Posle prilično lepo prespavane noći, ujutru sam se lagano spremila i sa velikim rancem na leđima spustila iz stana koji sam iznajmila u gradiću Ostuni do prostranog parkinga za turističke autobuse gde se nalazi i stajalište gradskog autobusa koji vozi do železničke stanice udaljene oko 4 km.

Ranac mi uopšte nije bio težak, pogotovo pošto znam da ga dobro namestim i sasvim sam se dobro osećala i kretala sa lakoćom. U jednom trenutku sam se uputila ka obližnjem baru da kupim kartu za autobus, pa dok sam vadila novčanik iz torbice oko pasa, ispalo mi je nešto, a ja sam se instinktivno odmah sagla da bih to uzela. U tom trenutku sam osetila prilično neprijatan bol u leđima i bilo mi je jasno da sam sebi napravila problem. Ranac mi i dalje nije bio težak da ga nosim, ali je bol bio prisutan.

Šta da se radi? Ništa, osim da nastavim dalje po planu, ali uz veoma pažljive i lagane pokrete.

Došao je gradski autobus, ja sam prvo ušla, a nešto dalje sišla iz njega, sačekala voz i tako se prebacila do grada Lečea na jugu Italije.

Evo ponovo i mape koja prikazuje koja sam sve mesta posetila tokom ovog svog putovanja po pokrajini Apulija na jugu Italije u septembru 2024. godine. Uzgred, južni deo Apulije se lako pronalazi na karti – to je štikla čuvene italijanske čizme.

Po dolasku u Leče nisam imala baš neki izbor već sam veliki ranac dobro namestila na leđa pa sam peške krenula ka sobi koju sam rezervisala u ovom gradu. Ta soba je bila u jednom pansionu u istorijskom centru i u svakom slučaju nisam mogla nikakvim prevozom da se prebacim direktno do onde. Naime, saobraćaj u starom delu grada je prilično ograničen i postoji raspored kada motorna vozila mogu da tu prolaze, a ja se svakako nisam uklapala u taj raspored.

Mada sam sve vreme osećala bol u leđima, on nije bio previše jak, tako da sam čak povremeno zastajala i mobilnim-telefonom pravila neke slike. Naime, Leče, pogotovo taj njegov istorijski centar, je izuzetno lep i često ga nazivaju „Firencom juga“ ili „Baroknom Firencom“, a sve zbog velikog broja građevina koje su podignute u ovom stilu. Osim toga, vreme je bilo lepo i to je sve isticalo bogatstvo različitih detalja.

Leče, detalj

Leče, detalj

Pošto me je putanja ka sobi provela veoma blizu trga gde je katedrala (Piazza del Duomo) odlučila sam da odmah tu svratim i napravim par fotografija sa sve velikim rancem na leđima i manjim rancem ispred sebe.

Leče, detalj

Leče, detalj

Nastavila sam još par stotina metara dalje, prošla pored jednog manjeg trga sa par palata, a onda sam došla i do te iznajmljene sobe.

Leče, detalj

Prijalo mi je da skinem i veliki i mali ranac sa sebe, a pošto je bilo rano popodne, odlučila sam da prvo odem na ručak. Smatrala sam da će sve biti lakše kada prijatno napunim želudac. Na svu sreću, u blizini iznajmljene sobe je bio jedan prilično dobar restoran i moram da priznam da mi je hrana dosta prijala. Vino takođe.

Za predjelo sam uzela knedlice od sira kačokavalo i nduđe (vrsta ljute svinjske kobasice) na musu od rikote, dok sam za glavno jelo uzela „krempitu“ od hobotnice i ljubičastog krompira sa kapljicama bosiljka.

Deo ručka u Lečeu

Deo ručka u Lečeu

Fascinantno mi je kako kuvarima (ili ko god da smišlja ove recepte) padnu na pamet ovakve kombinacije, ali moram da priznam da je bilo ukusno. Možda na prvi pogled može da deluje i kao nedovoljno, ali sam na kraju bila sasvim prijatno sita.

Mada sam i dalje osećala bol u leđima, on se nije povećao dok sam sedela u restoranu, pa sam tako krenula u laganu šetnju po centru Lečea. Cilj mi je bio da dođem do jedne od najvažnijih crkava u gradu, a usput sam prošla i pored nekih drugih zanimljivih mesta, poput dubokog luka iz XVII veka koji se zove Arko di Prato.

Leče, detalj

S druge strane, meni se činilo da čak i delovi istorijskog centra Lečea koji nemaju nikakve posebne nazive zaslužuju pažnju.

Leče, detalj

Leče, detalj

Tako sam uskoro stigla i do željenog odredišta, a to je bila bazilika Svetog Krsta ili Santa Kroče čija je izgradnja završena 1695. godine.

Bazilika Santa Kroče

Crkvu karakteriše izuzetno bogato dekorisano pročelje, pa mi je tu bilo zanimljivo da snimim različite delove i detalje.

Bazilika Santa Kroče, detalj

Bazilika Santa Kroče, detalj

Bazilika Santa Kroče, detalj

Bazilika Santa Kroče, detalj

Bazilika Santa Kroče, detalj

Nisam ulazila u crkvu, već sam krenula sada da tražim neku radnju u kojoj bih mogla da kupim jaknu za kišu. Naime, za naredne dane je prognoza najavljivala povremenu kišu, a ja iz meni nepoznatog razloga nisam ponela ni kišobran, niti jaknu. Smatrala sam da bi mi najbolje bilo da imam jaknu-kabanicu, ali pošto nisam ubrzo našla ono što sam tražila, a leđa, pa i desna noga su počinjali sve više da me muče (očigledno sam onim naglim pokretom u Ostuniju uradila nešto svom nervu išijadikusu), rešila sam da se lagano vratim u sobu. Doduše, išla sam malo naokolo da bih ipak još nešto videla ovog dana, a to je bila Napuljska kapija (Porta Napoli), jedna od tri trijumfalne kapije u gradu, a ujedno i najbliža mojoj sobi.

