do većih građevina u blizini ulaza u muzej, a u jednoj od njih je ovog dana moglo da se ide na vođenu turu. Meni se to sasvim slučajno potrefilo, pa mi je bilo drago da iskoristim priliku, a tačno se desilo da sam tu došla 5 minuta pre početka ture.

Trg

Tema ture je bila kako je živelo norveško plemstvo od 1600 godine do XX veka. Bilo je zanimljivo videti neke eksponate i saznati neke detalje, mada je moj kratak zaključak da je to društvo bilo veoma „politički nekorektno“ ili je to samo sada trend da se naglašavaju neki aspekti. Za početak je devojka koja je vodila turu pomenula da su se mnogi norveški trgovci obogatili na trgovini robovima. Pa je dodala kako se o tome baš i ne priča puno, ali je „činjenica da su se mnogi od njih bavili ovom vrstom trgovine.“ Sve je to rekla tonom kao da joj je s jedne strane neprijatno, a sa druge je sada trend da se otvoreno priča o „gresima iz prošlosti“ ne bi li se unela nekakva istorijska ravnoteža. U skladu sa tim je i stalno naglašavala kako je plemićki stalež (koji je obuhvatao i oficire, sveštenike i bogate trgovce, pošto zapravo i nije bilo puno pravih plemića pošto je u tom periodu kralj bio u Danskoj, tj, u Kopenhagenu) veoma insistirao da bude odvojen od seljaka, da bude „bolji“ i „više nobl“ bez obzira na finansijsko stanje ovih drugih.

Nikakvo „posipanje pepelom“ danas ne može da ispravi nepravdu iz prošlosti, mada je svakako bolje da se priča o tome nego da se gura pod tepih. Uvek i jedno je važno kako se ljudi danas ponašaju, bez obzira na svoj status i stalež kojem pripadaju. A ako neko misli da danas ne postoje „staleži“ u društvima koja smatraju da su civilizovana, taj se grdno vara.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Jedan od zanimljivijih detalja je bio deo koji je prikazivao šta je sve jedan „džentlmen“ morao da nosi kada ide na put. Bilo je tu raznih sitnica, ali i par pištolja, jer nikada se ne zna kada može da padne uvreda, a onda se naravno izlazi na dvoboj.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Na poluostrvu Bigdej, gde sam obilazila Norveški muzej kulturne istorije nalazi se još nekoliko bitnih muzeja. Verovatno najvažniji od njih je Muzej sa vikingškim brodovima (Vikingskipshuset), ali je on zbog renoviranja zatvoren do 2027. godine. Ipak, nisam previše žalila, jer sam u Danskoj posetila jedan sličan muzej (videti: https://www.svudapodji.com/danska-1/).

U svakom slučaju, kada se završila organizovana tura napustila sam Norveški muzej kulturne istorije i sačekala autobus da bih se vratila u centar grada. Izašla sam kod Narodnog pozorišta u Oslu.

Norveška 2024, 1. deo (Oslo)

Verica Ristic — Fri, 08 May 2026 17:55:00 GMT

Već duži niz godina sam razmišljala o tome da odem u posetu Norveškoj. Moram da priznam da imam u vidu i jedno specifično putovanje u ovoj zemlji, ali će ono morati da sačeka. Za sada sam se odlučila da mi prva poseta Norveškoj traje nedelju dana sa idejom da ću u tom periodu malo obići glavni grad, a zatim i razne delove južnih krajeva zemlje. Evo i karte koja prikazuje šta sam na kraju sve obišla:

Za početak sam se kasnim letom prebacila iz Beograda do Osla, a onda sam ekspresnim vozom došla i do Centralne železničke stanice u Oslu. Odatle sam peške otišla do stana u kojem sam iznajmila sobu.

Norveška važi za jednu od najskupljih zemalja u Evropi, pa sam rešila da malo „uštedim“ tako što ću ovde rezervisati samo sobu u okviru stana. Međutim, moram da priznam da su me domaćini kupili mestom gde im se stan nalazi – samo desetak minuta peške od glavne železničke stanice u gradu. S druge strane, i domaćini i stan su bili sjajni, tako da sam bila više nego srećna svojim izborom.

Oslo važi za veoma bezbedan grad, tako da nije bilo nikakvih razloga za brigu da oko ponoći sama prolazim ulicama. One su, uostalom, uglavnom i bile prazne, a ja sam, mada sam žurila da bih što pre otišla na spavanje, ipak zastala na par mesta da bih fotografisala Oslo noću. Pretpostavila sam da neću više imati prilike da i tako pogledam grad, što se na kraju ispostavilo i kao sasvim tačna pretpostavka.

Oslo noću

Narednog dana, posle lepo prospavane noći, prvo sam se slatko iščavrljala sa jednim od domaćina koji je ovog dana radio od kuće, a onda sam napravila kafu i obavila svoje jutarnje „rituale“, pre nego što sam se spremila i krenula u šetnju po Oslu i okolini.

Već sam kod kuće napravila plan šta želim da vidim i posetim u toku ovih nedelju dana, pa je valjalo i da krenem. Za početak sam se upoznavala sa gradom. Prvo sam ponovo došla do reke preko koje sam prešla i prethodno veče, a koja protiče kroz Oslo. Reka se zove Akerselva.

Reka Akerselva

Ovde sam ujedno prolazila i kroz veoma savremeni deo Osla u blizini železničke stanice.

Oslo, detalj

Mada u Oslu mogu da se vide brojni bicikli, situacija nije baš kao u Danskoj i Kopenhagenu, a u gradu takođe postoji i veoma razvijen sistem javnog prevoza.

Oslo, detalj

Ja ovde nisam baš nasumično šetala, jer sam u stvari bila žena sa misijom koja mora da obavi jedan posao. Već sam ranije pominjala da jako volim kada u nekom stranom gradu osmislim sebi neki zadatak koji nije puko turističko obilaženje. Valjda mi to stvara osećam da sam „domaća“. Tako je bilo i u Oslu.

Imala sam istu situaciju kao što je bio slučaj u Bernu (videti: https://www.svudapodji.com/fns-6/). Naime, u jednom trenutku pre sada već više godina kupila sam u Beogradu neke norveške krune očigledno sa idejom i nadom da ću nekom prilikom da doputujem u Norvešku. Vreme je prolazilo, ja nisam putovala u Norvešku, a te novčanice su izašle iz prometa tako da ne mogu više da se koriste za plaćanje. Jedino što može da se uradi jeste da se zamene za nove novčanice u Norveškoj banci (centralnoj banci Norveške). U svakom slučaju, moj zadatak ovog jutra je bio da prvo odem do banke da obavim tamo šta imam, a onda da idem dalje.

Ali, put me je proveo pored katedrale, pa sam onda pomislila da je bolje da je ja odmah obiđem, a ne da narednog dana moram da uklapam svoj boravak u Oslu da bih mogla da odem u crkvu. Tako sam i uradila.

Katedrala u Oslu

Za početak sam crkvi prišla sa „leđa“. Naime, pošto u ovom delu Osla postoji blaga padina, crkva je podignuta na zaravnjenom delu, pa je tako zadnji deo porte jedan sprat viši od ulice koja tu prolazi. Između 1841. i 1895. godine uz ulice koje idu oko porte, sa tri strane, napravljen je objekat sa arkadama, što se vidi i na prethodnoj fotografiji, a u zadnjem delu iza arkada postoji jedno stepenište i njime se izlazi u zadnji deo porte. Ovaj objekat se zove Bazarene ili Bazari u Oslu.

Bazarene u ulici iza Katedrale

Porta i Katedrala

Katedrala u Oslu je podignuta u drugoj polovini XVII veka i tada je bila posvećena Sv. Spasu. U velikoj meri je restaurirana u XIX veku, pa ponovo 1950. godine, tako da je malo toga ostalo od prvobitne građevine.

Katedrala u Oslu

Katedrala u Oslu, detalj

Katedrala je veoma lepa, a pogotovo mi je bila zanimljiva osnova. Kada se ne računa prostor ispod zvonika kroz koji se prolazi da bi se ušlo u crkvu, crkva ima osnovu ravnokrakog krsta i to je ono što mi je bilo zanimljivo. Obično je transept kraći od broda crkve, a to ovde nije slučaj.

Katedrala u Oslu, detalj

Tavanica je prekrivena freskama koje su urađene u periodu od 1936. do 1950. godine.

Katedrala u Oslu, detalj

Jedino što je preživelo od prvobitne građevine su propovedaonica i oltar. Oba su izvajana u XVII veku.

Katedrala u Oslu, detalj

Orgulje, koje se nalaze iznad ulaza u telo crkve, potiču iz XVIII veka.

Katedrala u Oslu, detalj

Nisam se tu dugo zadržala, a onda sam nastavila sa šetnjom u pravcu banke istovremeno se upoznajući sa nekim osnovnim pravcima u okviru grada. Za početak, ispred katedrale se nalazi glavni trg ili Štortorvet.

Štortorvet

Nešto dalje sam ponovo stala i prvo se osvrnula prema katedrali, a takođe pogledala i niz ulicu Karl Johans koja je u ovom delu pešačka i jedna od glavnih komercijalnih ulica u gradu.

Katedrala u Oslu, detalj

Ulica Karl Johans

Ulica koja vodi južno od katedrale obiluje lepim zgradama, a takođe sam počela i da bivam svesna izlivenih skulptura na koje sam često nailazila. Na kraju mi je zaključak da nigde nisam videla više skulptura po ulicama grada nego u Oslu.

Oslo, detalj

Uskoro sam došla do Norveške banke i vrlo brzo završila u banci ono što sam imala i sada sam sa novčanicama koje mogu da trošim zadovoljna izašla na ulicu i otišla do jednog autobuskog stajališta, pošto je sledeće odredište bilo malo udaljeno od centra pa sam morala da koristim gradski saobraćaj. Kartu za autobus sam prethodno, još pre nego što sam promenila novčanice, kupila u jednom lancu prodavnica koji ih prodaje, a za to sam koristila karticu, tako da sam bila sasvim spremna. Uskoro je autobus stigao, pa sam ušla.

Sve vreme, od napuštanja stana do ulaska u autobus, imala sam utisak kako se sve odvija nekako jednostavno i lako, kao po loju, uključujući i orijentaciju. Pomislila sam da sam možda tu živela u nekom prethodnom životu, pa mi Oslo nekako „leži“, a možda je ipak u pitanju samo iskustvo u putovanju i snalaženju u novim okruženjima. Osim toga, u međuvremenu sam savladala korišćenje geografske karte na mobilnom telefonu kada nemam pristup internetu, a sa kartama sam se uvek dobro snalazila, pa je možda u tome tajna.

