Vrativši se sa poluostrva Bigdej, gde sam obilazila Norveški muzej kulturne istorije, u centar Osla sišla sam na stanici u blizini Narodnog pozorišta u Oslu, ali sam sada pogledala zgradu samo sa zadnje strane, pošto mi je plan bio da idem do zaliva Pipervika.

Narodno pozorište u Oslu

Prva predstava u ovom pozorištu je održana 1899. godine i zgrada je u početku bila u potpunosti privatna, ali je bilo izvesnih finansijskih problema, pa je država počela da pruža izvesnu finansijsku podršku. Ne znam kakva je situacija danas.

Ja sam se, dakle, uputila ka zalivu Pipervika koji je deo Oslofjorda sa namerom da prođem pored Gradske većnice u Oslu.

Gradska većnica u Oslu

Ovde je smeštena gradska vlada i različite gradske organizacije, a zgrada je podignuta između 1931. i 1950. godine. Kao što se vidi, objekat je sagrađen od crvene opeke, a posebno se ističu dva tornja, jedan je visok 63 m, a drugi 66 m. Zanimljivo je da se u istočnom tornju, koji sam mogla i da vidim pošto je zapadni bio prekriven skelama radi renoviranja, nalazi kariljon od 49 zvona. Uzgred (pošto ja to nisam ranije znala), kariljon je naziv za muzički instrument koji se sastoji od najmanje 23 bronzana zvona koji su tipično smešteni u zvonik crkve ili opštinske zgrade, kao što je ovde slučaj.

Gradska većnica u Oslu

Zgrada je okrenuta ka zalivu i Oslofjordu.

Pogled na Oslofjord

Pošto je ovde veliki zaliv, bilo je sasvim normalno da ima i dosta morskih ptica. Evo dve, a obe su galebovi. Ispred je mrki galeb (Larus fuscus), a iza je obični galeb (Larus ridibundus).

Galebovi u Oslu

Sada sam se sa Trga Gradske većnice uputila prema veoma živahnom delu Osla koji se zove Aker Brige, a tu se prvo naiđe na Nobelov centar za mir – muzej posvećen Nobelovoj nagradi za mir, Alfredu Nobelu i dobitnicima nagrade.

Nobelov centar za mir

Alfred Nobel (1833-1896) bio je švedski hemičar, izumitelj (otkrio je dinamit), inženjer i industrijalac koji je svoju veliku ličnu imovinu ostavio fondaciji iz koje se finansiraju Nobelove nagrade koje se dodeljuju od 1901. godine (sa povremenim izuzecima). Nagrade se po testamentu Alfreda Nobela dodeljuju za hemiju, fiziku, medicinu, književnost i mir, a od 1969. godine, fondacija je počela da dodeljuje i Nobelovu nagradu za ekonomiju.

Zanimljivo je, međutim, da se nagrada za mir dodeljuje upravo ovde u Norveškoj, a sve ostale u Švedskoj. To sa Švedskom ne čudi, jer je Nobel bio Šveđanin, ali niko ne zna sa sigurnošću da kaže zašto je on odredio da se nagrada za mir dodeljuje baš u Norveškoj i da o tome odlučuje Norveški odbor. Postoje pretpostavke, naravno, a jedna od njih je da su u vreme kada je Nobel živeo, Švedska i Norveška bile unija kojoj su Norvežani doduše nerado pristupili 1814. kada je Švedska osvojila njihovu zemlju. Smatra se da je Nobel smatrao da bi dodeljivanje nagrade za mir upravo u Norveškoj moglo da podstakne „prijateljstvo među narodima“.

U svakom slučaju, od Nobelovog centra za mir kreće lepo šetalište u okviru kvarta Aker Brige prepuno kafića i restorana, a kako je ovo bio jedan sunčan dan, to lepo vreme je izmamilo brojne stanovnike Osla.

Šetalište u okviru kvarta Aker Brige

Šetalište u okviru kvarta Aker Brige

Nastavila sam šetnju prostranim šetalištem ali sa jasnim planom da odem negde da ručam. Nisam dugo oklevala, jer mi se dopao jedan restoran pored vode.

Restoran u okviru kvarta Aker Brige

Sela sam za jedan sto odakle sam imala relativno dobar pogled i uživala u suncu. Na drugoj strani zaliva Pipervika nalazi se tvrđava koju sam planirala kasnije da obiđem, tako da mi je ovo bila neka vrsta pripreme.

Tvrđava Akershus

Odlučila sam se da jedem norveške škampe koji važe za posebno kvalitetnu vrstu škampa, a uz to sam naručila i norveško pivo da bih probala, mada obično imam problema kada popijem pivo u toku dana – previše me obori i onda mi se spava. A ovog dana moj plan nije predviđao popodnevnu dremku. Ipak, morala sam...

Norveški škampi

Norveško pivo

Lepo vreme i sunce ne treba uopšte nikog da zavaraju – bilo je dovoljno sveže da mi je bilo sasvim prijatno da sedim u svojoj toploj paperjanoj jakni.

Inače, mada ovde nisam uzela nikakav desert, to me nije sprečilo da kod kuće napravim poznati norveški slatkiš koji ima svoj zvanični naziv, a takođe i nadimak po kojem je poznat – Najbolja torta na svetu. To je, naravno, malo preterano, ali je meni to bilo lakše da probam da napravim, nego norveške škampe koje svakako ne mogu da kupim u Beogradu. Rezultat je bio sasvim pozitivan i mada ne mislim da je ovo najbolja torta na svetu, u svakom slučaju je bila veoma ukusna i brzo pojedena.

Moja Najbolja torta na svetu na tacni koju sam sama napravila

NAJBOLJA TORTA NA SVETU

• 110 g putera
• 125 g šećera
• 4 žumanca
• 4 kašike mleka
• 150 g mekog brašna
• pola kesice praška za pecivo

• pola kesice vanilin šećera

• 4 belanca

• 200 g šećera

• 50 g tanko narezanog badema

• 50 g šećera

• 2 žumanca
• 2 kašike gustina
• 500 ml mleka

• 1 kesica vanilin šećera

• 250 ml slatke pavlake

Moja Najbolja torta na svetu poslužena, naravno, na tanjiriću koji sam sama napravila

Umutiti puter (sobna temperatura) i šećer dok ne postane penasto. Dodati žumanca, jedno po jedno, i dalje mutiti. Na kraju dodati i mleko, pa sve lepo spojiti. U posebnoj posudi spojiti brašno, prašak za pecivo i vanilin-šećer, pa onda lagano spojiti sa umućenim puterom.

Testo tanko rasporediti u pravougaonom plehu (otprilike 30 x 40 cm) i ostaviti sa strane. Umutiti dobro belanca i šećer dok se ne dobije čvrst šam. Zatim taj šam rasporediti preko žutog testa. Posuti „ljuspicama“ od badema i peći na 170 stepeni C.

U međuvremenu pripremiti žuti fil tako što se fino umute žumanca i šećer, a zatim doda i gustin. Nastaviti sa mućenjem dok smesa ne postane bledo žuta. Staviti mleko da prokuva i dodati mu vanilin-šećer. Pre nego što mleko proključa, usuti ga u posudu u kojoj su žumanca sve vreme muteći da se ne bi zgrušalo. Kada se lepo spoji, vrati se u šerpicu u kojoj je bilo mleko, pa se to ponovo stavi na šporet i kuva dok se ne zgusne. Ostaviti sa strane da se u potpunosti ohladi.

Slatku pavlaku umutiti do nivoa „mekih vrhova“, pa onda to spojiti sa ohlađenim žutim filom.

Kada se testo ispeklo i ohladilo, iseći ga na dva dela. Jednu polovinu staviti na tacnu za služenje, ali tako da gornja strana sa bademima i šamom bude okrenuta na dole. Preko staviti ohlađeni fil, pa onda i drugu polovinu kore, ali tako da strana sa bademima i šamom bude okrenut na gore. Staviti u frižider da se ohladi, a pre služenja ukrasiti svežim bobičastim voćem.

Što se tiče kvarta Aker Brige, nekada je ovde bilo stecište industrije, ali su se stvari promenile i od 80-ih i 90-ih godina XX veka ovo je postalo popularno mesto za zabavu, ugostiteljstvo i kupovinu, a naravno i cene stanova su otišle u velike visine.

Posle lepog ručka, prošetala sam do kraja šetališta.

Šetalište u kvartu Aker Brige

Šetalište u kvartu Aker Brige

Šetalište u kvartu Aker Brige

Šetalište u kvartu Aker Brige

Kvart Aker Brige, detalj

Ovde je i Muzej savremene umetnosti Astrup Fernli. Zapravo, muzej se nalazi na malom poluostrvu koje je nastavak Aker Brigea i od 2012. godine je smešten u modernoj zgradi koja je podignuta prema projektu jednog italijanskog arhitekte.

Muzej savremene umetnosti Astrup Fernli

Muzej savremene umetnosti Astrup Fernli

Muzej savremene umetnosti Astrup Fernli

Ja nisam planirala posetu ovom muzeju, ali sam ovde uočila nekoliko zanimljivih ptica. Prva je bila srednji ronac (Mergus serrator), a drugo su bila dva obična galeba (Larus ridibundus).

Srednji ronac

Dva obična galeba

Tako sam došla do kraja kopna, a to je značilo da sam na obali Oslofjorda. Kao što sam već pomenula, zaliv Oslofjorda na čijoj zapadnoj strani se nalazi Aker Brige se naziva Pipervika, a na njegovoj drugoj strani je tvrđava Akershus.

Kraj kopna i Oslofjord

Oslofjord i tvrđava Akershus

Sada sam krenula da se vraćam, upravo da bih prešla na istočnu stranu zaliva, jer me je tamo čekala tvrđava Akershus koju sam nameravala da sledeću posetim.

Pogled na zaliv Pipervika i tvrđavu Akershus

Pogled na zaliv Pipervika i tvrđavu Akershus

Ipak, zbog onog piva nisam baš bila poletna, pa sam prvo na šetalištu svratila da popijem jednu kafu. Prijala mi je.

Posle ove pauze sam nastavila sa obilaskom Osla i tako sam počela da se penjem od Trga Gradske većnice prema tvrđavi. Uzbrdica nije velika, ali se svakako sa nje pruža lep pogled na trg.

Pogled na zaliv Pipervika, Aker Brige i Trg Gradske većnice

Tvrđava Akershus je poznata i kao zamak Akershus, a njena izgradnja je započela krajem XIII veka. Prvobitna namena zamka je bila da služi kao kraljevska rezidencija, ali i kao uporište za zaštitu grada Osla koji se formirao istočno od tvrđave. Naravno, vremenom su zamak i tvrđava oko njega prerađivani, pogotovo početkom XVII veka, a i kasnije u XVIII. Tvrđava je, logično, korišćena u vojne svrhe, a i danas se koristi kao vojna baza.

Tvrđava Akershus, detalj

Zanimljivo mi je bilo da pročitam da tvrđavu nikada nisu osvojili strani neprijatelji, a bilo je pokušaja, ali se ona bez borbe predala nacističkoj Nemačkoj 1940. godine. Nemci su tu, između ostalog, streljali uhapšene članove norveškog pokreta otpora, ali mi je bilo još zanimljivije da pročitam da je ovde, posle Drugog sv. rata, 1945. godine, streljan i Vidkun Kvisling. On je bio vojni oficir i političar, ali je bio i nacistički saradnik koji je tokom rata bio na čelu norveške vlade. Posle rata mu je suđeno, pa je u oktobru i streljan, a njegovo ime je u mnogim jezicima postalo sinonim za izdajnika svog naroda i saradnika (osvajača). Tako i u srpskom – kvisling i množina kvislinzi. Dakle, on je bio streljan upravo ovde, na području tvrđave Akershus.

Tvrđava Akershus, detalj

Naravno, u aprilu 2024. godine, sve je bilo sasvim lepo i mirno, dovoljno da je jedan srebrnasti galeb (Larus argentatus) spokojno stajao par metara od mene i, kao i ja, uživao u divnom sunčanom danu.

Srebrnasti galeb

Kao što sam već rekla, ovde se nalazi aktivna vojna baza i ovde sam videla i ljude u uniformi, ali ih nisam snimila.

Tvrđava Akershus, detalj

A što se tiče zamka, i on kao i par drugih muzeja smeštenih u ovom prostoru mogu da se posete, ali ja to nisam planirala. Bilo mi je sasvim dovoljno da prošetam okolo naokolo.

Tvrđava Akershus, detalj

Tvrđava Akershus, detalj

Tvrđava Akershus, detalj

Tvrđava Akershus, detalj

Odavde se takođe pruža i lep pogled na Oslofjord.

Pogled na Oslofjord sa prostora Tvrđave Akershus

Zatim sam napravila širi krug oko zamka, a potom se uputila i ka izlazu iz tvrđave.

Tvrđava Akershus, detalj

Tvrđava Akershus, detalj

Uskoro sam krenula i ulicama Osla jer mi je plan bio da obilaženje nastavim dalje u pravcu istoka. Usput sam prolazila pored raznih kuća i zgrada – neke su stare, a neke i nove.

Oslo, detalj

Oslo, detalj

Cilj mi je da dođem do još jednog zaliva u okviru Oslofjorda gde se nalazi zgrada Opere u Oslu.

Zgrada Opere u Oslu je levo, a Munkov muzej je desno

Zgrada Opere u Oslu

Već je bilo kasno popodne (oko 5-6), ali je dan polovinom aprila dosta dugačak na severu Evrope. Mrak počinje da pada tek posle 9 uveče. Oko 5-6 popodne, pod uslovom da nije oblačno, sunce blješti i to je bilo idealno da bi se posmatrala i zanimljiva zgrada Opere, ali i neki drugi objekti. Međutim, ono što je mene ovde posebno fasciniralo na samom početku je bila činjenica da su se neki stanovnici Osla po ovakvom vremenu (jeste bilo sunčano, ali samo 11 stepeni C) usudili ne samo da se sunčaju i pojave na obali fjorda u kupaćim kostimima, već su neki ulazili u vodu i da plivaju.

Kupanje na 11 stepeni C

U svakom slučaju, ja nisam imala nikakvu nameru ni jedan jedini prst da umočim u ovu vodu koja je sigurno za moje pojmove bila ledena, već sam nastavila sa šetnjom i fotografisanjem.

Oslo, detalj

Tako sam obišla oko zaliva i prišla lagano zgradi Opere.

U ovom objektu čija je izgradnja završena 2007. godine nalazi se dom Norveške nacionalne opere i baleta. Zgrada je ogromna, sa ukupnom površinom od 49000 kv. m, 1100 prostorija i tri scene, i to je najveća kulturna građevina podignuta u Norveškoj od oko 1300. godine kada je sagrađena katedrala u Trondhajmu.

Zgrada Opere u Oslu

Spolja gledano, posebno se ističu detalji od kararskog mermera i belog granita, a svakako i staklom obloženi centralni deo. Projekat je osmišljen tako da zgrada liči na glečer koji se uzdiže iz Oslofjorda.

Zgrada Opere u Oslu, detalj

Ono što ovom objektu daje posebnu čar je činjenica da projekat zgrade Opere predviđa da posetioci (oni koji zgradu obilaze spolja) mogu da se popnu za krov objekta.

Zgrada Opere u Oslu, detalj

Do krova može da se penje preko padine ili koristeći stepenice koje su napravljene pored niskog zida koji predstavlja ogradu. S druge strane, postoji tabla koja navodi da biciklima i skejtbordovima nije dozvoljen pristup, a takođe se kaže da i stepenice i padina mogu da budu klizavi, te da svako penjanje ide na sopstveni rizik. Naravno, ja sam se popela, ali nije tu bilo nikakvog rizika jer je sve bilo suvo.

Na krovu Opere u Oslu

Ovde je zaista lepo doći, jer se pruža veoma lep pogled na sve strane. Recimo na skulpturu „Ona leži“, rad nemačko-italijanske umetnice Monike Bonvičini.

Pogled na skulpturu i deo zaliva Oslofjorda

Tu je bio i jedan mlađani galeb koji je strpljivo pozirao, a najverovatnije je srebrnasti galeb (Larus argentatus).

Mladi srebrnasti galeb

A takođe mogu da se vide i Munkov muzej i delovi kvarta Bjervika.

Munkov muzej

Munkov muzej je osnovan 1963. godine i do skoro se nalazio na drugoj lokaciji, ali su od leta 2021. godine eksponati prebačeni u ovu novu zgradu i muzej je zvanično otvoren u oktobru iste godine.

Što se tiče kvarta Bjervika, u pitanju je deo Osla koji je do pre dvadesetak godina bio kontejnerska luka. Onda je krenuo novi urbanistički razvoj i danas je ovo skockan deo grada koji treba da predstavlja novi kulturni centar Osla. Ovde takođe protiče i reka Akerselva.

Deo kvarta Bjervika

Posle penjanja na krov Opere, spustila se do šetališta oko zgrade, pa sam prošla i pored Munkovog muzeja, ali bez namere da ga posećujem. Sada sam već bila pomalo i umorna, a i želela sam da se ranije vratim u sobu, jer prethodne noći nisam dovoljno spavala, barem sam takav osećam imala čitavog dana. Odlučila sam se da prema stanu u kojem sam iznajmila sobu prođem upravo kroz kvart Bjervika prateći reku Akerselva.

Deo kvarta Bjervika

Deo kvarta Bjervika

Kada sam stigla do jedne od većih ulica, shvatim da bi ovo trebalo da bude doba dana kada se u saobraćaju obično pojavljuje špic. U Oslu se ništa od toga nije videlo. Doduše, na kraju svog putovanja po Norveškoj ću shvatiti da ispod grada prolaze brojni autoputevi, pa vozači verovatno koriste te trase, a ne ulice na površini prepune semafora i pešačkih prelaza.

Saobraćajni špic na ulicama Osla

Sve u svemu, na kraju sam imala dovoljno vremena i da fino obavim neke stvari, ali i da rano legnem, jer sam za naredni dan ponovo imala plan da idem u šetnju po Oslu i okolini. Tačnije obrnuto – po okolini Osla, pa tek onda ponovo po centru.

Ovo je još jedna priča o letovanju iz prošlih vremena. 2012. godine ja već uveliko više nisam išla na pravo evropsko letovanje, tj, negde na more u julu ili avgustu. Ništa mi u tome nije privlačno. Tada su velike gužve i velike vrućine, a ja tu kombinaciju ne volim. Nekako sam navikla da te mesece najbolje i najudobnije provodim kod kuće u Beogradu.

Međutim, u tom periodu sam se često družila sa jednom ženom koja je nešto mlađa od mene, ali ne i toliko samostalna koliko ja. Ona je još od početka te godine stalno pominjala kako joj se neka drugarica sa kojom je ranije išla na letovanje udala, pa sada više nema društvo i to je pričala sa takvom čežnjom i tugom u glasu, da sam onda u nekom trenutku rekla da ću ići ja sa njom ako joj to odgovara. Mislim da joj je laknulo, jer je ona imala klasičan posao, pa joj je bilo bitno da za svoje pojmove dobro iskoristi godišnji odmor, a to je bilo odlazak na more u julu ili avgustu i to ne sama.

Pošto sam već pravila intenzivan kompromis sa sopstvenim željama i potrebama, rekla sam joj da se ona bavi organizacijom i izabere odredište, što je i učinila, pa smo tako u julu 2012. godine otišle na Siciliju i to u mesto Ćefalu.

Ispostavilo se da je izabrala neki hotel na kraju zaliva zapadno od grada i to je bilo sasvim u redu, mada je do plaže trebalo dosta da se spušta i kasnije penje. Ali, taj deo u stvari i nije mnogo bitan za ovu priču.

Ćefalu

Ćefalu, detalj

Ono što je mnogo bitnije jeste da sam to letovanje iskoristila za prilično simpatične izlete i obilaske nekih delova Sicilije. Evo i mape koja prikazuje gde sam sve to bila tokom ovog putovanja:

Ipak da za početak pokažem kako se iz pravca našeg hotela pružao divan pogled ka Ćefaluu, i to u svako doba dana, a o samom gradiću ću pisati kasnije.

Ćefalu

Ćefalu

Ćefalu

Čak sam mogla i da foto-aparatom uzumiram centar grada, ali sam ga slikala i kada sam prema njemu išla šetalištem koje prati obalu.

Ćefalu

Ćefalu

Jedan od veoma popularnih izleta na Siciliji obuhvata i odlazak do sela koje se zove Savoka. Selo se nalazi u severoistočnom delu ostrva, na padinama strmih brda nedaleko od obale.

Savoka

Iako je u pitanju jedno sasvim mirno selo, ono je steklo svetsku slavu kao lokacija na kojoj je sniman čuveni film „Kum“ gde je Savoka predstavljena kao dom porodice Korleone.

Zapravo je porodica Korleone iz romana i filma „Kum“ dobila ime po stvarnom sicilijanskom gradu Korleone (na zapadu Sicilije, južno od Palerma), poznatom po istorijskim vezama sa mafijom i jakim porodičnim tradicijama. Ipak, stvarne filmske scene nisu snimane tamo, već baš ovde u malom selu Savoka koje je vizuelno autentičnije i slikovitije. U Savoki su snimljene ključne scene, uključujući svadbu u crkvi Sv. Nikole i razgovore u Baru Viteli.

Upravo sam taj bar i snimila po dolasku u Savoku, a tu smo se, poput pravih turista, kasnije vratile da bismo popile po kafu.

Savoka, detalj

Bar se nalazi na glavnom trgu, a tu je i prostrana terasa/plato odakle se pruža lep pogled na okolinu.

Savoka, detalj

Savoka, detalj

Sa ostalim članovima grupe, uključujući (slučajno) i jednu moju drugaricu sa studija koja je tu bila sa suprugom, ali i jednu divnu ženu sa kojom sam poslovno sarađivala više godina, koja je tu bila sa ćerkom, krenula sam u laganu šetnju ka crkvi Sv. Nikole. Usput sam snimila i mlade pupoljke kapera, ali i drugo bilje i okolinu.

Savoka, detalj

Savoka, detalj

Crkva Sv. Nikole je glavna crkva u selu Savoka i primer tipične sicilijanske barokne arhitekture, sa jednostavnim, ali elegantnim fasadama i zvonikom.

Savoka, detalj

Izgradnja je započela još u XIII veku, ali je tokom vremena crkva više puta obnavljana, posebno krajem XV i početkom XVIII veka, pa otud i uticaj baroka. Crkva se nalazi na izloženom položaju iznad dubokog klanca i karakteristična je po zidovima sa zupcima na parapetu koji joj daju izgled sličan utvrđenju.

Savoka, detalj

Unutrašnjost je podeljena na tri broda i u crkvi se nalaze brojni vredni bogoslužbeni predmeti, uključujući i statuu Svete Lucije iz Sirakuze iz 1666. godine koja se posebno poštuje.

Savoka, detalj

Mada se na vrhu uzvišenja na kojem je crkva Sv. Nikole nalaze ostaci stare tvrđave, nisam bila zainteresovana da idem do tamo, već sam se samo malo popela uz ulicu da bih snimila crkvu iz još jednog ugla.

Savoka, detalj

Krenula sam da se vraćam prema autobusu, a usput sam još snimila i crkvu Sv. Mihajla koja važi za jednu od najstarijih u Savoki, a prva pominjanja kreću već u XIII veku.

Savoka, detalj

I ova crkva je obnavljana više puta, pa se to takođe može primetiti na osnovu njenog izgleda. U vreme moje posete, crkva Sv. Mihajla je bila zatvorena, ali je restaurirana i ponovo otvorena 2020. godine.

Savoka, detalj

Ostalo mi je još da napravim nekoliko snimaka i popijem kafu u Baru Viteli i mogla sam da napustim selo Savoka zajedno sa grupom sa kojom sa bila na ovom izletu.

Savoka, detalj

Sledeće odredište na ovom izletu je bio grad Taormina čiji se istorijski centar nalazi na severoistoku Sicilije, na uzvišenju iznad obale. Izašavši iz autobusa, krenuli smo u šetnju po centru grada, ali sam ja pre toga snimila divan pogled iz jednog obližnjeg parka.

Taormina, detalj

Odavde sam mogla da vidim i Etnu na koju smo išli kasnije.

Pogled na Etnu iz Taormine

Za sad smo se uputili ka centralnoj pešačkoj ulici, Korso Umberto I, a ona se prostire između dve gradske kapije, Porta Katanija i Porta Mesina. Pre dolaska do prostora između gradskih kapija, sa ulice sam mogla da vidim vrh kamenitog uzvišenja iznad grada na kojem se nalaze ostaci Saracenske citadele (Castello Saraceno). U pitanju je srednjovekovna citadela koja potiče iz vremena arapske i normanske vladavine na Siciliji, otprilike između IX i XII veka. Danas su vidljivi samo delimični ostaci kamenih zidina i kula.

Taormina, detalj

Taormina, detalj

Nedaleko je bila i Kapija Katanija, ali da prvo nešto kažem o samom gradu.

Taormina, detalj

Taormina je slikoviti grad na istočnoj obali Sicilije, smešten na litici sa spektakularnim pogledom na Jonsko more i vulkan Etna. Njegova istorija počinje u IV veku pre nove ere, kada su ga osnovali stari Grci. U grčkom periodu razvila se trgovačka i kulturna zajednica, a iz tog vremena potiče i prvo pozorište, kasnije preuređeno u poznato antičko pozorište čiji se ostaci danas mogu videti u istočnom delu grada. Kasnije su ovde vladali Stari Rimljani, Vizantinci, Arapi, Normani, Španci,... i svi su oni ostavili svoj trag, bilo kroz građevine ili uticaj na kulturu, poljoprivredu, itd.

Kao i velika većina izleta koji se za turiste organizuju tokom leta, tako je i ovaj, uz svoje prednosti, imao i svojih manjkavosti, a tu pre svega mislim na ograničeno vreme. Mi smo ovde dobili par sati, ali je to uključivalo i vreme za ručak. Drugim rečima, to je (u mom slučaju) značilo srazmerno površnu posetu centru grada i šetnju duž pešačke ulice Korso Umberto I, bez odlaska do Antičkog pozorišta ili zagledanja detalja, a sve je krenulo od Kapije Katanija.

Taormina, detalj

Kapija Katanija je jedna od glavnih kapija starog grada Taormine, smeštena na zapadnom kraju pešačke ulice Korso Umberto I. Nekada je služila kao ulaz u grad za putnike koji su dolazili iz pravca grada Katanije, pa otud i naziv. Kapija potiče iz perioda srednjeg veka i predstavlja važan istorijski i arhitektonski element Taormine. Danas je omiljeno mesto za fotografisanje i početna tačka za šetnju kroz stari deo grada.

Taormina, detalj

Ubrzo sam došla i do trga Duomo gde se nalazi katedrala („duomo“ na italijanskom znači upravo katedrala) koja je posvećena Sv. Nikoli, zaštitniku putnika i pomoraca, što je bilo važno za grad smešten na obali i trgovačkim putevima.

Taormina, detalj

Između ostalog na trgu se nalazi i Fontana di Pjaca Duomo koja je napravljena 1635. godine u baroknom stilu. Sastoji se od dva bazena sa uklesanim imenima četiri gradska zvaničnika koji su naredili njenu izgradnju, a takođe na njoj može da se vidi i mnoštvo dekorativnih elemenata.

Taormina, detalj

Što se tiče Katedrale Sv. Nikole, ona je izgrađena u XIII veku na mestu ranije crkve, a vremenom je pretrpela nekoliko rekonstrukcija, naročito nakon zemljotresa i drugih oštećenja. Fasada katedrale je jednostavna, ali elegantna, sa detaljima koji su karakteristični za srednjovekovni normanski stil.

Taormina, detalj

Unutrašnjost sadrži oltare i umetničke radove iz različitih perioda, uključujući freske i skulpture.

Taormina, detalj

U nastavku šetnje po glavnoj pešačkoj ulici, videla sam i Palatu Čampoli iz ranog XV veka koja je pripadala bogatoj plemićkoj porodici čije ime građevina i nosi. U XX veku je palata menjala namenu, a u vreme moje posete je tu bio smešten noćni klub! Na svu sreću, vremenom je to dovedeno u red i danas se koristi kao prostor za izložbe, kulturne događaje i privremene muzejske postavke.

Taormina, detalj

Dalja opuštena šetnja duž pešačke ulice je bilo jedno veoma prijatno iskustvo, ali tako je to u Italiji.

Taormina, detalj

Razdaljina između Kapije Katanija i Kapije Mesina je oko 800 metara, tako da se ipak relativno brzo dođe i do ove druge kapije.

Taormina, detalj

Kapija Mesina je, kao što sam već pomenula, bila jedna od glavnih kapija u gradu, a nalazi se u severnom delu istorijskog centra, u pravcu grada Mesine. U svom današnjem obliku potiče iz 1808. godine i mada je ranije bila deo odbrambenih zidina, današnja struktura više pokazuje ovu obnovu iz XIX veka nego srednjovekovne fortifikacione elemente. Ja sam je fotografisala samo sa jedne strane zbog položaja sunca.

Taormina, detalj

Odavde sam krenula nazad istim putem kojim sam i došla, ali sam sada malo više obratila pažnju na neke od građevina i zanimljivih lokaliteta pored kojih sam prethodno samo prošla.

Taormina, detalj

Tako sam prvo došla do Palate Korvaja.

Taormina, detalj

U pitanju je jedna od najznačajnijih srednjovekovnih građevina u Taormini. Najstariji deo palate – četvrtasta kula – potiče iz X veka i izgrađen je u arapskom periodu, dok su kasniji delovi dograđivani u XIII i XV veku, u normanskom i gotičko-katalonskom stilu, tako da se ovi razni stilovi na njoj sasvim lepo vide. Palata je dobila ime po plemićkoj porodici Korvaja kojoj je pripadala u kasnijem periodu. Danas se u palati nalazi Turistički informativni centar Taormine, a prostor se koristi i za izložbe i kulturne događaje. I unutrašnje dvorište palate je izuzetno lepo.