Leče, detalj

Kapija je 1548. godine podignuta u slavu Karla V i ona stoji na ulazu u istorijski centar Lečea.

Leče, detalj

U njenoj neposrednoj blizini se nalazi i crkva Santa Marija dela Porta. Nekada je ovo bila mala crkva van gradskih zidina, ali je ona ovde preseljena (podignuta) polovinom XVI veka. Nešto kasnije je i proširena, a svoj sadašnji oblik koji obuhvata i osmostranu osnovu je dobila polovinom XIX veka.

Leče, detalj

Ovde sam definitivno morala da prekinem sa obilaskom jer sam imala velikih problema sa hodanjem i morala sam da odem u sobu da malo legnem i odmorim nogu, leđa, nerve i sve što je trebalo da se odmori.

Takvo moje stanje me je ubacilo u gotovo momentalnu depresiju. Ali, nije bilo ničeg što sam u tom trenutku mogla da uradim, osim da popijem neki lek koji sam imala u svojoj maloj priručnoj apoteci koju uvek nosim sa sobom kada putujem.

Međutim, ubrzo sam shvatila da neću imati dovoljno vode do narednog jutra, pa sam u nekom trenutku ipak morala da izađem napolje i odem do najbliže prodavnice za koju sam znala da postoji u tom kraju. Jedva sam hodala. Ali, natovarena sa dve velike boce vode, ipak sam sela u jedan kafić nadomak moje sobe da bih popila kafu i na taj način stvorila makar nagoveštaj nekakve normalnosti.

Nisam se tu dugo zadržala i uskoro sam ponovo bila u sobi i horizontali. Pre spavanja sam popila još jedan lek sa nadom da će stvari biti bolje narednog dana.

Tako je zaista i bilo. Naravno, nisam čudesno ozdravila i počela da trčim, ali mi se više nije pojavio onaj bol i ona nemogućnost ili nesposobnost da hodam, a koje sam iskusila prethodno popodne.

S druge strane, apsolutno nikuda nisam žurila i sve sam radila veoma lagano. Ipak, ostala mi je ona kupovina jakne. Istražujući mapu Lečea i različite mogućnosti, shvatila sam da mi je najjednostavnije, pa čak i najbliže u smislu mog pešačenja, ako odem do stanice gradskog autobusa i njime se prebacim u predgrađe gde postoji nekakav veliki šoping-mol. Smatrala sam da ću tamo gotovo na jednom mestu imati veliki izbor, a to mi je bilo važno ne samo zbog modela, već i zbog veličine – ja sam dosta visoka, pa su mi i ruke znatno duže od proseka na jugu Italije. Ako već kupujem jaknu, ima smisla jedino ako kupim neku koja mi zaista odgovara.

Sve ovo pišem i zato da se shvati da putovanja nisu uvek ružičasta, laka i zabavna. Uvek postoji mogućnost i da nam se dese neprijatne, a svakako neplanirane stvari. U zavisnosti od problema, bitno je i da vidimo šta je to što mi realno možemo da uradimo, pa da se onda ponašamo u skladu sa tim.

Dakle, kada sam napustila sobu, a sve vreme se krećući veoma pažljivo, prvo sam ponovo prošla pored crkve Santa Marija dela Porta, gde sam i svratila, i Napuljske kapije, pa sam tu izašla iz okvira istorijskog centra. To je bilo idealno jer je u blizini bilo i to stajalište gradskog autobusa koji mi je bio potreban.

Leče, detalj

Leče, detalj

Čak sam i iz toga autobusa mogla malo da razgledam neke delove Lečea, pa sam tako na jednom kružnom toku uočila skulpturu „Klijanje“ koja je visoka 9 metara.

Leče, detalj

Sve u svemu, nešto kasnije, vratila sam se u centar grada sa novom jaknom i tako sam mogla spremno da dočekam kišu. Za početak sam ponovo prošla pored Napuljske kapije i snimila je iz boljeg ugla nego prethodnog dana.

Leče, detalj

Pošto kiša još nije imala nameru da počne da pada, odnela sam svoju novu jaknu u sobu, a onda veoma lagano i pažljivo, prateći svaku promenu u svom telu, krenula u šetnju po centru grada.

Leče, detalj

Leče, detalj

Utisak o Lečeu mi je bio izuzetno pozitivan i zaista mi je bilo žao da nisam mogla da budem opuštenija. Ipak, imajući u vidu moje stanje, na kraju sam bila sasvim zadovoljna i mislim da sam uspela da vidim veći deo znamenitih mesta u gradu.

Tako sam ponovo otišla i do trga gde je Katedrala, a koji se upravo tako i zove – Pjaca del Duomo.

Leče, detalj

Leče, detalj

Tu se može istinski uživati u lepim, baroknim objektima. Posebno se ističu zvonik, visok 70 m, kao i sama katedrala.

Leče, detalj

Leče, detalj

Tu su i Vladičanski dvor i Bogoslovija, s tim da vladičanski dvor ovom prilikom nisam snimila. Plan mi je bio da se ovde ponovo vratim popodne, jer je odatle kretao turistički vozić, a smislila sam da bi mi to bio lakši način da obiđem Leče i da ne preterujem sa forsiranjem svog tela.