Bilo kako bilo, našla sam lepo mesto u autobusu da bih mogla da gledam delove grada kroz koje sam prolazila. Ali, bilo mi je zanimljivo i kada je na jednoj stanici ušla grupa dece, očigledno iz nekog obdaništa, sa par vaspitačica. Pošto su sedišta već bila zauzeta, a čini mi se i da ih ne bi bilo dovoljno, vaspitačice su rekle deci da sednu na pod u jednom delu gde je bilo više prostora. Ja sam bila iznenađena, ali sam samo posmatrala čitavu stvar. Norveška je veoma čista zemlja, ali podovi njihovih autobusa su podjednako prljavi kao i podovi javnog prevoza bilo gde. Mislim da je ovde više u pitanju šta se u društvu smatra prihvatljivim.

Usput sam iz autobusa snimila jednu marinu, jer sijalo je sunce, a ja sam ipak bila na moru. Tačnije, Oslo se nalazi na kraju Oslofjorda, a to je duboki i uzani zaliv koji vodi do moreuza Skagerak i dalje prema Severnom moru.

Oslo, detalj

Posle nekih 20-ak minuta vožnje sam i sišla na poluostrvu Bigdej i to ispred Norveškog muzeja kulturne istorije (Norsk Folkemuseum). Muzej važi za jedan od najboljih u gradu, naravno, za one koje ova vrsta eksponata zanima, a mene zanima.

Mada ima nekoliko delova muzeja gde su eksponati izloženi u zatvorenim prostorima, okosnicu muzeja predstavlja njegova „zbirka“ po vedrim nebom. A zbirka se sastoji od građevina, pre svega kuća i pomoćnih objekata prevashodno sa poljoprivrednih imanja, mada ima i drugih vrsta – ukupno je izloženo 160 istorijskih građevina.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Prvo se dolazi do Trga, dela muzeja odakle kreće poseta, i tu sam videla da ću moći da obiđem jednu od zgrada koje se tu nalaze u okviru organizovane ture koja je kretala u 1 popodne (zgrada levo na prethodnoj fotografiji), što mi je davalo dovoljno vremena da prošetam po otvorenim delovima muzeja. Ipak, prvo sam svratila u jednu drugu gradsku kuću na Trgu u kojoj je lepo osmišljena izložba koja prikazuje detalje tradicionalnog života naroda Sami, koje mi zovemo Laponci i koji su najbrojniji upravo u Norveškoj. Pripadnici naroda Sami tradicionalno naseljavaju krajnji sever Evrope, tj, delove Norveške, Švedske, Finske i Rusije. (U Švedskoj i Finskoj oni naseljavaju pokrajinu i okrug Laponija, pa otud drugi naziv na srpskom.) Kada kažem da „tradicionalno naseljavaju“ sever Evrope, hoću da kažem da pripadnici ovih naroda više ne žive samo u tradicionalnim područjima, već se smatra da ih danas, na primer, više ima u Oslu nego na severu Norveške.

Sami nisu jedan narod, ne samo zato što žive u različitim zemljama, već oni praktikuju i različite religije (protestantizam i pravoslavlje), a govore i različitim jezicima mada svi pripadaju istoj jezičkog grupi. Ipak, oni imaju i značajne zajedničke strane i zato predstavljaju autohtonu starosedelačku zajednicu. I što se tiče njihove tradicionalne nošnje, postoje izvesne razlike, ali i brojne sličnosti vezano za modele i boje.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Naravno, zbog ledene severne klime, Sami su razvili život koji je neraskidivo vezan za irvase. Za početak, tu je krzno irvasa koje izvanredno čuva od hladnoće imajući u vidu da zimi temperature znaju da se spuste i do -50℃.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Sami su uspevali da žive i prežive u ovim uslovima ne samo zato što su znali kako da se zagreju, već su kožu i krzno, kao i meso i ribu prodavali stanovnicima južnijih teritorija ili su svoju robu menjali za brašno, šećer, platna i kuhinjske potrepštine.

Osim krzna irvasa, koristili su se i svi ostali delovi životinje – meso za prehranu, koža za delove garderobe i obuću, tetive za konopce i konac, a kosti i rogovi za korisne alatke i ukrasne detalje.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Inače, Sami su takođe i muzli irvase pošto je njihovo mleko veoma hranljivo. Čak su pravili i sir, puter i fermentisane proizvode od mleka sa zelenim biljem, pa su i to prodavali, ali je to sve podrazumevalo jako puno rada. Zato se vremenom odustalo od toga, pa se, pogotovo kada se radi o trgovini, prešlo u potpunosti samo na meso.

Neki od Sami naroda su tradicionalno živeli i u šatorima (goahti) koji više podsećaju na indijanske vigvame (pravilnije bi bilo da se nazivaju „tipi“), ali su se okolnosti, pogotovo posle Drugog sv. rata, značajno promenile, pa samim tim i stil života.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Kada sam završila sa obilaskom izložbe posvećene Sami narodima i njihovom tradicionalnom načinu života, izašla sam napolje i krenula da šetam po ovom u neku ruku netipičnom muzeju. Prvo sam naišla na neke veće kuće koje deluju kao malo urbanije, ali mi je jedan od najzanimljivijih eksponata bila drvena crkva, pošto mi je namera na ovom putovanju i bila da posetim nekoliko takvih crkava.

Za početak sam prošla pored glavne kuće sa poljoprivrednog imanja Karterud iz XVIII veka. Po neke dve priče ispada da je prvi krompir u Norveškoj zasađen upravo na ovom imanju.

Glavna kuća sa poljoprivrednog imanja Karterud

U blizini je i kuća sveštenika iz mesta Leikanger koja je sagrađena 1752. godine, a uz nju ide i (francuska) bašta. Naime, tradicija je nalagala da sveštenici dobijaju i kuću i imanje da bi imali redovan prihod. Pošto je sveštenstvo imalo najdirektniji kontakt sa stanovništvom, oni su svojim primerom prenosili na svoju pastvu i evropske uticaje, poput gajenja bašte.

Sveštenikova kuća

U blizini je i Kuća za (hrišćanska) okupljanja iz druge polovine XIX veka gde su se ne samo održavali sastanci stanovnika iz datog kraja, već je služila i kao škola i crkva. Ipak, od 1860. godine, škole u Norveškoj su morale da budu smeštene u posebne objekte.

Kuća za (hrišćanska) okupljanja

Naravno, ja neću ovde prikazivati baš svaki od skoro 200 objekata iz muzeja, ali ovde, na početku obilaska, bila sam i sama mnogo više zainteresovana za pojedine eksponate. U ovom delu muzeja me je zapravo najviše zanimala drvena crkva iz mesta Gol.

Prvo da objasnim o čemu se radi. U pitanju je jedna od sada malobrojnih starinskih drvenih crkava koje se nazivaju Stavkirke ili Stavkyrke, a to bi otprilike bilo direk-crkva (stav je naziv za drvene noseće stubove, a meni se čini da bi najpribližnija naša reč bila direk). Ove crkve su građene tokom Srednjeg veka po čitavoj severnoj Evropi, najstarije čak pre oko 800 godina, ali se sada uglavnom mogu videti u Norveškoj. To je bila jedna od najvažnijih stvari koje sam želela da vidim u ovoj zemlji, pa je onda imalo smisla da krenem od one koja je najlakša za obilaženje, a to je ova u Norveškom muzeju kulturne istorije.

Drvena crkva iz Gola se vidi levo

Drvena crkva iz Gola je sagrađena oko 1200. godine i oko 1880. godine je trebalo da se zameni novom crkvom. Na svu sreću, Društvo za zaštitu norveških starinskih spomenika je otkupilo crkvu i poklonilo je kralju koji je onda platio da se ona 1884. preseli ovde, na poluostrvo Bigdej. Naravno, bilo je potrebno da se crkva restaurira, ali je to urađeno u skladu sa onim kako se pretpostavlja da je crkva prvobitno izgledala. Za delove koji su nedostajali koristila se kao uzor Borgundska drvena crkva.

U ovom delu muzeja se nalazi i Kolekcija kralja Oskara II koji je u to vreme bio i kralj Švedske (1872-1907) i kralj Norveške (1872-1905). On se pozabavio ne samo crkvom, već je finansirao i preseljenje još četiri objekta, jer je ideja bila da na taj način pokaže da je istinski zainteresovan za Norvešku. Ono što je posebno zanimljivo je to da se ova kolekcija smatra prvim muzejem na otvorenom na svetu.

Jedan od tih objekata je Letnja koliba iz Stejlsemnea iz XV veka koja je korišćena u jednom od katuna na jugu Norveške, a druga je Magaza iz Rolstada iz XIV veka koja se u stvari koristila kao spavaonica.

Letnja koliba iz Stejlsemnea

Magaza iz Rolstada

Ali, najlepši objekti po meni su drvena crkva iz Gola i Magaza iz Berdala.

Drvena crkva iz Gola i Magaza iz Berdala

Prvo sam snimila Magazu iz Berdala u kojoj je kralj izlagao predmete iz kraljevske kolekcije.

Magaza iz Berdala

A onda sam, naravno, i malo više šetala oko crkve, ali i provirila unutra.

Drvena crkva iz Gola

Kao što sam već pomenula, ova drvena crkva je sagrađena oko 1200. godine u mestu Gol koje se nalazi oko 220 km severozapadno od Osla, a pre oko 150 godina je preseljena na svoje sadašnje mesto.

Drvena crkva iz Gola

Portal na zapadnoj strani (glavni ulaz u crkvu) je original, dok je južni portal (bočna strana crkve) kopija iz 1884. godine.

Drvena crkva iz Gola, južni portal

Ja sam u crkvu samo provirila. Zašto? Ne znam, ne sećam se. Valjda sam bila toliko očarana, da sam mislila da ću je „uprljati“ svojim ulaskom.

Drvena crkva iz Gola, unutrašnjost

Pretpostavlja se da je u vreme kada je crkva bila katolička, ona bila ukrašena slikama svetaca. Međutim, posle Reformacije 1537. i prelaska u protestantizam, detalji iz katoličkog perioda su postepeno uklonjeni i zamenjeni. Ipak, sačuvane su slike u oltarskom prostoru koje su urađene 1652. godine. U crkvi nije bilo dovoljno svetlosti, pa je fotografija mutna, ali ipak mogu da se razaznaju figure.

Drvena crkva iz Gola, unutrašnjost

Drvena crkva iz Gola

Kolekciji kralja Oskara II pripada i Seoska kuća iz Hovea iz 1738. godine koja se na sledećoj fotografiji vidi levo. Ona se koristila za goste, pa je zato veća i raskošnija nego ostale građevine na imaju.

Kolekcija kralja Oskara II

Sada sam bila spremna da nastavim sa obilaskom i ostalih starih građevina iz ruralne Norveške koje se mogu videti u Norveškom muzeju kulturne istorije.