Taormina, detalj

Odmah pored Palate Korvaja nalazi se i crkva Svete Katarine Aleksandrijske.

Taormina, detalj

U pitanju je barokna crkva podignuta u prvoj polovini XVII veka na ostacima rimskog odeona, koji je sa svoje strane bio sagrađen na temeljima starog grčkog hrama.

Taormina, detalj

Fasada je ukrašena portalom od ružičastog taorminskog mermera sa statuom Svete Katarine iz 1705. godine, dok se unutra nalazi i starija mermerna statua iz 1493. koja potiče iz ranije crkve van gradskih zidina.

Taormina, detalj

Od ovog dela grada gde su crkva Svete Katarine Aleksandrijske i Palata Korvaja u pravcu jugoistoka vodi ulica Teatro greko i oko 400 m dalje nalaze se ostaci Antičkog pozorišta.

Taormina, detalj

Ovo pozorište predstavlja izuzetno očuvan primer grčko-rimske arhitekture. Sagrađeno je u III veku pre nove ere u doba Grka, a kasnije su ga Rimljani proširili i prilagodili za gladijatorske borbe. Posebno je važno zbog svoje spektakularne lokacije. Naime, sa pozornice se pruža pogled na Etnu i Jonsko more, što ga čini jednim od najlepše smeštenih antičkih pozorišta na svetu. Ali, kao što sam već rekla, ja nisam išla da posetim ovo pozorište jer sam smatrala da nemam dovoljno vremena.

Imajući to ograničenje u vidu, više mi se dopadalo da opušteno i lagano šetam po slikovitom središtu Taormine.

Taormina, detalj

Taormina, detalj

Taormina, detalj

Taormina, detalj

Sicilija je, između ostalog, poznata i po kandiranom voću i „voću“ od marcipana, pa se to uz sveže voće, začine i razne druge sitnice može videti u brojnim prodavnicama pre svega namenjenim turistima.

Taormina, detalj

Taormina, detalj

Ako posetilac malo bolje zagleda, mogu se videti brojni slikoviti detalji i ukrasi na zgradama i oko njih.

Taormina, detalj

Taormina, detalj

Taormina, detalj

Taormina, detalj

A tu je i uličica Vikolo Streto koja važi za najužu u istorijskom centru. Široka je svega oko 40–50 cm u najužem delu, pa kroz nju u datom trenutku može da prođe samo jedna osoba. Ulica, naravno, nema nikakav istorijski značaj, mada svakako predstavlja tipičan primer srednjovekovne urbane strukture sa veoma uskim prolazima između kuća, ali je zanimljiva za fotografisanje.

U Taormini 2012. godine

I tako sam došla i do trga 9. april ili Pjaca Nove aprile.

Taormina, detalj

Taormina, detalj

Trg je svoj naziv dobio po datumu (9. april 1860. godine) kada se, tokom mise u katedrali, proširila vest da je Garibaldi stigao na Siciliju, što je simbolično povezano sa italijanskim jedinstvom.

Na trgu se može videti Sahat-kula koja je podignuta u XIII veku kao deo gradskih zidina, dok je sat dodat kasnije. Tu je, duž pešačke ulice, i barokna crkva Sv. Josipa sa elegantnom fasadom i stepeništem. Podignuta je krajem XVII i početkom XVIII veka.

Taormina, detalj

Na trgu se takođe nalazi i crkva Svetog Avgustina Hiponskog iz XIII veka u kojoj je danas smeštena gradska biblioteka.

Taormina, detalj

Sada je već postajalo dosta vruće, pa je toj drugarici i meni prijalo da se zavučemo u senovite ulice Taormine, a takođe je trebalo da negde sednemo i da ručamo.

Taormina, detalj

Taormina, detalj

Kada putujem po Italiji, obično volim da jedem picu. Osim što je pica jedna izvanredna pojava u životu i univerzumu, glavni razlog je taj da je ja nikako ne mogu dobro napraviti kod kuće. Tajna nije toliko u receptu, brašnu ili dodacima, već pre svega u peći. Zaista ne mogu da se bavim instaliranjem specijalne peći za picu u svom stanu da bih se častila ovom poslasticom par puta godišnje. Više od toga svakako ne bi valjalo, jer bih imala preko 200 kila. Ali zato, kada putujem po Italiji, pošto obično dosta i hodam, smatram da je sasvim u redu da uživam u svim blagodetima ovog jela.

Taormina, detalj

Posle divnog ručka, u povratku do autobusa kojim smo nastavljali dalje sa našim izletom, prošla sam i pored malene crkve Sv. Antonija Velikog iz XIV veka koja je vremenom izgubila svoju prvobitnu funkciju i danas je otvorena za posetioce kao kulturni prostor.

Taormina, detalj

A sada je došlo vreme da se prebacimo na Etnu.

Krajem XVIII veka, preko 90% stanovnika Norveške je živelo u seoskim sredinama. Za razliku od ostatka Evrope, u Norveškoj nisu postojala sela. Sve do XVIII veka, većina seljaka je iznajmljivala zemlju od kralja ili Crkve, ali je ovo vremenom počelo da se menja i tokom XIX veka, tako da je sve više ljudi kupovalo sopstvenu zemlju. Mada su ta imanja bila srazmerno mala, bilo je naravno i onih među seljacima koji su stekli veću imovinu. Većina seljaka je živela od obrađivanja zemlje, ali je tu postojalo i varijacija, u smislu da se kombinovalo sa ribolovom ili sečom šuma.

U skladu sa tim, u Norveškom muzeju kulturne istorije mogu pre svega da se vide brojni objekti koji su ovde preseljeni iz različitih delova Norveške i koji jasno ilustruju kako se nekada živelo u unutrašnjosti zemlje.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Imajući u vidu i klimu i topografske odlike Norveške, letnje izvođenje stoke u planine predstavljalo je redovnu rutinu. Čak je bilo slučajeva i gde bi isto poljoprivredno imanje imalo par katuna na različitim visinama kako bi se najbolje iskoristila sezonska vegetacija. Ovde se uglavnom radilo o gajenju krava i koza, od kojih se redovno uzimalo mleko koje je zatim prerađivano u puter i sir.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Osim toga, letnja trava se i kosila kako bi se na taj način obezbedila hrana za stoku u toku dugih zima. Za to je takođe bilo neophodno da se obezbede objekti u kojima je seno moglo da se čuva dovoljno dugo, do naredne sezone i sveže trave.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Kao što sam pomenula, nisu sve kuće bile male, poput jedne koja je u regionu Trendelag podignuta oko 1800. godine.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Mada je kuća starija, prostor unutar je opremljen tako da ilustruje kako bi to sve otprilike izgledalo u šestoj deceniji XX veka da je tu živela porodica sa decom.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Šetajući ovog divnog sunčanog dana po otvorenom muzeju, prolazila sam i pored tradicionalnih ograda, za koje ne znam da li su tu samo da bi dočarale izgled poljoprivrednih dobara ili i dan danas služe da bi se sprečio prolazak divljih životinja.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Uskoro sam došla i do grupe kuća iz regiona Hardanger koje su praktično služile kao i ostale kuće sa poljoprivrednih imanja. Neke su bile za ljude, za stanovanje, kuvanje i vešeraj, neke za proizvode koji su se pravili, neke za stoku ili seno, a neke za alatke. Ili neka kombinacija ovoga.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Zanimljiv mi je bio jedan detalj koji se vidi na sledećoj fotografiji, a koji sam videla i kasnije kod nekih drugih kuća. Treba obratiti pažnju na „zid“ sa desne strane, kao i na poluzatvoreni trem. Pretpostavljam da je to sve pravilo da bi se smanjio efekat „zavejavanja“ tokom dugih i snežnih norveških zima i da bi moglo da se uđe i izađe iz kuća, a takođe i prođe pored njih.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Vremenom sam došla i do kuće sa jugozapada Norveške koja je podignuta 1845. godine.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Kao što sam mogla da vidim i kod nekih drugih objekata, i ovde je krovni pokrivač od tankog sloja zemlje i trave. Osim toga, ovakav tip kuća je obično pravljen u priobalnim područjima gde je bilo manje drveća, pa se zato u izgradnji koristi i kamen. Kuće su imale i bočne dodatke zaštićene kamenjem i tu se čuvao treset koji se koristio kao gorivo.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Ovde sam i ušla i malo više zagledala unutrašnjost kuće.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Kako sam nastavila dalje širokom stazom, još jednom sam se osvrnula ka ovoj kući koja mi se činila posebno lepom.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Uskoro sam došla i do jednog velikog objekta koji je služio i kao pojata i kao štala iz 1838. godine. Ovakve građevine su bile uobičajene na velikim poljoprivrednim imanjima na jugozapadu zemlje.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Građevinu karakterišu dve etaže u delu gde se radila vršidba, kao i rampe za zaprežna kola kojima je dovoženo žito. U okviru građevine postoji i prostorija za čuvanje zrnevlja, a takođe i jedna prostorija koja je bila štala za konje.

Slična rampa može da se vidi i na jednom manjem objektu koji je služio i kao ambar i kao štala za konje koji su se smatrali poljoprivrednim životinjama koje najviše vrede. Levo od ovog objekta je i manji objekat sa ograđenim prostorom i to je bio svinjac.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Građevine su u okviru ovog muzeja na otvorenom organizovane po regionima iz kojih potiču, a različiti delovi su ograđeni tradicionalnom drvenom ogradom.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Sledeći region koji je prikazan je Halingdal oko 150 km severozapadno od Osla. Objekti su organizovani oko dvorišta čime se slikovito prikazuje kako su različite građevine korišćene u različite svrhe bile podignute oko zajedničkog središnjeg prostora.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Ovde sam se popela uz rampu jednog objekta da bih videla kako je unutra organizovano i to se lepo vidi na drugoj fotografiji – sa sprata se vidi prostorija koja je visoka koliko i sam objekat, i tu se sa visine ubacivalo seno.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

I ovde mogu da se vide krovovi od trave, a neki od manjih objekta su služili kao štale za koze.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Sledeća grupa građevina je iz regiona Numedal zapadno od Osla koja je takođe organizovana oko središnjeg dvorišta.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Na prethodnoj slici se na levoj strani vidi kuća čije je prizemlje sagrađeno oko 1209. godine i koja je služila kao velika ostava. U visokom prizemlju (pošto je kuća uzdignuta), koji je i najstariji deo objekta, čuvala se hrana, dok su se na spratu čuvali tekstili i odeća, a takođe je bilo i kreveta. Prvobitno je prvi nivo stajao na velikim komadima kamenja, a u XVIII veku je podignut na drvene stubove.

Pored ovog objekta je i drvena štala iz druge polovine XVIII veka u kojoj su se čuvali konji, ovce i junice, dok se na spratu čuvalo seno. Ova štala ima rampu za dostavu sena, a krov je od drvenih dasaka što je bilo uobičajeno u ovom regionu.

Još jedan objekat u okviru ovog dvorišta ima rampu za dostavu sena, ali i krov od trave. To je štala iz XVII veka.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Iz ovog regiona dolazi i seoska kuća iz druge polovine XVIII veka.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Kuća koja divno i bajkovito izgleda spolja ima veoma jednostavnu osnovu i sastoji se od samo dve sobe. Ulaz je postavljen na sredinu, ali praktično vodi direktno u glavnu prostoriju iz koje se ulazi u manju sobu.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Sada sam nastavila prema sledećoj grupi objekata, a oni dolaze iz regiona Setesdal, na jugu Norveške.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Ovde sam prvo naišla na objekat iz druge polovine XVII veka koji je služio i kao ostava i kao stambeni deo u potkrovlju. Neobično je da ima tri etaže.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Sledeća je kuća sa otvorenim ognjištem podignuta oko 1700. godine.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Prvo sam ponovo obratila pažnju na neku vrstu zatvorenog trema sa malo otvora radi propuštanja svetlosti, a zatim sam provirila i unutra gde se vidi kako je izgledalo to otvoreno ognjište.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Treća kuća u nizu, podignuta oko 1700. godine, takođe je kombinacija skladištenog prostora u prizemlju i stambenog na spratu. Tokom leta, obe etaže su se koristile za spavanje.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

I konačno, četvrta kuća u ovom nizu je seoska kuća iz druge polovine XVII veka koja takođe ima zatvoreni trem, a unutra su prostorije uređene kao što bi izgledale u vreme prvobitne izgradnje.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Pošto sam želela da stignem na vođenu turu koju je muzej ovog dana imao organizovanu za 1 popodne, ovde sam završila sa obilaskom muzejske postavke na otvorenom. Hodajući prema Trgu u okviru muzeja, prošla sam i pored doma koji je bio tipičan za predstavnike naroda Sami o kojima sam pričala u prethodnom nastavku putopisa po Norveškoj.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Sada sam se vratila do većih građevina u blizini ulaza u muzej, a u jednoj od njih je ovog dana moglo da se ide na vođenu turu. Meni se to sasvim slučajno potrefilo, pa mi je bilo drago da iskoristim priliku, a tačno se desilo da sam tu došla 5 minuta pre početka ture.

Trg

Tema ture je bila kako je živelo norveško plemstvo od 1600 godine do XX veka. Bilo je zanimljivo videti neke eksponate i saznati neke detalje, mada je moj kratak zaključak da je to društvo bilo veoma „politički nekorektno“ ili je to samo sada trend da se naglašavaju neki aspekti. Za početak je devojka koja je vodila turu pomenula da su se mnogi norveški trgovci obogatili na trgovini robovima. Pa je dodala kako se o tome baš i ne priča puno, ali je „činjenica da su se mnogi od njih bavili ovom vrstom trgovine.“ Sve je to rekla tonom kao da joj je s jedne strane neprijatno, a sa druge je sada trend da se otvoreno priča o „gresima iz prošlosti“ ne bi li se unela nekakva istorijska ravnoteža. U skladu sa tim je i stalno naglašavala kako je plemićki stalež (koji je obuhvatao i oficire, sveštenike i bogate trgovce, pošto zapravo i nije bilo puno pravih plemića pošto je u tom periodu kralj bio u Danskoj, tj, u Kopenhagenu) veoma insistirao da bude odvojen od seljaka, da bude „bolji“ i „više nobl“ bez obzira na finansijsko stanje ovih drugih.

Nikakvo „posipanje pepelom“ danas ne može da ispravi nepravdu iz prošlosti, mada je svakako bolje da se priča o tome nego da se gura pod tepih. Uvek i jedno je važno kako se ljudi danas ponašaju, bez obzira na svoj status i stalež kojem pripadaju. A ako neko misli da danas ne postoje „staleži“ u društvima koja smatraju da su civilizovana, taj se grdno vara.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Jedan od zanimljivijih detalja je bio deo koji je prikazivao šta je sve jedan „džentlmen“ morao da nosi kada ide na put. Bilo je tu raznih sitnica, ali i par pištolja, jer nikada se ne zna kada može da padne uvreda, a onda se naravno izlazi na dvoboj.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Na poluostrvu Bigdej, gde sam obilazila Norveški muzej kulturne istorije nalazi se još nekoliko bitnih muzeja. Verovatno najvažniji od njih je Muzej sa vikingškim brodovima (Vikingskipshuset), ali je on zbog renoviranja zatvoren do 2027. godine. Ipak, nisam previše žalila, jer sam u Danskoj posetila jedan sličan muzej (videti: https://www.svudapodji.com/danska-1/).

U svakom slučaju, kada se završila organizovana tura napustila sam Norveški muzej kulturne istorije i sačekala autobus da bih se vratila u centar grada. Izašla sam kod Narodnog pozorišta u Oslu.

Već duži niz godina sam razmišljala o tome da odem u posetu Norveškoj. Moram da priznam da imam u vidu i jedno specifično putovanje u ovoj zemlji, ali će ono morati da sačeka. Za sada sam se odlučila da mi prva poseta Norveškoj traje nedelju dana sa idejom da ću u tom periodu malo obići glavni grad, a zatim i razne delove južnih krajeva zemlje. Evo i karte koja prikazuje šta sam na kraju sve obišla:

Za početak sam se kasnim letom prebacila iz Beograda do Osla, a onda sam ekspresnim vozom došla i do Centralne železničke stanice u Oslu. Odatle sam peške otišla do stana u kojem sam iznajmila sobu.

Norveška važi za jednu od najskupljih zemalja u Evropi, pa sam rešila da malo „uštedim“ tako što ću ovde rezervisati samo sobu u okviru stana. Međutim, moram da priznam da su me domaćini kupili mestom gde im se stan nalazi – samo desetak minuta peške od glavne železničke stanice u gradu. S druge strane, i domaćini i stan su bili sjajni, tako da sam bila više nego srećna svojim izborom.

Oslo važi za veoma bezbedan grad, tako da nije bilo nikakvih razloga za brigu da oko ponoći sama prolazim ulicama. One su, uostalom, uglavnom i bile prazne, a ja sam, mada sam žurila da bih što pre otišla na spavanje, ipak zastala na par mesta da bih fotografisala Oslo noću. Pretpostavila sam da neću više imati prilike da i tako pogledam grad, što se na kraju ispostavilo i kao sasvim tačna pretpostavka.

Oslo noću

Oslo noću

Narednog dana, posle lepo prospavane noći, prvo sam se slatko iščavrljala sa jednim od domaćina koji je ovog dana radio od kuće, a onda sam napravila kafu i obavila svoje jutarnje „rituale“, pre nego što sam se spremila i krenula u šetnju po Oslu i okolini.

Već sam kod kuće napravila plan šta želim da vidim i posetim u toku ovih nedelju dana, pa je valjalo i da krenem. Za početak sam se upoznavala sa gradom. Prvo sam ponovo došla do reke preko koje sam prešla i prethodno veče, a koja protiče kroz Oslo. Reka se zove Akerselva.

Reka Akerselva

Ovde sam ujedno prolazila i kroz veoma savremeni deo Osla u blizini železničke stanice.

Oslo, detalj

Oslo, detalj

Mada u Oslu mogu da se vide brojni bicikli, situacija nije baš kao u Danskoj i Kopenhagenu, a u gradu takođe postoji i veoma razvijen sistem javnog prevoza.

Oslo, detalj

Ja ovde nisam baš nasumično šetala, jer sam u stvari bila žena sa misijom koja mora da obavi jedan posao. Već sam ranije pominjala da jako volim kada u nekom stranom gradu osmislim sebi neki zadatak koji nije puko turističko obilaženje. Valjda mi to stvara osećam da sam „domaća“. Tako je bilo i u Oslu.

Imala sam istu situaciju kao što je bio slučaj u Bernu (videti: https://www.svudapodji.com/fns-6/). Naime, u jednom trenutku pre sada već više godina kupila sam u Beogradu neke norveške krune očigledno sa idejom i nadom da ću nekom prilikom da doputujem u Norvešku. Vreme je prolazilo, ja nisam putovala u Norvešku, a te novčanice su izašle iz prometa tako da ne mogu više da se koriste za plaćanje. Jedino što može da se uradi jeste da se zamene za nove novčanice u Norveškoj banci (centralnoj banci Norveške). U svakom slučaju, moj zadatak ovog jutra je bio da prvo odem do banke da obavim tamo šta imam, a onda da idem dalje.

Ali, put me je proveo pored katedrale, pa sam onda pomislila da je bolje da je ja odmah obiđem, a ne da narednog dana moram da uklapam svoj boravak u Oslu da bih mogla da odem u crkvu. Tako sam i uradila.

Katedrala u Oslu

Za početak sam crkvi prišla sa „leđa“. Naime, pošto u ovom delu Osla postoji blaga padina, crkva je podignuta na zaravnjenom delu, pa je tako zadnji deo porte jedan sprat viši od ulice koja tu prolazi. Između 1841. i 1895. godine uz ulice koje idu oko porte, sa tri strane, napravljen je objekat sa arkadama, što se vidi i na prethodnoj fotografiji, a u zadnjem delu iza arkada postoji jedno stepenište i njime se izlazi u zadnji deo porte. Ovaj objekat se zove Bazarene ili Bazari u Oslu.

Bazarene u ulici iza Katedrale

Porta i Katedrala

Katedrala u Oslu je podignuta u drugoj polovini XVII veka i tada je bila posvećena Sv. Spasu. U velikoj meri je restaurirana u XIX veku, pa ponovo 1950. godine, tako da je malo toga ostalo od prvobitne građevine.

Katedrala u Oslu

Katedrala u Oslu, detalj

Katedrala je veoma lepa, a pogotovo mi je bila zanimljiva osnova. Kada se ne računa prostor ispod zvonika kroz koji se prolazi da bi se ušlo u crkvu, crkva ima osnovu ravnokrakog krsta i to je ono što mi je bilo zanimljivo. Obično je transept kraći od broda crkve, a to ovde nije slučaj.

Katedrala u Oslu, detalj

Tavanica je prekrivena freskama koje su urađene u periodu od 1936. do 1950. godine.

Katedrala u Oslu, detalj

Jedino što je preživelo od prvobitne građevine su propovedaonica i oltar. Oba su izvajana u XVII veku.

Katedrala u Oslu, detalj

Katedrala u Oslu, detalj

Orgulje, koje se nalaze iznad ulaza u telo crkve, potiču iz XVIII veka.

Katedrala u Oslu, detalj

Nisam se tu dugo zadržala, a onda sam nastavila sa šetnjom u pravcu banke istovremeno se upoznajući sa nekim osnovnim pravcima u okviru grada. Za početak, ispred katedrale se nalazi glavni trg ili Štortorvet.

Štortorvet

Nešto dalje sam ponovo stala i prvo se osvrnula prema katedrali, a takođe pogledala i niz ulicu Karl Johans koja je u ovom delu pešačka i jedna od glavnih komercijalnih ulica u gradu.

Katedrala u Oslu, detalj

Ulica Karl Johans

Ulica koja vodi južno od katedrale obiluje lepim zgradama, a takođe sam počela i da bivam svesna izlivenih skulptura na koje sam često nailazila. Na kraju mi je zaključak da nigde nisam videla više skulptura po ulicama grada nego u Oslu.

Oslo, detalj

Oslo, detalj

Uskoro sam došla do Norveške banke i vrlo brzo završila u banci ono što sam imala i sada sam sa novčanicama koje mogu da trošim zadovoljna izašla na ulicu i otišla do jednog autobuskog stajališta, pošto je sledeće odredište bilo malo udaljeno od centra pa sam morala da koristim gradski saobraćaj. Kartu za autobus sam prethodno, još pre nego što sam promenila novčanice, kupila u jednom lancu prodavnica koji ih prodaje, a za to sam koristila karticu, tako da sam bila sasvim spremna. Uskoro je autobus stigao, pa sam ušla.

Sve vreme, od napuštanja stana do ulaska u autobus, imala sam utisak kako se sve odvija nekako jednostavno i lako, kao po loju, uključujući i orijentaciju. Pomislila sam da sam možda tu živela u nekom prethodnom životu, pa mi Oslo nekako „leži“, a možda je ipak u pitanju samo iskustvo u putovanju i snalaženju u novim okruženjima. Osim toga, u međuvremenu sam savladala korišćenje geografske karte na mobilnom telefonu kada nemam pristup internetu, a sa kartama sam se uvek dobro snalazila, pa je možda u tome tajna.

Bilo kako bilo, našla sam lepo mesto u autobusu da bih mogla da gledam delove grada kroz koje sam prolazila. Ali, bilo mi je zanimljivo i kada je na jednoj stanici ušla grupa dece, očigledno iz nekog obdaništa, sa par vaspitačica. Pošto su sedišta već bila zauzeta, a čini mi se i da ih ne bi bilo dovoljno, vaspitačice su rekle deci da sednu na pod u jednom delu gde je bilo više prostora. Ja sam bila iznenađena, ali sam samo posmatrala čitavu stvar. Norveška je veoma čista zemlja, ali podovi njihovih autobusa su podjednako prljavi kao i podovi javnog prevoza bilo gde. Mislim da je ovde više u pitanju šta se u društvu smatra prihvatljivim.

Usput sam iz autobusa snimila jednu marinu, jer sijalo je sunce, a ja sam ipak bila na moru. Tačnije, Oslo se nalazi na kraju Oslofjorda, a to je duboki i uzani zaliv koji vodi do moreuza Skagerak i dalje prema Severnom moru.

Oslo, detalj

Posle nekih 20-ak minuta vožnje sam i sišla na poluostrvu Bigdej i to ispred Norveškog muzeja kulturne istorije (Norsk Folkemuseum). Muzej važi za jedan od najboljih u gradu, naravno, za one koje ova vrsta eksponata zanima, a mene zanima.

Mada ima nekoliko delova muzeja gde su eksponati izloženi u zatvorenim prostorima, okosnicu muzeja predstavlja njegova „zbirka“ po vedrim nebom. A zbirka se sastoji od građevina, pre svega kuća i pomoćnih objekata prevashodno sa poljoprivrednih imanja, mada ima i drugih vrsta – ukupno je izloženo 160 istorijskih građevina.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Prvo se dolazi do Trga, dela muzeja odakle kreće poseta, i tu sam videla da ću moći da obiđem jednu od zgrada koje se tu nalaze u okviru organizovane ture koja je kretala u 1 popodne (zgrada levo na prethodnoj fotografiji), što mi je davalo dovoljno vremena da prošetam po otvorenim delovima muzeja. Ipak, prvo sam svratila u jednu drugu gradsku kuću na Trgu u kojoj je lepo osmišljena izložba koja prikazuje detalje tradicionalnog života naroda Sami, koje mi zovemo Laponci i koji su najbrojniji upravo u Norveškoj. Pripadnici naroda Sami tradicionalno naseljavaju krajnji sever Evrope, tj, delove Norveške, Švedske, Finske i Rusije. (U Švedskoj i Finskoj oni naseljavaju pokrajinu i okrug Laponija, pa otud drugi naziv na srpskom.) Kada kažem da „tradicionalno naseljavaju“ sever Evrope, hoću da kažem da pripadnici ovih naroda više ne žive samo u tradicionalnim područjima, već se smatra da ih danas, na primer, više ima u Oslu nego na severu Norveške.

Sami nisu jedan narod, ne samo zato što žive u različitim zemljama, već oni praktikuju i različite religije (protestantizam i pravoslavlje), a govore i različitim jezicima mada svi pripadaju istoj jezičkog grupi. Ipak, oni imaju i značajne zajedničke strane i zato predstavljaju autohtonu starosedelačku zajednicu. I što se tiče njihove tradicionalne nošnje, postoje izvesne razlike, ali i brojne sličnosti vezano za modele i boje.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Naravno, zbog ledene severne klime, Sami su razvili život koji je neraskidivo vezan za irvase. Za početak, tu je krzno irvasa koje izvanredno čuva od hladnoće imajući u vidu da zimi temperature znaju da se spuste i do -50℃.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Sami su uspevali da žive i prežive u ovim uslovima ne samo zato što su znali kako da se zagreju, već su kožu i krzno, kao i meso i ribu prodavali stanovnicima južnijih teritorija ili su svoju robu menjali za brašno, šećer, platna i kuhinjske potrepštine.

Osim krzna irvasa, koristili su se i svi ostali delovi životinje – meso za prehranu, koža za delove garderobe i obuću, tetive za konopce i konac, a kosti i rogovi za korisne alatke i ukrasne detalje.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Inače, Sami su takođe i muzli irvase pošto je njihovo mleko veoma hranljivo. Čak su pravili i sir, puter i fermentisane proizvode od mleka sa zelenim biljem, pa su i to prodavali, ali je to sve podrazumevalo jako puno rada. Zato se vremenom odustalo od toga, pa se, pogotovo kada se radi o trgovini, prešlo u potpunosti samo na meso.

Neki od Sami naroda su tradicionalno živeli i u šatorima (goahti) koji više podsećaju na indijanske vigvame (pravilnije bi bilo da se nazivaju „tipi“), ali su se okolnosti, pogotovo posle Drugog sv. rata, značajno promenile, pa samim tim i stil života.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Kada sam završila sa obilaskom izložbe posvećene Sami narodima i njihovom tradicionalnom načinu života, izašla sam napolje i krenula da šetam po ovom u neku ruku netipičnom muzeju. Prvo sam naišla na neke veće kuće koje deluju kao malo urbanije, ali mi je jedan od najzanimljivijih eksponata bila drvena crkva, pošto mi je namera na ovom putovanju i bila da posetim nekoliko takvih crkava.

Za početak sam prošla pored glavne kuće sa poljoprivrednog imanja Karterud iz XVIII veka. Po neke dve priče ispada da je prvi krompir u Norveškoj zasađen upravo na ovom imanju.

Glavna kuća sa poljoprivrednog imanja Karterud

U blizini je i kuća sveštenika iz mesta Leikanger koja je sagrađena 1752. godine, a uz nju ide i (francuska) bašta. Naime, tradicija je nalagala da sveštenici dobijaju i kuću i imanje da bi imali redovan prihod. Pošto je sveštenstvo imalo najdirektniji kontakt sa stanovništvom, oni su svojim primerom prenosili na svoju pastvu i evropske uticaje, poput gajenja bašte.

Sveštenikova kuća

U blizini je i Kuća za (hrišćanska) okupljanja iz druge polovine XIX veka gde su se ne samo održavali sastanci stanovnika iz datog kraja, već je služila i kao škola i crkva. Ipak, od 1860. godine, škole u Norveškoj su morale da budu smeštene u posebne objekte.

Kuća za (hrišćanska) okupljanja

Naravno, ja neću ovde prikazivati baš svaki od skoro 200 objekata iz muzeja, ali ovde, na početku obilaska, bila sam i sama mnogo više zainteresovana za pojedine eksponate. U ovom delu muzeja me je zapravo najviše zanimala drvena crkva iz mesta Gol.