Leče, detalj

Pošto istorijski centar Lečea u stvari i nije previše veliki, za sada sam krenula u laganu šetnju, pa sam tako prošla pored muzeja u okviru kojeg je i rimsko pozorište, tj, njegovi ostaci. Moja namera je bila da svoj obilazak svedem samo na spoljašnje delove, tako da ovde nisam ni ulazila, ali i usput su mogla da se vide i vizuelno privlačna, mada ne previše značajna mesta.

Leče, detalj

Tako sam došla i do jednog trga sa parkom, a oko njega su bili brojni restorani. Shvatila sam da je to dobar znak i da treba da sednem i jedem. Uostalom bilo je već popodne, pa je trebalo da vodim računa i o tome da ne ostanem bez ručka.

Ušla sam u jedan od restorana i ponovo sam na kraju bila zadovoljna svojim izborom. Za predjelo sam uzela brusketu sa začinjenom hobotnicom i pireom od boba, dok mi je glavno jelo bilo jedno od mojih omiljenih – špagete sa vongolama (vrsta školjke).

Deo ručka u Lečeu

Deo ručka u Lečeu

Sa mesta na kojem sam sedela i uživala u hrani (i vinu), mogla sam da vidim i jednu veoma lepu građevinu – crkvu Santa Kjara koja je prvobitno podignuta u prvoj polovini XV veka, ali je ponovo sagrađena 1687. godine.

Leče, detalj

Crkva je bila lepa i iz drugog ugla, odakle sam mogla da je snimim nakon što sam završila sa ručkom.

Leče, detalj

Nešto dalje se nalazi još jedna crkva, izuzetno lepog pročelja. Radi se o crkvi San Mateo iz 1667. godine.

Leče, detalj

U vezi sa ovom crkvom, tačnije sa stubovima na njenom pročelju, gde se vidi da je desni stub samo delimično ukrašen pri dnu, dok levi nije ni taknut, postoji jedna lokalna legenda. Ona kaže da je to zato što je ljubomorni đavo ubio vajara pre nego što je ovaj uspeo da završi svoje delo. Zanimljiva priča, u svakom slučaju, ali je mene ovde posebno obradovala školjka u središtu dekoracije jer znam da ona simbolizuje Sv. Jakova Apostola i njegov hodočasnički Put. Put Sv. Jakova je svakako jedno od mojih najupečatljivijih iskustava, ne samo sa putovanja, već i u životu. Koga zanima, može da čita o tom mom hodočašću, a sve počinje u 1. delu: https://www.svudapodji.com/spanija-1/).

Leče, detalj

Kao što sam već više puta istakla, osim nekih građevina koje su posebno značajne, zapravo se i mnoge druge ističu svojom lepotom ili lepotom svojih detalja, tako da neobavezna šetnja, čak i bez bilo kakvog podatka, i dalje može da bude veoma prijatno iskustvo.

Leče, detalj

Ja sam tako došla i do prostranog trga – Pjaca Sant’Oronco.

Leče, detalj

Gotovo u središtu trga se nalazi visok stub na čijem vrhu je statua Sv. Oroncija koji je zaštitnik grada Lečea. Jedan deo trga je u vreme moje posete bio ograđen, pa samim tim i nedostupan, jer su se izvodili neki radovi, ali je meni posebno bilo drago da sam kupila onu jaknu za kišu imajući u vidu tamne oblake koji su lagano krenuli da prekrivaju nebo.

Na severozapadnom kraju trga, nalazi se i Palata Karafa (Palazzo Carafa) koja je na mestu ranijeg manastira podignuta u XVIII veku kada je Leče doživeo svoju urbanističku obnovu.

Leče, detalj

Zgrada je izvesne izmene pretrpela i početkom XX veka, a danas služi kao sedište opštine Leče. Možda je još lepša i zanimljivija iz ulice Via Rubiki, gde se osim lepe fasade Palate Karafa, u okviru same ulice mogu videti i ostaci nekadašnje rimske ulice.

Leče, detalj

Naime, Leče je veoma star grad (prvo naselje u ovom delu današnje Italije je postojalo u VIII-VII veku p.n.e.) koji se sasvim lepo razvijao u doba Starog Rima, pogotovo u I i II veku nove ere. O tome svedoče već pomenuto Rimsko pozorište i Rimski amfiteatar o kojem ću tek da pišem. Ali, osim njih, u skorije vreme, prilikom radova na rekonstrukciji savremene ulice, otkriveno je i parče starorimske popločane ulice, pa je to sada postavljeno tako da svi mogu da ga vide.

Leče, detalj

Nedaleko odavde se nalazi i crkva Santa Kroče sa svojom divnom fasadom, pa sam ponovo otišla na tu stranu.

Leče, detalj

Razlog, međutim, nije bila sama crkva, već građevina pored nje koja je u vreme moje posete, u septembru 2024. godine, bila prekrivena, očigledno zbog renoviranja.

Leče, detalj

U pitanju je nekadašnji manastir (Palazzo dei Celestini), a zgrada je građena u periodu od 1549. do 1695. godine. Posebno se ističe njeno unutrašnje dvorište.

Leče, detalj

Leče, detalj

Leče, detalj

Leče, detalj

Prošavši kroz dvorište, izašla sam na drugi kraj, a tamo je sa druge strane ulice bio veliki park. Ipak, nisam bila zainteresovana da tamo idem i šetam, pa sam samo napravila jedan snimak (koji je ispao malo mutno).

Leče, detalj

Umesto toga, vratila sam se kroz Palaco dei Čelestini, a onda nastavila sa šetnjom po istorijskom centru Lečea.