Sicilija 2012, 4. deo (Ćefalu)

Verica Ristic — Sun, 03 May 2026 07:00:00 GMT

Osim što sam tokom letovanja na Siciliji 2012. godine išla na razne izlete i u obilaske ovog velikog italijanskog ostrva, takođe sam gotovo svakodnevno išla do centra Ćefalua koji je od hotela bio udaljen oko pola sata hoda. Pored obale postoji lepo šetalište, pa mi to hodanje uopšte nije teško padalo. S druge strane, takođe sam par puta išla u grad i autobusom, a nekom prilikom sam se tako našla i pored gradskog groblja. Groblje me uopšte nije zanimalo i uopšte se ne sećam zašto sam tu i došla, ali se u svakom slučaju odatle pruža veoma dobar pogled na masivnu stenu koja se uzdiže iznad grada i koja ima prigodan naziv – La Roka što znači – Stena. Na vrhu ima zanimljivih arheoloških ostataka, pa sam sebi obećala da ću jednog dana tamo i otići.

Ćefalu

Kada sam posle tog izlaska iz autobusa kod groblja nastavila prema centru, prošla sam i pored divnih oleandera i velikih kaktusa, a naišla sam i na drvo badema sa raspuklim plodom, pa mi je i to bilo zanimljivo.

Ćefalu

Ćefalu pripada grupi manjih italijanskih naselja koja su poznata pod zbirnim nazivom – „Najlepša sela u Italiji“ i centar gradića je istinski lep. Prolazeći kroz jednu od glavnih ulica videla sam i neke od manjih crkava, ali i brojne kafiće, restorane i prodavnice suvenira, kako već priliči jednom popularnom turističkom mestu.

Ćefalu

Ali, i bočne ulice u kojima vlada veći mir takođe imaju svoju privlačnost.

Ćefalu

Što se tiče religioznih građevina, svakako je najznačajnija katedrala u Ćefaluu. Ne samo zato što je najveća i duhovno najznačajnija, već i zato što je deo grupnog dobra upisanog na Uneskovu Listu svetske baštine pod nazivom Arapsko-normanski Palermo i katedralne crkve u Ćefaluu i Monrealu.

Ćefalu

Katedrala u Ćefaluu je sagrađena u XII veku po nalogu normanskog kralja koji je tada vladao Sicilijom. Kao i ostali objekti koji pripadaju gore pomenutom grupnom dobru, i katedrala u Ćefaluu kombinuje normanski, arapski i vizantijski stil, što odražava bogatu kulturnu istoriju Sicilije. Gledano spolja, posebno se ističu dve masivne kule kvadrataste osnove.

Katedrala u Ćefaluu

Između kula smešten je trodelni portik sa lukovima, dodat u XV veku, koji pokazuje gotičke uticaje. Glavni portal je bogato ukrašen kamenim ornamentima i reljefima, a iznad njega se nalazi veliki prozor koji osvetljava unutrašnjost crkve. Fasada je jednostavna, ali monumentalna, građena od žutog kamena koji menja nijansu na suncu.

Katedrala u Ćefaluu, detalj

U pitanju je trobrodna crkva čiji je središnji brod odvojen od bočnih redovima masivnih stubova sa bogato ukrašenim kapitelima.

Katedrala u Ćefaluu, detalj

Najznačajniji deo unutrašnjosti je apsida sa veličanstvenim vizantijskim mozaikom Hrista Pantokratora, izrađenim u XII veku.

Katedrala u Ćefaluu, detalj

Ali, tu takođe može da se vidi i mnoštvo drugih veoma lepih i slikovitih detalja.

Katedrala u Ćefaluu, detalj

Sa platoa ispred ulaza u katedralu može da se lepo vidi trg, ali i susedna biskupska palata koja je podignuta u periodu od XVI do XVIII veka i koja služi kao administrativno središte biskupije.

Katedrala u Ćefaluu, detalj

Ćefalu

Samo par stotina metara od trga ispred katedrale, na severnoj obali grada, dolazi se i do Sporedne kapije i megalitskih zidova.

Ćefalu

Naime, megalitski zidovi potiču još iz antičkog perioda i izgrađeni su od ogromnih kamenih blokova precizno uklopljenih bez upotrebe maltera. Smatra se da datiraju iz perioda grčke kolonizacije Sicilije, a kasnije su ih koristili i Rimljani. Ta pomenuta „sporedna kapija“ je naziv za malu, često skrivenu sekundarnu kapiju u okviru gradskih zidina koja je služila kao sporedni izlaz iz grada, često u vojne ili strateške svrhe. Ovi bedemi svedoče o važnom odbrambenom položaju Ćefalua kroz istoriju.

Čitava ta severna obala grada se sastoji od stena, a meni se dopalo da tu prođem, na nekoliko mesta, i da snimim kako to izgleda.

Ćefalu

Ali, kada se napusti ta kamenita severna obala, prvo se krene ulicama grada, a ubrzo se može doći i do popularne gradske plaže – Spjađa del Porto Vekjo. Ona se nalazi u neposrednoj blizini starog gradskog jezgra, a sastoji se od sitnog peska. Pošto je zaštićena molom, obično je voda u njoj mirnija, ali i toplija nego na nekim drugim delovima.

Ćefalu

Upravo je taj mol i jedno fino mesto gde vredi da se prošeta (dugačak je oko stotinak metara), jer se odatle pruža izvanredan pogled na grad i neke njegove detalje.

Ćefalu

Ali, u Čefaluu mogu da se vide i druga zanimljiva mesta, uz uvek privlačne i slikovite ulice.

Ćefalu

Jedno od takvih mesta je i Srednjovekovna vešernica.

Ćefalu

Radi se o srednjovekovnom javnom vešeraju iz XVI veka koji je izgrađen na temeljima starijih građevina. Do njega se silazi stepenicama koje vode do niza kamenih korita kroz koja protiče prirodni izvor vode. Voda dolazi iz podzemnog toka reke Čefalino koja je vekovima snabdevala grad.

Ćefalu

Mesto je nekada služilo stanovnicima za pranje odeće i bilo je važan deo svakodnevnog života. Danas predstavlja zanimljivu istorijsku atrakciju i svedoči o nekadašnjoj urbanoj organizaciji grada.

Ćefalu

S druge strane, čak i da posetilac ovde ništa ne obilazi i samo šeta ulicama, danju ili noću, doživljaj je svakako dobar i ispunjavajući.

Ćefalu

A i da se sve vreme provodi na plaži, ako čovek to voli, to je sasvim u redu.

Ćefalu

Ipak, mene je pogled ka gradiću i kamenitom brežuljku iznad njega uvek podsećao da sam sebi obećala da ću se popeti na vrh i obići šta tamo ima da se vidi.

Ćefalu

Tako sam i uradila jednog dana, pa sam odmah posle doručka, pre nego što postane previše vruće, otišla autobusom do podnožja odakle kreće pešačka staza.

Ćefalu

Već usput vredi da čovek zastane i osvrne se jer je pogled veoma lep i slikovit.

Ćefalu

Ali, da se ne lažemo, ja sam pravila ove pauze da bih došla do daha. Ipak je bio juli i temperatura je i ranije prepodne bila visoka.

U nekom trenutku se kroz kamenu kapiju ulazi u područje sa ostacima različitih objekata.

Ćefalu

Ja sam odlučila da prvo odem do vrha, a onda u povratku da obilazim zanimljivosti koje se ovde mogu videti, mada sam svakako fotografisala različite stvari koje sam usput videla.

Ćefalu

Na brdu La Roka iznad Ćefalua mogu se videti raznovrsni arheološki ostaci koji svedoče o višeslojnoj istoriji čitavog ovog područja.

Ćefalu

Na samom vrhu se nalaze ostaci srednjovekovne citadele poznate kao Zamak iz Ćefalua. Zamak je podignut u XII-XIII veku, verovatno u vreme normanske vlasti, kao strateško utvrđenje koje je kontrolisalo obalu i štitilo grad od napada sa mora. Danas su sačuvani delovi bedema, zidova i kula, koji prate prirodnu konfiguraciju stene i svedoče o njegovoj odbrambenoj funkciji.

Ćefalu

Ovde sam naišla na još par posetilaca, pa sam to iskoristila da bih ih zamolila da me slikaju.

U Ćefaluu

A onda sam nastavila još malo da šetam po samom vrhu.

Ćefalu

Iako su ostaci ovog zamka skromni, položaj na gotovo 270 metara nadmorske visine pruža spektakularan pogled na Tirensko more i okolinu, što jasno pokazuje zašto je ova lokacija bila izuzetno važna kroz čitavu istoriju.

Ćefalu

Kada sam krenula da se lagano spuštam, prvo sam otišla do megalitskog kompleksa poznat kao Dijanin hram.

Ćefalu

Građevina zapravo potiče iz ranog I milenijuma p.n.e, a pojedini elementi mogu biti i stariji, što je čini jednim od najstarijih sačuvanih objekata na ovom lokalitetu. Zidovi su podignuti od velikih, nepravilnih kamenih blokova složenih u suvoj tehnici, bez upotrebe maltera.

Jedan od najupečatljivijih elemenata su kameni portali od velikih kamenih blokova, pri čemu je nadvratnik formiran od jednog masivnog, horizontalno položenog kamena koji počiva na uspravnim bočnim blokovima (dovratnicima).

Ćefalu

Inače, naziv „Dijanin hram“ potiče iz kasnije tradicije i nema čvrstih dokaza da je građevina bila posvećena rimskoj boginji Dijani. Objekat je tokom vekova doživeo prepravke, naročito u grčkom i srednjovekovnom periodu, ali je osnovno megalitsko jezgro ostalo sačuvano.

Ćefalu

Posle obilaska ovog objekta, otišla sam i do jedne terase odakle se ponovo pružao divan pogled. Ovom prilikom je glavni naglasak, barem kod mene, bio na krovovima kuća u Ćefaluu.

Ćefalu

Nastavila sam šetnju po brdu La Roka, ali sada već uveliko sa namerom da se spustim do grada.

Ćefalu

Međutim, sa staze sam ugledala malu crkvu Sv. Ane, pa sam se malo popela do nje.

Ćefalu

Crkva potiče verovatno iz XIII veka i bila je deo šireg utvrđenog i naseljenog prostora na vrhu stene. U pitanju je jednostavna jednobrodna građevina skromnih dimenzija. Njeno postojanje u blizini megalitskog kompleksa i srednjovekovnog zamka svedoči o kontinuitetu korišćenja ovog prostora kroz različite istorijske epohe.

Odmah pored crkve se nalaze i ostaci nekog objekta sa više prostorija, ali tu ne znam šta se nekada nalazilo. Ipak, bilo mi je zanimljivo, pa sam napravila još par snimaka.

Ćefalu

I sada je konačno došlo vreme da se spustim do podnožja.