Prvo da objasnim o čemu se radi. U pitanju je jedna od sada malobrojnih starinskih drvenih crkava koje se nazivaju Stavkirke ili Stavkyrke, a to bi otprilike bilo direk-crkva (stav je naziv za drvene noseće stubove, a meni se čini da bi najpribližnija naša reč bila direk). Ove crkve su građene tokom Srednjeg veka po čitavoj severnoj Evropi, najstarije čak pre oko 800 godina, ali se sada uglavnom mogu videti u Norveškoj. To je bila jedna od najvažnijih stvari koje sam želela da vidim u ovoj zemlji, pa je onda imalo smisla da krenem od one koja je najlakša za obilaženje, a to je ova u Norveškom muzeju kulturne istorije.

Drvena crkva iz Gola se vidi levo

Drvena crkva iz Gola je sagrađena oko 1200. godine i oko 1880. godine je trebalo da se zameni novom crkvom. Na svu sreću, Društvo za zaštitu norveških starinskih spomenika je otkupilo crkvu i poklonilo je kralju koji je onda platio da se ona 1884. preseli ovde, na poluostrvo Bigdej. Naravno, bilo je potrebno da se crkva restaurira, ali je to urađeno u skladu sa onim kako se pretpostavlja da je crkva prvobitno izgledala. Za delove koji su nedostajali koristila se kao uzor Borgundska drvena crkva.

U ovom delu muzeja se nalazi i Kolekcija kralja Oskara II koji je u to vreme bio i kralj Švedske (1872-1907) i kralj Norveške (1872-1905). On se pozabavio ne samo crkvom, već je finansirao i preseljenje još četiri objekta, jer je ideja bila da na taj način pokaže da je istinski zainteresovan za Norvešku. Ono što je posebno zanimljivo je to da se ova kolekcija smatra prvim muzejem na otvorenom na svetu.

Jedan od tih objekata je Letnja koliba iz Stejlsemnea iz XV veka koja je korišćena u jednom od katuna na jugu Norveške, a druga je Magaza iz Rolstada iz XIV veka koja se u stvari koristila kao spavaonica.

Letnja koliba iz Stejlsemnea

Magaza iz Rolstada

Ali, najlepši objekti po meni su drvena crkva iz Gola i Magaza iz Berdala.

Drvena crkva iz Gola i Magaza iz Berdala

Prvo sam snimila Magazu iz Berdala u kojoj je kralj izlagao predmete iz kraljevske kolekcije.

Magaza iz Berdala

A onda sam, naravno, i malo više šetala oko crkve, ali i provirila unutra.

Drvena crkva iz Gola

Kao što sam već pomenula, ova drvena crkva je sagrađena oko 1200. godine u mestu Gol koje se nalazi oko 220 km severozapadno od Osla, a pre oko 150 godina je preseljena na svoje sadašnje mesto.

Drvena crkva iz Gola

Portal na zapadnoj strani (glavni ulaz u crkvu) je original, dok je južni portal (bočna strana crkve) kopija iz 1884. godine.

Drvena crkva iz Gola, južni portal

Ja sam u crkvu samo provirila. Zašto? Ne znam, ne sećam se. Valjda sam bila toliko očarana, da sam mislila da ću je „uprljati“ svojim ulaskom.

Drvena crkva iz Gola, unutrašnjost

Pretpostavlja se da je u vreme kada je crkva bila katolička, ona bila ukrašena slikama svetaca. Međutim, posle Reformacije 1537. i prelaska u protestantizam, detalji iz katoličkog perioda su postepeno uklonjeni i zamenjeni. Ipak, sačuvane su slike u oltarskom prostoru koje su urađene 1652. godine. U crkvi nije bilo dovoljno svetlosti, pa je fotografija mutna, ali ipak mogu da se razaznaju figure.

Drvena crkva iz Gola, unutrašnjost

Drvena crkva iz Gola

Kolekciji kralja Oskara II pripada i Seoska kuća iz Hovea iz 1738. godine koja se na sledećoj fotografiji vidi levo. Ona se koristila za goste, pa je zato veća i raskošnija nego ostale građevine na imaju.

Kolekcija kralja Oskara II

Sada sam bila spremna da nastavim sa obilaskom i ostalih starih građevina iz ruralne Norveške koje se mogu videti u Norveškom muzeju kulturne istorije.

Kiša koja je često padala u toku noći nastavila je da pada i prepodne, pa je onaj izlet bio otkazan, mada ja apsolutno nisam imala snage ni za šta. Odvukla sam se do trpezarije u vreme doručka, ali sam tu samo pila čaj i pojela malo hleba, ne zato što sam imala problema sa želucem, već jednostavno nisam imala nikakav apetit. Osim toga, često sam morala da jurim do toaleta, a pošto sam bila sva iscrpljena, pre podne sam uglavnom provela ležeći u sobi.

Povratak brzim brodom za Leticiju je bio u 3 popodne, a ja sam se pakovala tako što bih prilikom povratka do kreveta iz čestih poseta toaletu svaki put po jednu stvar stavila u ranac. Jednostavno nisam imala snage da se odjednom spakujem.

Već negde oko 2 popodne smo krenuli čamcem (u isto vreme su se u Leticiju vraćale i Džesika i jedna mlada Nemica s kojom smo samo povremeno pričali u okviru smeštaja), a ja sam mladića koji je bio zadužen za prevoz zamolila da mi prenese veliki ranac do čamca, a i da ga iznese kada dođemo do pristaništa u Puertu Narinju. Čekajući na brzi brod, sela sam na neke stepenice, jer nisam mogla da stojim na nogama.

Kada je brzi čamac stigao, zamolila sam posadu da odmah uđem jer mi nije bilo dobro, pa sam im samo pokazala koji je moj ranac.

Svi vodiči i informacije na internetu navode da u Amazoniju treba doći sa gotovinom, jer je problematično plaćanje karticama, a i promena novca i vađenje iz bankomata. To je za mene sada bila sjajna stvar, jer sam imala dovoljno novca da mogu da plaćam sve te usluge nošenja mog ranca. Tako je bilo i kada sam stigla u Leticiju, gde su čekali vozači tuk-tukova, a ja sam mogla samo da pokažem svoj ranac i odvučem se do prevoza.

Pre toga sam se pozdravila sa Džesikom i još jednom joj se izvinila na buđenju i zahvalila na pomoći.

Za divno čudo, tokom putovanja do Leticije nisam morala da idem u toalet i ne znam šta bi bilo da me je „poteralo“. Valjda je to sve u glavi, a i popila sam nekoliko kapsula aktivnog uglja. Čak sam u jednom trenutku uspela da napravim još jednu fotografiju Amazona „za rastanak“.

Amazon

U Leticiji sam već imala rezervaciju sobe, pa sam po ostavljanju stvari i malo odmaranja, otišla i da nešto pojedem jer mi je bilo jasno da moram da jedem i da nije normalno da čitav dan provedem sa dve šolje čaja. Ali, želela sam i dalje da jedem nekakvu supu, a toga barem u Kolumbiji ima. Na svu sreću je bio i jedan lokalni restoran tek par desetina metra od pansiona u kojem sam odsedala.

Restoran u Leticiji

Osim supe, uzela sam i nekakvu lepinju sa sirom i to je bilo ukusno, ali sam ja samo malo pojela, jer i dalje nisam imala apetit.

Večera u Leticiji

Večera u Leticiji

Noć sam provela srazmerno mirno (samo sam jednom morala da idem u toalet), tako da sam sa puno nade ustala i popela se na vrh pansiona gde sam doručkovala. To je bilo lepo i zato što sam sa visine mogla da pogledam Leticiju koju sam nešto kasnije napuštala avionom za Bogotu.

Mesto za doručak u Leticiji

Leticija s visine

Let za Bogotu je kretao ujutru i ja sam se do aerodroma prebacila taksijem. Problemi sa crevima su se povremeno pojavljivali, ali na aerodromu ima dovoljno toaleta, tako da nisam imala većih problema. Pred ukrcavanje u avion sam se čak i slikala i zaključila da izgledam mnogo, mnogo, mnogo bolje nego što sam se osećala. Ipak, ni tokom leta avionom nisam imala problema.

Napuštam Leticiju i vraćam se za Bogotu

U Bogoti sam zatekla požare koji su u to vreme goreli po okolnim visovima, ali sam se smestila i u dobrom hotelu u dobrom delu grada. Pošto nisam znala kako će moji problemi da se dalje odvijaju, bilo mi je bitno da hotel ima svoj restoran i da ima rum-servis.

Požari iznad Bogote

Hotelska soba s pogledom

Hotel sam rezervisala za dve noći sa namerom da se tu dobro odmorim. Bilo mi je jasno da sam negde, nekako zakačila neku bakteriju i da mi je to napravilo probleme sa crevima koji su i dalje trajali, mada ne onako intenzivno kao prve noći. Posledica toga je bila izuzetna slabost, ali mi je problem pravio i suv kašalj čiji se intenzitet povremeno čak i povećavao, a to me je dodatno iscrpljivalo.

Zato sam po smeštanju samo sišla u restoran da bih ponovo jela supu, jer mi se činilo da mi to najviše prija.

Ručak u Bogoti

Uzgred, kad sam se vratila u Beograd probala sam da napravim ovu supu i uspela sam, mada sam morala da improvizujem. Meni je bila veoma ukusna, a evo i recepta.

Supa Ahijako poslužena u tanjiru koji sam sama napravila

SUPA AHIJAKO

• 1 komad pilećih grudi
• 2 l vode
• 2 sveža klipa kukuruza isečena na po 3-4 komada
• 2 komada belog krompira
• 2 komada roze krompira
• 1 batat ili komad bundeve (u nedostatku krompira sa Anda)
• 1 velika šargarepa
• 1 manji crni luk
• 1 kocka pileće supe
• 2 čena belog luka
• 2 kašike seckanog lišća od korijandera
• 1 kašika suvog lišća od origana
• 1 kašika suvog lišća od nane
• kisela pavlaka
• kaperi
• so i biber po ukusu

Staviti u veliki lonac piletinu, kukuruz, krupno isečeni crni luk i šargarepu, lišće korijandera, beli luk, so i biber. Preliti vodom i dovesti do ključanja, pa ubaciti kocku pileće supe. Pustiti da se kuva na srednjoj vatri oko 35 minuta, da piletina postane mekana.

Izvaditi piletinu i odvojiti meso od kostiju i kožice, i iscepkati ga na komade. U supi se koristi samo čisto belo meso. U ostatak supe dodati krompir isečen na komade, suvi origano i nanu, pa nastaviti sa kuvanjem.

Kada je krompir kuvan, vratiti piletinu u supu. Služi se sa kiselom pavlakom i kaperima.

A što se tiče mog boravka u Bogoti, ostatak dana sam uglavnom provela ležeći i spavajući, a na kraju mi se činilo i da sam se dosta stabilizovala.

Međutim, narednog dana sam se probudila sa takvim osećajem iscrpljenosti da sam jedva uspevala da stojim na nogama. Posle puno „pregovara“ sa samom sobom, spustila sam se do hotelske sale za doručak i samo pojela malo voća, jer mi je telo tražilo tako nešto. Čak sam pokušala i da izađem iz hotela sa namerom da odem do jedne samoposluge udaljene 50-ak metara, ali sam posle par koraka shvatila da nisam sigurna da bih to uspela.

Užasnuta svojim stanjem, vratila sam se laganim hodom do sobe. Ovo nikako nije bilo dobro i prvo nisam znala šta da radim, ali sam se onda setila da imam putno osiguranje pa sam krenula da istražujem kako to u stvari funkcioniše, pošto nikada ranije nisam imala potrebu za tako nečim.

Ovo putovanje u Kolumbiju je u stvari bilo izuzetno čudno za moje pojmove. Osim same Kolumbije i mojih doživljaja vezanih za zemlju i ljude, ništa drugo nije funkcionisalo kako treba.

Avionsku kartu sam „kupila“ u novembru, a deset dana pred put sam saznala da je nemam, jer iz nekog razloga avio-kompanija nije preuzela novac od moje banke (preko kartice). To što mi je avio-kompanija poslala mejl, potvrdila rezervaciju i poželela mi srećan put nije značilo ništa, jer nisam dobila samu elektronsku kartu. To što me je banka obavestila da su mi skinuli pare sa računa takođe ništa nije značilo jer su pare ostale negde sa strane „rezervisane“, ali neupotrebljive. Dakle, morala sam da kupujem novu kartu (koju sam čak našla po nižoj ceni) i da pišem reklamaciju banci da mi pare oslobodi.

Kada sam već doletela do Bogote, prtljag nije stigao istim avionom, pa su mi rekli da će stići narednog dana. Nije. Stigao je tek posle dva dana, a u međuvremenu me je zbog stresa i lošeg spavanja uhvatilo nešto poput prehlade.

I mali kompjuter koji nosim na putovanja je počeo da mi pravi probleme (u pitanju su bili neki kontakti), tako da sam izbegavala da ga koristim jer nisam znala da li će u nekom trenutku skroz prestati da radi, a bio mi je potreban.

Knjigu-vodič za Kolumbiju sam takođe naručila preko interneta dovoljno vremena pre puta. Trebalo je da stigne za maksimalno 2 nedelje, a nije stigao ni posle četiri. Pisala sam kompaniji i oni su mi odmah vratili pare. Onda je vodič ipak stigao, pa sam morala da vraćam pare, ali ni to nije išlo glatko i podrazumevalo je par aktivnosti, uključujući i posetu banci.

Po dolasku u Kolumbiju, kartica koju koristim kada putujem je radila, ali nisam dobijala nikakve informacije preko SMS poruka, što je značilo da nemam uvid ni u stanje, ni ako bi mi eventualno neko ukrao karticu ili podatke i počeo da troši sredstva. Kako se ispostavilo, razlog za to je bio taj da nisam imala roming. Ja sam problem prijavila svom mobilnom operateru (putem mejla) i onda smo se skoro dve sedmice dopisivali, a njihova (beskorisna) tehnička služba mi je davala uputstva po principu „isključite-uključite“. To ništa nije funkcionisalo, a moram da naglasim da se ja čak i relativno dobro razumem u tehničke stvari za osobu moje generacije i kojoj to nije struka. Roming mi do kraja boravka u Kolumbiji nije proradio, a to mi je na kraju bilo bitno i da bih mogla da kupujem preko interneta (sledi objašnjenje).

Za sada sam htela da pozovem kontakt-centar svog osiguravajućeg društva, ali su oni imali samo fiksni telefon u Beogradu, a meni roming nije radio. Zato sam kontaktirala jednu drugaricu koja je izverzirana za takve stvari, pa ih je ona pozvala i dala im moj mejl, tako da sam sa lekarima u Beogradu koji rade za to osiguravajuće društvo na kraju komunicirala na taj način.

Prijavila sam im kakvu vrstu problema imam i onda su oni krenuli sa organizovanjem viđanja sa lekarom. Ispostavilo se da je postojala mogućnost da lekar dođe u moju hotelsku sobu, što je bilo izvanredno jer ja i dalje nisam imala snage da stojim, a kamoli da idem po Bogoti i tražim lekare. Morala sam malo duže da čekam, a u međuvremenu sam čak osetila i potrebu da nešto pojedem.

Zato sam naručila preko rum-servisa jedan lep seviće. Nije bio peruanski, ali je bio izvanredan, a ja sam bila srećna da sam uopšte i poželela da nešto jedem, jer je to po pravilu kod mene dobar znak.

Seviće u hotelskoj sobi

Posle nekoliko sati doktorka je došla, pregledala me i zaključak je bio kao što sam i pretpostavljala – unela sam nešto u svoj organizam bilo putem vode ili hrane i to je napravilo problem. Ostali parametri su mi bili dobri i ona mi je prepisala šta narednog dana da kupim u apoteci.

To se sve već dešavalo uveče, a ja sam se do tada osećala ipak neznatno bolje nego pre podne, ali sam ipak rano otišla na spavanje. Ujutru nisam bila poletna, ali sam se osećala značajno bolje nego prethodnog dana. Dovoljno da sam mogla normalno, mada sporo, da se spustim na doručak, a kasnije sam otišla i do obližnje apoteke i počela da pijem probiotike i neki preparat za vraćanje elektrolita u organizam.

Kako je vreme odmicalo, osećala sam se sve bolje. Nisam bila kao što obično jesam, ali sam prvo oko ručka malo prošetala po okolini, a onda sam počela i da pravim planove za nastavak putovanja. Ja sam u Kolumbiju došla sa namerom da tu boravim mesec dana, tako da je bilo još puno mesta koja sam planirala da posetim. Zbog dešavanja oko mojih creva, morala sam da promenim planove i pravac obilazaka, pa sam sada gledala kako da se narednog dana avionom prebacim u Medeljin sa idejom da i tamo mogu da sve radim lagano i da sebi dam vremena da se dodatno odmorim i oporavim.

Kasnije popodne sam se čak osećala dovoljno dobro, da sam odlučila da odem u obilazak. Želela sam da vidim poslednji objekat u Bogoti koji mi je preostao iz grupe radova poznatog francusko-kolumbijskog arhitekte Rohelija Salmone (1927-2007) koja se nalazi na Uneskovoj Potencijalnoj listi svetske baštine.

Ovo je bio jednostavan poduhvat, pozvala sam Uber, a njihovo vozilo me je pokupilo ispred hotela i odvezlo na željeno mesto. Tamo sam prošetala pola sata, pa sam se na isti način vratila u hotel. Bilo mi je potrebno i da napravim probu i vidim koliko realno mogu da se pokrećem. Bila sam zadovoljna.

A što se tiče ovog objekta, u pitanju je blok stambenih zgrada El Parke (Residencias El Parque) koje su sagrađene u periodu od 1965-1970.

Stambene zgrade El Parke

Stambene zgrade El Parke

Do sada sam već bila prilično dobro „upoznata“ sa graditeljskim stilom Rohelija Salmone, ali mi je ipak bilo drago da sam ovde došla.

Stambene zgrade El Parke

Stambene zgrade El Parke

Stambene zgrade El Parke

Zgrade su podignute na obodu istorijskog centra Bogote i u blizini brda Monserat, ali odmah do njih, na padini, postoji i jedan lep park. Međutim, ono što je meni ovde bilo posebno zanimljivo jeste da su one podignute odmah do arene za borbu sa bikovima iz 1931. godine. Borba sa bikovima je par godina bila zabranjena u Bogoti, ali je to 2017. godine vraćeno na staro.

Arena za borbu sa bikovima u Bogoti

Što se tiče parka, u pitanju je Park nezavisnosti (Parque de la Independencia) koji je jedan od najstarijih u gradu i on je osnovan 1910. godine.

Staza koja vodi od Stambenih zgrada El Parke prema središtu Parka nezavisnosti

Pogled iz parka prema Stambenim zgradama El Parke

U parku postoji više spomenika i zanimljivih objekata. Ja sam prošla pored spomenika Nikoli Koperniku, a nedaleko sam videla i Kiosk svetlosti (Quiosco de la Luz) koji je ovde napravljen kao identična reprodukcija objekta podignutog u Versaju za Mariju Antoanetu.

Spomenik Nikoli Koperniku

Kiosk svetlosti

Takođe sam prošla i pored spomenika Simonu Bolivaru na konju. Koliko sam shvatila, ovaj spomenik je tek relativno skoro ovde prebačen sa nekog drugog mesta.

Spomenik Simonu Bolivaru na konju

U okviru ovog popularnog parka ili njegovoj neposrednoj blizini nalaze se i značajne nacionalne institucije kulture poput Narodne biblioteke (Biblioteca Nacional), Muzeja savremene umetnosti u Bogoti (Museo del Arte Moderno de Bogotá), Oblasnog planetarijuma (Planetario Distrital) i Narodnog muzeja Kolumbije (Museo Nacional de Colombia).

Mene više ništa od toga nije zanimalo i želela sam da se vratim u hotel, a za tako nešto sam još malo prošetala da bih došla do jedne od glavnih ulica. Tako sam prošla i pored arene za borbu sa bikovima, ali i došla do Narodnog muzeja.

Stambene zgrade El Parke i arena za borbu sa bikovima

Stambene zgrade El Parke i arena za borbu sa bikovima

Narodni muzej Kolumbije

Čak sam se osećala dovoljno dobro da sam se razmišljala o tome da se autobusom vratim do hotela. Ipak sam odustala i sačekala Uber.

Bogota, detalj

Umesto da narednog dana idem u agenciju da kupim avionsku kartu za Medeljin, ponovo sam se probudila bez trunke snage. Nastavila sam da ležim tog dana, a popodne sam donela odluku – vraćam se kući i to više od dve nedelje pre planiranog povratka. A evo šta sam uspela da posetim tokom ovog kratkog boravka:

Naravno, i dalje je postojao taj problem da mi roming nije radio, što je značilo da ne mogu sama da kupim kartu onlajn, jer mi se prilikom kupovine šalje SMS poruka sa šifrom radi bezbednosti, ali ja takve poruke nisam mogla da dobijem. Ovo mi je bilo užasno kao spoznaja jer to svakome može da se desi, u bilo kom trenutku i bilo gde. I nikakvo „isključi-uključi“ koje savetuje tehnička podrška ne pomaže. Mi se danas svi gotovo u potpunosti oslanjamo na svoje aparate i savremenu tehnologiju i kada to radi, zaista je sve divno i lako. Ali, kada ne radi, onda smo u velikom problemu.

Tako sam ja sledećeg prepodneva organizovala sa svojim bratancem Nikolom da mi on u Beogradu kupi kartu onlajn, s tim da je ja dobijem na svoj mejl u Bogoti, a popodne sam već poletela nazad. Uzgred, mobilni telefon mi je sasvim dobro radio i imala sam roming i u Panama sitiju i u Istanbulu preko kojih sam letela.

Dan kasnije sam bila u Beogradu i u svom stanu i mada sam žalila što nisam bolje obišla Kolumbiju, imajući u vidu okolnosti, bila sam izuzetno srećna da sam kod kuće.

Da li sam zažalila što sam uopšte otišla na put kada je sve od samog početka išlo traljavo? Apsolutno ne. Ni najmanje. Kolumbija je izuzetno lepa zemlja, a videla sam samo tako malo. Osim toga, iskustvo iz Amazonije, bez obzira što je glavni problem tamo nastao, bilo je toliko čarobno, da sam osećala izuzetnu ushićenost čak i kada sam nekoliko sedmica kasnije pisala ove priče.

Kad sam već kod priča, da kažem da sam prilično detaljno opisala svoje probleme, ne zato da bih nekome ogadila putovanja ili nekog obeshrabrila, već da bih pokazala da je i to sve deo putovanja – i onih koja nas vode u druge, daleke zemlje, i našeg putovanja kroz sam život. I tu moramo da naučimo kako da se suočimo sa problemima, kako da učimo iz iskustva i kako da idemo dalje.

A Kolumbija...? Pa ona će valjda da me čeka i dočeka širom raširenih ruku kad god odlučim da je sledeći put posetim.

Bio je to jedan savršen dan sa groznim krajem.

Ali, hajde da nastavim sa svojom pričom o kratkom boravku u Amazoniji. Posle izleta do peruanskog ostrva Kakao, povratka u smeštaj i pauze zbog jakog pljuska, vreme se stabilizovalo i nas četvoro (Džesika iz Engleske, Đakomo, Italijan koji živi u Parizu, Felipe, Kolumbijac koji živi u Holandiji, i ja) koji smo se sasvim slučajno tu „pronašli“ i veoma lepo družili u ovom kratkom periodu mogli smo da krenemo i na popodnevni izlet do jezera Tarapoto.

Izlet kreće uzvodno jednim prirodnim „kanalom“ koji od ušća u Amazon vodi ka ušću manje reke Loretojako. Imajući u vidu kako se ovde daju imena vodenim površinama, taj „kanal“ bi mogao da se zove i „jezero“, ali na mapama nisam našla nikakav naziv za ovo, pa ga zato ovako opisujem.

U svakom slučaju, baš negde kod ušća reke Loretojako, sa leve strane, postoji ulaz i u veću jednu „bočnu“ vodenu površinu i ona se naziva jezero San Francisko (Lago San Francisco).

Sliv reke Amazon, detalj

Sve ovo može da se vidi i na mapi koja prikazuje mesta koja sam posetila na ovom putovanju:

Za početak smo na jednom mestu lepo videli drveće koje je raslo iz vode, ali ono što je tu bilo najzanimljivije jesu njihova stabla koja su u donjem delu tamne boje, a gore su svetle boje. Upravo ovo pokazuje ona velika sezonska odstupanja u nivou reke Amazon i njenih pritoka koja sam ranije već pominjala. Razlika u nivou reke je u proseku oko 9 m, a na ovom drveću se vidi dokle to može da dosegne.

Sliv reke Amazon, detalj

Ali, kada smo ušli u jezero San Francisko, mladić koji nas je vodio na ovaj izlet je ugasio motor i tu smo malo plutali. Prizori su bili izuzetno lepi, a mirna površina se pretvorila u prirodno ogledalo stvarajući čudesne vizuelne predstave.

Jezero San Francisko

Strogo govoreći, jezero San Francisko zapravo i nije pravo jezero, već veliko proširenje u nekom vodotoku koji spaja dve tačke duž Amazona, ali i boja vode (manje je blatnjavo), manje upadljivo kretanje vode i mirna, velika površina svakako stvaraju osećaj da je čovek na jezeru, a ne na reci. Ja sam bila potpuno oduševljena i ispunjena divljenjem.

Jezero San Francisko

Jezero San Francisko

Ipak, glavni razlog zašto smo stali i isključili motor baš ovde, kao i na par drugih mesta, nije nužno bio da se divimo prirodnoj pojavi, već da bismo gledali rečne delfine. Naravno, to su divlje životinje, tako da posetilac mora da se naoruža sa puno, puno strpljenja i nadom da će ih tek možda videti.

Mi smo na povratku sa prepodnevnog izleta već videli par delfina u glavnom toku Amazona, ali njih ima očigledno na raznim mestima.

U pitanju je vrsta koja se naziva amazonski delfin (Inia geoffrensis), ali ga zbog boje kože odraslih jedinki zovu i ružičasti rečni delfin. Boja ovih delfina u stvari varira – mlade jedinke su sive (od tamne do svetle nijanse kako odrastaju), dok su odrasle jedinke ružičaste. Osim toga, kako nam je vodič rekao, mlade jedinke hoće i mogu da iskoče iz vode, dok starije samo povremeno proviruju da bi udahnule vazduh.

Ali, snimanje delfina za amatera poput mene je jedan veoma zahtevan posao. Ja sam se potrudila što sam bolje mogla i čak sam uspela da snimim i leđa jednog odraslog delfina i više mladih jedinki. Mogu da prijavim da sam čak videla i jednog odraslog delfina koji je svojom glavom i dugim nosem skroz izvirio iz vode, ali dok sam ja pomerila kameru, on je već nestao u vodi.

Ono što sam uspela da izmontiram iz svojih snimaka, a uključuje povremeno i delove bez delfina da bi se stekla predstava o prostoru i njegovoj okolini, može da se vidi u sledećem video-klipu:

Između tih nekoliko zaustavljanja da bismo gledali delfine, ja sam intenzivno uživala u prizorima koje sam povremeno i snimala.

Jezero San Francisko

Jezero San Francisko

Jezero San Francisko

Jezero San Francisko

Jezero San Francisko je jednim dužim prirodnim kanalom spojeno sa drugim, nešto većim jezerom koje se naziva Tarapoto i mi smo sada krenuli na tu stranu. Prilaz kanalu je nešto širi, ali se posle sasvim lepo vidi da je to jedan uzani kanal kroz gustu amazonsku prašumu.

Kanal između jezera San Francisko i Tarapoto

Kanal između jezera San Francisko i Tarapoto

Kanal između jezera San Francisko i Tarapoto

Kanal između jezera San Francisko i Tarapoto

Evo i kratkog video-snimka koji je tu da dočara kako to izgleda uživo. Ja sam bila van sebe od oduševljenja lepotom predela i doživljaja.

Kanal između jezera San Francisko i Tarapoto

Kanal između jezera San Francisko i Tarapoto

Kanal između jezera San Francisko i Tarapoto

Velike bele čaplje (Ardea alba)

Kanal između jezera San Francisko i Tarapoto

Kanal između jezera San Francisko i Tarapoto

Kanal između jezera San Francisko i Tarapoto

Kanal između jezera San Francisko i Tarapoto

Na kraju kanala, a na samom ulazu u jezero, nalazi se jedan splav i kućica, a tu su čuvari i tu posetioci moraju da se prijave i plate neku taksu.

Dok smo se tu svi upisivali u knjigu posetilaca, ja sam snimala jezero i okolinu i to je sve bilo apsolutno spektakularno lepo. Prvo sam krenula od kanala kojim smo došli, a onda sam prešla na jezero Tarapoto.

Kanal između jezera San Francisko i Tarapoto

Jezero Tarapoto

Jezero Tarapoto

Jezero Tarapoto

Jezero Tarapoto

Jezero Tarapoto

Jezero Tarapoto

Jezero Tarapoto

Sa svom ovom lepotom bilo mi je nemoguće da zamislim ono što nam je vodič rekao, a to je da su septembar i oktobar suvi meseci i da tada jezero u potpunosti presuši. Za sada sam uživala u onome što priroda ovde tako nesebično nudi.

Jezero Tarapoto

A onda je došao trenutak kada smo se skroz zaustavili na sred jezera i tada je krenulo skidanje, jer je bilo predviđeno kupanje u jezeru. Ja sam uskočila u jezero i čak imam i snimak, ali je mladi vodič bio previše „kreativan“ pa je menjao položaj mobilnog-telefona u sred snimanja i to je ispalo bezveze. Ali zato imam druge video i foto zapise. Svi smo bili razdragani.

Kupanje u jezeru Tarapoto

Kupanje u jezeru Tarapoto

Kada smo se svi vratili u čamac (a ja jedva popela, što znači da ću morati malo da poradim na mišićima ruku), nastavili smo da plovimo po jezeru, a onda smo se zavukli u plićak i među drveće.