Leče, detalj

Leče, detalj

Posle obilaska crkve Lazarica u Kruševcu oko koje se nalaze i ostaci srednjevekovnog utvrđenja koje je predstavljalo prestonicu Moravske Srbije od 1371. do 1403. godine, spustila sam se do centra savremenog grada.

Ipak, da još nešto kažem o opštoj istoriji Kruševca, pre nego što se pozabavim njegovim spomenicima kulture.

Nakon pada Srpske despotovine pod osmanlijsku vlast 1459. godine, Kruševac je postao deo Osmanlijskog carstva. Turci su grad nazvali Aladža Hisar, što znači „Šarena tvrđava“. Tokom četiri veka turske vladavine grad je zadržao značaj kao upravno i trgovačko središte, iako je njegov politički uticaj bio neuporedivo manji nego u vreme srednjovekovne srpske države.

Kruševac je konačno oslobođen od turske vlasti 1833. godine i tada ulazi u sastav obnovljene Kneževine Srbije. Tokom XIX i početkom XX veka, grad doživljava ubrzani razvoj i tu se podižu škole, državne ustanove, saobraćajnice i industrijska postrojenja.

Danas Kruševac zauzima posebno mesto u nacionalnoj istoriji kao prestonica kneza Lazara i simbol vremena u kojem su se oblikovali mnogi događaji koji su trajno obeležili srpsku državu, kulturu i nacionalno sećanje. Njegovo istorijsko, kulturno i duhovno nasleđe čini ga jednim od najvrednijih gradova Srbije.

A kada već pominjem državne ustanove koje su podizane na prelasku XIX u XX vek, moram da pomenem i Zgradu Okružnog načelstva koja predstavlja kulturno dobro od velikog značaja, a do koje sam prvo došla u svojoj šetnji po centru Kruševca. Danas se u ovoj zgradi nalazi Gradska uprava grada Kruševca.

Zgrada Okružnog načelstva

Izgradnja ovog objekta je započela 1900. godine, a završena je četiri godine kasnije. Zgrada ima simetričnu osnovu i istaknut raskošan središnji rizalit sa kupolom koja ima pravougaonu osnovu i platformu na vrhu sa gvozdenom ogradom. Ugaoni rizaliti takođe imaju kupole, ali je njihova osnova kvadratna.

Zgrada Okružnog načelstva, detalj

Objekat ima i veoma zanimljivo rešenu unutrašnjost, sa važnim umetničkim detaljima, ali nisam ušla u zgradu, pa o tome ne mogu da pričam iz ličnog iskustva. Zato sam je samo ponovo slikala spreda.

Zgrada Okružnog načelstva

U nastavku ulice u kojoj je Zgrada Okružnog načelstva , nalazi se veoma lep trg sa fontanom na kojem je još jedno kulturno dobro, a to je Spomenik Kosovskim junacima.

Kruševac, detalj

Kamen temeljac ovog spomenika je postavljen 1889. godine povodom obeležavanja pet vekova od Kosovskog boja.

Da podsetim, Kosovski boj se odigrao 28. juna 1389. godine na Kosovu polju između vojske srpskog kneza Lazara Hrebeljanovića sa saveznicima i osmanlijske vojske predvođene sultanom Muratom I. U bici su poginuli i knez Lazar i sultan Murat. Istoričari smatraju da je neposredan ishod bitke bio neodlučan, jer su obe strane pretrpele velike gubitke, ali je dugoročno pogodovao Osmanlijama, koje su u narednim decenijama uspostavile prevlast nad srpskim zemljama. To je dovelo do toga da su srpske zemlje bile pod turskom vlašću sve do XIX veka, uz postepeno oslobađanje teritorija koje je započelo početkom tog veka.

Štaviše, u Srbiji se redovno kaže da smo bili „pod Turcima 500 godina“. Kao što se vidi u slučaju Kruševca, Turci su formalno ovde bili oko 400 godina, ali se do ovih 500 godina dolazi kada se računa period od 1389. godine (Kosovski boj), kada je započeo postepen gubitak državnosti, do 1878. godine (Berlinski ugovor o miru), kada je Srbija (konačno) stekla svoju punu nezavisnost od Turske.

Što se tiče Kosovskog boja, u srpskom kolektivnom sećanju i narodnoj tradiciji on se doživljava kao vojni poraz, ali i kao moralna i duhovna pobeda zbog spremnosti kneza Lazara i njegove vojske na žrtvu. Tokom vekova osmanlijske vlasti, sećanje na boj očuvano je kroz narodnu epsku poeziju, predanje, crkvenu tradiciju i književnost.

Na taj način je Kosovski boj postao jedan od najznačajnijih događaja srpske istorije i simbol nacionalnog identiteta, žrtve, odbrane države i hrišćanske vere, pa je tako veoma duboko ukorenjen u samu srž narodnog bića.

A što se tiče Spomenika Kosovskim junacima, njegov autor je vajar Đorđe Jovanović koji je za to delo dobio zlatnu medalju na svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine. Spomenik je svečano otkriven 1904. godine.

Spomenik Kosovskim junacima

Na severozapadnoj strani postamenta nalazi se izvajana figura slepog guslara Filipa Višnjića. Upravo su guslari poput njega bili jedni od onih koji su kroz vekove kroz epsku poeziju prenosili sećanje i na Kosovski boj, kao središnji istorijski događaj, ali i na srpsku državu i različita dešavanja i pre i posle boja. Iznad njega je zlatom ispisana godina 1389.