Ćefalu

Bila sam izuzetno zadovoljna ovim svojim poduhvatom i činjenicom da nisam bila previše lenja, pa sam došla do brežuljka La Roka i popela se na njega. Doduše, ostatak letovanja je protekao poprilično uobičajeno i monotono – izležavanje na plaži, a tek povremeno odlazak, tj, šetnja do centra Ćefalua.

Ipak, mada je ovo u izvesnom smislu, a uslovljeno prirodom putovanja (letovanje), bio veoma ograničeni i skromni obilazak tako velikog ostrva poput Sicilije (površina je 27.708 kv. km), na kraju sam bila veoma zadovoljna. Ostala mi je svakako i želja i inspiracija da se ponovo ovde vratim, ali svakako ne u sred leta kada je previše vruće da bi se lepo i opušteno obilazilo.

Za sada, evo i mape koja prikazuje koja sam sve mesta i lokalitete posetila tokom ovog putovanja:

A umesto zaključka, evo još jednog slatkog recepta. U pitanju nije italijanski specijalitet, ali u mojoj verziji svakako ima veze sa Italijom. Radi se o šam-rolnama koje sam već pomenula kada sam pisala o Palermu. Naime, tamo sam kupila metalne kalupe za pravljenje sicilijanskih kanola, ali su one i odlične za pravljenje forme za šam-rolne. Da podsetim, šam-rolne su nekada bile izuzetno popularna i nezaobilazna vrsta kolača koja se nudila po svim poslastičarnicama u bivšoj Jugoslaviji. Vremena su se promenila, možda i ukusi, a svakako moda. Ja ipak volim ove slatkiše i povremeno ih pravim.

Metalni kalupi za pečenje testa koje sam kupila u Palermu su samo jedna veza sa Italijom. Druga je ta da je najbolje praviti italijanski šam (postoji i francuski i švajcarski). Pa, da pređem na stvar; evo i slike, a sledi i recept.

Šam-rolne poslužene u posudi koju sam ja pravila

ŠAM-ROLNE

250 g gotovog lisnatog testa (pola zamrznutog pakovanja)
2 belanca
120 g šećera
40 ml vode
malo soli
par kapi limunovog soka

Lisnato testo razvući u pravougaonik i iseći na 10 traka. Svaku traku spiralno umotati oko metalnog kalupa za kanole. Premazati ih razmućenim žumancem sa dodatkom 1 kašičice hladne vode. Peći na 200 stepeni, 15-ak minuta. Pažljivo izvaditi kalupe, pa ostaviti rolne da se ohlade.

Umutiti šam koristeći italijansku metodu. Prvo u manjoj šerpici pomešati šećer i vodu. Kuvati na srednjoj vatri dok sirup ne dostigne fazu „meke kuglice“ (kap sirupa spuštena u hladnu vodu treba da formira mekšu, savitljivu kuglicu).

Dok se sirup greje, belancima dodati malo soli i limunov sok, pa mutiti mikserom dok ne postanu penasta i počnu da formiraju meke vrhove. Trebalo bi da u to vreme i sirup bude gotov.

Sirup polako sipati u tankom mlazu u belanca uz stalno mućenje mikserom. Mutiti 5–7 minuta dok se masa potpuno ne ohladi i postane sjajna, gusta i formira čvrste vrhove. Time puniti rolne od lisnatog testa i posuti šećerom u prahu.

Sicilija 2012, 3. deo (Palermo)

Verica Ristic — Sun, 03 May 2026 06:00:00 GMT

Obilazeći Palermo sa jednom ženom s kojom sam bila na letovanju na Siciliji 2012. godine, došla sam i do obale, ali se tu nismo drugo zadržale, već smo se ponovo zavukle u grad.

Palermo, detalj

Tako smo došle i do crkve San Đorđo dei Đenovezi. U pitanju je renesansna crkva iz XVI veka koju je zajednica đenovskih trgovaca sagradila kao simbol njihove moći i uticaja. Crkva ima jednostavnu fasadu i osmougaonu kupolu. Unutrašnjost je bogato opremljena, ali je crkva bila zatvorena kada sam ovde prolazila tako da sam je snimila samo spolja.

Palermo, detalj

U nastavku smo otišle i do Pozorišta Politeama Garibaldi koje je sagrađeno u neoklasicističkom stilu krajem XIX veka, a prepoznatljivo je po monumentalnoj trijumfalnoj kapiji postavljenoj ka prostranom trgu ispred pozorišta. Na vrhu trijumfalne kapije nalazi se Apolon u kvadrigi, što simbolizuje trijumf umetnosti i kulturnog uzdizanja. Apolon, bog umetnosti i svetlosti, naglašava kulturnu funkciju pozorišta, dok kvadriga predstavlja snagu, dinamiku i pobedu umetničkog stvaralaštva.

Palermo, detalj

Ispred pozorišta se, dakle, nalazi Trg Ruđero Setimo koji se nastavlja u još jedan trg. To je Trg Kastelnuovo na kojem se, između ostalog, nalazi i lep muzički paviljon.

Palermo, detalj

Odavde smo krenule da se lagano vraćamo ka istorijskom centru Palerma, ali sam još slikala i jednu široku aveniju ispunjenu visokim drvećem, tek da se vidi da ovde ne rastu samo palme.

Palermo, detalj

Tako smo došle do Velikog pozorišta u Palermu koje je podignuto u neoklasičnom stilu, a izgradnja je započela 1875. godine.

Palermo, detalj

Ako je Pozorište Politeama Garibaldi već u svom nastajanju i po nazivu predviđeno za različite vrste umetnosti („politeama“ znači „pozorište za mnoge umetnosti“), Veliko pozorište ili Teatro Masimo je najveća operska kuća u Italiji, a treća po veličini u celoj Evropi posle pariske Opere Garnijer i Bečke državne opere. Doduše, ovde se osim opera, organizuju i baleti, koncerti i drugi muzički događaji, pošto je pozorište poznato po izuzetnoj akustici. Pozorište je otvoreno 1897. godine i mada je tokom XX veka bilo zatvoreno čak 23 godine zbog velikih restauracija i tehničkih problema, ponovo je otvoreno za javnost 1997. godine.

Zanimljivo je da je Veliko pozorište u Palermu steklo „svetsku slavu“ zbog pojavljivanja u filmu „Kum III“. Jedna čuvena scena iz tog filma je snimljena upravo na stepeništu ovog zdanja.

Palermo, detalj

U vreme moje posete nije bilo nikakvih dramatičnih dešavanja, ni realnih ni fiktivnih, tako da sam samo opušteno šetala oko zgrade pozorišta i snimala neke lepe detalje.

Palermo, detalj

U nastavku šetnje prema istorijskom centru ponovo smo naišle na neku pijacu, pa smo tuda i prošle. Kao i ranije, i ovde su prizori bili slikoviti i zanimljivi.

Palermo, detalj

Usput smo nedaleko videle i Katedralu u Palermu koja je bila naše naredno odredište.

Palermo, detalj

Tako smo došle i katedrale, ali sa zadnje strane i tu smo prošle ulicom iznad koje se nalaze dva luka. U pitanju su praktično pešački mostovi koji povezuju katedralu i Nadbiskupsku palatu. Naravno, ti prolazi nisu namenjeni turistima, već su služili kao privatna komunikacija između katedrale i nadbiskupske rezidencije, omogućavajući crkvenim velikodostojnicima da prelaze iz jedne zgrade u drugu bez izlaska na ulicu.

Palermo, detalj

Kada se nastavi dalje ovom ulicom, može da se vidi i frontalni ulaz u katedralu, ali se on nije koristio kada sam ovde bila.

Palermo, detalj

Ali kada se uđe u dvorište katedrale, onda se vidi izuzetno impresivni glavni ulaz.

Palermo, detalj

Katedrala u Palermu je deo grupnog dobra pod nazivom Arapsko-normanski Palermo i katedralne crkve u Ćefaluu i Monrealu. U samom Palermu, ovo dobro, osim katedrale, obuhvata i još dve palate, tri crkve i jedan most. 2012. godine ja nisam toliko predano tragala za dobrima koja su upisana na Uneskovu Listu svetske baštine, tako da se nisam ni potrudila da obiđem sve ove objekte. Hm?! Možda bi trebalo da se vratim u Palermo?

Dok ne odlučim da li ću se vratiti na Siciliju ili ne, da kažem da ovi objekti potiču iz perioda Normanske kraljevine Sicilije (1130-1194) čiji je Palermo bio glavni grad. Mada je Kraljevina Sicilija trajala sve do 1816. godine, normanski period je trajao do 1194. kada je došlo do promene dinastije na vlasti.

Pre toga, Arapi su vladali Sicilijom sve do 1091. godine kada su ostrvo od njih preuzeli Normani, ali u to vreme na nivou grofovije. Teritorija je proglašena za kraljevinu tek 1130. godine.

S druge strane, Vizantinci su teritorije u južnoj Italiji „nasledili“ od Rimljana i tu su ostali sve do 1071. godine kada su Normani konačno osvojili i Bari (u Apuliji, na jadranskoj obali).

Grupno dobro koje je upisano na Listu svetske baštine odnosi se samo na objekte podignute u specifičnom periodu tokom XII veka, a ti objekti predstavljaju izvanredan primer društveno-kulturološkog sinkretizma između zapadnjačke, islamske i vizantijske kulture, pošto su uticaji lokalnih ljudi i religija bili jaki i posle gore opisanog normanskog osvajanja.

Ali, da se pričom vratim na Katedralu u Palermu koja je posvećena Uspenju Bogorodice. Katedrala je sagrađena 1185. godine na mestu ranije crkve i bivše džamije. Tokom narednih vekova katedrala je više puta bila preuređivana i dograđivana, pa u njenoj arhitekturi danas može da se vidi spoj različitih stilova, ali je građevina svakako veličanstvena. Na južnoj strani se nalazi portik urađen u gotičko‑katalonskom stilu, a tokom XVIII veka unutrašnjost je preuređena prema neoklasičnim kanonima.

Palermo, detalj

Mada se u unutrašnjosti može posetiti kripta sa brojnim sarkofazima, a tu su i grobovi normanskih kraljeva, kao i kapela Sv. Rozalije, zaštitnice Palerma, u kojoj se čuvaju njene mošti, ja sam nekako obratila pažnju na meridijansku liniju koju sam uočila na podu katedrale.

Palermo, detalj

Linija je postavljena 1801. godine i kroz mali otvor u višim delovima katedrale u podne ulazi sunčev zrak, koji pada tačno na liniju u podu. Mesto na koje svetlosna tačka pada menja se tokom godine, prateći prividno kretanje Sunca.

Duž linije su ucrtani znaci Zodijaka, jer Sunce tokom godine „prolazi“ kroz ta sazvežđa. Kada sunčeva svetlost dotakne određeni znak, to označava period godine u kojem se Sunce nalazi u tom zodijačkom sazvežđu. Na taj način je bilo moguće precizno određivati doba godine.