Plići delovi jezera Tarapoto

Plići delovi jezera Tarapoto

Jedna od čestih asocijacija na Amazon i njegove mutne vode su i – pirane. Odmah da kažem da popularna kultura podstaknuta filmovima na ivici naučne fantastike daje potpuno pogrešne informacije – nije baš moguće da vas pirane oglockaju do kosti u roku od 10 sekundi i da vi ne budete u stanju da reagujete na to. Dakle, mi smo se kupali u jezeru, a onda se zavukli u plitke vode tog istog jezera da bismo tu pecali pirane.

Vodič nam je svima dao najobičnije pecaljke i komadiće sveže piletine, pa nam je objasnio kako da to meso stavljamo na udicu. Ostalo je bilo na nama i pukoj sreći.

Kako se ispostavilo ja sam tog dana imala sreću i tako sam upecala jednu malenu piranu! Ja po pravilu nisam osoba koja vrišti, ali sam ovom prilikom cičala od sreće, pa sam na kraju osetila potrebu i da se izvinim svojim saputnicima. Ne znam zašto, ali sam stvarno bila jako uzbuđena. Evo video-snimka koji objedinjuje sve ovo:

Naravno, morala sam da se snimim, a i da dam „izjavu za javnost“.

Autoportret sa upecanom piranom

I onda, kao da sve ovo nije dovoljno da bi dan bio savršen, ponovo smo zaplovili jezerom čija je površina bila još „izglancanija“ stvarajući neverovatne efekte.

Jezero Tarapoto

Jezero Tarapoto

Sada smo otišli do još jednog mesta na jezeru odakle smo mogli da posmatramo spektakularan zalazak sunca.

Zalazak sunca viđen sa jezera Tarapoto

Zalazak sunca viđen sa jezera Tarapoto

Zalazak sunca viđen sa jezera Tarapoto

Zalazak sunca viđen sa jezera Tarapoto

Zalazak sunca viđen sa jezera Tarapoto

Zalazak sunca viđen sa jezera Tarapoto

Pošto je dan već došao do svog kraja, krenuli smo nazad istim putem – preko jezera Tarapoto, pa do kanala, a onda i dalje do jezera San Francisko.

Smiraj dana nad jezerom Tarapoto

Smiraj dana nad jezerom Tarapoto

Vraćanje kanalom ka jezeru San Francisko

Evo tog iskustva i u video-verziji:

Dok smo plovili jezerom San Francisko, društvo nam je pravio i Mesec koji je bio skoro pun.

Smiraj dana nad jezerom San Francisko

Ja sam se osvrtala pokušavajući da upijem još više lepote kroz fotografije koje sam ovde snimila.

Smiraj dana nad jezerom San Francisko

Smiraj dana nad jezerom San Francisko

Po planu smo se vratili u smeštaj, a takođe smo se dogovorili i da svo četvoro narednog prepodneva odemo u još jednu šetnju po prašumi, ali ovaj put sa kolumbijske strane.

Nešto kasnije je krenula i večera. Moja duša i misli su i dalje bile ispunjene ushićenjem, ali je moje telo počelo da se ponaša čudno. Uskoro je krenuo pakao.

Prvo su se iznenada pojavili najužasniji gasovi koje sam u životu imala. U takvom stanju sam otišla na večeru, ali nisam imala apetit, pa sam samo malo nešto pojela, a takođe sam morala brzo da se sklonim odatle da ne bih smetala drugima.

Uskoro je počela da me trese groznica i mislim da sam imala izuzetno visoku temperaturu, sva sam se tresla, a i krevet na kojem sam ležala. Osećajući veliku slabost, otišla sam do svog ranca i izvukla zimsku jaknu, ali i još par komada odeće da bih mogla da se ugrejem. Popila sam lek za spuštanje temperature i to je u nekom trenutku i proradilo, ali sam onda krenula sa čestim posetama toaletu. Želudac mi je bio sasvim u redu, ali creva ne. I tako sam provela čitavu tu agoničnu noć ne mogavši da se otresem od zebnje pri pomisli da narednog dana treba da se vraćam za Leticiju.

U toku noći sam čula kako kiša napolju pljušti, a meni je počeo da se javlja još jedan problem. Naime, postajala sam izrazito žedna, a imala sam samo flašicu od pola litre vode. U tom „hotelu“ u kojem sam odsedala davali su nam neograničenu količinu vode iz velikih balona, ali je za to moralo da se ode do trpezarije i kuhinje. Slučaj je hteo da sam po dolasku pitala vlasnika šta se radi ako mi se, na primer, pije voda u sred noći, a on je rekao da nema problema, jer „uvek ima nekoga u kuhinji“.

I tako sam ja sva iscrpljena oko ponoći shvatila da moram da nabavim još vode, pa sam se jedva digla i prvo izašla iz kuće u kojoj je bila moja soba, a onda sam preko natkrivene staze došla do vrata od trpezarije. Bila su zaključana. Ja sam počela da kucam i lupam i da vičem „Hola! Hola!“, ali je bilo sasvim jasno da tu nikoga nije bilo.

Na svu sreću kiša u to vreme nije padala, pa sam onda preko jedne staze, vodeći računa da se ne okliznem, otišla do drugog ulaza u trpezariju, ali je situacija bila ista i nikakvo moje lupanje na vrata i dozivanje nije urodilo plodom. Probala sam da se vratim u kuću gde mi je bila soba sa te iste, bliže strane, ali su i ta vrata bila zaključana, tako da sam opet morala da idem naokolo. Onda sam se uplašila da sam možda nesvesno zatvorila vrata na koja sam izašla, ali se ispostavilo da sam ih ipak ostavila otvorenim, tako da sam makar mogla da se vratim u kuću i sobu, ali sam i dalje bila užasno žedna.

Pošto je situacija bila više nego vanredna, na kraju sam se odlučila da probudim Džesiku koja je spavala u sobi do moje. Silno sam joj se izvinjavala, ali je ona bila puna razumevanja. Ispostavilo se da zaista ima rezervnu vodu, koju smo onda presule u moju bočicu i tako sam makar mogla da preživim do ujutru, a da ne umrem od žeđi. Naravno, čitave noći sam osim ovih problema imala i česte napade suvog kašlja. Ujutru sam se probudila kao krpa, bez trunčice snage.

Ujutru sam se probudila relativno rano i u stvari sam dosta dobro spavala, osim što me je povremeno budio moj sopstveni kašalj koji nikako nije hteo da prođe. Obukla sam se na brzinu i izašla na travnjak koji je pripadao „hotelu“, a praktično bio obala Amazona. Tu sam naišla na gomilu različitih vrsta ptica. Neke su bile na travnjaku, neke u krošnjama, neke su bile u jatu ili u paru, a neke same, neke su bile manje, neke veće, a ja sam bila oduševljena!

Južni vivak (Vanellus chilensis)

Crvenoleđa oropendola (Psarocolius angustifrons)

Grupa glatkokljunih anija (Crotophaga ani)

Glatkokljuni ani (Crotophaga ani)

Popić zeba kestenjastog trbuha, mužjak (Sporophila castaneiventris)

Popić zeba kestenjastog trbuha, ženka levo i mužjak desno (Sporophila castaneiventris)

Belooka aratinga (Psittacara leucophthalmus)

Žutoglava karakara (Milvago chimachima)

Onda sam došla do reke i tu je sve delovalo spokojno i mirno.

Amazon u rano jutro

Ali, kao što to često biva, stvari na prvi pogled mogu i da varaju. Tako sam uočila jednog neotropskog vranca (Phalacrocorax brasilianus) koji je povremeno iščezavao ispod površine vode, što znači da je lovio ribu. Dakle, dok je spolja sve delovalo spokojno, u vodi se odvijala borba na život i smrt. Bukvalno.

Neotropski vranac

Posle uživanja u mirnom početku dana i fotografisanju ptica, otišla sam na doručak, a tamo, na jednom drvetu u blizini terase, videla sam još jednu divnu vrstu ptica – crvenoglavog kardinala (Paroaria gularis).

Crvenoglavi kardinal

Posle doručka sam otišla da uzmem gumene čizme zajedno sa izuzetno simpatičnim ljudima sa kojima sam prethodnog dana stigla iz Leticije u Puerto Narinjo, pa se ispostavilo da odsedamo u istom smeštaju i da se dobro slažemo, pa još hoćemo i da idemo na iste izlete. To su bili Džesika iz Engleske, Đakomo, Italijan koji živi u Parizu, i Felipe, Kolumbijac koji živi u Holandiji. Oni su svi bili znatno mlađi od mene, ali barem ja nisam bila previše svesna razlike u godinama, jer smo se dosta šalili i prijatno čavrljali.

A što se tiče gumenih čizama, one su apsolutno neophodne kada se ide u šetnju po amazonskoj prašumi. Nikakva druga obuća ne bi bila dobra. To će se kasnije videti na nekim snimcima.

Za sada je svako od nas izabrao broj koji mu odgovara, pošto po pravilu ovdašnji hoteli i pansioni svojim gostima iznajmljuju gumene čizme, jer ih posetioci obično nemaju. Doduše, prethodnog dana sam videla par ljudi koji su se prevezli istim brzim čamcem iz Leticije kao i ja da su nosili sa sobom duboke gumene čizme.

Već sam u prethodnom nastavku pomenula da se Puerto Narinjo nalazi na ulazu u jedan rukavac Amazona na koji može da se gleda i kao produženo ušće jedne manje reke, Loretojako. Naš smeštaj je bio oko 2 km uzvodno od Puerta Narinja i taj deo vodotoka spojen je ušćem reke Loretojako i sa par „jezera“ koja sam ovog dana posetila popodne, pa ću o tome više pisati kasnije.

Za sada, pošto smo svi navukli čizme, otišli smo do manjeg drvenog čamca kojim smo krenuli na izlet. Prvo smo se spustili prema Puertu Narinju i glavnom toku Amazona.

Levo i u sredini, gde je plutajuća vegetacija, je glavni tok Amazona, desno se vidi voda drugačijeg sastava i to je taj rukavac koji vodi do ušća reke Loretojako i „jezera“, a desno je pristanište u Puertu Narinju

Ja sam ponovo bila oduševljena da plovim Amazonom.

Plovidba Amazonom

Amazon

Uskoro smo se približili drugoj, desnoj, obali Amazona, a tu je već bio – Peru.

Dolazak u Peru

Naime, ovog prepodneva smo krenuli na izlet, u šetnju kroz prašumu i posetu lokalnom naselju, i to upravo u Peruu. Tehnički gledano, i dalje nisam došla do „kopna“ u Peruu, već sam ponovo išla na ostrvo koje se zove Kakao, ali... Amazonija je sva isprepletana rekama, vodotokovima, vodenim proširenjima koja ovde zovu jezerima, tako da svako parče zemlje lako može da se posmatra i kao ostrvo. U svakom slučaju, mi smo išli do sela koje se zove San Antonio (de Kakao).

Po iskrcavanju smo se našli sa lokalnim vodičem i uskoro smo krenuli u šetnju. U početku smo pratili stazu kroz šumu.

Staza kroz šumu na ostrvu Kakao

Vodič se povremeno zaustavljao da bi nam skrenuo pažnju na neke zanimljive detalje, poput termitnjaka na drvetu, koji je malo otvorio da bi se videli njegovi stanovnici.

Termitnjak na drvetu

Termiti

Vrlo brzo je staza izgubila svoju formu, pa smo se više provlačili kroz srazmerno gustu vegetaciju koja je imala različite forme.

Šetnja po ostrvu Kakao

Šetnja po ostrvu Kakao

Ovde nam je vodič rekao da postoji neki primerak kapibare koji je prilično odomaćen, pa je čak i pokušavao da ga dozove, ali nažalost nismo uspeli da ga vidimo.

Međutim, uskoro smo došli do jedne barice u kojoj je rastao impresivni amazonski ili džinovski lokvanj (Victoria amazonica).

Amazonski ili džinovski lokvanj

Amazonski ili džinovski lokvanj

Amazonski ili džinovski lokvanj

U pitanju je druga po veličini vrsta lokvanja iz porodice Nymphaeaceae. Prirodno raste u Gvajani i Amazoniji. Njeni ogromni listovi mogu da dostignu prečnik od čak 3 metra i vrlo su čvrsti i izdržljivi, a mogu da nastave da plutaju čak i pod velikim opterećenjem. Ipak, meni nije ni padalo na pamet da li bi neki list izdržao moju težinu, ako bih stala na njega, već sam samo prinela ruku, više da bi se videla razmera, mada ovi listovi ovde nisu imali maksimalni prečnik.

Amazonski ili džinovski lokvanj

Amazonski ili džinovski lokvanj

Amazonski ili džinovski lokvanj

Amazonski ili džinovski lokvanj

Kako sam čitala, cvetovi amazonskog ili džinovskog lokvanja su beli kada se tek otvore, a druge noći postaju ružičasti. Poput listova, i cvetovi su veliki i znaju da imaju prečnik od 40 cm. Ja ovom prilikom nisam videla nijedan ružičasti cvet, ali su beli cvetovi bili istinski divni.

Amazonski ili džinovski lokvanj

Amazonski ili džinovski lokvanj

Ali, ovde pored ove bare, bilo je i drugih zanimljivih detalja. Na primer, jedan insekt grančica koji pripada redu Phasmatodea. Slika je malo mutna, ali se insekt ipak vrlo dobro vidi.

Insekt grančica

Pored bare smo takođe videli i biljku naranhilju koju u Kolumbiji zovu „lulo“ (Solanum quitoense).

Naranhilja ili lulo

Plodovi ove biljke predstavljaju voće koje se, kada je zrelo, može jesti direktno ili se od njega mogu praviti sokovi.

Plodovi naranhilje ili luloa

Ipak, meni je ovde bilo zanimljivo da i dalje snimam listove amazonskog ili džinovskog lokvanja koji se bore za svoje mesto pod suncem.

Amazonski ili džinovski lokvanj

Amazonski ili džinovski lokvanj

Posle kraće pauze kod bare, nastavili smo dalje da idemo prašumom. To nije uvek bilo lako i bila sam jako srećna što sam uzela one gumene čizme. Već sam rekla da su čizme apsolutno neizostavni deo šetnje po Amazoniji.

Osim toga, posetioci moraju da se pripreme na prilično neprijatne uslove – bilo je vruće, a vlažnost vazduha je bila beskonačna. To se jasno vidi na meni koja sam oblivena znojem, a i naočare su mi zamagljene.

Neobavezna šetnja po Amazoniji

Iza mene se na prethodnoj fotografiji vide primerci biljke iz reda Heliconia kojem pripada oko 200 vrsta biljaka, a sve su tropske. Zbirno se zovu helikonije (heliconias).

Ali one nisu bile jedine zanimljivosti koje smo usput videli. Tu su bile i malene pečurke, ali i ptičice.

Snežno bele pečurke u Amazoniji

Prugasta muharka (Myiodynastes maculatus)

U ovom delu su, međutim, verovatno najzanimljiviji bili mravi krojači iz roda Atta.

Maleni mravi i veliki komadi listova

Ali, oni su još zanimljiviji kada se vide u video-formatu.

Nedaleko smo ponovo ugledali termitnjak na drvetu, ali su se ovde lepo videli i njihovi tuneli koje grade bilo po tlu ili po stablima. Ovi koji se vide na sledećoj fotografiji vode do njihovog gnezda.

Termitnjak na drvetu

Kada već pominjem drveće, evo dve zanimljive vrste. Jedno je seiba ili kapok, a zovu ga i svileno-pamučno drvo (Ceiba pentandra). Ja sam ovo drvo više puta pominjala u okviru svojih putopisa, ali je ono uvek impresivno. Između ostalog i zato što može da naraste do visine od oko 73 m, prečnik stabla mu ide do 3 m, a takođe ima i impresivne potporne korenove. Ovom prilikom sam se slikala baš kod tih potpornih korenova i ove fotografije daju predstavu o veličini jedne prosečne seibe.

Poziranje sa seibom

Poziranje sa seibom

Za razliku od seibe koja prirodno raste na nekoliko kontinenata, ovde sam videla i jedno zanimljivo drvo koje je endemsko u Amazoniji, a to je kapirona (Calycophyllum spruceanum).

Drveće kapirona

I ono može da bude dosta visoko, do 30 m, ali je jedna od njegovih glavnih odlika – sjajna, zelena kora. S druge strane, drvo se redovno „ljušti“, pre svega da bi se na taj način otarasilo lišajeva, gljivica i sl, a svakako jednom do dva puta godišnje u potpunosti odbacuje gornji sloj kore, pa se onda pojavljuje novi. Inače, drvo raste vrlo brzo i smatra se da već za osam godina dostiže dovoljnu zrelost da može da se seče i koristi za industrijske svrhe.

Kapirona

Kod ovog drveća smo već napustili one blatnjave delove i sada smo se kretali jednom širokom stazom u potrazi za važnim stanovnikom ovog područja.

Staza na ostrvu Kakao

U pitanju je smeđogrli troprsti lenjivac (Bradypus variegatus). Ali, to je bilo lakše zamisliti nego uraditi jer ih nije baš lako uočiti. Doduše, naš vodič je svakako znao gde ovi lenjivci obično borave, tako da nas je odveo do 3-4 mesta, ali je to u početku bilo dosta obeshrabrujuće.

Smeđogrli troprsti lenjivac

Doduše, jednog od njih sam uspela da snimim tako da su mu se videla po tri prsta, tačnije po tri kandže, koliko ima na svakom udu, a to se onda ponovilo kod još jednog. Ali, nikako nisu hteli da nas pogledaju i uglavnom su nam bili okrenuti zadnjicom.

Smeđogrli troprsti lenjivac

Smeđogrli troprsti lenjivac

A onda se situacija malo popravila u moju korist, pa sam čak uspela da snimim jednog kako jede.

Smeđogrli troprsti lenjivac

A onda sam verovatno zbog puno truda i strpljenja koje sam uložila u pokušaje da ih snimim dobila i nagradu u vidu lenjivca koji se okrenuo baš u mom pravcu. Štaviše, uspela sam da ga tako snimim i foto-aparatom i video-kamerom, pri čemu sam u video-verziji dobila i bonus.

Smeđogrli troprsti lenjivac

Na video-snimku može da se čuje i nekakva testera ili šta već, a to je značilo i da smo blizu ljudskog naselja. Ipak, do njega smo otišli malo okolo-naokolo, a usput smo videli i jedan drveni most kojim smo se kasnije vratili iz pravca San Antonija.

U blizini naselja San Antonio na ostrvu Kakao

San Antonio je malo naselje na ostrvu Kakao i tu je bilo predviđeno da ručamo. Često se ističe da je ovo starosedelačka zajednica, ali tu ima toliko savremenih elemenata, da mu dođe gotovo svejedno da li tu žive istinski starosedeoci ili se neko prošle godine doselio iz Lime. Da bi se posetile „prave“ starosedelačke zajednice, treba ići dublje u prašumu i postoje izleti od nekoliko dana hoda koji omogućavaju tako nešto. Na stranu to da li bih želela da nekoliko dana hodam po onakvom blatu koje sam ovde viđala i da mi je vruće i da se znojim koliko je to ovde bio slučaj, ja zapravo uopšte nemam želju da idem da vidim te ljude koji žive daleko od „civilizacije“. Na neviđeno, izrazito ih poštujem, ali smatram da oni ne predstavljaju zoološki vrt koji turisti treba da obilaze. Neka ti ljudi mirno nastave da žive na način na koji žele, a to je onaj na koji su navikli i koji ne podrazumeva radoznale posetioce.

U svakom slučaju, San Antonio de Kakao uopšte nije takva vrsta „starosedelačke zajednice“.

San Antonio de Kakao, detalj

San Antonio de Kakao, detalj

San Antonio de Kakao, detalj

Na prethodnoj fotografiji je nekakva crkva, a na sledećoj fotografiji treba obratiti pažnju na bandere sa uličnim osvetljenjem.

San Antonio de Kakao, detalj

San Antonio de Kakao, detalj

Kada smo stigli u centar, ja sam tu kupila jedno pravo peruansko pivo. Doduše, na kraju mi je bilo previše, ali je makar bilo hladno.

Peruansko pivo u San Antoniju de Kakao

Zatim smo otišli u lokalni restoran gde je bio predviđen ručak. Prvo sam malo prošetala po restoranu.

Restoran u San Antoniju de Kakao

Restoran u San Antoniju de Kakao

Samo da pomenem da se ovde obavezno izuvaju one blatnjave čizme, pa je otud pod ovako čist kao što se vidi na prethodnoj fotografiji.

Ručak je bio standardan turistički – supa, tamale i rečna riba sa dodacima. Ja rečnu ribu nisam snimila, ali sve ostalo može da se vidi na sledećim slikama.

Ručak u San Antoniju de Kakao

Ručak u San Antoniju de Kakao

Ručak u San Antoniju de Kakao

Posle smo još malo prošetali po naselju, a onda krenuli da se vraćamo prema obali Amazona.

San Antonio de Kakao, detalj

San Antonio de Kakao, detalj

Još dok smo bili u naselju uočila sam jednog veoma zanimljivog stanovnika – egzotični crvenorepi vilinski konjic (Erythemis peruviana).

Crvenorepi vilinski konjic

Tako smo došli i do onog drvenog mosta koji smo sada prešli i prateći neke šire staze nastavili ka čamcu koji nas je čekao. Ipak, uz malo sreće, snimila sam ovde još jednu lepu pticu, čiji sam primerak već videla tog jutra na kolumbijskoj strani. Očigledno ove ptice ima dosta duž Amazona.

Most u blizini naselja San Antonio na ostrvu Kakao

Žutoglava karakara (Milvago chimachima)

Pristanište na ostrvu Kakao u Peruu

Bila sam izrazito zadovoljna, srećna i opuštena. Moj boravak u Amazoniji se odvijao veoma dobro, čak nisam osećala ni previše zaostalih posledica one prehlade koja me je mučila, a činilo mi se i da manje kašljem. I dalje sam bila pre svega oduševljena idejom da plovim Amazonom.

U čamcu na Amazonu

A ogromni, moćni Amazon se pokazivao u svom najboljem izdanju. Srazmerno mirne vode ove velike reke sada su delovale poput ogledala, a izvanredni utisak se nije kvario čak ni kada bi se jasno videla blatnjava voda reke.

Amazon

Amazon

Evo i video-snimka da bi se videlo koliko je to velika reka.

U jednom trenutku je mladić koji je vozio čamac ugasio motor i tada smo uz puno strpljenja uspeli da vidimo rečne delfine koji su plivali blizu nas.

U međuvremenu su se oblaci stalno pomerali, tako da je jedan deo obale bio obasjan suncem i mi smo se vratili do svog smeštaja po suvom vremenu.

Obala Amazona

Ali, to suvo vreme nije dugo potrajalo i uskoro je počela da lije kiša. To je dovelo u pitanje naš popodnevni izlet, ali nije tu moglo ništa da se uradi, tako da sam se opustila i mirno posmatrala i snimala kako kiša pada.

Pljusak u Amazoniji

Utisak je još jači kada se vidi i čuje (!) video-snimak.

Pošto u video-snimku nisam uspela dobro da približim površinu reke, sledi i fotografija koja prikazuje koliko kiše pada.

Pljusak u Amazoniji

Kada se kiša malo smirila, neko je ugledao veoma zanimljivu malenu životinju koja je u blizini na jednom drvetu jela neko voće. Bilo je teško da se snimi, jer se životinjica stalno pomerala, ali zato je dovoljno dugo boravila u okolini da sam mogla da napravim više fotografija. U pitanju je crnoleđi tamarin (Leontocebus nigricollis).

Crnoleđi tamarin

Crnoleđi tamarin

Crnoleđi tamarin

Uskoro je kiša sasvim prestala, a mi smo imali dovoljno vremena da odemo na izlet. Bilo je to jedno od mojih najčarobnijih iskustava u životu.

Posle relativno fino prospavane noći u Leticiji, u kolumbijskoj Amazoniji, lagano sam se probudila jer sam prevoz za Puerto Narinjo (Puerto Nariño) imala tek nešto kasnije pre podne. I dalje sam osećala izvestan umor kao posledicu prehlade ili neke slične bolesti, ali mi je sada uglavnom problem pravio suv kašalj. Povremeno bi se smirio, ali mi je povremeno pravio velike probleme i dodatno me iscrpljivao. Međutim, nije tu bilo neke velike pomoći, tako da sam posle par banana koje sam pojela kao doručak sedeći u dvorištu ispred sobe u okviru pansiona u kojem sam boravila izašla na ulicu i malo prošetala.

Doručak ispred sobe

Htela sam da popijem kafu, a za to sam izabrala neku lokalnu kafanu i klub za bilijar. Kafa je bila odlična.

Mesto za kafu

Prethodnog dana sam po povratku sa rečnog ostrva Santa Rosa u Peruu svratila kod prevoznika i kupila kartu za brod koji vozi do mesta Puerto Narinjo, tako da ovog jutra nisam morala baš da žurim i to mi je svakako prijalo. Ipak, prevoznik insistira da se do pristaništa dođe sat vremena pre polaska, tako da sam se uskoro vratila do pansiona, uzela svoje stvari i prebacila do luke i splava sa kojeg se ukrcavalo u brod.

Splav za ukrcavanje na brod za Puerto Narinjo

Prevoz između Leticije i Puerta Narinja obezbeđuju dve kompanije i one obe za to koriste malo veće, brze čamce. Prtljag se stavi na krov, a putnici se ukrcaju u taj natkriveni prostor.

Prevoz za Puerto Narinjo

Razdaljina između ova dva mesta, pri čemu je Leticija grad, a Puerto Narinjo selo, iznosi oko 70 km. Ovim brzim čamcima je za to potrebno oko 2 sata, s tim što na više mesta pristaju uz obalu da bi neki putnici izašli, a neki se ukrcali na brod.

Dok sam čekala da krenemo, ugledala sam fascinantno jato američkih crnih lešinara (Coragyps atratus).

Još dok sam u Beogradu osmišljavala svoje putovanje po Kolumbiji, pa tako i ovaj kratki boravak u Amazoniji i prebacivanje do Puerta Narinja, sama pomisao da ću imati priliku da plovim Amazonom ispunjavala me je gotovo začuđujućom količinom radosti. To se nastavilo i prethodnog dana kada sam prešla u Peru da bih jela seviće, ali i ovog dana. Suština je da sam ova dva sata putovanja provela gotovo neprestano snimajući svoju okolinu, što foto-aparatom, što mobilnim telefonom, što video-kamerom. Naravno, neće se sve to naći u ovoj priči sa putovanja, ali ima tu i dosta materijala.

Za početak, evo kompilacije snimaka koje sam uradila video-kamerom gde se vidi početak plovidbe, kako izgleda kada se punom brzinom jezdi po Amazonu, ali i kako sve mogu da izgledaju „pristaništa“ gde brzi čamac pristaje da bi putnici, što lokalno stanovništvo, što posetioci, mogli da se ukrcaju i iskrcaju. Duž Amazona, na više mesta, može da se odseda i nije neophodno da se boravi u Leticiji ili Puerto Narinju. Pretpostavljam samo da je neophodno da se prilikom kupovine karte naglasi gde će putnik da se iskrca.

Takođe sam uradila i kratak video koristeći snimke napravljene mobilnim telefonom.

A što se tiče fotografija, tu je naravno sama reka Amazon bila glavna stvar.

Amazon

Amazon

Amazon

Amazon

Amazon

Amazon

Na mojim fotografijama su i boje delimično različite u zavisnosti da li sam snimala foto-aparatom ili mobilnim telefonom, ali se takođe i nebo menjalo. U jednom trenutku sam bila oduševljena oblacima.

Amazon

Takođe su mogle da se vide i različite vrste vegetacije. Neke su plutale po reci, a pored reke je jasno mogla da se razaznaju različita biljna staništa.

Biljni svet po Amazonu i oko njega

Biljni svet po Amazonu i oko njega

Biljni svet po Amazonu i oko njega

Biljni svet po Amazonu i oko njega

Biljni svet po Amazonu i oko njega

Biljni svet po Amazonu i oko njega

Na nekim mestima su mogli da se vide slojevi zemljišta. Ne znam, naravno, ovo sivo polje koje se vidi na sledećoj fotografiji šta je, mada iz daljine deluje poput stene koja se osipa. S druge strane, od druga koji se razume u ove stvari i u živi svet Amazonije saznala sam da je najređa stvar ovde upravo – kamen.

Biljni svet po Amazonu i oko njega

Na više mesta duž reke mogu da se vide i jasni tragovi ljudskih intervencija, poput plantaže banana koja se vidi na sledećoj fotografiji.

Biljni svet po Amazonu i oko njega

Ali, ljudi su ovde prisutni i u drugim vidovima.

Ljudi i njihove aktivnosti duž Amazona

Ljudi i njihove aktivnosti duž Amazona

Na primer, ko ovde prolazi svojim čamcem, može da svrati i u jedan bar...

Ljudi i njihove aktivnosti duž Amazona

Ili, da svrati u prodavnicu i kupi benzin, gazirana bezalkoholna pića ili pivo. Sve lepo piše.

Ljudi i njihove aktivnosti duž Amazona

Ovi preduzetnički poduhvati najčešće postoje blizu mesta za pristajanje koja su manje ili više formalna. Na nekim od njih mogu da pristaju i ovi brzi čamci koji plove duž Amazona.

Mesto za pristajanje duž Amazona

Mesto za pristajanje duž Amazona

Mesto za pristajanje duž Amazona

Mesto za pristajanje duž Amazona

Kod jednog takvog pristaništa sam se oduševila kada sam videla da se čitavo maleno naselje koje tu postoji zove – Makedonija ili Masedonia (Macedonia). Pošto imam dragu drugaricu Sašku rođenu u Severnoj Makedoniji, morala sam to da slikam i da joj to kasnije pošaljem.

Makedonija u sred Amazonije

Ali, osim što ima lokalnog stanovništva koje živi na obali Amazona, tu dolaze i posetioci iz raznih delova sveta, a za njih treba obezbediti i smeštaj. Na sledećoj fotografiji se, osim objekata uz obalu, može gore desno videti krov znatno veće kuće, a na sledećih par fotografija se još i bolje mogu videti različiti veći objekti koji se verovatno koriste u turističke svrhe.