Na severoistočnoj strani se nalazi reljef koji prikazuje pričešće Lazareve vojske pre boja na Kosovu, a iznad je natpis „Srpstvo – Kosovskim junacima.“

Na jugoistočnoj strani postamenta je figura devojke (personifikacija Srbije) ovenčane lovorovim vencem koji simbolizuje pobedu. Iznad nje je ispisana 1882. godina, kada je Kneževina Srbija proglašena za Kraljevinu Srbiju, čime je Srbija dodatno učvrstila svoj državni i međunarodni položaj.

A na jugozapadnoj strani postamenta nalazi se reljef koji prikazuje Miloševo ubistvo sultana Murata I. Ovde se, naravno, misli na Miloša Obilića, čuvenog srpskog srednjevekovnog viteza koji je junak velikog broja srpskih epskih pesama. On je svoj status legendarnog narodnog heroja stekao i zbog toga što je upravo on, navodno, tokom Kosovskog boja uspeo da dođe do turskog sultana Murata I ubije ga.

Istorijski gledano, ne zna se ko je tačno izvršio atentat na osmanlijskog sultana, a po nekim istraživačima Obilić je realna istorijska ličnost, dok mu drugi pripisuju samo legendarni status.

Iznad ovog reljefa je ispisana i 1804. godina što je godina Prvog srpskog ustanka kojim je pokrenut postupak oslobođenja od Turaka.

Spomenik Kosovskim junacima

Na vrhu spomenika se nalazi statua boginje Pobede (Nike) sa raširenim krilima (neki kažu i da je u pitanju vila iz narodnog predanja) i ona pridržava ranjenog Boška Jugovića, još jednog junaka iz epskih pesama, spuštajući mu lovorov venac na glavu.

Da podsetim i da je Boško Jugović, prema srpskoj epskoj tradiciji, jedan od devetorice braće Jugovića i barjaktar vojske kneza Lazara u Kosovskom boju. Na vrhu Spomenika kosovskim junacima prikazan je teško ranjen, ali i dalje čvrsto držeći srpski barjak. Boško Jugović je izabran kao centralna figura zato što u narodnoj tradiciji predstavlja nepokolebljivu vernost, hrabrost i spremnost na žrtvu za otadžbinu, a njegov podignuti barjak označava kontinuitet borbe i opstanka srpskog naroda.

Posle obilaska oko spomenika, zašla sam u ulice Kruševca, s jedne strane se raspitujući oko neke bitne ulice, a s druge strane je već bilo vreme da se malo odmorim. Naime, temperatura je bila prilično visoka i ja nisam bila gladna, ali sam bila veoma žedna i bilo mi je potrebno da se malo rashladim.

Idući ka jednom restoranu koji mi je bio preporučen, prvo sam uzela jedan sladoled kao „prvu pomoć“.

Kruševac, detalj

A onda sam našla taj restoran-kafe, pa sam odmah naručila i kafu, i osvežavajuće piće, i vodu. Mislim da bi bilo dobro da sam odmah sve naručila duplo.

Kruševac, detalj

Posle ove pauze, vratila sam se do trga sa Spomenikom kosovskim junacima, a onda prešla na drugu stranu ulice i tu sam na prostranom platou videla spomenik Stanislavu Biničkom.

Kruševac, detalj

Stanislav Binički (1872–1942) bio je jedan od najznačajnijih srpskih kompozitora, dirigenata i muzičkih pedagoga s kraja XIX i početka XX veka. Rođen je u Jasici kod Kruševca, a muzičko obrazovanje stekao je u Minhenu, gde je studirao kompoziciju i solo pevanje. Po povratku u Srbiju značajno je doprineo razvoju muzičkog života: bio je jedan od osnivača Srpske muzičke škole, osnivač Beogradskog vojnog orkestra i prvi direktor Opere Narodnog pozorišta u Beogradu.

Njegovo najpoznatije delo je „Marš na Drinu“, komponovan 1915. godine nakon pobede srpske vojske u Kolubarskoj bici i Cerskoj bici, kao posveta pukovniku Milivoju Stojanoviću Brki (1873-1914), komandantu Gvozdenog puka. Ovo delo postalo je jedan od najprepoznatljivijih simbola srpske muzičke i istorijske baštine.

Jednu od verzija ovog marša možete da poslušate na sledećoj stranici: https://www.youtube.com/watch?v=oloF_UnYCW0.

Iza ovog spomenika vidi se i lepa zgrada Poljoprivrednog fakulteta u Kruševcu. Zgrada je podignuta početkom XX veka, kao deo unapređivanja grada, i ranije je služila kao sedište Narodnog univerziteta Kruševac. U skorije vreme je ustupljena fakultetu koji je deo Univerziteta u Nišu.

Kruševac, detalj

A sada sam krenula ka susednoj ulici Majke Jugovića u kojoj se nalazi par spomenika kulture. Prvi se vidi već od spomenika Stanislavu Biničkom.

Kruševac, detalj

U pitanju je Simića kuća , kulturno dobro od velikog značaja.

Simića kuća

Simića kuća jedna je od najstarijih sačuvanih građanskih kuća u Kruševcu, podignuta, kako se smatra, početkom XIX veka. Najpre se vezuje za porodicu Frenčević, turske begove, što nije sasvim izvesno, a kasnije za Stojana Simića, značajnog političkog i privrednog prvaka obnovljene Srbije. U njoj je 1835. godine održan dogovor vezan za Knez-Miletinu bunu (videti: https://svudapodji.com/blace-1/).

Kuća ima, kao što se vidi na fotografiji, prizemlje i sprat, a na oba nivoa po prostrani trem oslonjen na profilisane stubove. Kuća je danas prekrečena, pa se ne vidi da je prizemlje građeno lomljenim kamenom, dok je sprat izrađen u bodruku i čatmi.