Posle posete katedrali izašle smo na trg ispred, pa sam tu slikala malo trg, a malo i samu katedralu.

Palermo, detalj

U nastavku smo napravile malo veći krug, ali bez obilaženja znamenitih zdanja. Na kraju ulice kojom smo krenule videla se Nova kapija ili Porta Nuova, monumentalna gradska kapija koja je prvobitno bila podignuta u XV veku, mada je svoj današnji izgled dobila krajem XVI veka.

Palermo, detalj

Zatim smo prošle i kroz jedan gradski park, a odatle sam, iz daljine, snimila delove Kraljevske palate ili Palate Normana koja je prvobitno bila podignuta u IX veku kao arapska tvrđava, ali su je u XII veku normanski vladari pretvorili u raskošnu kraljevsku palatu. To je ujedno i najstarija kraljevska rezidencija u Evropi.

Palermo, detalj

U sklopu palate se nalazi i čuvena Palatinska kapela (Cappella Palatina) koja je podignuta 1140. godine. Uzgred, i palata i kapela su deo grupnog kulturnog dobra pisanog na Uneskovu Listu svetske baštine. Sama kapela predstavlja remek-delo arapsko-normanske umetnosti, sa zlatnim vizantijskim mozaicima, islamskim drvenim tavanicama i zapadnjačkom formom bazilike. Ja je 2012. godine nisam videla, a što više o tome razmišljam o tome mislim da bi ipak trebalo da se vratim na Siciliju.

Palermo, detalj

Nastavljajući dalje šetnju po Palermu, prošle smo i pored jedne zgrade u kojoj se nalazi neka galerija. Mene je privukla arhitektura i lep izgled unutrašnjeg dvorišta, ali čak i kad fasade nisu sređene, mogu da se vide veoma lepi detalji koji nedvosmisleno pokazuju u kojoj meri je Palermo imao bogatu istoriju, kao i bogate stanovnike.

Palermo, detalj

Palermo je i danas veoma lep grad i tu uopšte ne mislim samo na „skockane“ i lepo održavane građevine koje su nekada pripadale bogatašima. I obične ulice i zgrade imaju neku svoju privlačnost koja nije nužno vezana za formalnu lepotu. Uostalom, grad ne čine samo lepe i bogato dekorisane građevine, to bi onda bio hladan muzej, već i ljudi sa svim svojim navikama, običajima, istorijatom i razlozima koji dovode do određenog stila života.

Palermo, detalj

Došle smo tako i do barokne Crkve Isusove koja je sagrađena krajem XVI veka za jezuitski red. U to vreme su Jezuiti bili veoma moćan i uticajan red, ali su 1773. godine pali u nemilost i tada je red ukinut, ali je obnovljen 1814. godine.

Palermo, detalj

Kada se nastavi dalje, može da se vidi i bočni deo crkve, kao i kupola, a tu se nadovezuje i Biblioteka jezuitskog koledža.

Palermo, detalj

Jezuitski red je važio za jedan od najobrazovanijih u okviru Katoličke crkve i oni su veliki značaj pridavali obrazovanju. Njihovi učenici su često bili vrhunski intelektualci na evropskom nivou, međutim, Jezuiti se nisu zadržavali samo na teritoriji Evrope, već su otvarali škole i misije i u Americi, Aziji i Africi.

Palermo, detalj

Samo nekoliko minuta hodanja dalje, došli smo do još jednog objekta koji pripada grupnom kulturnom dobru Arapsko-normanski Palermo, a to je crkva Svetog Katalda. Uzgred, Sv. Kataldo je bio irski hrišćanski sveštenik i misionar iz VII veka, koji je delovao u Italiji.

Palermo, detalj

Crkva Svetog Katalda je izgrađena sredinom XII veka i predstavlja izvanredan primer arapsko-normanskog graditeljstva spajajući zapadnu strukturu bazilike sa karakterističnim islamskim crvenim kupolama i dekorativnim motivima.

Palermo, detalj

Unutrašnjost je relativno jednostavna, ali i dalje mogu da se vide neki od originalnih delova. Ipak, i zbog ovoga bi valjalo vratiti se u Palermo, kao i zbog posete susednoj crkvi koja je takođe na Listi svetske baštine, a koja se obnavljala 2012. godine u vreme moje posete. Ona se na sledećoj fotografiji vidi sa desne strane.

Palermo, detalj

Ovde se radi o crkvi Svete Marije od Admirala čija je izgradnja započela 1143. godine. Naziv potiče od činjenice da je izgrađena za jednog admirala koji je u kraljevini bio značajan politički i vojni savetnik. Crkva je poznata po svojim bogatim vizantijskim mozaicima, naročito u apsidi, ali takođe ima i brojnih zapadnih i islamskih elemenata, što je tipično za arapsko-normanski stil u Palermu.

Na prethodnoj slici sa leve strane vidi se i Pozorište Belini. Počeci ovog pozorišta su vezani za XVII vek, ali je u XIX veku pozorište rekonstruisano i modernizovano.

Palermo, detalj

Prekoputa crkve Svete Marije od Admirala nalazi se i crkva i manastir Svete Katarine (Aleksandrijske). Crkva je izgrađena u XVI veku, dok manastir pripada redovnicama svete Katarine. U pitanju je ženski monaški red u okviru Katoličke crkve posvećen Svetoj Katarini Aleksandrijskoj. Redovnice su kroz vekove bile poznate po obrazovanju devojaka, duhovnom životu i očuvanju kulturnog nasleđa.

Palermo, detalj

S leve strane ove crkve postoji ulica koja vodi do prostranog trga Pretorija (Piazza Pretoria) gde se nalazi i istoimena fontana, tj, Pretorijska fontana.

Palermo, detalj

Pretorijska fontana je napravljena sredinom XVI veka, ali u – Firenci! Ipak, vlasnik je zapao u dugove, pa je fontanu prodao gradu Palermu i tako je fontana ovde isporučena 1574. godine. Međutim, neki delovi su oštećeni, neki su čak i nedostajali, tako da je fontana morala da bude dorađena. U svakom slučaju, raskošne skulpture koje krase fontanu prikazuju mitske figure, bogove, heroje i životinjske motive.

Palermo, detalj

Međutim, problemi sa manjkom ili oštećenjem delova nisu bili jedini i tu nije bio kraj priče. Naime, postavljanje ove fontane je izazvalo veliki skandal jer su sve figure – bogovi, nimfe, heroji i alegorije – prikazane potpuno nage. U XVI veku, Palermo je bio duboko religiozan i konzervativan grad, pa je javnost smatrala da ovakve eksplicitne skulpture postavljene usred trgovačke i administrativne četvrti narušavaju moral i vrlinu građana. Zbog toga su lokalni stanovnici fontanu prozvali „Fontanom sramote“. Renesansni toskanski ideali su očigledno tek krenuli da se šire na jug Italije.

Palermo, detalj

Odavde smo krenule praktično u pravcu železničke stanice, ali sam ja usput još snimala neke zanimljive i slikovite delove Palerma.

Palermo, detalj

Pre povratka u Ćefalu, moja saputnica i ja smo otišle i na ručak.

Ručak u Palermu

Kao što sam već više puta pominjala kada je hrana u Italiji u pitanju, ja često volim da tamo jedem pice zato što ne mogu dobro da ih napravim kod kuće. Ali, zato mogu sasvim fino da napravim jedan od čuvenih sicilijanskih specijaliteta, a to su arančini. Radi se o prženim kuglama od pirinča koje su punjene različitim nadevima, poput mesa i graška, sira i šunke, itd.

Arančini posluženi u posudi koju sam sama napravila

ARANČINI

15 g putera
1 čen belog luka
pola malog crnog luka
150 g kočanskog pirinča
60 ml belog vina
260 ml pileće supe
100 ml mleka
malo soli
1/2 jajeta
50 g rendanog trapista
40 g rendanog žutog sira koji se lepo topi
malo seckanog peršuna ili drugog mirišljavog začina (bosiljak, origano, majčina dušica,...)
brašno za pohovanje
malo soli i bibera po ukusu
1 jaje
prezle za pohovanje

U šerpi sa dobrim poklopcem istopiti puter pa malo ispržiti beli i crni luk. Dodati pirinač, pa sve zajedno pržiti na srednjoj vatri minut-dva. Naliti sa belim vinom. Kada vino ispari dodati pileću supu, mleko i malo soli (ne treba previše jer je supa već slana). Lepo promešati. Kada počne da kuva, smanjiti temperaturu na najniže i poklopiti, pa pustiti da se veoma lagano pirinač skuva.

Kada se pirinač ohladi, dodati pola umućenog jajeta, sireve i mirišljave trave. Sve lepo spojiti i ostaviti da odstoji, može čak i preko noći, a onda praviti kuglice.

Kuglice prvo uvaljati u brašno kojem su dodati so i biber, zatim u umućena jaja, a onda u prezle. Pržiti u srednje dubokom ulju, često ih vrteći da bi dobile lepu tamno-zlatnu boju sa svih strana. Vaditi iz ulja i prvo staviti na papirni ubrus da se ulje ocedi.

Sicilija 2012, 2. deo (Etna, Palermo)

Verica Ristic — Sun, 03 May 2026 05:00:00 GMT

Planina Etna je aktivni vulkan na istočnoj obali Sicilije i jedna od najpoznatijih prirodnih atrakcija Italije. Njena visina varira zbog čestih erupcija, ali trenutno dostiže oko 3329 m, čime je to ujedno i najveći vulkan u Evropi, a takođe i najviša planina ne nekom sredozemnom ostrvu. Etna je stalno aktivna i njene erupcije se beleže još iz VIII veka pre nove ere, što je čini jednim od najduže posmatranih vulkana na svetu, a takođe je i najaktivniji stratovulkan na svetu. Područje oko vulkana je bogato plodnim zemljištem zahvaljujući vulkanskoj prašini koja daje idealne uslove za vinograde, voćnjake i maslinjake.

Planina je od 2013. godine deo Uneskove svetske baštine zbog geološkog i ekološkog značaja. Područje tog prirodnog dobra koje je upisano na Listu svetske baštine obuhvata skoro 20.000 nenastanjenih hektara na najvišem delu planine Etna.

Mada se često dešava da zbog erupcije vulkana aerodrom u nedalekom gradu Kataniji bude zatvoren, kada je planina mirna, posetioci mogu da posete neke od kratera, koriste planinarske staze i žičare, a zimi Etna postaje i popularno skijalište.

Tako sam i ja tokom boravka na Siciliji u leto 2012. godine, u okviru jednodnevnog izleta, posle posete selu Savoka i gradu Taormina, o čemu sam pisala u prethodnom nastavku ovih priča, došla i do Etne. Plan je bio da se autobusom stigne do velikog parkirališta, a onda su tokom slobodnog vremena članovi grupe mogli da prošetaju po okolini, uključujući i odlazak do nekih bočnih i manjih kratera koji su sasvim lepo mirovali u ovo vreme i omogućavali tu posetu.