Detalji koji se mogu videti duž Amazona

Detalji koji se mogu videti duž Amazona

Detalji koji se mogu videti duž Amazona

Ali, osim reke, vegetacije i tragova ljudskih aktivnosti, uspela sam na svoje ogromno oduševljenje da uočim i čak snimim jednu divnu pticu. Ovo je krupnokljuna čigra (Phaetusa simplex).

Krupnokljuna čigra

Posle dva sata vožnje i mog intenzivnog uživanja u iskustvu, došli smo i do Puerta Narinja. Evo i karte koja pokazuje gde se to nalazi:

Puerto Narinjo je manje naselje u okviru istoimene opštine i ono je osnovano 1961. godine. Stanovnici kojih ima oko 6000 uglavnom su pripadnici plemena koja ovde tradicionalno žive.

Puerto Narinjo

Pošto je ovo drugo naselje po veličini u okviru kolumbijske Amazonije, onda je i pristanište malo ozbiljnije napravljeno, pa se tu preko nekakve vrste mosta dolazi do kopna. Ja sam to iskoristila da bih lepo snimila i pogled, a i samu sebe.

Puerto Narinjo

Stigla sam u Puerto Narinjo

Još dok sam stajala na doku upoznala sam se sa troje putnika poput mene, jer smo svi odsedali u istom „hotelu“. Pošto se taj „hotel“ nalazi van Puerta Narinja, dogovor je bio da će oni poslati čamac da nas sačeka, a „hotel“ se reklamirao kao mesto koje ima restoran, tako da tamo može da se jede u toku dana i činjenica da je on udaljen od naselja nije trebalo da predstavlja nikakav problem. Međutim, ovde nam je momak koji je došao po nas rekao da restoran u „hotelu“ ne radi, pa je bolje da jedemo u naselju i dao nam je preporuku gde to možemo da obavimo.

Tako smo nas četvoro, Džesika iz Engleske, Đakomo, Italijan koji živi u Parizu, Felipe, Kolumbijac koji živi u Holandiji i ja krenuli u kratku šetnju po Puertu Narinju, sa namerom da tu i ručamo.

Puerto Narinjo

Ja sam pored natkrivenog sportskog terena videla i pijacu, pa sam tu kupila neko voće da mi se nađe za kasnije.

Puerto Narinjo

Puerto Narinjo

Puerto Narinjo

Puerto Narinjo je zanimljiv kao urbano naselje jer je tu zabranjeno korišćenje motornih vozila, uključujući i motore. Ovo se često naglašava, pa se ističe da je Puerto Narinjo ekološko naselje. Koliko sam shvatila, jedino motorno vozilo koje ovde funkcioniše je nekakav traktor koji sakuplja đubre iz kanti ispred kuća.

Dok sam bila na brodu koji se kretao srazmerno brzo nisam ni osetila vrelinu tropskog sunca. Ovde, međutim, bez vetra u kosi, vrućina i visoka vlažnost vazduha su se uveliko osećali, a hlada i nije bilo previše.

Puerto Narinjo

Zato smo uskoro svo četvoro otišli u taj restoran koji nam je preporučen i hrana je stvarno bila dobra.

Ručak u Puertu Narinju

Dogovor je bio da se za oko sat vremena ponovo nađemo u pristaništu, a onda ćemo se prebaciti do „hotela“. Ja sam čekanje na prevoz iskoristila da bih još malo fotografisala Amazon i detalje vezane za njega.

Vožnja po Amazonu

Kupanje u Amazonu

Puerto Narinjo se nalazi na ulazu u jedan rukavac Amazona, ili je to zapravo produženo ušće jedne manje reke, Loretojako, sve zavisi kako se na to gleda.

Pogled sa pristaništa: levo se vidi glavni tok Amazona, a desno je taj rukavac

U međuvremenu smo nas četvoro počeli jako fino da se družimo i čavrljamo, pa smo se tako i ukrcali na čamac, a onda smo morali i da se slikamo.

Društvo sa Amazona

Kako će se ispostaviti, bili smo zainteresovani za iste stvari, tako da smo narednog dana išli zajedno na dve ekskurzije i to je bilo izuzetno prijatno i veselo druženje.

Za sada smo se, međutim, samo prebacili do smeštaja.

Smeštaj na obali Amazona

Smeštaj na obali Amazona

Nakon što sam ostavila stvari u sobi i presvukla se, otišla sam do bazena koji postoji u ovom „hotelu“. Ja nisam oduševljena bazenima, ali mi je ovde ideja više bila da se malo odmaram, jer i tako i tako ovog popodneva nisam imala nikakvih planova.

Tu sam se slatko iščavrljala sa Đakomom (nas dvoje smo u svakom slučaju bili najpričljiviji članovi naše „četvorke“), a takođe sam iskoristila i trenutak kada je jedan lep i zanimljiv leptir sleteo na stazu oko bazena. U pitanju je najverovatnije primerak vrste Diaethria euclides, a svakako je u pitanju rod Diaethria. Zanimljivo je da se leptiri iz ovog roda na španskom zovu 88, zbog šare na krilima.

Leptir iz roda Diaethria

Posle sam otišla u sobu i istuširala se, a onda malo šetala po imanju koje pripada „hotelu“. Najlepše mi je bilo da idem do obale reke.

Imanje pored Amazona

Kada sam stigla do same obale, na nebu su se nakupili izuzetno tamni oblaci i to je stvaralo veoma dramatičnu sliku. Ja sam bila apsolutno fascinirana!

Amazon i nebeska dešavanja

Kiša nije počela da pada na mestu gde sam ja stajala, a već 15-ak minuta kasnije su se oblaci premestili, izgubili tamnu boju, a sunce se probilo i to je ponovo stvaralo izuzetno lepu sliku, samo malo drugačiju. Uzgred, januar je jedan od najkišnijih meseci u Amazoniji, tako da sve ovo nije ni bilo čudno.

Amazon i nebeska dešavanja

Amazon i nebeska dešavanja

Amazon i nebeska dešavanja

Rekla sam da kiša nije ovom prilikom padala na mestu gde sam stajala, ali jeste padala na drugom mestu. Tako se pojavila duga!

Amazon i nebeska dešavanja

Ovde sam napravila i kratak video-snimak, tek da se stekne bolji utisak o prizorima i zvucima kojima sam bila okružena.

Sva ova dešavanja na nebu nisu imala nikakvog uticaja na neke ljude koji su verovatno morali da idu svojim poslom bez obzira na vremenske uslove.

Amazon

Zatim sam malo šetala po imanju i slikala ptice, a onda sam se pred sam zalazak sunca kada je nebo ponovo pravilo neku svoju dramu vratila na obalu da bih još malo uživala u smiraju dana nad Amazonom. Bila sam van sebe od sreće!

Amazon i nebeska dešavanja

Amazon i nebeska dešavanja

Što se ptica tiče, Amazonija je poznata po velikom broju različitih vrsta – ima ih oko 1300! Naravno, ovakvo bogatstvo biosfere postoji i kod ostalih životinjskih i biljnih vrsta. Ja sam ovde praktično boravila samo dan i po, i osim što sam otišla na dva poludnevna izleta narednog dana, nisam se mnogo pokretala. Pa ipak, bez nekog velikog truda, uočila sam i snimila oko 15 vrsta ptica.

Mali lažni kiskadi (Myiozetetes similis)

Crnokljuni drozd (Turdus ignobilis)

Verovatno su najimpresivnije bile žutoleđe kacike (Cacicus cela).

Žutoleđa kacika

One su na jednom velikom drvetu imale svoje pravo naselje i toliko je to meni bio očaravajući prizor da sam u nekoliko navrata pokušavala da ih što bolje snimim. Otud čak dva video-snimka iste vrste, ali ima smisla da ih bude dva. Dok sam snimala prvi, duvao je vetar i talasao grane, ali to nije uopšte ometalo ove ptice da nepogrešivo uleću u svoje domove. Na drugom snimku se vetar smirio, pa su onda i prizori bili nešto drugačiji.

Takođe sam nešto dalje uočila još jednu zanimljivu vrstu.

Džinovska kravarica (Molothrus oryzivorus)

Nakon što je pao mrak, još sam malo sedela pored reke, a nešto kasnije sam otišla na večeru gde sam se ponovo lepo družila sa svojim saputnicima. Ujedno smo se dogovorili i oko izleta na koje ćemo ići narednog dana. Doduše, Džesika se prijavila da i ovo veče ide u prašumu i juri neke životinje, ali sam ja bila veoma zadovoljna i mirnim završetkom dana.

Posle nekog vremena povukla sam se u sobu i legla, a nešto kasnije je napolju počela da lije kiša. Bili su to divni zvuci i uskoro sam se uspavala.

Sa površinom od oko 5,5 miliona kvadratnih kilometara, Amazonija je ogromno područje u Južnoj Americi (pokriva 40% kontinenta) koje praktično obuhvata gotovo čitav sliv reke Amazon koji je preko 7 miliona kv. km i to je najveći sliv neke reke na svetu. Teritorija ovog područja podeljena je između 9 zemalja: Brazila (60%), Kolumbije, Venecuele, Gvajane, Surinama, Francuske Gvajane, Perua, Ekvadora i Bolivije. Nepunih 10% amazonske šume pripada Kolumbiji, a glavni grad pokrajine Amazonas je Leticija gde sam avionom iz Bogote stigla u drugoj polovini januara 2024. godine.

Evo i mape koja prikazuje koja sam mesta obišla tokom ovog putovanja.

Leticija je osnovana 1867. godine od strane nekog peruanskog kapetana, ali je kasnije ovo područje bilo predmet sukoba između Perua i Kolumbije, pa su oni čak i ratovali (1932-1933). Sukob je konačno razrešen 1934. godine i Leticija je pripala Kolumbiji.

Danas je ovo mirno područje, a Leticija se u stvari nalazi na tromeđi Kolumbije, Brazila i Perua. Štaviše, da bi se posetila ova tri mesta, uopšte nisu potrebne vize, mada posetioci treba za svaki slučaj da sa sobom nose pasoš.

Ja nisam imala vremena da „skoknem“ do Brazila, tačnije do gradića Tabatinga, koji je mostom spojen sa Leticijom, tako da se do onde može otići i taksijem ili tuk-tukom. Umesto toga, mušičavo sam odlučila da sa leve obale Amazona (Kolumbija) odem na par sati na desnu obalu Amazona (Peru) da bih tamo ručala. U stvari, nisam baš prešla na desnu obalu Amazona, već sam krenula ka ostrvu Santa Rosa koje svakako pripada Peruu.

Pošto niko drugi u to vreme nije bio zainteresovan da ide do Santa Rose, bila sam sama u čamcu, naravno, ne računajući čamdžiju. U početku sam sedela u sred čamca, ali sam se posle prebacila na pramac.

Čamac za Peru

Prvo smo krenuli rukavcem, a onda došli i do glavnog toka Amazona. Bila sam oduševljena!

Amazon kod Leticije u Kolumbiji; na drugoj strani je Peru

Amazon nizvodno od Leticije u Kolumbiji; levo je Brazil, desno je Peru

Kada sam došla do peruanske strane, tu je bio jedan ponton, a puno čamaca, tako da smo morali da se guramo, ali sam uskoro uspešno izašla.

Dolazak na amazonsko ostrvo Santa Rosa u Peruu

Evo kako je sve to izgledalo u video-verziji:

Odavde sam sada mogla da pogledam levu obalu Amazona na kojoj se nalazi granica Kolumbije i Brazila, a tamo se spremala ozbiljna kiša.

Amazon u doba kišne sezone

Sa peruanske strane je za sada bilo suvo, pa sam se peške uputila ka restoranu koji je na glasu po svom sevićeu. Ja seviće jako volim i mada se on može naći po raznim južnoameričkim zemljama, zvanično je to peruansko tradicionalno jelo. Čak ga kao takvo priznaje i UNESKO. Dakle, pošto sam već došla u Peru, seviće je bio obavezan. Ali, usput sam se zabavljala fotografišući detalje iz naselja koje se nalazi na ostrvu Santa Rosa. Prvo se ide malo uzbrdo, a onda sve po ravnom.

Naselje na peruanskom ostrvu Santa Rosa, detalj

Naselje na peruanskom ostrvu Santa Rosa, detalj

Na prethodnoj slici vam lepo žele dobrodošlicu na ostrvo, ali ovo nije jedini natpis koji sam ovde videla. Na sledećoj slici koja je mutna, ali je natpis vrhunski, piše: „Diskoteka Hiljadu ljubavi; Dobrodošli na ostrvo ljubavi Santa Rosa“. Hmmmm.... Pitala sam se da li ja tu nešto propuštam pošto idem samo u šetnju i na seviće.

Naselje na peruanskom ostrvu Santa Rosa, detalj

Ovde sam takođe videla i brojne primerke američkog crnog lešinara (Coragyps atratus). Jedan od njih je stajao u blizini neke kuće gde su se dve devojčice nešto igrale u visećoj ležaljci.

Američki crni lešinar i devojčice na visećoj ležaljci

Idući dalje kroz naselje na ostrvu Santa Rosa, prolazila sam pored brojnih kuća koje su nešto bliže reci i koje su podignute na toj blagoj padini koja se od središta ostrva spušta prema obali.

Naselje na peruanskom ostrvu Santa Rosa, detalj

Već sam ranije pomenula da Amazon ima veliku godišnju razliku u nivou vodostaja u zavisnosti od sezone i ta razlika može da bude od 4 do čak 15 metara, a u proseku oko 9 m. Uzgred, mada se povremeno pominje da je Amazon i najduža reka na svetu imajući u vidu i njene pritoke, ta čast ipak pripada Nilu u Africi, dok je Amazon na drugom mestu. Ono što Amazon čini nesumnjivim brojem jedan u svetu je drugi parametar, a to je protok vode. Zbog obilnih kiša koje ovde padaju, reka Amazon redovno do Atlantika donosi ogromne količine vode. Upravo na Amazon otpada čak oko 20% od ukupne količine slatke vode na čitavoj planeti Zemlji koja dospeva u mora i okeane.

U vreme sezonskih kiša, kada se nivo vode povećava, a potrebno je vreme da bi tolika voda otekla do Atlantskog okeana, reka se izliva i plavi okolna područja. Upravo zbog toga je i potrebno da se kuće bliže reci grade na stubovima kako bi preživele te sezonske poplave.

Naselje na peruanskom ostrvu Santa Rosa, detalj

Ali, kroz sedište naselja na ostrvu Santa Rosa, koje je očigledno dovoljno metara nadmorske visine iznad gornje granice plavljenja, vodi ulica duž koje su kuće koje imaju propisno prizemlje, bez stubova.

Naselje na peruanskom ostrvu Santa Rosa, detalj

Doduše, kada se pogleda predeo dalje od glavne ulice, a prema reci, opet se vide drvene kuće na stubovima. Možda je u pitanju i finansijsko stanje vlasnika.

Naselje na peruanskom ostrvu Santa Rosa, detalj

Sve u svemu, ja sam glavnom ulicom nastavila da idem u pravcu restorana.

Naselje na peruanskom ostrvu Santa Rosa, detalj

Naselje na peruanskom ostrvu Santa Rosa, detalj

Primetila sam da ovde ima dosta „crkava“ ili barem „božjih kuća“. I u Kolumbiji i u Peruu, ogromna većina stanovništva pripada hrišćanskim crkvama (87%, odnosno, oko 94%) i to, ponovo u visokim procentima, pre svega katoličkoj crkvi. Ipak, ove ovde koje sam videla, pripadaju nekim drugim denominacijama.

Naselje na peruanskom ostrvu Santa Rosa, detalj

Naselje na peruanskom ostrvu Santa Rosa, detalj

Na jednom mestu sam naišla i na sveži roštilj ispred neke kuće. Nisam ništa tu jela, već sam samo slikala.

Naselje na peruanskom ostrvu Santa Rosa, detalj

A uskoro sam došla i do restorana i tu se smestila na prostranoj terasi.

Restoran na peruanskom ostrvu Santa Rosa sa dobrim sevićeom

Restoran na peruanskom ostrvu Santa Rosa sa dobrim sevićeom

Kada se priča o dolasku u Leticiju i okolinu, tj., u Amazoniju, svi pričaju o visokoj vlažnosti vazduha u kombinaciji sa visokim temperaturama. Ovog popodneva je međutim počela da pada kiša, ali i da duva vetar, a ja sam u skladu sa informacijama o preovlađujućoj klimi imala na sebi samo tanku majicu. Međutim, taj vetar u kombinaciji sa ostacima prehlade ili šta sam već imala nikako mi nije prijao i zažalila sam što nisam sa sobom ponela vetrovku koju sam ostavila u sobi. Ali, sada ništa nisam tu mogla da uradim, osim što sam se prebacila za jedan drugi sto, pošto je u stvari vetar počeo da nanosi kišu na terasu, a zaista nije bilo potrebe da još i pokisnem do gole kože.

Dovoljno mi je bilo što sam gledala čitavo jato američkih crnih lešinara koji su se poređali na jednom obližnjem drvetu i čekali da kiša prođe.

Američki crni lešinari dok pada kiša

Ja sam u međuvremenu sebi naručila jedno lepo peruansko pivo da bih se malo utešila.

Kusko je daleko, ali je pivo iz Kuska tu na stolu

Evo i kratkog video-snimka koji bolje sve ovo prikazuje, uključujući i kišu:

Na video-snimku se kod susednog stola vidi i jedan papagaj kako stoji na ogradi. Zapravo ih je bilo dva i to su bili pripadnici dve različite vrste, s tim da su oni povremeno odletali, tek da bi obišli neki krug pre nego što se ponovo vrate. Tako sam imala priliku da ih snimim. Na sledećoj slici, levo je plavobradi amazonac (Amazona festiva), a desno je crvenotrba ara (Orthopsittaca manilatus).

Plavobradi amazonac i crvenotrba ara

Mada su delovali da se lepo i blisko druže, povremeno su se i razdvajali, pa sam ih tako pojedinačno i fotografisala, pre nego što bi se ponovo okupili na istom mestu.

Plavobradi amazonac

Crvenotrba ara

Crvenotrba ara i plavobradi amazonac

U međuvremenu mi je stigao i seviće – neka specijalna verzija koja je uključivala razne morske životinje, kao i divno lokalno povrće. Bez obzira što sam bila daleko od Pacifika, ovaj restoran je na glasu i svi su izrazito preporučivali seviće, tako da sam bila sigurna da su svi sastojci sveži, jer se seviće tradicionalno pravi sa morskom ribom i plodovima. Ja sam svojevremeno pravila seviće u Beogradu sa jezerskom ribom i to čak nije ni ispalo loše, a svi koji su jeli su uspešno preživeli, ali zaista je apsolutno neophodno da riba bude najsvežija moguća i provereno zdrava, pošto uopšte nema termičke obrade. Komadići ribe i morski plodovi se „kuvaju“ u soku od sveže limete (ili limuna u mojoj verziji).

Pacifički seviće u sred Amazonije

U međuvremenu se vreme stišalo, vetar više nije duvao, a i kiša je skoro skroz prestala. To je bio jasan znak da američki crni lešinari treba malo da prosuše svoje perje.

Američki crni lešinar suši perje

Američki crni lešinari suše perje

Što se mene tiče, ja sam bila zadovoljna ručkom, punog stomaka, telesna temperatura mi se uravnotežila, pa sam tako malo šetala po terasi i snimala više različitih vrsta ptica kojima ovo područje obiluje.

Žutočeli skakavčev strnad (Ammodramus aurifrons)

Američka sultanka (Porphyrio martinica)

Resasta jakana (Jacana jacana)

Zelena čaplja, mlada (Butorides striata)

Zelena čaplja, odrasla (Butorides striata)

Snežna čaplja (Egretta thula)

Kada je kiša skroz prestala, a ja se najela i platila račun, mogla sam da krenem nazad prema pristaništu. Ponovo sam se odlučila da idem peške i nisam zažalila – prizori su mi bili veoma zanimljivi.

Naselje na peruanskom ostrvu Santa Rosa, detalj

Naselje na peruanskom ostrvu Santa Rosa, detalj

Naselje na peruanskom ostrvu Santa Rosa, detalj

Naselje na peruanskom ostrvu Santa Rosa, detalj

Naselje na peruanskom ostrvu Santa Rosa, detalj

Ponovo sam videla i snimila par ptica. Jedna „nova“ i jedna već viđena, ali jako zanimljiva sa svojim sušenjem perja.

Tropska kraljevska tiranka (Tyrannus melancholicus)

Američki crni lešinar suši perje

Uskoro sam ponovo bila u nekom čamcu, pa sam se uputila nazad u Leticiju. Bila sam vrlo zadovoljna ovim izletom i izuzetno srećna da plovim po Amazonu – to mi je bilo kao da sam ušla u neki svoj san.

Na čamcu za Leticiju

Amazon

Evo i video-snimka, koji je sličan, ali ipak dovoljno različit u odnosu na prethodni.

Pri kraju video-snimka se vidi čitavo jato američkih crnih lešinara koji su se okupili pored vode. Bila sam potpuno oduševljena koliko puno ovih ptica ima u ovom području.

Američki crni lešinari

Ali, što se Leticije tiče, verovatno nijedna vrsta ptica po svojoj brojnosti nije impresivnija od belokrilog brotogeris papagaja (Brotogeris versicolurus). A da bi se oni videli, dovoljno je pred kraj dana otići do parka Santander (Parque Santander). Tako sam se i ja tamo uputila hodajući ulicama gradića.

Leticija

Naime, pri kraju svakog dana, pre zalaska sunca (otprilike oko 17.30), veliki broj ovih papagaja se okuplja u centralnom gradskom parku. Došavši do parka, prvo sam tu malo prošetala i fotografisala detalje vezane za sam park, uključujući i zvonik glavne crkve na koji se posetioci često penju da bi sa visine gledali sam park, papagaje, ali i zalazak sunca.

Park Santander

U parku ima i par jezeraca, a u jednom su i impresivni lokvanji.

Park Santander

Park Santander, detalj

Dok sam sve ovo radila pratila me je neverovatna buka koju belokrili brotogeris papagaji stvaraju. Evo i video-snimka gde se sve to čuje:

Pošto je bio kraj dana, manje svetlosti, a i nebo je bilo suviše svetlo u odnosu na krošnje i papagaje koje sam mogla da vidim, fotografije nisu baš uspele, ali ipak može da se vidi kako ovi papagaji izgledaju kada se malo približe.

Belokrili brotogeris papagaji

Belokrili brotogeris papagaji

Kasnije sam još malo prošetala po Leticiji, pa sam otišla i da popijem jedan sok napravljen od voća koje raste u Amazoniji. U pitanju je biljka kupuasu (Theobroma grandiflorum) koju ovde u španskom govornom području zovu copoazu. Sok je bio veoma ukusan.

Sok od kupuasua

Posle ovoga sam još malo šetala po Leticiji koja se smatra bezbednim mestom, pa sam kasnije otišla i na spavanje. Naredni dan sam opet u planu imala pokretanje.

Pošto sam znala da ću jednu nedelju (dan) provesti u Bogoti, svoje planove obilaska prilagodila sam tako da baš tog dana odem do Usakena, ranije samostalnog naselja, a danas prilično velikog dela grada severno od centra. Naime, ovo mesto je čuveno po pijaci koja se organizuje u centru Usakena baš u nedelju.

U prošlom nastavku sam već pisala o tome kako sam se prebacila do ovde, a sada samo mogu da kažem da me je vozač Ubera dovezao do Parka u Usakenu (Parque fundacional de Usaquén).

Na istočnoj strani ovog tipičnog gradskog skvera kvadrataste osnove preostalog iz kolonijalnog perioda nalazi se Crkva sv. Varvare (Iglesia de Santa Bárbara) iz 1665. godine.

Crkva sv. Varvare

Imajući u vidu moje fizičko stanje i osećaj velikog manjka energije, a videvši ovu ogradu koja je bila postavljena u parku, što je značilo da treba da idem okolo-naokolo da bih došla do crkve, odustala sam od takve ideje i samo se okrenula na drugu stranu. Tamo sam mogla da vidim Gradsku većnicu u Usakenu (Alcaldía de Usaquén).

Gradska većnica u Usakenu

Već sam u prethodnom nastavku priča pomenula da je Usaken prvobitno bio naselje pripadnika naroda Muiska. Po dolasku Španaca, starosedeoci su imali neku svoju polu-autonomiju, ali se to do kraja XVIII veka izgubilo, a Usaken je nastavio da funkcioniše kao tipični kolonijalni grad. Sve do 1954. godine kada je i zvanično postao deo glavnog grada Bogote.

A što se tiče „pijace“, ona se stalno i svuda i na svakom mestu naziva „buvljom pijacom“ (mercado de las pulgas), ali to uopšte nije buvlja pijaca u pravom smislu reči. Pre bih rekla da su to umetničko-zanatske galerije koje nedeljom zakupe tezgu, pa tako izlažu i prodaju svoju robu. Bilo je tu izvanredno lepih stvari, jedini je problem taj što ja ne volim puno da kupujem. Ali sam zato izuzetno uživala u prizorima. Ono što je posebno upadljivo bile su naglašeno žive boje.

Buvlja pijaca Usakenu

Buvlja pijaca Usakenu

Buvlja pijaca Usakenu, detalj

Buvlja pijaca Usakenu, detalj

Buvlja pijaca Usakenu, detalj

Buvlja pijaca Usakenu, detalj

Buvlja pijaca Usakenu, detalj

Buvlja pijaca Usakenu, detalj

Buvlja pijaca Usakenu, detalj

Buvlja pijaca Usakenu, detalj

Ali, na ovoj pijaci se ne prodaju samo vešto napravljeni umetničko-zanatski predmeti, već i hrana, začini, čajevi i slično.

Buvlja pijaca Usakenu, detalj

Kad sam već kod hrane, dobila sam inspiraciju da probam njihov pečeni kukuruz koji se prodaje na više mesta. Bilo je dobro kao proba, ali ne previše impresivno, pošto je to neka veoma tvrda vrsta. Mada kukuruz dolazi iz Amerike, kod nas su vremenom razvijene mnogo ukusnije i manje žilave sorte. Da bih ovaj u Usakenu pojela na miru i da ne bih brinula da li će da mi ispadne iz ruke, sela sam lepo na klupu u parku i pošto imam dobre zube, tu sam ga pojela na kraju.

Pauza za pečeni kukuruz u parku

Zatim sam nastavila sa laganom šetnjom u drugom smeru u odnosu na pijacu.

Usaken

Ovde ima dosta restorana i kafića, pa sam tako u nekom trenutku napravila i pauzu da bih ručala u jednom restoranu, pošto mi onaj kukuruz svakako nije bio dovoljan. Ta pauza mi je prijala, a zatim sam prošetala i do jednog obližnjeg parka na kvadratastom trgu koji je samo nekih 5 minuta udaljen od "vašara" sa tezgama i posetiocima. Bila je to potpuna promena – u smislu da je bilo vrlo mirno i tiho.

Park Hacijenda Santa Barbara

Ali, nije bilo to ono što je na mene ostavilo poseban utisak, već lepe i skladne privatne kuće koje sam videla oko parka i u blizini njega. Učinilo mi se kao da je ovo jedno fino mesto za miran život. S druge strane, jasno se vidi da sve te prizemne kuće imaju metalne rešetke na prozorima i vratima, pa je izvesno da je pitanje bezbednosti veoma problematično.

Usaken

Uskoro sam došla i do jedne od glavnih saobraćajnica u Usakenu, pa i u čitavoj Bogoti, a to je Drum 7 (Carrera 7). Već sam u prethodnom nastavku pominjala nedeljno zatvaranje nekih ulica za motorna vozila koje se naziva Ciklovia, a što je običaj koji traje još od 1974. godine, dakle, čitavih 50 godina! Upravo je Drum 7 onaj koji povezuje La Kandelariju i Usaken, tako da biciklisti nedeljom mogu iz centra Bogote ovde da dođu na svojim dvotočkašima i da to bude bezbedno.

Ciklovia u Usakenu

Ciklovia u Usakenu

Uzgred, ako se neko od posetilaca pita kako da se nedeljom vozi biciklom po Bogoti, evo mogućeg rešenja. Ovo sam kasnije snimila u centru Bogote, a sigurno ovih bicikala za iznajmljivanje ima na puno različitih mesta.

Bicikli za iznajmljivanje u Bogoti

Kad već pričam o rekreaciji u Bogoti, dok sam još prolazila kroz centar grada, na platou u okviru parka Santander, videla sam i snimila i Rekreaviu. Imam utisak da to nema tradiciju dugu 50 godina, ali svaki početak je težak.

Ali, da se sada svojom pričom vratim u Usaken. Dakle, kada sam došla do glavne ulice, Druma 7, tu sam praktično iz jednog mirnog, stambenog dela naišla na savremene zgrade za koje pretpostavljam da imaju poslovnu namernu.

Usaken, detalj

Osim što ovde postoji ta poznata buvlja pijaca, Usaken danas zapravo predstavlja jednu lepu mešavinu kolonijalnog i savremenog graditeljstva i svakako vredi da se ovde dođe čak i kada nije nedelja.

Ipak, sada sam već bila spremna da se vratim u centar Bogote, pa sam ponovo pozvala Uber. Morala sam malo da sačekam i tako sam snimala još zanimljivih prizora. Na sledećoj fotografiji se vidi još jedna savremena zgrada, ali i neka stara kuća koja je u fazi raspadanja.

Usaken, detalj

Međutim, dok sam ovo fotografisala uočila sam u produžetku ove raspadnute kuće još jednu zanimljivu i bitnu građevinu, a to je železnička stanica u Usakenu. Kako sam čekala prevoz, nisam imala vremena da odem do železničke stanice i bolje je fotografišem, ali evo ipak jedne fotografije.