I sa zadnje strane kuće postoji trem, ali ugaoni.

Simića kuća

Simića kuća lepo ilustruje kako je izgledala orijentalna čaršija iz prve polovine XIX veka. Danas se u kući nalazi Etnografski muzej, ali sam ja stigla kasno i muzej je već bio zatvoren.

Idući dalje ulicom Majke Jugovića, došla sam i do zgrade Umetničke galerije koja je takođe spomenik kulture.

Zgrada Umetničke galerije

Zgrada Umetničke galerije, detalj

I ovde se nalazi izložbeni prostor, ali je i on bio zatvoren u subotu popodne, tako da sam objekat zagledala samo spolja, koliko se moglo zbog kola i krošnji drveća. Čak sam snimila i susednu kuću koja je podignuta u istom stilu, ali uz izvesne razlike.

Zgrada Umetničke galerije, desno

Galerija je smeštena u nekada porodičnoj kući trgovačke porodice Ljotić koja je izgrađena u trećoj deceniji XX veka. Na uličnoj fasadi su postavljena dva velika trodelna prozora na čijim krajevima se nalaze pilastri sa jonskim kapitelima, a između su po dva stupca.

Na nivou tavana nalazi se balustradna ograda ukrašena sa dva okulusa koje dodatno ukrašavaju girlande koje pridržavaju figure dečaka.

Zgrada Umetničke galerije, detalj

Zgrada Umetničke galerije, detalj

Na uličnoj fasadi je i medaljon gde se vidi grčki bog Hermes koji u ruci drži kaduceus, krilati štap obavijen dvema zmijama. Pošto je Hermes bio drevni zaštitnik trgovine, poslovanja, finansija i profita, pretpostavljam da je ovde postavljen da direktno pokaže da je vlasnik zgrade bogati trgovac.

Zgrada Umetničke galerije, detalj

Inače, u ovom delu ulice Majke Jugovića nalaze se brojni kafići i ja bih vrlo rado tu sela, ali je trebalo već da nastavim dalje. Usput sam snimila i zgradu Arhiva Kruševca koja takođe pokazuje kakve su se kuće ovde gradile u prvoj polovini XX veka.

Kruševac, detalj

Kruševac, detalj

Doduše, prvo je trebalo da pronađem još jedan važan spomenik kulture, a tu je bilo malo zabune.

U pitanju je prostorno kulturno-istorijska celina pod nazivom „Grčki šor“ za koju je moja dokumentacija navodila da se nalazi u „ulici Vuka Karadžića“. Problem je bio da na mapi nije mogla da se nađe ulica pod tim nazivom. Čak sam se i raspitivala i niko nije znao da mi kaže. A onda sam malo više kopala, pa sam ustanovila da se ulica zapravo naziva „Ulica Karadžićeva“. Nije šija nego vrat.

Ali, da kažem o čemu se radi. Grčki šor je kulturno dobro od velikog značaja i to se odnosi na grupu stambenih porodičnih kuća sa elementima narodnog graditeljstva. Te kuće su prvobitno podizane u drugoj i trećoj četvrtini XIX veka, ali se to nastavilo i do početka XX veka, pa čak i posle Prvog svetskog rata.

Grčki šor, detalj

Ova prostorno kulturno-istorijska celina je svoj naziv dobila po osnivačima Cincarima, balkanskoj etničkoj zajednici čiji su pripadnici ovde uglavnom došli iz Grčke, mada su tokom vekova živeli širom današnje Grčke, Albanije, Severne Makedonije, Bugarske i Srbije. Oni su bili poznati kao uspešni trgovci, zanatlije, bankari i dobrotvori. U XVIII i XIX veku mnoge cincarske porodice doselile su se u Srbiju i dale značajan doprinos razvoju privrede, kulture i državne uprave. Vremenom su se uglavnom asimilovali u srpsko društvo, ali su sačuvali tragove svog porekla kroz porodičnu tradiciju, jezik i kulturno nasleđe.

Verovatno najpoznatiji Cincarin, koji je ujedno i najznačajniji srpski komediograf koji nas je poznavao u dušu, bio je Alkibijad Nuša, poznatiji kao Branislav Nušić. Njegov otac je bio cincarski trgovac, dok mu je majka bila Srpkinja. Kasnije je Alkibijad zakonski promenio ime u Branislav, a prezime Nuša prilagodio srpskom jeziku dodavanjem nastavka -ić.

Ali da se vratim na priču o „ulici Karadžićevoj“ koja je zbog Cincara koji su bili vlasnici, a verovatno i graditelji prvobitnih kuća dobila naziv – Grčki šor.

Kuće su tipično građene kao prizemni objekti sa tremom i doksatom, četvoroslivnim krovom širokih streha.

Grčki šor, detalj

Posebno su lepi doksati ispod kojih se nalazi ulaz u podrum, a ja sam bila oduševljena kada sam videla da su neke od kuća u veoma dobrom stanju i da ih vlasnici odlično održavaju.

Grčki šor, detalj

Grčki šor, detalj

Dakle, baš sam uživala šetajući duž ulice i zagledajući razne kuće i detalje.

Grčki šor, detalj

Grčki šor, detalj

Posebno mi se dopalo kada sam na jednoj kući videla metalnu tablicu koja je navodila da je kuća osigurana kod „Beogradske zadruge“ koja je osnovana 1882. godine. To osiguravajuće društvo svakako više ne postoji, ali ta pločica predstavlja zanimljiv istorijski eksponat.

Grčki šor, detalj

Otišla sam tako do kraja ulice, povremeno se osvrćući, ali i dalje zagledajući neke od kuća.