Ja sam još pre odlaska na Siciliju znala da postoji ovaj izlet, a takođe i mogućnost da se za dodatni novac ode još više uz planinu. Naime, to parkiralište se nalazi na skoro 2000 m nadmorske visine, ali uz posebnu ulaznicu i sa posebnim vodičem, moguće je da se ode i do visine od oko 3000 m. Čak sam i specijalno za tu priliku ponela od kuće, i to u sred leta, zimsku termo jaknu i specijalnu tanku vetrovku. Nadmorska visina od 3000 m je uvek ozbiljna stvar, bez obzira da li se nalazi u sred Sredozemnog mora ili gde već.

Ipak, da prvo ovde postavim geografsku kartu na kojoj se vidi gde sam sve boravila tokom ovog letovanja na Siciliji.

A što se tiče Etne, po dolasku na parkiralište, vrlo brzo sam se uputila prema žičari. Ispostavilo se da sam ja bila jedina u okviru grupe koja je želela da ide uz planinu, tako da mi je vodič pomogao da kupim tu specijalnu ulaznicu, pa sam se ubrzo ukrcala u kabinu žičare koja me je ponela uvis.

Planina Etna, detalj

Iz kabine sam mogla da vidim jedan od tih bočnih kratera do kojeg je lako otići sa parkirališta.

Planina Etna, detalj

Kao što sam rekla, ovde zimi pada sneg, tako da mogu da se vide i stolice koje su deo ski-lifta, kao i zemljani put koji vodi ka višim delovima planine.

Planina Etna, detalj

Mada veći deo predela deluje veoma negostoljubivo i gotovo pusto, ipak se tu i tamo vide biljke koje lagano počinju da osvajaju padine Etne.

Planina Etna, detalj

Etna je značajna i zato što tu postoje važni ekosistemi uključujući i endemsku floru i faunu, tako da je ovo, poput jedne prirodne laboratorije, zanimljivo mesto i za istraživače koji se bave ekološkim i biološkim procesima.

Planina Etna, detalj

Na vrhu žičare, na visini od oko 2500 m iznad površine mora, nalazi se čak i jedan bar gde može da se svrati na jelo i piće, ali ja za to nisam imala ni vremena, ni interesovanja.

Planina Etna, detalj

Odatle ujedno kreću i mini-busevi koji posetioce, a verovatno i istraživače, voze do drugih delova planine.

Planina Etna, detalj

Mada je ovde već počelo da bude hladno, ja sam se za početak slikala u tankoj košuljici koju sam obukla preko majice bez rukava u kojoj sam šetala po Taormini, ali sam već uveliko krenula da razmišljam o tome da iz rančića izvučem toplu garderobu.

Planina Etna, detalj

Iza mene, na prethodnoj fotografiji, mogu da se vide vrhovi Etne, ali sam ja pre nastavka izleta slikala žičaru, bočne, manje kratere, kao i parkiralište i okolinu.

Planina Etna, detalj

U blizini sam videla i ljupko cveće koje je gotovo nestvarno uspevalo da raste na naizgled jalovoj podlozi.

Planina Etna, detalj

Uskoro smo krenuli mini-busem koji je pratio zemljani put.

Planina Etna, detalj

U nekom trenutku smo se zaustavili i izašli iz mini-busa da bismo krenuli u šetnju od oko 40-ak minuta. To mesto dokle je vozio mini-bus zove se Kula filosofa i ono se nalazi na 2920 m nadmorske visine na južnoj strani vulkana i u blizini vrha sa kraterima. Ovaj naziv je dat jer je, prema legendi, grčki filosof Empedokle (oko 490-430. p.n.e.) iz Agriđenta ovde dolazio da proučava erupcije i prirodu vulkana, a čak se pominje i priča da je tu i završio svoj život bacivši se u krater.

Sa ovog mesta pruža se impresivan pogled na nekoliko aktivnih kratera Etninog vrha, pa sam to mogla i mnogo bolje da vidim i snimim.

Planina Etna, detalj

Duvao je dosta jak vetar, a ja sam bila presrećna da sam ponela te svoje jakne. Međutim, u grupi je bio i jedan par sa malom devojčicom i oni su svi bili obučeni otprilike kao da su došli sa plaže. Za roditelje me uopšte nije bilo briga, jer su oni odrasli, ali mada bi mi jako prijalo da sam stavila na sebe i termo-jaknu, stvarno ne bih mogla mirno da spavam da sam ostavila devojčicu da se smrzava, pa sam joj dala tu jaknu, a ja sam tokom ove šetnje koristila samo vetrovku. Ipak, bila je to dobra vetrovka i ona je stvarno sprečavala da hladan vetar prodre do mog tela, mada je temperatura svakako bila niska. To je moglo da se vidi i po naslagama snega koje su na jednom mestu ostale od prošle sezone.

Planina Etna, detalj

Ali, nije svuda bilo hladno. Bilo je nekih mesta i gde se dobro pušilo iz zemlje.

Planina Etna, detalj

Ipak, na više mesta su mogli da se vide ostaci snega, bez obzira na to što možda samo par desetina metara dalje iz zemlje izlazi nekakva para koja je po definiciji barem topla, ako ne i vrela.

Planina Etna, detalj

Mada je čitava grupa išla zajedno, ja sam, uz dozvolu vodiča, povremeno odlazila par desetina metara napred da bih nešto snimila, pa sam tako uhvatila i grupu na jednom prevoju što je dobro da bi se stekla predstava o razmeri područja kroz koje smo prolazili.

Planina Etna, detalj

S druge strane se ovde i pelo uzbrdo, pa se na sledećoj slici vidi i prethodno snimljena staza sa ogradom, ali sa veće visine.

Planina Etna, detalj

I na drugoj strani su mogli da se vide impresivni detalji, vrhovi kratera i isparavanja, ali treba imati u vidu i da sam prilikom snimanja povremeno koristila i zum.

Planina Etna, detalj

Raznobojno kamenje, pesak i ohlađena lava bili su posebno impresivni u jednom delu koji sam snimila čak par puta.

Planina Etna, detalj

Na jednom mestu nam je vodič skrenuo pažnju na jednu omanju rupu. Bez obzira na to što tu nije bilo nikakvog vidnog isparavanja, kada se približi ruka sasvim je jasno mogla da se oseti toplota koja je očigledno dolazila iz dubina zemlje.

Planina Etna, detalj

Ostatak šetnje je bio podjednako zanimljiv, mada bez nekih posebnih dodatnih informacija. Predeli su bili koliko svedeni, toliko i impresivni.

Planina Etna, detalj

Bila sam izuzetno zadovoljna dolaskom na ovaj izlet, pa sam se za rastanak, pre početka spuštanja mini-busom do žičare, i slikala sa vrhovima Etne u pozadini.

Na planini Etni

U povratku je sve išlo kao i u dolasku, samo u obrnutom smeru: vožnja mini-busem, a onda i spuštanje žičarom.

Planina Etna, detalj

Na parkiralištu sam se pridružila prvobitnoj grupi turista iz Srbije, pa nas je onda autobus razvezao po različitim hotelima i ja sam se tako vratila u Ćefalu.

Narednih dana je letovanje išlo svojim tokom i ritmom, a ja sam povremeno sa terase hotela snimala centar Ćefalua sa kamenitim i slikovitim brdom koje se uzdiže iznad grada.

Ćefalu

A onda smo jednog dana, ta žena sa kojom sam bila na letovanju i ja otišle vozom do Palerma i to nam je bila neka vrsta privatnog izleta. Za početak smo izašle na trg ispred zgrade centralne železničke stanice.

Palermo, detalj

Palermo je glavni grad Sicilije i to je jedan živopisan i istorijski veoma bogat grad. Osnovali su ga Feničani u VIII veku pre nove ere, a kroz vekove su njime vladali Rimljani, Arapi, Normani i Španci, što je ostavilo snažan trag u arhitekturi i kulturi. Grad je posebno poznat po jedinstvenom arapsko-normanskom stilu pa je zbog toga upisan i na Uneskovu Listu svetske baštine kao grupno dobro, zajedno sa katedralama u Ćefaluu i Monrealu. Iako je kroz istoriju imao periode političkih i društvenih izazova, danas je Palermo dinamičan grad koji spaja istoriju, umetnost i savremeni život. Zahvaljujući svojoj raznolikoj baštini i toploj klimi, predstavlja jedno od najzanimljivijih odredišta na Siciliji.

Mi smo tako prvo krenule da šetamo većim ulicama grada.

Palermo, detalj

Ali, vrlo brzo smo se zavukle u neke bočne ulice i tako došle do poznate pijace Balaro.

Palermo, detalj

Pijaca Balaro je najstarija i najživopisnija pijaca u Palermu, smeštena u okviru istorijske četvrti Albergerija. Njeni koreni sežu još u arapski period kada je grad bio pod vlašću Emirata Sicilije, a danas se svakodnevno iznose sveža riba, morski plodovi, voće, povrće, začini i tradicionalni sicilijanski proizvodi. Prodavci su poznati po glasnom dozivanju kupaca, stvarajući autentičnu i energičnu atmosferu tipičnu za južnu Italiju. Međutim, ta žena sa kojom sam bila na ovom putovanju nije bila dovoljno avanturistički nastrojena i nije želela da se „zavlači dalje“ jer joj se sve ovo činilo opasnim, tako da smo posetile samo rubne delove pijace, ali je meni ipak ovo ostalo u nezaboravnom sećanju jer sam baš tu kupila modle za pravljenje čuvenih sicilijanskih kanola. Po povratku sam shvatila da su te kratke metalne cevi odlične i za šam-rolne koje su nekada bile veoma popularne po poslastičarnicama, a sada ih više niko ne pravi. Osim, možda, mene.

Pa, eto, sada je prava prilika da krenem da delim recepte za moje verzije ovih slatkiša. Jedan će biti u ovom nastavku, a drugi nešto kasnije.

Sicilijanski kanoli posluženi u posudi koju sam sama pravila

SICILIJANSKI KANOLI

150 g brašna, tip 500
25 g šećera
1 kašičica kakaa u prahu
1/2 kašičice cimeta u prahu
20 g masti
1 žumance
malo narendane kore od limuna
1 kašičica rakije (ili sirćeta)
50 ml slatkog vina (originalno se koristi Marsala)
1 kašičica instant-kafe u prahu
1 belanac
300 g rikota sira
100 g šećera u prahu
1/2 kašičice vode od narandžinih cvetova
40 g kandiranog voća po izboru
50 g seckane čokolade za kuvanje

Pomešati suve sastojke za testo za kanole. Mast treba da bude na sobnoj temperaturi, tako da je mekana i onda se ona spoji sa suvim sastojcima uz dodavanje žumanca i rendane kore od limuna. To zamesiti sa rakijom i vinom u koje je dodata instant-kafa (da se rastopi), ali postepeno dodavati da bi se kontrolisala mekoća testa koje na kraju treba da bude glatko i elastično. Zamota se u providnu foliju i ostavi da odstoji oko sat vremena u frižideru.