Usaken, detalj

Do Usakena se osim autobusom, taksijem ili biciklom, može doći i vozom i to specijalnim koji se zove „Turistički voz“ (Tren Turístico). To je za one koji baš vole vozove, pošto nije mnogo praktičan, ali koliko sam čitala vožnja je zanimljiva. Taj voz saobraća vikendima i državnim praznicima i osim što staje u Usakenu on saobraća i do Zipakire o kojoj sam već pisala (https://svudapodji.com/kolumbija-5/).

Kada je meni stiglo vozilo koje sam rezervisala preko Ubera, lepo sam se smestila u njega i uskoro sam bila kod Plase de Bolivar.

Plasa de Bolivar

Uočila sam da su vrata na katedrali otvorena, pa sam shvatila da je u stvari nisam obišla, tako da sam to sada učinila.

Katedrala, unutrašnjost

Katedrala je podignuta na mestu gde se smatra da je osnivač grada, Gonzalo Himenez de Kesada, 1538. godine održao prvu misu u današnjoj Bogoti. Tada je za te svrhe tu napravljena neka sklepana kapela, ali je izgradnja prave crkve trajnog karaktera započela 1553. Međutim, toj građevini se urušio krov, pa je crkva završena tek 1590. godine. Ni ta građevina nije „imala sreće“, pa je praktično sravnjena sa zemljom u zemljotresu iz 1785. uz par manjih delova koji su preživeli. Ti delovi su ugrađeni u novu crkvu čija je izgradnja krenula 1805. godine i to je upravo ova građevina koja se danas ovde vidi.

Katedrala, unutrašnjost

U katedrali je sahranjeno nekoliko značajnih istorijskih ličnosti, uključujući i osnivača grada Kesadu čiji su posmrtni ostaci tu preneseni 1938. godine.

Katedrala, unutrašnjost

Posle obilaska unutrašnjosti katedrale, ponovo sam izašla na trg Plasa de Bolivar gde je ovog nedeljnog popodneva bilo puno ljudi, a i po koja lama koja je služila za slikanje sa turistima.

Plasa de Bolivar

Plasa de Bolivar, detalj

Ja se nisam slikala sa lamom, ali sam nastavila laganu šetnju, a onda otišla na kafu i kolač u jedan obližnji restoran koji ima par divnih unutrašnjih dvorišta.

Bogota, detalj

Bogota, detalj

Prijatna pauza uz kolač i kafu

Pošto sam u međuvremenu počela bolje da se osećam, pomislila sam da bih možda mogla da odem do još jedne zgrade koju je projektovao Rohelio Salmona i koja je deo grupe objekata sa Uneskove Potencijalne liste svetske baštine. Videvši tri objekta koje je projektovao ovaj arhitekta, već sam stekla jasnu predstavu o njegovom stilu, ali me je ipak zanimalo da vidim da li i ovaj četvrti prati istu zamisao.

Ponovo sam konsultovala svoj telefon i videla gde mogu da uhvatim autobus koji bi me najbrže odvezao do tamo. Otišla sam na stanicu, ali stanice zapravo nije bilo na označenom mestu. Shvatila sam da ima situacija kada čovek može da se osloni na informacije sa interneta, ali da često to budu totalne gluposti. Pomislila sam da bih mogla i da prošetam, nije bilo daleko, ali sam shvatila da je ipak bolje da sebe dodatno ne iscrpljujem. Zbog nastavka puta mi je bilo bitno da budem u formi i da se što pre oporavim, a zgrada će me čekati kada se vratim u Bogotu.

Zato sam krenula da se lagano vraćam u pravcu hotela, a usput sam išla i nekim sporednim ulicama i to je često bilo veoma zanimljivo. Recimo, naišla sam na jednog prodavca knjiga koji je osim što je prodavao knjige sa tezge, takođe instalirao i ozvučenje i pevao za sve pare.

Takođe sam povremeno osećala potrebu da snimim razne detalje iz Bogote, pre svega u vidu različitih delova ulica ili kuća koje su mi zakačile oko.

Bogota, detalj

Bogota, detalj

Bogota, detalj

Usput sam ponovo kupila očišćeni mango, pa sam se zatim vratila u hotel. Još uvek je bio dan, ali sam znala i da će uskoro da zađe sunce, pa po svom dobrom starom običaju koji primenjujem kada putujem po većem delu Latinske Amerike, ja se povlačim u sobu neuobičajeno rano.

Uostalom, morala sam malo i da se organizujem za nastavak putovanja, a to je kretalo već narednog jutra, ranim letom ka Leticiji u Amazoniji.

Pošto mi je plan bio da u kolumbijskom delu Amazonije ostanem samo 4 dana, prilikom kupovine avionske karte iz Bogote izabrala sam jutarnji let da bih maksimalno iskoristila taj period.

Naime, do kolumbijske Amazonije ne postoje putevi. Verovatno do Leticije, najjužnijeg grada u Kolumbiji i najvećeg grada u ovom delu zemlje, može da se dođe i po kopnu, ali bi to podrazumevalo probijanje kroz prašumu, plovidbu rekom, kao i jako puno vremena. Ništa od toga meni nije, naravno, odgovaralo. Otud avion, jer razdaljina između Bogote i Leticije je skoro 1100 km. Velikom avionu je potrebno puna dva sata da bi prevalio tu razdaljinu.

Evo i mape koja prikazuje mesta koja sam posetila tokom ovog svog boravka u Kolumbiji, a tu se vidi i položaj Leticije.

Osim razdaljine između Bogote i Leticije, činjenice da je Bogota u planinama, a Leticija u ravnici, zanimljiva je i visinska razlika – Bogota je u proseku oko 2650 m iznad nivoa mora, dok je Leticija na samo 96 m iznad nivoa mora.

Bila sam vrlo uzbuđena kada sam kroz prozor aviona ugledala Amazon.

Pogled na Amazon iz aviona

Po sletanju na aerodrom u Leticiji, preuzela sam svoj prtljag, uhvatila taksi i uskoro sam bila u pansionu koji sam rezervisala za taj dan.

Evo i kratkog video-snimka koji delimično ilustruje kako ovaj grad izgleda.

Po dolasku u pansion sam na mobilnom telefonu snimila i svoj položaj koji sam poslala prijateljima i familiji, i to mi je bilo izuzetno zanimljivo:

U-jaaa!!!

Bez obzira na promenu nadmorske visine i povećanu vlažnost u Leticiji, fizički se nisam osećala blistavo, a i kašalj mi nikako nije popuštao, tako da sam prvo u pansionu zamolila gazdaricu da mi prokuva vodu da bih skuvala čaj protiv kašlja koji sam kupila još u Bogoti. Prijao mi je, ali nisam ozdravila od njega.

S druge strane, psihički sam bila izuzetno zadovoljna, pa sam se posle te kratke pauze uputila da malo prošetam po gradu, ali i kupim kartu za prevoz brodom za naredni dan.

Leticija

Na putu ka rečnoj luci sam uživala u zanimljivim prizorima, ali sam takođe došla i do pijace gde sam svratila da bih kupila malo voća.

Leticija

Pijaca u Leticiji

Pijaca u Leticiji

Pijaca u Leticiji

Pijaca u Leticiji

Ali, osim voća i povrća, tu je mogao da se kupi i drveni ugalj u kesama, kao i rečna riba. Ipak se Leticija nalazi na obali Amazona.

Pijaca u Leticiji

Pijaca u Leticiji

A što se tiče Amazona, samo par desetina metara od pijace nalazi se jedan rukavac reke i tu je rečna luka.

Rečna luka u Leticiji

Videla sam da je na jednom od splavova koji služe kao pristanište veća gužva, ali su mi rekli da karte treba da se kupe u jednoj od kancelarija za koju se ispostavilo da je u ovo vreme bila zatvorena. Zato sam odlučila da tu dođem kasnije, a u međuvremenu sam prvo malo fotografisala detalje luke i okoline.

Rečna luka u Leticiji

Rečna luka u Leticiji

Kao što može da se primeti, sve je ovde napravljeno tako da ili može da pluta ili je podignuto na stubove, ukoliko je objekat trajnije prirode. Razlog za to je da nivo Amazona značajno varira u toku godine. Koliko sam pročitala, u nekim delovima razlika između najvišeg i najnižeg godišnjeg nivoa Amazona može da bude čak 15 m!!!

Ja sam ovde bila u drugoj polovini januara, što je već period kišne sezone, ali je nivo Amazona još bio daleko od svojih najviših kota.

Bilo kako bilo, ja sam sada bila spremna da odem na ručak, a za to sam smislila da je najbolje da u stvari odem u Peru! Zato sam se spustila do jednog od splavova-pristaništa odakle je trebalo da se čamcem prebacim do ostrva Santa Rosa de Javari koje se nalazi na desnoj obali Amazona i pripada Peruu.

Čekam prevoz za Peru

Mada sam se nadala da će mi tokom noći prehlada ili šta je već prestati, nije se to baš tako desilo. Ipak, posle laganog buđenja i ne baš u punoj formi, krenula sam da šetam po La Kandelariji sa namerom da obiđem još par zanimljivih objekata i mesta. Naime, već narednog dana sam napuštala Bogotu i mada sam svakako planirala da se ovde vratim na, recimo, jedan dan pre povratka kući, smatrala sam da je bolje da ja ovde sada obiđem sve što me je zanimalo, a lako ću da na kraju boravka u Kolumbiji ponovo dođem u ovaj deo grada da bih tu samo neobavezno šetkala.

Tako sam se prvo uputila ka Muzeju Santa Klara (Museo Santa Clara) koji se u stvari nalazi unutar nekadašnje crkve, tj, manastira. Ja sam ovo mesto htela da obiđem još prvog dana, kada sam šetala po ovim ulicama, ali tada nisam uspela da prođem do muzeja. Naime, ulice koje prolaze između nekoliko blokova u blizini muzeja bile su pregrađene metalnim konstrukcijama, gotovo poput barikada, i na svim tim mestima je bilo po nekoliko policajaca.

Prvog dana sam samo to videla, pa nisam dalje ni pokušavala da dođem do muzeja, ali sam na kraju na jednom od ovakvih mesta pitala da li može da se dođe do muzeja i vrlo ljubazni policajac (doduše, ozbiljno naoružan i u punoj opremi) rekao mi je da to mogu da uradim, ali na punktu koji se nalazio jedan blok niže.

Nije mi to baš tada bilo mnogo jasno, ali sam ovom prilikom došla do tog kontrolnog punkta i pitala da li se može otići do muzeja. Mlada policajka je sa nekim pričala preko toki-vokija, a onda mi je pregledala rančić i torbicu oko pasa, pa sam mogla da prođem. Na sledećoj raskrsnici sam ponovo naišla na kontrolni punkt i ponovo su mi pregledali torbicu i rančić, i tako sam na kraju i došla do muzeja.

Razlog za sve ovo jeste taj da se u ovom delu Bogote nalazi rezidencija predsednika Kolumbije, a zbog nekakvih nemira prethodnih sedmica (kako sam shvatila), pa i stalnih potencijalnih političkih previranja koja su tako karakteristična za Latinsku Ameriku, ovaj deo grada i objekti koji se nalaze u njemu bili su pod jakom stražom u vreme moje posete.

Bilo kako bilo, ja sam došla do muzeja, pa sam krenula u obilazak.

Muzej Santa Klara

Crkva je podignuta u prvoj polovini XVII veka i spolja je to vrlo svedena građevina osim glavnog ulaza koji odskače od stroge fasade, mada je i on srazmerno jednostavan.

Međutim, kada posetilac uđe kroz bočni ulaz u nekadašnju crkvu (danas je ovo, dakle, muzej i plaća se ulaznica), situacija je sasvim drugačija – odmah se nailazi na mnoštvo slikovitih detalja.

Muzej Santa Klara, detalj

Ja sam prvo otišla do početka broda da bi se bolje videlo kako to sve ukupno izgleda. Ulazi se zapravo kroz ova plava vrata koja se vide na sledećoj slici levo.

Muzej Santa Klara

U središtu naosa je u vreme moje posete bila postavljena i malena koliba jer ona ilustruje deo života starosedelaca koji su naseljavali teritoriju današnje Kolumbije, a u sred kolibe se može videti veštačko ognjište. Ne znam da li je ovo danas deo stalne postavke, ali eto, bilo je tu kada sam došla u crkvu-muzej.

Ipak, glavna privlačnost ovog prostora dolazi od pozlaćenih detalja, bogato ukrašenog svoda i mnoštva slika.

Muzej Santa Klara, detalj

Muzej Santa Klara, detalj

Muzej Santa Klara, detalj

Muzej Santa Klara, detalj

Kada sam se približila oltaru, osvrnula sam se i snimila unutrašnjost crkve i iz tog pravca, a utisak je bio podjednako impresivan.

Muzej Santa Klara, detalj

Pored propovedaonice postoje i jedna vrata kroz koja sam nastavila sa obilaskom.

Muzej Santa Klara, detalj

Paralelno sa zapadnim, podužnim zidom naosa, pruža se vrlo uzan hodnik u kojem je vladao popriličan mrak.

Muzej Santa Klara, detalj

Ja sam prošla tim hodnikom i odatle sam mogla da vidim malene prostorije na čijim zidovima je postojao otvor, a kada sam se tu zavukla mogla sam da vidim stolicu sa druge strane. Nešto kasnije, kada sam se vratila u naos crkve shvatila sam u stvari o čemu se ovde radilo. Naime, crkva je bila deo ženskog manastira, a monahinje su redovno morale i da se ispovedaju. Iz crkve se ulazi u takođe malene prostorije, ali, dakle, sa druge strane i tu je stolica očigledno bila postavljena za sveštenika, dok bi monahinje pristupale ispovedanju iz pravca onog uzanog hodnika koji je svakako bio vezan za druge delove manastira.

Muzej Santa Klara, detalj

Meni je bilo jasno da sam u stvari vrlo površno pogledala ovaj muzej, ali, kao što sam već pomenula, nisam baš bila u formi i želela sam samo da vidim kako sve ovo izgleda, ali bez ulaženja u bilo kakve detalje. Na kraju krajeva, bez obzira na moje fizičko stanje, sebi sam ponovo zadala vrlo ambiciozan plan aktivnosti za ovaj dan, pa ja trebalo da idem dalje.

Pošto se još jedna crkva koju sam htela da vidim takođe nalazi u okviru ovog područja koje je bilo ograđeno, pod stražom i sa ograničenim pristupom, mislila sam da prođem direktno do nje, ali se nije moglo. Morala sam da se vratim odakle sam došla, pa da idem okolo sve dok ne dođem do još jednog kontrolnog punkta i tu sam ponovo morala da pokazujem svoju torbicu oko pasa i ranac. Ja, naravno, nemam ništa protiv da mi policajci provere torbicu i rančić, ali imam problem sa modelom rančića koji ima četiri pregrade, a svaka mora da se otvori i pregleda, i onda je to čitava petljancija.

U svakom slučaju, ovde sam obezbeđenju pomenula da me zanima da odem i do zgrade Nacionalnog generalnog arhiva (Archivo General de la Nación) „pošto je tu zgradu projektovao čuveni kolumbijski arhitekta Rohelio Salmona i ona se nalazi na Potencijalnoj listi svetske baštine.“ Sve sam ja to njima lepo ispričala i objasnila, a oni su me bledo gledali, očigledno zbunjeni ovom strankinjom koja im je pričala stvari o njihovoj zemlji koje oni nisu ni znali. Rekli su mi da mogu da odem do zgrade arhiva, ali da ne smem da je fotografišem, jer se ona nalazi unutar ograđenog prostora. Uzgred, u tom prostoru su i neka ministarstva, a ne samo predsednička rezidencija.

Sve je ovo bilo pomalo i čudno. Naime, na internetu se mogu videti fotografije gde ulicom ispred te crkve prolaze pešaci, privatna kola, taksi vozila, prodavci sa kolicima, i sl. Dakle, nije da je taj deo baš obavijen velom tajne. Pošto sam ja ovde došla u nedelju, tj, bio je neradni dan, nigde nikoga nisam videla, Ali, s druge strane, pošto su mi rekli šta smem, a šta ne smem, a ja nisam imala potrebu da bilo koga izazivam i da eventualno pravim sebi probleme, ponašala sam se veoma poslušno, tako da ništa drugo nisam ni snimala, osim te crkve.

U pitanju je veoma lepa crkva Sv. Avgustina (Iglesia de San Agustin) iz XVII veka.

Crkva Sv. Avgustina

I ovde je unutrašnjost bogato ukrašena, mada ne kao crkva Svete Klare, a sve počinje još od samog ulaza i nastavlja se dalje.

Crkva Sv. Avgustina, detalj

Crkva Sv. Avgustina, detalj

Crkva Sv. Avgustina, detalj

Crkva Sv. Avgustina, detalj

Kada sam izašla iz crkve, nastavila sam prema obližnjoj zgradi arhiva, a na kraju ulice sam videla još jedan kontrolni punkt, pa se ispostavilo da tu mogu da izađem iz ograđenog područja, što mi je mnogo više odgovaralo nego da moram da se vraćam skroz okolo-naokolo. S druge strane, shvatila sam da zgradu arhiva mogu sasvim lepo da snimim i sa ulice, pošto je ona samo jednim svojim delom unutar onog ograđenog dela, a glavni pristup je sa ulice koja je dostupna svima.

Nacionalni generalni arhiv

Sve ovo je bilo da bih videla još jedan izvedeni projekat poznatog francusko-kolumbijskog arhitekte Rohelija Salmone (1927-2007) čijih se sedam radova (od toga četiri u Bogoti) zbirno nalaze na Uneskovoj Potencijalnoj listi svetske baštine.

Izgradnja Nacionalnog generalnog arhiva je trajala od 1988. do 1994. godine i, koliko sam čitala, imajući u vidu period najvećeg nasilja koje je zahvatilo Kolumbiju, za čitavu zemlju je bilo bitno da izgradnja novog objekta simbolično pretvori mesto „nacionalnog sećanja“ u mesto okupljanja ljudi.

Pošto je ovog dana bilo oblačno, pa je povremeno čak padala i sitna kiša, moj foto-aparat i mobilni telefon su odlučili da se igraju, pa su istu zgradu fotografisali koristeći različite nijanse u svom vizuelnom izrazu – na jednom je zgrada bež, a na drugom je crvena. Objektivno, boja zgrade je nešto između onoga što se vidi na mojim fotografijama.

Nacionalni generalni arhiv

Ali, bez obzira na boje, meni je bilo zanimljivo da sada već mogu da prepoznam „lični izraz“ arhitekte – bilo je tu i cigle, i boje, i kanala u tlu, i niskih stepenica, i oblika prozora, ...

Nacionalni generalni arhiv

Nacionalni generalni arhiv

Nacionalni generalni arhiv

Na prethodnoj fotografiji mogu da se vide biciklisti kako prolaze ulicom. Ovog dana, a bila je nedelja, susrela sam se sa izuzetno lepim običajem u Bogoti. Kako mi je kasnije jedan taksista rekao, preko 30 godina se značajan broj ulica u Bogoti, ne samo u istorijskom centru, već i neke velike ulice po drugim delovima grada, zatvaraju od 7 ujutru do 2 popodne (nedeljom) da bi se omogućilo biciklistima da nesmetano i bezbedno uživaju u vožnji svojih dvotočkaša.

Štaviše, kasnije sam pronašla da je ovaj običaj nazvan Ciklovia uveden još 1974. godine (što znači pre 50 godina!!!) i da se danas 127 km gradskih ulica (!!!) zatvara za motorni saobraćaj u ovom periodu. Vrlo impresivno i veoma napredno. Za sada sam mogla da ih vidim kako lepo voze po starom delu Bogote – La Kandelariji.

Nedeljno carstvo biciklista u La Kandelariji

Nedeljno carstvo biciklista u La Kandelariji

Bilo kako bilo, sada sam prošetala do Muzeja Botero (Museo Botero). Fernando Botero (1932-2023) je verovatno najpoznatiji kolumbijski slikar i vajar. Kako se ispostavilo, on je preminuo samo četiri meseca pre moje posete, ali, doduše, u Monaku.

Ja sam sticajem okolnosti već išla na jednu veliku izložbu njegovih radova kada sam bila u Ševeningenu u Holandiji u poseti drugu koji je par godina tamo živeo i radio. S druge strane, mislim i da su Boterove čuvene "buce" poznate iz usputnog viđanja po raznim medijima.

U svakom slučaju, Botero je u nekom trenutku izvestan, ali impozantan broj svojih radova, kao i radova drugih umetnika koji su bili deo njegove privatne zbirke umetničkih ostvarenja (iz XIX i XX veka) poklonio kolumbijskoj državi (ili narodu, nisam sigurna), pa je tako otvoren ovaj muzej. Kako sam čitala, pošto je Botero rođen u Medeljinu, tamošnji stanovnici nisu bili oduševljeni da je on ova dela poklonio tako da se izlažu u muzeju u Bogoti, ali tako je kako je.

Mada sam se tokom posete muzeju osećala posebno "teško", ipak sam istinski uživala.

Muzej Botero, ulazni hol

Verovatno osnovna karakteristika Boterovog opusa su naglašeno, ali i simpatično bucmasti objekti. Najčešće su to ljudi, ali ima i drugih tema. Najbolje je da Boterovi radovi govore sami za sebe.

Konj

Par

Monaliza

Jedna porodica

Par koji igra

Žena sa pticom

Mala žena

Kapetan

Igumanija

Studio

Mrtva priroda

Inače, muzej je smešten u jednoj staroj i prostranoj kući iz kolonijalnog doba, a to je najčešće podrazumevalo i postojanje unutrašnjeg dvorišta koje je danas veoma lepo uređeno.

Muzej Botero, unutrašnje dvorište

Kada sam završila sa obilaskom muzeja, izašla sam na ulicu i vrlo brzo sam naišla na još par lepih i starih kuća kojima La Kandelarija obiluje.

La Kandelarija, detalj

Pošto mi se hotel nalazio vrlo blizu Muzeja Botero, prvo sam se u stvari vratila u sobu da bih se malo odmorila, popila pola litre soka od pomorandže koji sam usput kupila i spremila za sledeći poduhvat, a to je bio odlazak do Usakena koje je poznato mesto, pogotovo kada je nedelja u pitanju, a bila je upravo nedelja.

Naime, mada je Usaken svojevremeno bio naselje plemena Muiska, vremenom se on sasvim spojio sa Bogotom (formalno 1954. godine) i praktično je to jedan od delova ovog prilično velikog grada (Bogota ima više stanovnika nego čitava Srbija).

U današnje vreme je ovaj deo posebno poznat po svojoj „buvljoj pijaci“ (Mercado de Las Pulgas) koja se, dakle, organizuje nedeljom.

Ja nisam znala tačno šta mogu da očekujem, ali sam na telefonu pogledala kako da dođem do onde. Usaken je od La Kandelarije udaljen oko 12 km i postoje različiti načini prevoza, ali je zanimljivo i da ona nedeljna Ciklovia praktično znači da je jedna od glavnih gradskih ulica koja vodi ka Usakenu zatvorena za saobraćaj motornih vozila i ko hoće može apsolutno bezbedno biciklom da dođe do onde. Ja nisam bila u formi za bicikl, pa sam nastavila dalje peške.

Naravno, nije mi plan bio da hodam do onde, ali sam na telefonu videla da postoji direktna linija gradskog saobraćaja. Ja sam sada već bila izverzirana (barem sam tako mislila), pa sam se uputila do te stanice koju mi je telefon pokazivao. A nije bila blizu...

U svakom slučaju, došla sam do autobuske stanice, a onda se ispostavilo da će sledeći autobus da dođe tek za tri sata!!!! Proverila sam više puta i svaki put sam dobijala istu informaciju. Tek kasnije sam uvidela da je razlog za ovo upravo Ciklovia i da ta linija gradskog autobusa očigledno koristi ulicu koja je nedeljom zatvorena. Shvatila sam da ću morati da uhvatim taksi, ali ima toliko raznih priča o taksijima po Bogoti i pitanju njihove bezbednosti, da mi se uopšte nije mililo da sada krenem da eksperimentišem, a nikoga nije bilo na ulici koga bih mogla da pitam za eventualnu pomoć.

I onda se setim da na telefonu imam aplikaciju za Uber. Otvorim aplikaciju i vidim da sve funkcioniše kako treba. Sve u svemu, ja sam u taksiju za Usaken bila već za 5 minuta, a kako se ispostavilo taksi u Bogoti (barem Uber) značajno je jeftiniji nego taksi u Beogradu. Dakle, sve je išlo ko po loju, pa sam uskoro došla do Usakena i krenula u veoma laganu šetnju.

Nakon što sam završila sa obilaskom Botaničke bašte u Bogoti (Jardín Botánico de Bogotá), krenula sam peške prema obližnjem velikom Centralnom parku Simon Bolivar (Parque Central Simón Bolívar). Zapravo se radi o par delova urbanistički gledano jednog istog, ogromnog zelenog prostora, Metropolitanskog parka Simon Bolivar (Parque Metropolitano Simón Bolívar). Njegova izgradnja je započela 1966. godine, nalazi se maltene u sred grada i sa veličinom od preko 400 ha zapravo je jedan od najvećih gradskih parkova na svetu.

Centralni park Simon Bolivar

Centralni park Simon Bolivar

Centralni park Simon Bolivar

U okviru Centralnog parka nalazi se i veliko jezero, a u jednom delu, na obali jezera, vidi se i hram podignut 1968. godine za potrebe Evharistijskog kongresa koji je održan upravo u Parku Simon Bolivar.

Centralni park Simon Bolivar, detalj

U parku ima puno lepo uređenih staza, mesta gde može da se kupi hrana i piće, ali ima i igrališta za decu.

Centralni park Simon Bolivar

Imajući u vidu veličinu, ovde ima i dovoljno prostora da se uživa na divnom travnjaku koji se prostire između drveća. Neki posetioci verovatno i duže borave u parku, jer sam na par mesta videla i manje šatore.

Centralni park Simon Bolivar

Centralni park Simon Bolivar

Osim ljudi koji ovde uživaju, tu su i ptice. Doduše, sve sam to već prethodno videla u botaničkoj bašti, ali su ove tako lepo pozirale da mi je bilo žao da ih ne slikam.

Džinovski kos (Turdus fuscater)

Južnoamerička gugutka (Zenaida auriculata)

Ipak, ja sam do ovog segmenta metropolitanskog parka došla samo da bih prošla kroz njega, jer je moj cilj bio jedan drugi njegov deo, a to je Park Virhilio Barko (Parque Virgilio Barco) sa istoimenom bibliotekom. Posle skoro sat vremena hodanja, zbog zaustavljanja i fotografisanja, došla sam i do tog dela.

Glavni razlog zašto sam ovde htela da dođem jeste da je i park i javnu biblioteku Virhilio Barko projektovao Rohelio Salmona (1927-2007), poznati francusko-kolumbijski arhitekta. On je više godina sarađivao sa Le Korbizjeom, a dobio je i brojne značajne nagrade.

Mada ja u svojim pričama sa putovanja povremeno pominjem i arhitekturu, pa čak i arhitekte, doduše izuzetno retko pošto je to meni u stvari usputno interesovanje, za Rohelija Salmonu sam saznala kada sam gledala Uneskovu Listu svetske baštine. Naime, u okviru potencijalne Liste svetske baštine za Kolumbiju nalazi se i arhitektonska zaostavština Rohelija Salmone. To obuhvata sedam objekata od kojih se četiri nalaze u Bogoti. Još pre dolaska ovde sam sebi dala zadatak da vidim te objekte, što sam na kraju i uspela.

Prvi do kojeg sam došla je upravo park sa javnom bibliotekom Virhilio Barko.

Park Virhilio Barko

Ja neću davati nikakve komentare vezane za ostvarenja ovog arhitekte, već ću samo postavljati fotografije uz osnovne podatke koji objekat date fotografije prikazuju. Ipak, pre nego što krenem sa time, tačnije, pre nego što sam otišla da pogledam Javnu biblioteku Virhilio Barko morala sam nešto i da pojedem. Pogotovo sam bila inspirisana kada sam naišla na mali vašar u okviru ovog parka.

Park Virhilio Barko, detalj

Bilo je tu više štandova sa različitom hranom i meni to uvek predstavlja problem jer ne znam šta bih pre probala. Na kraju sam uzela neke kobasice sa gvakamoleom. Bile su odlične!

Ručak u Parku Virhilio Barko

Da bih pojela svoj ručak, sela sam na neku klupu koja je bila postavljena blizu tezge gde sam kupila hranu i odatle sam mogla da posmatram binu na kojoj se održavao nekakav nazovi koncert.

Jasno je meni da me je „pregazilo vreme“, pa mi je ova vrsta muzike dosta daleka. Vrlo je moguće i da ponovo zbog svojih godina nisam mogla da prestanem da se čudim, za mene, izuzetno vulgarnom „performansu“ koji se odvijao usred dana u javnom parku. Na svu sreću, verovatno sam ja bila jedina koja je sa „pažnjom“ gledala sve to. Ali, ni ja se tu nisam dugo zadržala.

Nisam daleko otišla – samo do još jedne tezge. Ovo nisam smela da propustim; u pitanju je bilo zanatski napravljeno pivo i mogu da kažem da je bilo odlično.

Pivo u Parku Virhilio Barko

Pošto sam lagano popila pivo sedeći za jednim stolom postavljenim u blizini tezge, konačno sam otišla da vidim i biblioteku Virhilio Barko (Biblioteca Virgilio Barco).

Biblioteka Virhilio Barko

Za početak sam prošla širokom stazom koja vodi ka glavnom ulazu u biblioteku. Bilo je jasno da je Rohelio Salmona ovde uz beton intenzivno koristio i crvenu ciglu koja je, kao što sam ranije već pisala, vremenom postala veoma popularna u Bogoti.