Grčki šor, detalj

Grčki šor, detalj

Grčki šor, detalj

Sada sam se uputila ka omanjem trgu gde sam parkirala kola, a usput sam videla i jedan zanimljiv saobraćajni znak koji se ne viđa baš često, pa mi je to bilo zabavno.

Kruševac, detalj

U omanjem parku na Trgu Despota Stefana nalazi se prigodno i spomenik kneginji Milici. Zašto kažem „prigodno“? Pa zato što je despot Stefan Lazarević (r/v. 1377/1389-1427) bio sin kneginje Milice i kneza Lazara o kojima sam već pričala u prethodnom nastavku ovih priča o odlasku u Blace u junu 2026. godine. Osim toga, Stefan Lazarević je i rođen u Kruševcu. Što se smrti tiče, o tome može da se nešto više sazna u: https://www.svudapodji.com/juzno-od-beograda/.

Kruševac, detalj

Sada sam krenula iz Kruševca glavnim putem ka jugu, a usput sam prošla pored još jednog kulturnog dobra od velikog značaja koje pripada kategoriji znamenitih mesta. Tu sam se vrlo loše zaustavila, jer me je mrzelo da idem naokolo da bih došla do propisnog parkinga, a i nisam imala nameru da se duže zadržavam, pa sam tako napravila samo nekoliko snimaka sa pešačke staze koja ide paralelno sa glavnom ulicom.

Radi se o Memorijalnom kompleksu „Slobodište“, a tu sam prvo naišla na Spomenik palim pripadnicima vojske, policije i rezervnog sastava od 1991. do 1999. godine koji je podignut 2018. godine, a posvećen je 69 Kruševljana stradalim u ratovima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu.

Memorijalni kompleks „Slobodište“, detalj

Što se konkretno memorijalnog kompleksa tiče, za vreme Drugog svetskog rata i nemačke okupacije od 1941. do 1944. godine na brdu Bagdala je postojalo stratište gde su Nemci streljali više od 1.600 rodoljuba iz Kruševca i okoline. Danas, na prostoru od 77 hektara nalazi se spomen-park sa masovnim grobnicama.

Memorijalni kompleks „Slobodište“

Autor spomen-parka, arhitekta Bogdan Bogdanović je oblikovao ovaj prostor kroz simbole, zemljane humke, kamene oblike i arhitektonske elemente koji zajedno stvaraju svojevrsni „put sećanja“.

Memorijalni kompleks „Slobodište“

Ovo je veliki prostor i tu svakako posetilac može malo više da prošeta i obiđe razne delove parka.

Memorijalni kompleks „Slobodište“, detalj

Ono što sam ja videla sa oboda bio je tenk T-55 koji je učestvovao u borbama u rejonu karaule Košare tokom sukoba na Kosovu 1999. godine i NATO bombardovanja.

Memorijalni kompleks „Slobodište“, detalj

Demilitarizovan i restauriran, kao eksponat muzeja na otvorenom Tenk sa Košara T-55 postavljen je ovde 2020. godine, ali je oko toga bilo i dosta polemike. Jedni ga smatraju prikladnim dopunom memorijala posvećenog poginulim vojnicima iz ratova 1991–1999, dok drugi smatraju da se ne uklapa u prvobitnu zamisao Bogdana Bogdanovića, koji je Slobodište projektovao kao univerzalni memorijal žrtvama fašizma, bez militarističkih simbola.

Memorijalni kompleks „Slobodište“, detalj

Bilo kako bilo, ja sam se sada vratila na glavni put i nastavila dalje prema Blacu, ali i sa namerom da se zaustavim na još jednom veoma važnom mestu.

O tome više detalja u narednom nastavku, a za sada evo i karte koja prikazuje gde sam sve bila i gde se sve nalaze ovi važni spomenici kulture koje pominjem.

Kao što sam pomenula na kraju prethodnog nastavka priča o putovanju po italijanskoj pokrajini Apuliji (ili Pulji kako je Italijani zovu) polovinom septembra 2024. godine, posle divne i duge pauze za ručak (i vino), krenula sam u laganu šetnju prvo po obodu istorijskog centra gradića Ostuni, da bih zatim zašla u njegove uske i slikovite uličice.

Ostuni

Ostuni je poznat i kao „Beli grad“ zbog prisustva brojnih okrečenih zgrada. Ovo se pre svega odnosi na istorijski centar gradića koji je podignut na samom vrhu uzvišenja nedaleko od obale Jadranskog mora.

Nakon što sam snimila grad sa spoljašnje strane, krenula sam ka centru njegovim uskim ulicama koje su više nalik na prolaze i stepeništa.

Ostuni, detalj

Ostuni, detalj

Ostuni, detalj

Tako sam došla do crkve Sv. Vida mučenika (Chiesa di San Vito martire), koja je poznata i kao Santa Marija Madalena de’ Paci.

Crkva Sv. Vida mučenika

Crkva je podignuta između 1750. i 1754. godine na ruševinama prethodne srednjovekovne crkve. Mada ima, kako sam čitala, lepu unutrašnjost, ona danas funkcioniše kao mesto gde se organizuju konferencije i kulturna dešavanja, a tu se mogu videti i neke arheološke iskopine, uključujući i skelet žene sa fetusom iz Paleolita. Ja sam ipak htela da nastavim da šetam, tako da se nisam ovde zadržala.

Samo nekoliko desetina metara dalje, nalazi se i katedrala u Ostuniju koja je posvećena Uspenju Bogorodice. Kada sam stigla do katedrale, bilo je očigledno da je upravo završena ceremonija venčanja i fotografisanje na stepeništu ispred glavnog ulaza je bilo u toku. Zato sam morala malo da sačekam, ali je onda bilo moguće i da se u katedralu uđe, a da se niko ne uznemirava.