Oklagijom razvući testo tako da bude debelo oko 2-3 mm, pa onda vaditi okrugle forme (oko 10 cm u prečniku). Svaki taj komad testa treba prstima malo da se razvuče da bi se dobio ovalan oblik. Metalne cevčice za kanole premazati mašću, a onda ih umotati u testo, tako da se testo preklapa. Taj deo testa treba da se premaže belancem i blago pritisne da se ne bi odvojio tokom prženja

Kanoli se prže u dubokom ulju par minuta. Voditi računa da ne pregore. Izvade se iz ulja i prvo stave na papirni ubrus da se ocede, a posle 1-2 minuta pažljivo izvaditi metalnu cevčicu i ostaviti pržene forme da se u potpunosti ohlade.

Ako je rikota mnogo vlažna staviti je u gazu i cediljku i ostaviti preko noći. Staviti rikotu u multi-praktik i dodati šećer u prahu pa mutiti dok se ne dobije kremasta smesa. Dodati vodu od narandžinih cvetova, pa sve lepo spojiti. Kandirano voće i seckana čokolada mogu da se dodaju u sir, ali i ne moraju, već je moguće da se njima ukrase kanoli sa spoljne strane. U svakom slučaju, testo od kanola puniti smesom od sira pre služenja. Posuti šećerom u prahu.

A što se tiče moje šetnje po Palermu, prvo sam prošla pored crkve Sant’Antonio Abate koja se prvi put pominje 1220. godine, ali je tokom vekova doživela brojne obnove i ponovne izgradnje. Poslednje velike popravke su urađene posle jakog zemljotresa 1823. godine.

Palermo, detalj

Šetajući dalje, malo sam zavirivala u bočne ulice, malo se divila impresivnim zgradama u glavnim ulicama.

Palermo, detalj

I tako smo došle do crkve San Domeniko, značajne barokne crkve. Izgrađena je u XIII veku, a tokom vremena je više puta obnavljana, pa je i njen arhitektonski izgled slojevit i bogat detaljima. U unutrašnjosti se mogu videti raskošni oltari, freske i skulpture, ali ja nisam ulazila unutra.

Palermo, detalj

Bilo mi je mnogo zanimljivije da se popnem na krovnu terasu tržnog centra koji se nalazi odmah pored trga Pjaca San Domeniko odakle se pruža panoramski pogled na crkvu, trg i okolne krovove grada.

Palermo, detalj

Odatle se lepo video i visoki spomenik posvećen Bezgrešnom Začeću Bogorodice (Colonna dell’Immacolata). Podignut je u XVIII veku i predstavlja važan simbol pobožnosti u Palermu. Spomenik je ukrašen kipom Bogorodice na vrhu, dok su niže figure i dekoracije detaljno izrezbarene.

Palermo, detalj

Zatim smo se malo vratile da bismo ipak posetile jednu od najpoznatijih istorijskih pijaca u Palermu – Vučiriju koja se nalazi blizu luke i četvrti Kalsa.

Palermo, detalj

Nekada je bila glavna gradska pijaca za meso i ribu, ali i danas, osim različitih proizvoda koji su možda zanimljiviji turistima nego lokalnom stanovništvu, tu može da se vidi veoma lepa ponuda mesa i ribe. Mene je mnogo više privlačio deo gde su se prodavale ribe.

Palermo, detalj

Ali, u ovom delu grada ima i veoma zanimljivih i slikovitih detalja. Neki su nepoznati ili manje poznati, poput ovih na sledećih par fotografija.

Palermo, detalj

S druge strane, tu se mogu videti i neki poprilično poznati detalji koji su svaki na svoj način postali simbol grada ili makar mesta popularna među posetiocima zainteresovanim za obilaženje.

Jedno od takvih mesta je Genije iz Garafa ili Veliki Palermo. U pitanju je jedna od najpoznatijih predstava mitskog zaštitnika grada Palerma – starca s krunom koji hrani zmiju iz svojih grudi, simbola mudrosti i večne obnove grada.

Palermo, detalj

Tu je i Fontana Garafelo koja potiče iz XVI veka. Naziv dolazi od arapske reči gharraf što znači „obilje vode“, jer je fontana nekada bila važan izvor pijaće vode za stanovnike i trgovce. Prepoznatljiva je po kamenom bazenu i jednostavnoj, ali elegantnoj renesansnoj formi. Tokom vekova je više puta premeštana i obnavljana, naročito nakon oštećenja u Drugom svetskom ratu. Danas predstavlja istorijski simbol nekada živahnog trgovačkog centra Palerma i svedočanstvo njegove slojevite prošlosti.

Palermo, detalj

Šetnja po istorijskom centru Palerma je istinski bila slikovita, a posle površnog obilaska područja oko pijace Vučirija, krenule smo ka obali...

Sicilija 2012, 1. deo (Ćefalu, Savoka, Taormina)

Verica Ristic — Sun, 03 May 2026 04:00:00 GMT

Ovo je još jedna priča o letovanju iz prošlih vremena. 2012. godine ja već uveliko više nisam išla na pravo evropsko letovanje, tj, negde na more u julu ili avgustu. Ništa mi u tome nije privlačno. Tada su velike gužve i velike vrućine, a ja tu kombinaciju ne volim. Nekako sam navikla da te mesece najbolje i najudobnije provodim kod kuće u Beogradu.

Međutim, u tom periodu sam se često družila sa jednom ženom koja je nešto mlađa od mene, ali ne i toliko samostalna koliko ja. Ona je još od početka te godine stalno pominjala kako joj se neka drugarica sa kojom je ranije išla na letovanje udala, pa sada više nema društvo i to je pričala sa takvom čežnjom i tugom u glasu, da sam onda u nekom trenutku rekla da ću ići ja sa njom ako joj to odgovara. Mislim da joj je laknulo, jer je ona imala klasičan posao, pa joj je bilo bitno da za svoje pojmove dobro iskoristi godišnji odmor, a to je bilo odlazak na more u julu ili avgustu i to ne sama.

Pošto sam već pravila intenzivan kompromis sa sopstvenim željama i potrebama, rekla sam joj da se ona bavi organizacijom i izabere odredište, što je i učinila, pa smo tako u julu 2012. godine otišle na Siciliju i to u mesto Ćefalu.

Ispostavilo se da je izabrala neki hotel na kraju zaliva zapadno od grada i to je bilo sasvim u redu, mada je do plaže trebalo dosta da se spušta i kasnije penje. Ali, taj deo u stvari i nije mnogo bitan za ovu priču.

Ćefalu

Ćefalu, detalj

Ono što je mnogo bitnije jeste da sam to letovanje iskoristila za prilično simpatične izlete i obilaske nekih delova Sicilije. Evo i mape koja prikazuje gde sam sve to bila tokom ovog putovanja:

Ipak da za početak pokažem kako se iz pravca našeg hotela pružao divan pogled ka Ćefaluu, i to u svako doba dana, a o samom gradiću ću pisati kasnije.

Ćefalu

Čak sam mogla i da foto-aparatom uzumiram centar grada, ali sam ga slikala i kada sam prema njemu išla šetalištem koje prati obalu.

Ćefalu

Jedan od veoma popularnih izleta na Siciliji obuhvata i odlazak do sela koje se zove Savoka. Selo se nalazi u severoistočnom delu ostrva, na padinama strmih brda nedaleko od obale.

Savoka

Iako je u pitanju jedno sasvim mirno selo, ono je steklo svetsku slavu kao lokacija na kojoj je sniman čuveni film „Kum“ gde je Savoka predstavljena kao dom porodice Korleone.

Zapravo je porodica Korleone iz romana i filma „Kum“ dobila ime po stvarnom sicilijanskom gradu Korleone (na zapadu Sicilije, južno od Palerma), poznatom po istorijskim vezama sa mafijom i jakim porodičnim tradicijama. Ipak, stvarne filmske scene nisu snimane tamo, već baš ovde u malom selu Savoka koje je vizuelno autentičnije i slikovitije. U Savoki su snimljene ključne scene, uključujući svadbu u crkvi Sv. Nikole i razgovore u Baru Viteli.

Upravo sam taj bar i snimila po dolasku u Savoku, a tu smo se, poput pravih turista, kasnije vratile da bismo popile po kafu.

Savoka, detalj

Bar se nalazi na glavnom trgu, a tu je i prostrana terasa/plato odakle se pruža lep pogled na okolinu.

Savoka, detalj

Sa ostalim članovima grupe, uključujući (slučajno) i jednu moju drugaricu sa studija koja je tu bila sa suprugom, ali i jednu divnu ženu sa kojom sam poslovno sarađivala više godina, koja je tu bila sa ćerkom, krenula sam u laganu šetnju ka crkvi Sv. Nikole. Usput sam snimila i mlade pupoljke kapera, ali i drugo bilje i okolinu.

Savoka, detalj

Crkva Sv. Nikole je glavna crkva u selu Savoka i primer tipične sicilijanske barokne arhitekture, sa jednostavnim, ali elegantnim fasadama i zvonikom.

Savoka, detalj

Izgradnja je započela još u XIII veku, ali je tokom vremena crkva više puta obnavljana, posebno krajem XV i početkom XVIII veka, pa otud i uticaj baroka. Crkva se nalazi na izloženom položaju iznad dubokog klanca i karakteristična je po zidovima sa zupcima na parapetu koji joj daju izgled sličan utvrđenju.

Savoka, detalj

Unutrašnjost je podeljena na tri broda i u crkvi se nalaze brojni vredni bogoslužbeni predmeti, uključujući i statuu Svete Lucije iz Sirakuze iz 1666. godine koja se posebno poštuje.

Savoka, detalj

Mada se na vrhu uzvišenja na kojem je crkva Sv. Nikole nalaze ostaci stare tvrđave, nisam bila zainteresovana da idem do tamo, već sam se samo malo popela uz ulicu da bih snimila crkvu iz još jednog ugla.

Savoka, detalj

Krenula sam da se vraćam prema autobusu, a usput sam još snimila i crkvu Sv. Mihajla koja važi za jednu od najstarijih u Savoki, a prva pominjanja kreću već u XIII veku.

Savoka, detalj

I ova crkva je obnavljana više puta, pa se to takođe može primetiti na osnovu njenog izgleda. U vreme moje posete, crkva Sv. Mihajla je bila zatvorena, ali je restaurirana i ponovo otvorena 2020. godine.

Savoka, detalj

Ostalo mi je još da napravim nekoliko snimaka i popijem kafu u Baru Viteli i mogla sam da napustim selo Savoka zajedno sa grupom sa kojom sa bila na ovom izletu.