Biblioteka Virhilio Barko

Biblioteka Virhilio Barko

Biblioteka Virhilio Barko

Biblioteka Virhilio Barko

Biblioteka Virhilio Barko

Ja nisam bila jedini inostrani posetilac koji je ovde došao i tako sam videla jednu devojku iz Azije sa fotoaparatom koja je ušla u biblioteku. Moram da priznam da mi to ne bi ni palo na pamet da je nisam videla, ali pošto već jesam, onda sam i ja krenula unutra. Bila sam veoma zadovoljna time.

Biblioteka Virhilio Barko

Ipak, nisam se tu dugo zadržala, već sam čak uspela da pronađem izlaz sa druge strane. Time sam bila još zadovoljnija, jer mi je to dalo priliku da fino pogledam i druge delove i strane biblioteke.

Biblioteka Virhilio Barko

Biblioteka Virhilio Barko

Izašavši iz biblioteke, još sam malo snimala neke detalje, a onda sam se uputila dalje kroz park u željenom pravcu.

Biblioteka Virhilio Barko

Biblioteka Virhilio Barko

Dok sam sa blage uzvisine snimala prethodnu sliku, čula sam iza svojih leđa neku uku i buku. Posle sam se okrenula i videla o čemu se radi. Veća grupa momaka se tu sa bezopasnim imitacijama srednjevekovnog oružja igrala nekakve bitke. Dok sam ja zauzela mesto odakle mogu bolje da ih snimim video-kamerom, borba je postala manje žestoka, ali je tu i tamo i dalje bilo „napada“.

Ali, Park Virhilio Barko nije samo mesto za žestoke sukobe. Tu takođe vlada i mir, a ima ljudi i koji se bave značajno mirnijim aktivnostima.

Park Virhilio Barko, detalj

Sada sam napustila park i krenula u prilično dosadnu šetnju do sledećeg odredišta koje sam sebi „zadala“ za ovaj dan. Možda sam mogla da hvatam i neki autobus, ali sam mislila da nema svrhe, jer dok nađem liniju koja bi mi odgovarala, odem do stanice, od te stanice odem tamo kuda sam se uputila, potrošiću verovatno isto vremena i energije.

Zato sam samo mehanički pokretala noge i posle malo više od pola sata došla sam do jedne rampe sa kućicama za čuvare. Naime, htela sam da uđem u prostor Univerzitetskog grada u Bogoti (Ciudad Universitaria) pošto se i ovaj veliki prostor nalazi na Uneskovoj Potencijalnoj listi svetske baštine.

U prvoj polovini XX veka se pojavila ideja da se na jednom mestu koncentrišu svi fakulteti Nacionalnog univerziteta koji su u to vreme bili raštrkani po čitavom gradu. Danas se ovaj kompleks koji predstavlja najvažniji državni univerzitet u zemlji zvanično i naziva – Nacionalni univerzitet Kolumbije (Universidad Nacional de Colombia), a nastao je kao rezultat urbanističkog, graditeljskog i obrazovnog projekta.

Kada je izgradnja univerzitetskog grada započela 1936. godine, Bogota je bila manji grad, a zemljište koje je dato za izgradnju nalazilo se na zapadnom obodu Bogote. Ali, cilj projektovanja univerzitetskog grada na ovom mestu nije bio samo da se iskoristi slobodan prostor na periferiji, pošto se grad uglavnom razvijao po osi sever-jug, nego je ideja i bila da se ovim potezom podstakne širenje grada ka zapadu. Danas se, tako, veliki kompleks u kojem je univerzitetski grad nalazi otprilike u sredini Bogote koja ima 8 miliona stanovnika.

Uzgred, na zapadnoj i jugozapadnoj strani ovog velikog prostora grad je projektovao i veliku aveniju El Dorado koja danas vodi do međunarodnog aerodroma El Dorado na koji sam i sletela prilikom dolaska u Kolumbiju.

Prostor univerzitetskog grada je osmišljen tako da je podeljen u tri specijalizovana dela: akademski, servisni i sportski prostor. Sve je lepo povezano ulicama i stazama, a ideja je bila da različiti fakulteti budu objedinjeni na jednom mestu. Naravno, nisu sve zgrade mogle da budu izgrađene u isto vreme, ali su prvi objekti jednostavne arhitekture bili ofarbani u belo, pa je otud nastao i nadimak Beli grad (La Ciudad Blanca). Veći broj objekata je u međuvremenu proglašen za Nacionalnu kulturnu baštinu Kolumbije. Meni je takođe bilo zanimljivo i da pročitam, a to se može videti i na mapi, da okosnica objekata i ulica u okviru Univerzitetskog grada ima oblik sove, što je jako ljupko imajući u vidu da sova simbolizuje mudrost.

Dakle, ja sam htela to da vidim tako što bih samo prošetala od severnog do južnog ulaza u kompleks. Naravno, ovo nije šetalište i uopšte nije uobičajena praksa da posetioci tu neobavezno dolaze, ali kada sam stigla do rampe i čuvara, objasnila sam im šta me zanima. Nije to bio samo Univerzitetski grad, već i jedan fakultet koji se tu nalazi, a koji je takođe projektovao Rohelio Salmona, o čemu ću kasnije da pričam. Lepo sam ja njima sve to ispričala sa puno entuzijazma i objasnila im da tu mogu da se vide dva dobra koja se nalaze na Potencijalnoj listi svetske baštine.

Mislim da im je sve to bilo veoma čudno, a svakako i neobično, pa svakako i zanimljivo da jedna žena dolazi čak sa drugog kontinenta i želi da vidi tamo nekakve zgrade u Bogoti, ali sam ja bila prepuna priče i entuzijazma, pa su me uzeli za ozbiljno. Obavili su par razgovora i zamolili me da im dam pasoš na uvid, što sam ja vrlo spremno i uradila. Posle te provere su me pustili i poželi mi lep provod i šetnju. Ja sam bila jako srećna i zadovoljna.

Prvo sam prošla pored servisnih, pomoćnih delova kompleksa, kao i pored sportskih terena, a onda sam ušla u prostor gde je uglavnom koncentracija fakulteta i akademskih objekata.

Univerzitetski grad u Bogoti, detalj

Univerzitetski grad u Bogoti, detalj

Univerzitetski grad u Bogoti, detalj

Univerzitetski grad u Bogoti, detalj

Univerzitetski grad u Bogoti, detalj

Univerzitetski grad u Bogoti, detalj

Univerzitetski grad u Bogoti, detalj

Univerzitetski grad u Bogoti, detalj

Bilo je tu i klupa koje su očigledno predviđene za studente i njihov boravak napolju, ali bila je subota popodne i ja skoro da nikoga nisam videla tokom ove moje šetnje, što se uostalom i vidi sa ovih fotografija.

Univerzitetski grad u Bogoti, detalj

Univerzitetski grad u Bogoti, detalj

Univerzitetski grad u Bogoti, detalj

Univerzitetski grad u Bogoti, detalj

Univerzitetski grad u Bogoti, detalj

Jedna od upadljivijih zgrada pored kojih sam prošla je Fakultet za medicinsku negu (Facultad de Enfermería).

Univerzitetski grad u Bogoti, detalj

Nedaleko odavde, blizu jugozapadne granice univerzitetskog grada, nalazi se i Zgrada za postdiplomske studije humanih nauka (Edificio de Posgrados de Ciencias Humanas).

Zgrada za postdiplomske studije humanih nauka

Zgradu je projektovao Rohelio Salmona i ovo je još jedan od onih sedam objekata koji su zajednički upisani na Uneskovu Potencijalnu listu svetske baštine, od kojih se četiri, kao što sam već rekla, nalaze u Bogoti. Ovo je bio moj drugi objekat sa ove liste.

Zgrada za postdiplomske studije humanih nauka

Zgrada za postdiplomske studije humanih nauka

Zgrada za postdiplomske studije humanih nauka, detalj

Zgrada za postdiplomske studije humanih nauka

Zgrada za postdiplomske studije humanih nauka

Zgrada za postdiplomske studije humanih nauka

Zgrada za postdiplomske studije humanih nauka

Nakon što sam malo kružila oko zgrade i snimala je, praktično sam završila sa obilaskom onog što me je ovde zanimalo, pa sam se uputila ka južnom izlazu. I tu je bio čuvar i mislim da se i on pomalo zbunio kada sam mu objasnila otkud ja tu u subotu popodne.

Ovaj ulaz izlazi upravo na onu aveniju El Dorado i tu sam videla gde treba da hvatam autobus da bih se vratila u La Kandelariju, pošto sam već bila izuzetno umorna. Ali, da bih uhvatila autobus, morala sam da pređem ulicu. Za to služi pasarela.

Prvo sam se popela i odatle snimila veoma važan fakultet u okviru univerzitetskog grada – fakultet za strane jezike. Dakle, da sam studirala u Bogoti, a ne u Beogradu, ja bih ovde išla na predavanja.

Univerzitetski grad u Bogoti, detalj

Ova pasarela je veoma dobra i zato što se sa nje pruža fantastičan pogled na aveniju El Dorado, delove Bogote i Istočne visove.

Bogota, detalj

Bogota, detalj

Iz autobusa sam izašla na mestu odakle je trebalo da prođem kroz nekakvu buvlju pijacu da bih stigla do glavnog trga u La Kandelariji. Za jednog inostranog posetioca, prizori su bili – šareni i sjajni!

Bogota, detalj

Bogota, detalj

Bogota, detalj

Bogota, detalj

Bogota, detalj

Bogota, detalj

Naravno, gde ima ljudi i trgovine, ima i hrane.

Bogota, detalj

Bogota, detalj

A onda sam stigla i do Trga Bolivar, tj., Plase de Bolivar.

Bogota, detalj

Vrlo umorna pre svega zbog nekakve prehlade koja me je već par dana mučila, ali i zbog puno hodanja, sada sam već samo želela da se dovučem do hotela. Doduše, svratila sam kratko da nešto pojedem, ali sam onda konačno mogla da se povučem u sobu i pošto mi je ranac prethodno veče stigao, mogla sam da se opustim i probam da se dobro naspavam ne bih li se oporavila za nastavak putovanja.

Kada sam se međugradskim autobusom vratila iz Zipakire u Bogotu, tačnije do stanice Portal del Norte odakle kreću gradski autobusi koji pripadaju sistemu TransMilenio, prvo je trebalo da kupim kartu za taj autobus.

Već sam ranije pisala o tome da mi je ovo bio prvi dan da sam koristila javni saobraćaj u Bogoti i da uopšte nisam bila sigurna kako to funkcioniše, ali kada sam pre podne krenula ka Portalu del Norte čuvar me je jednostavno pustio da prođem bez karte. Sada nisam mogla da računam na to, a nisam bila sigurna šta treba da radim, jer su informacije na internetu vrlo nepraktične.

Zato sam još u autobusu iz Zipakire jednu ljubaznu ženu zamolila za pomoć pošto se ispostavilo da i ona hvata autobus u okviru istog sistema. Da skratim priču, pošto u Bogoti ne može da se kupi karta za pojedinačnu vožnju, a ja nisam imala plastičnu karticu koja se koristi za prevoz, ja sam ovoj ženi platila za jednu vožnju, a ona je svoju karticu skenirala za nas obe i to je bilo to. Osim toga, shvatila sam da to nije dobar sistem za mene i da moram da kupim tu plastičnu karticu za gradski prevoz, što sam i učinila narednog dana.

Za sada sam se vratila u centar grada koji se nalazi u delu pod nazivom Santa Fe koji zapravo okružuje najstariji deo Bogote, La Kandelariju, gde sam i odsedala.

Bila sam umorna od hodanja ovog dana, a pošto me je lomila prehlada ili nešto tog tipa i to me je već u startu činilo iscrpljenom. Osim toga, imajući u vidu da sam bila u žarkom pojasu, sunce je srazmerno rano zalazilo, oko 18 h, a ja nisam htela da budem na ulici kada padne mrak. Zbog svega ovoga sam odlučila da odem praktično pravo u hotel, a usput sam samo kupila nekakve grickalice, jer nisam bila baš raspoložena, a ni gladna da bih išla na neku formalnu večeru. Doduše, bila sam dovoljno inspirisana da kupim i jedno lokalno pivo koje sam kasnije popila u svojoj sobi. Pivo nije bilo loše, ali je njegova ambalaža bila posebno zanimljiva zbog kondora na konzervi.

Kolumbijsko pivo

Ipak, čak ni pivo nije uspelo da me oraspoloži.

Brinula sam da li će da mi stigne ranac, a nikako nisam uspevala da iz glave izbacim pitanje: „A šta ako ne stigne?“. Zamišljala sam da ću narednog dana, umesto da dalje obilazim glavni grad Kolumbije, morati da idem po Bogoti i tražim novi ranac, garderobu, kao i razne sitnice koje su mi potrebne kada putujem. Ja ni u najboljem raspoloženju ne volim da idem u kupovinu, osim ako ne znam sasvim jasno šta i gde mogu da kupim. Pomisao da to treba da radim u stranom gradu koji je za mene sasvim nov i u kojem ne znam tačno gde su radnje koje bi mene mogle da zanimaju, ispunjavala me je velikom brigom i nervozom. Osim toga, ja NIKADA ne oblačim nove stvari koje sam upravo kupila pre nego što ih operem. To je značilo da moram da tražim i praonicu u Bogoti koja će kvalitetno da mi opere nove stvari i da sve to bude gotovo u toku jednog dana. Ne, ne, ne... Nikako nisam bila niti mirna, niti srećna.

Osobi koja je radila na recepciji to veče rekla sam po povratku u hotel da i dalje očekujem svoj ranac i da se nadam da će ga to veče isporučiti, jer ga nestrpljivo čekam. Puna razumevanja, ta žena je klimala glavom, a ja sam otišla u sobu gde sam pokušavala da se opustim i odmorim. Nakon što je prošlo izvesno vreme posle sletanja aviona iz Njujorka, nazvala sam predstavništvo avio-kompanije na aerodromu u Bogoti i oni su mi potvrdili da je moj ranac stigao i da će mi ga doneti u hotel oko 11 sati uveče. Bilo mi je mnogo lakše, mada sam i dalje bila veoma nervozna i samo sam želela da vidim ranac u svojoj sobi.

Vreme je sporo prolazilo, pa je došlo i 11 sati uveče, ali mog ranca još nije bilo. Ja sam i dalje iščekivala i strepela, ali se ništa nije dešavalo. U 11.30 sam konačno sišla na recepciju, ali tamo nije bila ona žena koju sam par sati ranije tu videla, već neka sasvim nova. Pitala sam je da li je neko isporučio neki ranac, a ona je mrtva ’ladna rekla da jeste i onda me je odvela do neke ostave gde je moj ranac uredno bio stavljen, a da me niko sa recepcije nije o tome obavestio. O, kako sam bila besna!

Ipak, makar je ranac sa svim mojim stvarima stigao i posle uzimanja nekih stvari koje su mi bile potrebne, gledala sam da što pre odem na spavanje.

Te noći i dalje nisam dobro spavala, što zbog produžene nervoze, što zbog džet-lega, što zbog kašlja koji nije popuštao.

Ali, narednog dana sam ponovo planirala da dalje idem u obilaženje Bogote, mada ne u blistavoj formi. Zato sam prvo pronašla kolica sa kojih se prodaje sveže, najsvežije, naceđen sok od pomorandže. Smatrala sam da ne mogu da preteram sa vitaminom C. Pošto znam za ovaj „običaj“ da se na ulici može kupiti sveže ceđen sok od pomorandže, bila sam spremna – imala sam svoju flašicu u koju mi je ljubazan prodavac sipao sok „za poneti“.

Ceđenje soka od pomorandže

Vitamin C u tečnom stanju

Sada sam prvo otišla da kupim karticu za gradski saobraćaj. Usput sam snimala deo grada gde sam ponovo hvatala autobus iz sistema TransMilenio, a takođe sam uhvatila i jedan takav autobus.

Bogota, detalj

Gledajući vrh Monserata koji je ovom prilikom bio sav u oblacima, pomislila sam kako sam stvarno imala sreće kada sam prvog dana otišla tamo da bih uživala u predivnom pogledu na Bogotu.

Na prethodnoj slici se vidi i zgrada kolumbijske centralne banke, Banke Republike (Banco de la República) – to je savremena zgrada na levoj strani fotografije. Ona se delimično vidi i na sledećoj slici (desno) gde je u prvom planu Palata San Fransisko (Palacio San Francisco) u kojoj je smešten ured gradonačelnika Santa Fea (moglo bi se reći da je ovo naziv za jednu od „opština“ u Bogoti).

Bogota, detalj

Sada sam krenula prema Botaničkoj bašti u Bogoti (Jardín Botánico de Bogotá). Da bih to uradila, prvo sam se autobusom iz sistema TransMilenio prevezla par stanica dalje u pravcu severa, onda sam malo prepešačila, pa ušla u „običan“ autobus. Ovo sa gradskim saobraćajem u Bogoti mi je išlo od ruke, reklo bi se.

Tokom te šetnje, kao i prethodnog dana kada sam se vozila prema stanici Portal del Norte, mogla sam da vidim srazmerno veliki broj kuća u Bogoti koje su neizbežno stvarale utisak kao da sam u – Engleskoj!?

Bogota, detalj

Bogota, detalj

Kasnije sam malo istraživala da vidim o čemu se tu radi i da li se to meni samo nešto pričinjava.

Ne, ništa mi se nije pričinjavalo i ovo je jedna sasvim poznata stvar. Naime, prilikom kolumbijske borbe za nezavisnost od Španije, lokalnim revolucionarima je pomoć pružala i nekakva Britanska legija, a to se posle uspostavljanja republike na teritoriji današnje Kolumbije razvilo u značajnu trgovinu sa Velikom Britanijom. Uzgred, u želji da se oslobode španskog kolonijalnog uticaja, ljudi u Bogoti su željno prigrlili uticaj ne samo britanske, već i francuske arhitekture.

Bogota, detalj

Tako je krenula i povećana upotreba fasada od crvenih cigala, koje su se do tada koristile samo u industrijske svrhe, ali navodno ne i za stambene objekte, a osim toga, pošto je u Bogoti vreme često oblačno, sveže, kišovito i sivo, ove crvene cigle su unosile određeni kontrast i privlačnost.

Bogota, detalj

Tako je početkom XX veka nastala moda da se grade kuće sa baštama (ispred i iza objekta), a sve po ugledu na britanski stil. Na sledećoj fotografiji može da se vidi i jedna kuća koja je urađena u „tjudorovskom“ stilu. Između ostalog to može da se vidi i po ukrasnim letvicama na prozorima koje su urađene u skladu sa „elizabetanskim“ stilom (misli se na kraljicu Elizabetu I Tjudor). Ovo je, naravno, detalj koji uveliko prevazilazi nivo mog uobičajenog interesovanja za arhitekturu koju viđam na putovanjima, ali to u stvari odražava činjenicu da sam davnih dana, kada sam tokom svojih studija engleskog jezika i književnosti u Beogradu, boravila nekoliko meseci u Engleskoj gde sam radila kao o-per devojka. Pošto sam kod porodice-domaćina slabo zarađivala, našla sam dodatni posao u tele-marketingu za prozore. Tom prilikom sam naučila razliku između „elizabetanskih“ i „džordžijanskih“ prozora. Eto.

Bogota, detalj

U svakom slučaju, moda sa kućama u Bogoti sagrađenim u britanskom stilu trajala sve do pojave modernih trendova u arhitekturi polovinom XX veka. Zanimljivo je, međutim, da se upotreba fasada od crvenih cigala nastavila i kasnije, a danas se mogu videti brojne zgrade, uključujući i solitere koji su projektovani baš sa tim elementom. Štaviše, kako sam čitala, ovaj graditeljski element se sada koristi i u kolumbijskim gradovima koji imaju topliju klimu i toplije boje od Bogote, a proširio se i na neke susedne zemlje.

A što se mene tiče, ja sam pronašla autobusko stajalište gde sam malo morala da sačekam pravi autobus, ali je na kraju sve ispalo dobro i ja sam uskoro bila u Botaničkoj bašti u Bogoti (Jardín Botánico de Bogotá). Plan mi je bio da tu jednostavno šetam par sati.

Botanička bašta u Bogoti, detalj

Botanička bašta u Bogoti, detalj

Ovde je postojala mogućnost da idem u obilazak sa nekom grupom formiranom ad hoc, ali moram da priznam da ja najčešće volim da idem sama jer tako mogu da idem kuda poželim i redosledom i ritmom koji meni odgovaraju. Ovom prilikom je taj moj ritam već na početku zahtevao da sednem negde na kafu da bih se još malo razbudila, a za to je idealno poslužio jedan kafić u okviru bašte. Dok se sve to dešavalo, ispijanje kafe i razbuđivanje, ugledala sam i snimila jednu lepu ptičicu koja se zove riđovrati strnad (Zonotrichia capensis).

Riđovrati strnad

Kada sam završila sa kafom koja mi je zaista i prijala, krenula sam u pravu šetnju po botaničkoj bašti.

Botanička bašta u Bogoti, detalj

Botanička bašta u Bogoti, detalj

Ja sad u stvari i nemam puno šta ovde da pišem, jer je to ipak bila samo šetnja, a ne razumem se previše u biljke, pa ću samo povremeno da dam neke komentare u vezi sa ovim boravkom pre svega u vidu fotografija određenih biljaka kod kojih sam videla natpis, a iz raznih razloga su mi bile zanimljive. Na primer, grm kamelije (Camellia japonica).

Žbun kamelije

Cvetovi kamelije

Neki delovi botaničke bašte napravljeni su tako da deluju više „divlje“, dok su drugi veoma kultivisani.

Botanička bašta u Bogoti, detalj

Botanička bašta u Bogoti ima više odvojenih delova, a jedan od njih je posvećen lekovitim, začinskim i jestivim biljkama.

Botanička bašta u Bogoti, detalj

Bilo je tu ruzmarina, žalfije, majčine dušice, ali i divljih jagoda, na primer. Ipak, sada bih izdvojila jednu drugu biljku, a to je lantana (Lantana Camara) za koju je ovde pisalo da se koristi kod lečenja malarije, groznice, prehlade i kašlja. Ono što je meni bilo zanimljivo jeste da sam se setila da sam tu biljku svojevremeno videla i na Madagaskaru, ali su nam tamo rekli da se koristi za lečenje bolova u stomaku (videti: https://svudapodji.com/madagaskar-9/). Očigledno je ovo univerzalno lekovita biljka, bez obzira na to šta leči.

Lantana

Nastavivši šetnju, došla sam i do drugih delova botaničke bašte.

Botanička bašta u Bogoti, detalj

U jednom trenutku sam naišla na nekoliko biljaka sa brojnim cvetovima jarkih boja, ali je bilo zanimljivo videti njihov suživot sa raznim bubicama – jer, gde ima biljaka, ima i buba. Barem je to tako u prirodi.

Botanička bašta u Bogoti, detalj

Botanička bašta u Bogoti, detalj

U nekom trenutku sam se približila velikim staklenim baštama koje su ovde podignute i to tako što sam prošla između povrtne leje.

Botanička bašta u Bogoti, detalj

Kada sam došla do ulaza u velike staklene bašte u okviru Botaničke bašte u Bogoti, videla sam red, pa sam tako shvatila da je potrebno da se sačeka da bi se oformila grupa na licu mesta.

Botanička bašta u Bogoti, detalj

Tako sam u nekom trenutku krenula u obilazak sa grupom predvođenom vodičem. Međutim, vrlo brzo sam shvatila da je čitava priča više bila prilagođena deci koja su tu došla sa svojim roditeljima i da se zapravo ove bašte mogu obići i individualno. Zato sam se odvojila od grupe i nadalje nastavila sama.

Botanička bašta u Bogoti, detalj

Botanička bašta u Bogoti, detalj

Jedna od staklenih bašti je prilično visoka, ali ipak ne toliko da bi jedno drvo čije se stablo tu nalazi moglo istinski da stane zajedno sa svojom krošnjom. Mislim da je to stablo tu postavljeno samo da bi bilo domaćin nekim drugim biljkama.

Botanička bašta u Bogoti, detalj

Ali, u jednom trenutku sam videla i jedno mlado drvo koje u prirodi zna da naraste ozbiljno visoko. To je drvo seiba ili kapok, a zovu ga i svileno-pamučno drvo (Ceiba pentandra). Već sam ga ranije pominjala kada sam pisala o boravku na Martiniku, ali i na Zanzibaru (videti: https://www.svudapodji.com/njujork-martinik-11/ i https://www.svudapodji.com/zanzibar-4/).

Mlado drvo seiba ili kapok

Staklene bašte u okviru Botaničke bašte u Bogoti su organizovane tako da se u svakoj može videti različita vrsta staništa.

Botanička bašta u Bogoti, detalj

Botanička bašta u Bogoti, detalj

Tako sam došla i do dela gde su prikazane „Korisne biljke“, ali je na samom ulazu i naglašeno da ne postoji biljka koja nije korisna – bilo da ona služi kao hrana, proizvodi kiseonik koji dišemo, obezbeđuje hladovinu, nudi opojan miris, koristi se u lečenju, itd. Meni je ipak bilo zanimljivo da posebno snimim neke biljke.

Koka (Erythroxylum coca)

Kafa arabika (Coffea arabica)

Vrsta pamuka (Gossypium hirsutum)

Vrsta pamuka (Gossypium hirsutum)

Vrsta ananasa (Ananas nanus)

Vrsta ananasa (Ananas nanus)

Što se banana tiče, tu nisam ulazila u detalje koja je vrsta u pitanju, već sam samo slikala.

Banane

Još malo sam prošetala po staklenim baštama, a onda sam ponovo izašla napolje.

Botanička bašta u Bogoti, detalj

Botanička bašta u Bogoti, detalj

Tačno preko puta glavnog ulaza u staklene bašte nalazi se i veliki ružičnjak.

Botanička bašta u Bogoti, detalj

Nastavivši svoju šetnju okolo naokolo po botaničkoj bašti, došla sam i do jednog šumarka. Možda ne bih ni obratila pažnju na drveće koje je tu raslo da nisam videla grupu posetilaca koji su grlili to drveće. Pošto sam i ja osoba koja voli da grli drveće, to mi je bila veoma lepa scena.

Botanička bašta u Bogoti, detalj

Kako se ispostavilo, ova stabla pripadaju vrsti bora koja raste na ograničenoj površini u samo u nekoliko zemalja severozapadne Južne Amerike (Retrophyllum rospigliosii). Štaviše, kako je pisalo na tabli koja je ovde zakačena, ova vrsta je ugrožena i preti opasnost da izumre.

Botanička bašta u Bogoti, detalj

Kada su oni ljudi otišli, osim što sam slikala šumarak morala sam i ja da zagrlim jedno lepo drvo. Pošto su mi ruke bile zauzete grljenjem, nisam to mogla i da snimim.

Pri kraju obilaska Botaničke bašte u Bogoti došla sam i do još jednog jezerceta koje je ovde napravljeno.

Botanička bašta u Bogoti, detalj

Tu sam ugledala i jednu zanimljivu pticu. Kako sam kasnije saznala u pitanju je mlada jedinka američke sultanke (Porphyrio martinica). Par dana kasnije ću snimiti i odraslu pticu koju, za razliku od mlade verzije, odlikuju neverovatne boje.

Američka sultanka

Kad već pominjem ptice, tokom svoje šetnje po botaničkoj bašti snimila sam još par vrsta.

Džinovski kos (Turdus fuscater)

Crna bušilica (Diglossa humeralis)

Pošto je Botanička bašta u Bogoti srazmerno dosta udaljena (10-11 km) od dela grada gde sam ja provodila veći deo vremena, verovatno ne bih ni došla ovde da nisam planirala da u blizini posetim još par zanimljivih mesta. Tako sam napustila botaničku baštu, izašla na ulicu i krenula u pravcu Gradskog parka Simon Bolivar (Parque Metropolitano Simón Bolívar).

U prethodnom nastavku priča sa putovanja po Kolumbiji početkom 2024. godine došla sam do trenutka kada sam ušla u rudnik u kojem se nalazi podzemna Katedrala od soli po kojoj je gradić Zipakira, severno od Bogote, i poznat. Posle početnog pravog hodnika koji je nalik na tunel i koji se blago spušta u dubinu, dolazi se do uglavnom ravnog dela, ulazne rampe, odakle se više podzemnih „prostorija“ nalazi levo i desno.

Pristupni hodnik u rudniku u kojem je Katedrala od soli

Naime, ovaj prostor, bivši rudnik, organizovan je tako da ne obuhvata samo brodove te podzemne crkve, već se u prvom delu nalazi i 14 kapela koje su posvećene Stajanjima na putu Krsta – od trenutka kada su Isusa osudili na smrt do polaganja njegovog tela u grob. Tih trenutaka, tj, situacija po predanju ima 14, pa otud i broj kapela. Na primer, Isus se susreće sa svojom svetom majkom, Simon Kirinejski pomaže Hristu da nosi krst, Isus teši jerusalimske žene, Isusa prikucavaju na krst, itd.

Ja ne znam da li su ove situacije simbolično prikazane u ovim „kapelama“, koje su manji ili prilično veliki prostori (par njih podsećaju na balkone iza kojih je veliki prostor u dubinu gde se očigledno nekada iskopavala so), ali sam ih u svakom slučaju ja lepo i lagano obilazila jednu po jednu. Ovde sada sledi samo nekoliko fotografija, a svakako ne sve. Kao što se može videti na njima, sve su ove kapele osvetljene jakim reflektorima u boji, pri čemu se boje menjaju.

Katedrala od soli, stajanja na putu Krsta, detalj

Katedrala od soli, stajanja na putu Krsta, detalj

Katedrala od soli, stajanja na putu Krsta, detalj

Katedrala od soli, stajanja na putu Krsta, detalj

Katedrala od soli, stajanja na putu Krsta, detalj

Katedrala od soli, stajanja na putu Krsta, detalj

Katedrala od soli, stajanja na putu Krsta, detalj

Pošto se sama katedrala nalazi da dubini od oko 200 m ispod zemlje, onda su povremeno sa visine, tj, sa terasa koje postoje duž pravca obilaska mogle da se vide i neke druge prostorije koje se koriste za potrebe katedrale i posetilaca.

Katedrala od soli, detalj

Katedrala od soli, detalj

Na kraju ove ulazne rampe dolazi se do prostorije u kojoj je kupola. Naime, kako je katedrala napravljena ispod zemlje gde nije bilo moguće da se napravi kupola iznad glavnog broda, koja kao simbol nebesa predstavlja obavezni graditeljski elemenat, onda su to uradili u jednoj od pristupnih prostorija. Kupola je visoka 11m, a prečnik joj je 8 m. Kada sam stigla do te prostorije, tu je bilo dosta mračno, bez obzira na osvetljenost kupole, i jedva sam uspela da napravim kakvu-takvu fotografiju.

Katedrala od soli, kupola

Zatim sam došla i do pevnice koja se nalazi na balkonu s kojeg se direktno gleda na središnji brod katedrale. Levo, na ogradi pevnice, vidi se skulptura arhanđela Gavrila koji je božji glasnik i ljudima prenosi božje odluke, a po verovanju on je najavio i rođenje Jovana Krstitelja i Isusa Hrista.

Katedrala od soli, pevnica

Kao što može da se vidi sa prethodne fotografije, a i sa sledeće, veliki krst koji se nalazi u oltarskom prostoru katedrale takođe je osvetljen, a te boje se i menjaju.

Katedrala od soli, pogled na središnji brod

Pored ove središnje pevnice i njenog balkona, postoji pored još jedna slična konstrukcija i sa tog balkona može da se vidi jedan od bočnih brodova crkve.

Katedrala od soli, pogled na levi bočni brod

Pravac obilaženja zatim vodi prema priprati, a za to je potrebno da se spusti niz stepenice. Taj deo sa stepenicama napravljen je u vidu gotovo lavirinta: prvo se jedno šire stepenište spušta pod uglom, a onda se sa platforme do koje se dođe može proći stepenicama između visokih zidova i tih „prolaza“ ima nekoliko.

Katedrala od soli, spuštanje prema priprati

Na prethodnoj slici se može videti skulptura još jednog anđela koja je postavljena iznad tog dela sa uzanim stepenicama i zidovima. U ovom slučaju se radi o arhanđelu Mihajlu koji drži svitak na kojem piše: „Vi ste so zemlji...“. Osim biblijske simbolike koju ove reči nose, mesto – u rudniku soli – je više nego prikladno.

Što se tiče priprate, to je pre svega naziv za graditeljski elemenat koji se koristi u hrišćanskim crkvama. Jednostavno rečeno, to je prostorija, poput zatvorenog trema, iz koje se ulazi u naos, tj, u brodove crkve. U slučaju Katedrale od soli, priprata bi u tom smislu bila jedan široki tunel u koji se dolazi kada se spusti niz one stepenice koje sam prethodno pominjala.

Katedrala od soli, priprata

Iz ovog tunela se bočnim prolazima ulazi u brodove katedrale, a zidovi su takođe ukrašeni slikama svetitelja, najčešće Bogorodice, ili figurama koje su postavljene u niše.

Katedrala od soli, priprata, detalj

Kako ću kasnije shvatiti, ovaj tunel jednim svojim krajem vodi ka komercijalnom delu katedrale i izlazu, i to je ono što može da se vidi na jednoj od prethodnih slika. Na drugom kraju tunela, koji je odmah kod pomenutih stepenica, nalazi kapela Bogorodica od Gvase (Capilla Virgen de Guasá).

Katedrala od soli, kapela Bogorodica od Gvase

Zbog veoma dobre osvetljenosti ovog prostora, mogla sam na jednom zidu sasvim lepo da vidim naslage kamene soli koja se ovde vadila. Treba reći da se so zapravo dobija iz minerala halita koji je nastao od natrijum hlorida (NaCl) i koji se obično zove kamena so.

Katedrala od soli, detalj

Sada sam ušla u prvi brod na koji se nailazi, a to je Brod rođenja (Nave del Nacimiento) koji je posvećen rođenju Isusovom. U pitanju je ogromna sala koja je visoka 17 m, široka 10 m, a dugačka 80 m. Tu može da stane oko 700 ljudi.

Katedrala od soli, Brod rođenja

Dva najznačajnija elementa ovog broda mogu da se vide ili barem nazru na prethodnoj fotografiji. Jedno je scena rođenja (osvetljeni prostor levo na slici) koja obuhvata skulpture napravljene od peščara.

Katedrala od soli, Brod rođenja, detalj

Drugi važan elemenat je „vodopad“ napravljen od soli u dnu broda koji je svetlima obojen u plavo da bi se time još više simbolizovala reka Jordan u kojoj je Isus kršten.

Katedrala od soli, Brod rođenja, detalj

Uzgred budi rečeno, reka Jordan je sve samo ne plava, ali ovde je ipak u pitanju samo simbolika (videti: https://www.svudapodji.com/jordan-3/ i https://www.svudapodji.com/jordan-4/).

Iz ovog broda može da se pređe u središnji bilo tako što se posetilac vrati do priprate/tunela ili kroz neki od prolaza koji postoje u zidu, pošto su brodovi na više mesta spojeni tim prolazima.

Dakle, središnji brod se naziva Brod života (Nave de la Vida). Nisam uspela da pronađem podatke o veličini, ali je to svakako najveći od tri broda i tu može da stane između 800 i 900 ljudi.

Katedrala od soli, Brod života

Katedrala od soli, Brod života

U dnu broda, tačnije u okviru oltarskog prostora, nalazi se 16 m visok krst napravljen od kamene soli. Kao i čitav prostor, tako se i krst stalno osvetljava različitim bojama.

Katedrala od soli, Brod života

Pre nego što se dođe do klupa, na podu se može videti reljef urađen kao omaž Mikelanđelu i njegovom čuvenom delu iz Sikstinske kapele u Vatikanu – Stvaranje Adama.

Katedrala od soli, Brod života, detalj

Reljef je urađen od kararskog mermera, ali tako da postoje izvesne razlike u odnosu na slikani original – Božja ruka je tri puta veća od Adamove, postoje simboli četiri elementa (vatra, voda, vazduh i zemlja), itd.

Katedrala od soli, Brod života, detalj

Ja sam se sada vratila do ulaza da bih video-kamerom snimila kako izgleda kada se iz priprate/tunela ulazi u središnji brod.

Dakle, samo što sam krenula da pričam o masivnim stubovima koji se mogu videti u naosu, svetla su se ugasila, što je i bilo najavljeno, pa je krenula video-projekcija na zadnjem zidu gde je krst i oltar. Evo skraćenog snimka:

Posle ovoga sam još malo prošetala po središnjem brodu, otišavši do oltarskog prostora.

Katedrala od soli, Brod života, detalj

A što se tiče stubova, evo da završim priču koju sam započela u prvom video snimku. Dakle, četiri masivna stuba, dva u prednjem delu (bliže priprati/tunelu) i dva u zadnjem delu (bliže oltaru) simbolizuju četvoricu Jevanđelista. Oni su izvajani in situ od stene koja čini zidove između brodova i tako prenose ideju da su Jevanđelisti uvek tu bili, ali i da tu ostaju. Malo se bolje mogu videti na sledećoj fotografiji koju sam snimila iz pravca oltara prema ulazu u brod.

Katedrala od soli, Brod života, detalj

Ako se prethodna slika malo bolje zagleda, može da se uoči skulptura arhanđela Gavrila koju sam već pominjala, a koja se nalazi u okviru pevnice.

Katedrala od soli, Brod života, detalj

Sledeći korak u okviru mog obilaska bio je da odem i do trećeg broda, a to je Brod usksnuća (Nave de la Resurrección) koji je visok 17 m, širok 10 m, a dužina mu je 60 m.

Katedrala od soli, Brod uskrsnuća

Ovde se sa desne strane nalazi skulptura Pijete, što je tradicionalni naziv za kompoziciju koja prikazuje Bogorodicu kako prigrljuje mrtvog Hrista skinutog sa krsta. Ono što ovu verziju kompozicije Pijeta koja se nalazi u Katedrali od soli čini specifičnom jeste da su prikazana tri lika: Hristos u sredini, Marija Magdalena levo i Josif iz Arimateje desno. Naime, sva četiri Jevanđelja navode da je Hristovo telo sa krsta skinuo i pokopao upravo Josif iz Arimateje. Što se ženskih likova tiče, tu postoje razlike među Jevanđeljima, ali dva pominju još i Mariju Magdalenu.

Katedrala od soli, Brod uskrsnuća, detalj

Ovde sam završila obilazak Katedrale od soli i njena tri broda, ali je na istom nivou i u neposrednoj blizini bilo još zanimljivosti. Naime, odmah posle formalne katedrale kreće čist komercijalni deo.

Katedrala od soli, komercijalni deo, detalj

Katedrala od soli, komercijalni deo, detalj

Katedrala od soli, komercijalni deo, detalj

Katedrala od soli, komercijalni deo, detalj

Moram da priznam da mi je ovo delovalo veoma vulgarno. Možda ja ne mogu da shvatim sentimente vernika i njihovu potrebu za kupovinom, ali meni se ovaj nivo komercijale ni najmanje ne dopada.

A šta reći za sledeći deo koji takođe može da se poseti, uz određenu doplatu: stotinak metara od katedrale, oltara, najvećeg podzemnog krsta na svetu, slika i figura svetaca i arhanđela, Pijete, nalazi se „Tutankamonov muzej“???!!!

Ulaz u „Tutankamonov muzej“

Ipak, negde u sred ove zbrke od komercijale i potpuno besmislenog unošenja priče o istorijski nebitnom egipatskom faraonu čija je jedina „vrednost“ ta da je njegova grobnica pronađena neopljačkana, pa samim tim i prepuna zlatnih predmeta (!!!), pronašla sam još jedno (za mene) delimično zanimljivo mesto. U pitanju je deo koji se zove Vodeno ogledalo (Espejo de Agua). Naime, tu se nalazi „bazen“ u steni koji je ispunjen vodom, jer to ilustruje način na koji se so danas vadi iz rudnika, a to je putem rastvaranja u vodi, ispumpavanjem, itd. Pošto ovde nema nikakvih dešavanja u samoj vodi, a nema ni strujanja vazduha, tj, vetra, površina vode je savršeno mirna i to stvara efekat ogledala u kojem se odražavaju drvene platforme sa strane i kameni plafon.

Katedrala od soli, Vodeno ogledalo

Sada sam već bila spremna da napustim ovaj bivši rudnik i Katedralu od soli, ali za to je bilo potrebno da malo sačekam u redu, jer sam se na površinu vratila „vozom“, a on ima ograničen broj sedišta.

Katedrala od soli, prevoz ka površini

Izašavši na površinu i svetlost dana, shvatila sam da se osećam bolje nego što sam se osećala kada sam ovde došla, tako da sam se peške spustila do centra Zipakire. To je bila sasvim dobra ideja, jer sam povremeno mogla da uživam u veoma lepom pogledu – pre svega je do izražaja dolazila prava katedrala u gradu koja se nalazi na glavnom trgu.

Zipakira

Zipakira

Zipakira

Hodajući lagano otišla sam do drugog važnog trga, a to je Plasa de la Independensija (Plaza de la Independencia).

Plasa de la Independensija

Tu ima više restorana i kafea, a ja sam sada htela da negde ručam. Dok sam tražila gde ću da sednem, povremeno sam takođe i fotografisala kada bi mi se učinilo da su neki detalji posebno lepi.

Zipakira

Zipakira

Na kraju sam se odlučila za jedan restoran gde sam naručila jela koja su bila deo dnevnog menija – čorba od piletine i pileće meso sa raznim dodacima.

Ručak u Zipakiri

Ručak u Zipakiri

Posle ove pauze sam krenula ka stanici gde sam htela da uhvatim autobus za Bogotu. Doduše, nisam išla direktno do stanice, već sam malo šetalo okolo-naokolo, ali vredelo je. Ponovo sam s vremena na vreme nailazila na lepe i zanimljive prizore.

Zipakira

U jednom trenutku sam došla i do dela grada gde ima više poslastičarnica, ali sam u stvari bila sasvim sita od ručka, tako da, nažalost, ništa ovde nisam mogla da naručim i pojedem.

Zipakira, detalj

Zipakira, detalj

Dok sam stigla do autobuske stanice, ponovo je počeo da me hvata umor, ali to je bilo rešeno time što sam se lepo smestila, pa sam onda mogla da se opustim i odmaram.

Zipakira, detalj

Zbog gužve na putu stigla sam do stanice Portal del Norte (Portal del Norte) sa izvesnim zakašnjenjem, ali pošto nisam nikuda žurila to mi i nije bilo mnogo bitno. Jedino mi je važno bilo da stignem za videla, što se i desilo. Ipak, ponovo se pojavio jedan manji problem – trebalo je da kupim kartu za gradski autobus iz sistema TransMilenio, a još uvek mi nije bilo jasno kako se to radi.

Kada sam ranije putovala po Latinskoj Americi, i po zemljama severno od Kolumbije i po zemljama južno od Kolumbije, redovno sam koristila mogućnost da idem na lokalno organizovane izlete. Štaviše, uvek sam to isticala kao veliku prednost ovih odredišta. Često sam iz vodiča mogla još pre samog putovanja da saznam šta se lokalno organizuje i nudi, pa onda čim dođem u to mesto krenem po lokalnim agencijama i tu se prijavim maltene u prvu agenciju u koju uđem, jer su cene najčešće praktično iste. Osim što se plati izlet, da se i naziv hotela, a onda vas tu u zakazano vreme pokupe kao deo manje grupe nezavisnih putnika koji su se takođe prijavili za taj izlet. I to funkcioniše savršeno.

Ja sam u Kolumbiju došla sa idejom da ću na isti način da iz većih gradova idem na lokalno organizovane izlete, jer je to mnogo jednostavnije.

Međutim, još pre polaska iz Beograda sam na internetu videla šta se nudi i tu sam bila iznenađena nesrazmerno visokim cenama ovih izleta. Pomislila sam da je možda u pitanju to da se preko interneta unapred traži izlet i rezervacija, pa sam sve to ostavila za samu Bogotu.

Tokom prvog dana boravka u glavnom gradu Kolumbije krenula sam u prilično ambicioznu šetnju po starom delu grada, La Kandelariji, a između ostalog sam imala nameru i da pronađem neku lokalnu turističku agenciju. Recepcioneri iz mog hotela su mi preporučili jednu agenciju u samom centru, a kako se ispostavilo i nije bilo drugih u tom delu grada, tako da sam tokom svoje šetnje otišla i do te agencije sa namerom da uplatim dva izleta za naredne dane.

Ispostavilo se da su informacije sa interneta bile realne i da su odražavale cene koje se mogu naći i lokalno. Postoji par stvari kod mene, a u vezi sa putovanjima. Nikada ne dovodim u pitanje lokalne cene, pogotovo kada postoje dve vrste cenovnika (za strance i za lokalno stanovništvo), jer smatram da je na kraju krajeva odluka moja – ili mogu da nešto platim, ili ne mogu, a svakako imam želju, jer se inače ne bih ni raspitivala za datu stvar. Osim toga, vremenom sam postala i spremnija da više platim za neke usluge, ako će one da mi „završe stvar“.

Međutim, ove cene za dnevne izlete iz Bogote (a, uzgred, nije postojala razlika za strance i lokalne stanovnike) su zaista, po mom mišljenju, bile previsoke. S druge strane, žena koja je radila u agenciji mi je rekla i da nema izleta narednih dana jer se niko nije prijavio. To me uopšte ne čudi.

Sve u svemu, shvatila sam da ću morati sama da organizujem svoje izlete, a možda i da prilagodim plan putovanja. Pa dobro. Kad se mora – nije teško.

Doduše, posle onog suvog kašlja koji je počeo da me budi pred zoru, probudila sam se sa jasnim osećajem da me hvata nekakva prehlada. Sasvim mi je bilo jasno da je to sve posledica stresova od prethodnih par dana, ali to saznanje mi nije ni najmanje pomoglo. Ja nosim na putovanja svoju malu „apoteku“, ali pošto mi ranac nije stigao, to je značilo i da su mi svi lekovi koje sam pripremila bili negde daleko (konkretno u Njujorku). Takođe mi je bilo jasno i da ću morati uskoro da svratim u neku lokalnu apoteku da bih pomogla svom telu da se izbori sa problemima.

Dakle, za drugi dan boravka u Kolumbiji odlučila sam da odem na izlet u gradić Zipakira koji se nalazi oko 40-ak km severno od Bogote. Evo i mape koja pokazuje koja sam sve mesta posetila tokom ovog svog boravka u Kolumbiji.

Mada od Bogote do Zipakire saobraća neki turistički voz za koji se priča da je zanimljiv, on vozi prilično sporo (3 sata u jednom smeru), suviše kratko se zadržava u Zipakiri da bi se tamo išta videlo, a onda se još duže vraća u Bogotu. Drugim rečima, ovo je otpadalo, barem što se mene tiče.

Drugi način da se dođe do Zipakire jeste da se ide međugradskim autobusom koji kreće sa stanice Portal del Norte, a do tamo je najbolje da se ide gradskim autobusom koji pripada sistemu TransMilenio.

Već sam pominjala da Bogota ima oko 8 miliona stanovnika. Svi ti ljudi moraju i da se prevoze po velikom gradu, a u odsustvu brzih vidova gradskog saobraćaja poput metroa, osmišljen je sistem autobusa koji koriste posebno određene delove ulica kojima ne ide drugi saobraćaj, tako da ti autobusi znatno brže voze s kraja na kraj grada. Taj sistem se zove TransMilenio i za njega se koriste i posebna autobuska stajališta. Da bi se ušlo na stajalište, potrebno je da posetilac, poput mene, ima plastičnu karticu za gradski saobraćaj koju po potrebi dopunjuje.

Meni ovo nije baš sve bilo sasvim jasno kada sam se ujutru iz hotela uputila ka najbližem stajalištu iz sistema TransMilenio, pošto kada se na internetu traže informacije na ovu temu, svi krenu da opisuju sistem nadugačko i naširoko, bez davanja praktičnih i konkretnih saveta. Ja sam tako zamišljala da mogu da odem na stajalište i tamo kupim kartu za jednu vožnju. Nisam bila u pravu.

Stigla sam na stajalište i pošto mora da se prođe između čitača kartica gde postoje horizontalne šipke koje se vrte i propuštaju putnike jednog po jednog (našla sam negde da se to kod nas zove „obrtni krst“ ili „turniketa“, ali nisam sigurna), a nisam videla šalter gde mogu da kupim pojedinačnu kartu, pitala sam čuvara kako da prođem, tj, gde da kupim kartu. On me je pitao kuda idem i kada sam mu rekla, pokazao mi je da treba da preskočim obrtni krst i da samo prođem. Na trenutak sam bila zbunjena, ali on je ipak bio tu čuvar, pa sam ga poslušala.

Uskoro je stigao autobus za koji se ispostavilo da vozi direktno do stanice Portal del Norte i ja sam se smestila. Čak sam imala i sedište, pa sam se tako vozila skoro sat vremena, jer bez obzira na odvojeni deo ulice kojim ovi autobusi saobraćaju, udaljenost je bila oko 20 km, a usput postoje i raskrsnice sa semaforima koje svi moraju da poštuju, pa i „brzi“ autobusi.

U gradskom autobusu u Bogoti

Uzgred, kasnije sam shvatila da u Bogoti ne mogu da se kupuju pojedinačne karte za gradski saobraćaj. Obavezno mora da se kupi plastična kartica i onda se na nju po potrebi uplaćuje novac. Svaki put kada se ulazi na stajalište autobusa TransMilenio kartica se očita, a dati iznos se skine sa salda na kartici. Isti sistem se koristi i kada se ulazi u „obične“ autobuse – mora da se očita kartica, ali se to tada radi unutar autobusa.

Kada sam stigla na stanicu Portal del Norte, izašla sam sa stajališta i tačno tu su čekali i međugradski autobusi, a jedan od njih je bio i za Zipakiru. Krenula sam već za 5 minuta.

Dokono sedenje u autobusu mi je prijalo, jer se nisam baš dobro osećala, ali kada sam stigla na autobusku stanicu u Zipakiri onda sam već morala da krenem peške. Sam centar grada uopšte nije bio daleko.

Usput sam prošla pored nekog mesta gde je jedna žena na trotoaru prodavala sveže ispržene empanade, pa sam dobila želju da probam jednu. Bila je odlična.

Empanada u Zipakiri

Ova empanada me je podsetila na nešto.

Davnih dana sam radila u jednoj organizaciji gde mi je šef bio Španac. Pošto je njegova žena imala svoju karijeru na jednom univerzitetu u Španiji, to je značilo da je Hoze Luis veći deo godine bio sam u Beogradu. Tim povodom je sa sobom doneo i neki kuvar sa latino-američkim specijalitetima „za samce“ koji sam ja nekom prilikom iskopirala, mada je objektivno Hoze Luis u najmanje 90% slučajeva ručao „smuđa sa blitvom“. Kako to znam? Jednostavno – žena koja mu je održavala stan i kuvala je svakog dana zvala i pitala šta on želi da ruča tog dana i odgovor je gotovo uvek bio – „smuđ sa blitvom“. Ali, po povratku iz Kolumbije sam odlučila da makar ja, posle par decenija, iskoristim taj kuvar i evo jednog recepta za empanade iz Kolumbije.

EMPANADE NA KOLUMBIJSKI NAČIN

Testo:

• 240 g mekog brašna
• 1/2 kašičice soli
• 1/4 kašičice turmerika ili kurkume u prahu
• 115 g putera
• 1/2 kašičice soka od limuna
• 120 ml vode

Pomešati suve sastojke. Zatim prstima umešati puter koji je iseckan na sitne komade i kada se dobije tekstura poput peska, dodati mešavinu limunovog soka i vode, pa sve spojiti u mekano testo, ali ne sme da se previše mesi; samo da se spoji.

Staviti testo u posudu i pokriti je, pa odložiti u frižider na oko pola sata. Zatim tanko razvući testo oklagijom i modlom seći krugove. Na sredinu kruga staviti malo punjenja, preklopiti testo i dobro stisnuti ivice pritiskajući ih viljuškom.

Punjenje:

• 220 g mlevene svinjetine
• 1 crni luk, sitno naseckan
• so, biber, kumin (po ukusu)
• 2 kašike kapera
• 1 tvrdo kuvano jaje, naseckano
• 110 g kuvanog crvenog pasulja

Izdinstati crni luk, pa dodati meso i začine, pa još malo pržiti dok svinjetina ne bude gotova. Kada se to prohladi, spojiti sa ostatkom sastojaka i time puniti testo za empanade.

Na kraju sve pržiti u dubokom ulju. Ove empanade mogu i da se peku u rerni, s tim da se prvo premažu umućenim jajetom, a onda peku u zagrejanoj rerni na 180 stepeni C oko 20 minuta.

Kolumbijske empanade na moj način

A što se tiče Zipakire, mada sam gradić sam po sebi nije glavni razlog zašto posetioci ovde dolaze, moram da priznam da sam se oduševila kada sam stigla do jednog od dva glavna trga, a to je bio Glavni park ili Parke prinsipal (Parque Principal). Zapravo, neke kuće u blizini prostranog trga ili već na njemu bile su izuzetno ljupke.

Zipakira, detalj

Zipakira, detalj

Sa ugla gde sam došla do trga sam ga takođe i snimila, ali sam šetnju po njemu ostavila za malo kasnije.

Zipakira, Parke prinsipal (Parque Principal)

Za sada sam se između one dve lepe kuće uputila ka drugom prostranom trgu, a to je Trg nezavisnosti ili Plasa de la Independensija (Plaza de la Independencia).

Zipakira, detalj

Zipakira, Trg nezavisnosti

Ovaj drugi trg je malo drugačije koncipiran u odnosu na glavni trg, ali je svakako lep. Ja sam tu potražila mesto gde sam mogla da popijem kafu, a ujedno sam zagledala i gde bih kasnije možda mogla da ručam.

Zipakira, Trg nezavisnosti, detalj

Ono što sam takođe ovde videla je bilo i par američkih crnih lešinara (Coragyps atratus). Bilo je sasvim očigledno da u Kolumbiji ovih ptica ima u značajnom broju.

Američki crni lešinari

Posle prijatne pauze za kafu, vratila sam se do glavnog trga i sada ga malo bolje zagledala. Ni trg, kao ni sam grad Zipakira nisu poznati po nekim značajnim građevinama, ali sam ja svakako uživala u šetnji po centru. Na primer, tu je izuzetno lepa zgrada Gradske većnice, kao i crkva, koja je zapravo prava, zvanična katedrala (biće uskoro jasno zašto ovo naglašavam), koja je građena preko 100 godina. Nažalost, crkva je bila zatvorena.

Zipakira, Gradska većnica i kolonijalna zgrada

Zipakira, Katedrala

Na trgu ima još lepih objekata, ali pošto nisam baš bila u formi, samo sam ih površno slikala i nisam se dalje bavila njima.

Zipakira, Parke prinsipal, detalj

Zipakira, Parke prinsipal, detalj

Isto je važilo i za sam trg – samo sam ga snimila mobilnim telefonom i foto-aparatom, ali više nisam bila raspoložena ni za šetnju ni za dalje obilaženje.

Zipakira, Parke prinsipal

Zipakira, Parke prinsipal

Na trgu sam našla i jednu apoteku, pa sam tu kupila neki lek opšte vrste protiv prehlade i sličnih problema. Naime, kašalj mi se nije smirivao, a i osećala sam se dosta teško. Dobra je stvar bila makar da nemam povišenu temperaturu.

Sada sam već bila, ako ne fizički, onda barem po svojim planovima, spremna i da odem da pogledam glavni razlog zašto većina posetilaca dolazi u Zipakiru. U pitanju je katedrala, ali ne bilo kakva. U pitanju je katedrala od soli. Da pojasnim.

Nekada jako, jako, jako davno (pre oko 250 miliona godina), teren koji sada predstavlja okolinu Zipakire nalazio se na morskom dnu. Kada su Andi počeli da se uzdižu, tada je i to morsko dno, zajedno sa slanom vodom koja je činila novonastalo jezero, počelo da se podiže. Vremenom se jezero isušilo, a ležišta soli su se popela na visinu od preko 2700 m iznad nivoa mora. Par drugih primera za ovakva geološka dešavanja mogu da se vide u mojim pričama sa putovanja po Boliviji: https://www.svudapodji.com/santa-kruz-sukre-i-potosi-gradovi-na-tri-sprata-2-deo-peru-i-bolivija-leto-2005-godine/ i https://www.svudapodji.com/slaniste-ujuni-peru-i-bolivija-leto-2005-godine-2-deo/.

Kada su španski konkvistadori došli u ove krajeve, pripadnici naroda Muiskas su u neposrednoj blizini Zipakire već uveliko vadili so sa obližnjih brda, po principu otvorenog kopa. Ova metoda se koristila i nakon što su se Španci ovde odomaćili, a tek početkom XIX veka su počeli da se prave podzemni rudnici da bi se na taj način iskopala veća količina soli. Vremenom je i ta metoda prevaziđena i sada se primenjuju savremene tehnologije za ekstrakciju, ali je zanimljivo da i dan danas oko polovine soli koja se koristi u Kolumbiji dolazi upravo iz rudnika u ovom kraju.

U rudniku koji se nalazi na brdu zapadno od centra Zipakire, rudari su 1932. godine napravili manje svetilište da bi mogli da se tu pomole pre početka rada. To je vremenom, tačnije 1950. godine, razvijeno u veću crkvu koja je inaugurisana 1954. godine i tako je funkcionisala do 1992. kada je zatvorena zbog brige da može da se uruši, pošto je rudnik i dalje bio aktivan. Odmah je krenula i „izgradnja“ nove crkve i ona je inaugurisana 1995. godine.

To je, dakle, jedina podzemna katedrala na svetu i to je glavni razlog zašto veliki broj posetilaca, i stranih i domaćih, dolaze u Zipakiru.

Ulaz u bivši rudnik je na tom brdu iznad Zipakire, ali je meni bilo jasno da ja u svom fizičkom stanju neću moći da se popnem do njega. Zato sam uhvatila taksi i tako se brzo prevezla do ulaza i mesta gde se kupuju ulaznice. Uzgred, pošto razne priče kolaju po belom svetu u vezi sa bezbednošću u Kolumbiji, pitala sam jednog ljubaznog gospodina da li je bezbedno da zaustavim taksi na ulici, a on je rekao da jeste, pa mi je čak pomenuo i cenu koja je realna. Sva moja iskustva u dotadašnjoj komunikaciji sa Kolumbijcima su nedvosmisleno pokazivala da su to izuzetno fini, ljubazni i predusretljivi ljudi koji žele da pomognu.

Dakle, taksijem sam se prevezla uzbrdo i odatle prvo pogledala okolinu.

Zipakira, detalj

Zatim sam malo sačekala u redu i kupila ulaznicu. Uz to sam dobila i audio-vodič, što mi je mnogo više odgovaralo nego da idem u obilazak sa grupom i vodičem, što je u stvari uobičajena praksa u okviru obilaska Katedrale od soli.

Ulaz u bivši rudnik u kojem je Katedrala od soli

Naime, u bivši rudnik se ulazi po grupama – zaposleni puštaju izvestan broj posetilaca, a ostali moraju da čekaju svoj red. Međutim, kada uđete, niko vas neće juriti da morate da šetate naokolo baš kao deo te grupe.

Tako sam i ja ušla, a onda počela da koristim svoj audio-vodič.

Prvo se prolazi kroz dugačak hodnik koji se naizmenično osvetljava na različite načine, a neki su prilično psihodelični. Barem se meni to tako činilo.

Pristupni hodnik u rudniku u kojem je Katedrala od soli

Pristupni hodnik u rudniku u kojem je Katedrala od soli