Savoka, detalj

Sledeće odredište na ovom izletu je bio grad Taormina čiji se istorijski centar nalazi na severoistoku Sicilije, na uzvišenju iznad obale. Izašavši iz autobusa, krenuli smo u šetnju po centru grada, ali sam ja pre toga snimila divan pogled iz jednog obližnjeg parka.

Taormina, detalj

Odavde sam mogla da vidim i Etnu na koju smo išli kasnije.

Pogled na Etnu iz Taormine

Za sad smo se uputili ka centralnoj pešačkoj ulici, Korso Umberto I, a ona se prostire između dve gradske kapije, Porta Katanija i Porta Mesina. Pre dolaska do prostora između gradskih kapija, sa ulice sam mogla da vidim vrh kamenitog uzvišenja iznad grada na kojem se nalaze ostaci Saracenske citadele (Castello Saraceno). U pitanju je srednjovekovna citadela koja potiče iz vremena arapske i normanske vladavine na Siciliji, otprilike između IX i XII veka. Danas su vidljivi samo delimični ostaci kamenih zidina i kula.

Taormina, detalj

Nedaleko je bila i Kapija Katanija, ali da prvo nešto kažem o samom gradu.

Taormina, detalj

Taormina je slikoviti grad na istočnoj obali Sicilije, smešten na litici sa spektakularnim pogledom na Jonsko more i vulkan Etna. Njegova istorija počinje u IV veku pre nove ere, kada su ga osnovali stari Grci. U grčkom periodu razvila se trgovačka i kulturna zajednica, a iz tog vremena potiče i prvo pozorište, kasnije preuređeno u poznato antičko pozorište čiji se ostaci danas mogu videti u istočnom delu grada. Kasnije su ovde vladali Stari Rimljani, Vizantinci, Arapi, Normani, Španci,... i svi su oni ostavili svoj trag, bilo kroz građevine ili uticaj na kulturu, poljoprivredu, itd.

Kao i velika većina izleta koji se za turiste organizuju tokom leta, tako je i ovaj, uz svoje prednosti, imao i svojih manjkavosti, a tu pre svega mislim na ograničeno vreme. Mi smo ovde dobili par sati, ali je to uključivalo i vreme za ručak. Drugim rečima, to je (u mom slučaju) značilo srazmerno površnu posetu centru grada i šetnju duž pešačke ulice Korso Umberto I, bez odlaska do Antičkog pozorišta ili zagledanja detalja, a sve je krenulo od Kapije Katanija.

Taormina, detalj

Kapija Katanija je jedna od glavnih kapija starog grada Taormine, smeštena na zapadnom kraju pešačke ulice Korso Umberto I. Nekada je služila kao ulaz u grad za putnike koji su dolazili iz pravca grada Katanije, pa otud i naziv. Kapija potiče iz perioda srednjeg veka i predstavlja važan istorijski i arhitektonski element Taormine. Danas je omiljeno mesto za fotografisanje i početna tačka za šetnju kroz stari deo grada.

Taormina, detalj

Ubrzo sam došla i do trga Duomo gde se nalazi katedrala („duomo“ na italijanskom znači upravo katedrala) koja je posvećena Sv. Nikoli, zaštitniku putnika i pomoraca, što je bilo važno za grad smešten na obali i trgovačkim putevima.

Taormina, detalj

Između ostalog na trgu se nalazi i Fontana di Pjaca Duomo koja je napravljena 1635. godine u baroknom stilu. Sastoji se od dva bazena sa uklesanim imenima četiri gradska zvaničnika koji su naredili njenu izgradnju, a takođe na njoj može da se vidi i mnoštvo dekorativnih elemenata.

Taormina, detalj

Što se tiče Katedrale Sv. Nikole, ona je izgrađena u XIII veku na mestu ranije crkve, a vremenom je pretrpela nekoliko rekonstrukcija, naročito nakon zemljotresa i drugih oštećenja. Fasada katedrale je jednostavna, ali elegantna, sa detaljima koji su karakteristični za srednjovekovni normanski stil.

Taormina, detalj

Unutrašnjost sadrži oltare i umetničke radove iz različitih perioda, uključujući freske i skulpture.

Taormina, detalj

U nastavku šetnje po glavnoj pešačkoj ulici, videla sam i Palatu Čampoli iz ranog XV veka koja je pripadala bogatoj plemićkoj porodici čije ime građevina i nosi. U XX veku je palata menjala namenu, a u vreme moje posete je tu bio smešten noćni klub! Na svu sreću, vremenom je to dovedeno u red i danas se koristi kao prostor za izložbe, kulturne događaje i privremene muzejske postavke.

Taormina, detalj

Dalja opuštena šetnja duž pešačke ulice je bilo jedno veoma prijatno iskustvo, ali tako je to u Italiji.

Taormina, detalj

Razdaljina između Kapije Katanija i Kapije Mesina je oko 800 metara, tako da se ipak relativno brzo dođe i do ove druge kapije.

Taormina, detalj

Kapija Mesina je, kao što sam već pomenula, bila jedna od glavnih kapija u gradu, a nalazi se u severnom delu istorijskog centra, u pravcu grada Mesine. U svom današnjem obliku potiče iz 1808. godine i mada je ranije bila deo odbrambenih zidina, današnja struktura više pokazuje ovu obnovu iz XIX veka nego srednjovekovne fortifikacione elemente. Ja sam je fotografisala samo sa jedne strane zbog položaja sunca.

Taormina, detalj

Odavde sam krenula nazad istim putem kojim sam i došla, ali sam sada malo više obratila pažnju na neke od građevina i zanimljivih lokaliteta pored kojih sam prethodno samo prošla.

Taormina, detalj

Tako sam prvo došla do Palate Korvaja.

Taormina, detalj

U pitanju je jedna od najznačajnijih srednjovekovnih građevina u Taormini. Najstariji deo palate – četvrtasta kula – potiče iz X veka i izgrađen je u arapskom periodu, dok su kasniji delovi dograđivani u XIII i XV veku, u normanskom i gotičko-katalonskom stilu, tako da se ovi razni stilovi na njoj sasvim lepo vide. Palata je dobila ime po plemićkoj porodici Korvaja kojoj je pripadala u kasnijem periodu. Danas se u palati nalazi Turistički informativni centar Taormine, a prostor se koristi i za izložbe i kulturne događaje. I unutrašnje dvorište palate je izuzetno lepo.

Taormina, detalj

Odmah pored Palate Korvaja nalazi se i crkva Svete Katarine Aleksandrijske.

Taormina, detalj

U pitanju je barokna crkva podignuta u prvoj polovini XVII veka na ostacima rimskog odeona, koji je sa svoje strane bio sagrađen na temeljima starog grčkog hrama.

Taormina, detalj

Fasada je ukrašena portalom od ružičastog taorminskog mermera sa statuom Svete Katarine iz 1705. godine, dok se unutra nalazi i starija mermerna statua iz 1493. koja potiče iz ranije crkve van gradskih zidina.

Taormina, detalj

Od ovog dela grada gde su crkva Svete Katarine Aleksandrijske i Palata Korvaja u pravcu jugoistoka vodi ulica Teatro greko i oko 400 m dalje nalaze se ostaci Antičkog pozorišta.

Taormina, detalj

Ovo pozorište predstavlja izuzetno očuvan primer grčko-rimske arhitekture. Sagrađeno je u III veku pre nove ere u doba Grka, a kasnije su ga Rimljani proširili i prilagodili za gladijatorske borbe. Posebno je važno zbog svoje spektakularne lokacije. Naime, sa pozornice se pruža pogled na Etnu i Jonsko more, što ga čini jednim od najlepše smeštenih antičkih pozorišta na svetu. Ali, kao što sam već rekla, ja nisam išla da posetim ovo pozorište jer sam smatrala da nemam dovoljno vremena.

Imajući to ograničenje u vidu, više mi se dopadalo da opušteno i lagano šetam po slikovitom središtu Taormine.

Taormina, detalj

Sicilija je, između ostalog, poznata i po kandiranom voću i „voću“ od marcipana, pa se to uz sveže voće, začine i razne druge sitnice može videti u brojnim prodavnicama pre svega namenjenim turistima.

Taormina, detalj

Ako posetilac malo bolje zagleda, mogu se videti brojni slikoviti detalji i ukrasi na zgradama i oko njih.

Taormina, detalj

A tu je i uličica Vikolo Streto koja važi za najužu u istorijskom centru. Široka je svega oko 40–50 cm u najužem delu, pa kroz nju u datom trenutku može da prođe samo jedna osoba. Ulica, naravno, nema nikakav istorijski značaj, mada svakako predstavlja tipičan primer srednjovekovne urbane strukture sa veoma uskim prolazima između kuća, ali je zanimljiva za fotografisanje.

U Taormini 2012. godine

I tako sam došla i do trga 9. april ili Pjaca Nove aprile.

Taormina, detalj

Trg je svoj naziv dobio po datumu (9. april 1860. godine) kada se, tokom mise u katedrali, proširila vest da je Garibaldi stigao na Siciliju, što je simbolično povezano sa italijanskim jedinstvom.

Na trgu se može videti Sahat-kula koja je podignuta u XIII veku kao deo gradskih zidina, dok je sat dodat kasnije. Tu je, duž pešačke ulice, i barokna crkva Sv. Josipa sa elegantnom fasadom i stepeništem. Podignuta je krajem XVII i početkom XVIII veka.

Taormina, detalj

Na trgu se takođe nalazi i crkva Svetog Avgustina Hiponskog iz XIII veka u kojoj je danas smeštena gradska biblioteka.

Taormina, detalj

Sada je već postajalo dosta vruće, pa je toj drugarici i meni prijalo da se zavučemo u senovite ulice Taormine, a takođe je trebalo da negde sednemo i da ručamo.

Taormina, detalj

Kada putujem po Italiji, obično volim da jedem picu. Osim što je pica jedna izvanredna pojava u životu i univerzumu, glavni razlog je taj da je ja nikako ne mogu dobro napraviti kod kuće. Tajna nije toliko u receptu, brašnu ili dodacima, već pre svega u peći. Zaista ne mogu da se bavim instaliranjem specijalne peći za picu u svom stanu da bih se častila ovom poslasticom par puta godišnje. Više od toga svakako ne bi valjalo, jer bih imala preko 200 kila. Ali zato, kada putujem po Italiji, pošto obično dosta i hodam, smatram da je sasvim u redu da uživam u svim blagodetima ovog jela.

Taormina, detalj

Posle divnog ručka, u povratku do autobusa kojim smo nastavljali dalje sa našim izletom, prošla sam i pored malene crkve Sv. Antonija Velikog iz XIV veka koja je vremenom izgubila svoju prvobitnu funkciju i danas je otvorena za posetioce kao kulturni prostor.

Taormina, detalj

A sada je došlo vreme da se prebacimo na Etnu.