Ostuni, detalj

Katedrala u Ostuniju

Crkva je podignuta između 1437. i 1495. godine. Mada na prvi pogled može da deluje svedeno, pročelje zapravo ima niz lepih ukrasa, a posebno se ističe središnja rozeta.

Katedrala u Ostuniju, detalj

Katedrala u Ostuniju, detalj

Unutrašnjost katedrale je prerađena u periodu Baroka i tu takođe mogu da se primete brojni lepi i zanimljivi detalji.

Katedrala u Ostuniju, detalj

Katedrala u Ostuniju, detalj

Katedrala u Ostuniju, detalj

Katedrala u Ostuniju, detalj

Prekoputa ulaza u katedralu nalazi se i Biskupova palata koja je prvobitno podignuta oko 1560. godine, ali je značajno obnovljena 1750.

Biskupova palata

Ona je povezana sa susednom bogoslovijom veoma lepim lukom koji je nazvan po biskupu koji je zaslužan za njegovu izgradnju u prvoj polovini XVIII veka.

Ostuni, detalj

Luk Skopa

Luk Skopa sa zadnje strane

Istorijski centar Ostunija, sa svojim uskim uličicama, stepeništima i portalima, izuzetno je slikovit i ja sam sada krenula u opuštenu i laganu šetnju po ovom delu grada. Usput sam došla i do jednog mesta odakle se pružao veoma lep pogled ka obali i Jadranskom moru.

Ostuni, detalj

Ostuni, detalj

Ostuni, detalj

Ostuni, detalj

Ostuni, detalj

Ostuni, detalj

Ostuni, detalj

Ostuni, detalj

U jednom trenutku sam se odlučila da odem do samoposluge jer je trebalo da kupim par sitnica koje su moj boravak u iznajmljenom stanu činile prijatnijim, a kada sam to završila, vratila sam se do ulice u kojoj je taj stan i bio. Dan je već bio na izmaku, pa sam se povukla u sobu jer sam ujedno osmišljavala i planove za naredne dane, tako da više nisam ni izlazila.

Ostuni, detalj

Narednog dana sam planirala da odem do gradića Monopoli na obali Jadranskog mora jer mi je to preporučeno. Čak su mi rekli da je mesto i lepše od Polinjana a Mare. Odmah da kažem da to na kraju nije bio moj utisak, ali sam svakako bila zadovoljna da sam napravila ovaj „poludnevni izlet“.

Sve je ipak počelo tako što sam u Ostuniju peške prvo krenula do jednog izvanrednog mesta, a to je vidikovac sa kojeg se pruža divan pogled na istorijski centar ovog „Belog grada“.

Usput sam prošla i kroz relativno veliki gradski park gde sam uočila jedno (meni) veoma lepo i zanimljivo drvo.

Ostuni, detalj

Ali, osim toga, prolazeći kroz delove Ostunija koji ne pripadaju istorijskom centru, mogla sam da zaključim da su i oni sasvim zanimljivi i slikoviti.

Ostuni, detalj

Taj vidikovac na koji sam išla se nalazi na jednoj terasi-trgu pod nazivom Piazzetta Martiri delle Foibe koja je udaljena oko 700 m od glavnog trga sa kojeg se ulazi u istorijski centar grada. Mislim da je ovde, zbog položaja sunca u odnosu na istorijski centar, najbolje doći prepodne – tada belina Ostunija najviše dolazi do izražaja. Osim toga, odlično se vide i obala i Jadransko more.

Ostuni

Ostuni

Ostuni

Nakon što sam napravila nekoliko snimaka, krenula sam da se vraćam prema centru grada. Usput sam se ponovo zaustavila na par mesta da bih snimila Beli grad i neke njegove detalje iz drugog ugla.

Ostuni

Ostuni, detalj

Kada sam stigla do glavnog trga, prvo sam napravila par snimaka, a onda i sela da popijem jednu finu kafu na mestu odakle sam imala lep pogled ka istorijskom centru.

Ostuni, detalj

Posle sam se pokrenula, ali sam samo kratko nastavila ka Trgu slobode (Piazza della Libertà), jer se tu nalazi jedna crkva koja je sada bila otvorena i koju sam želela da posetim.

Ostuni, detalj

U pitanju je crkva Sv. Franje asiškog.

Crkva Sv. Franje asiškog

Crkva je podignuta 1304. godine, ali je u međuvremenu više puta bila obnavljana i dograđivana. Konkretno je 1883. godine prerađeno njeno pročelje, dok su bronzana vrata sasvim skoro izrađena – 1985. godine.

Unutrašnjost se sastoji od jednog broda, a dekoracija potiče iz XVIII veka.

Crkva Sv. Franje Asiškog

Mada nisam bila ni u kakvoj velikoj žurbi, ipak sam posle ovoga lagano krenula ka prostranom parkiralištu za turističke autobuse, Tenente Spekja (Tenente Specchia), gde staju i gradski autobusi koji voze do i od železničke stanice Ostuni koja je udaljena oko 4 km.

Ostuni, detalj

Dan je bio veoma lep, sunčan i prijatno topao, tako da sam krenula ka gradiću Monopoliju na obali koji mi je bio preporučen kao veoma lepo mesto (udaljeno je od Ostunija oko 40 km). Pošto je čitavo ovo putovanje bilo obeleženo prilično opuštenim i neobaveznim obilascima, smatrala sam da je sasvim u redu da se vozam po južnoj Italiji da bih videla i neko mesto o kojem nisam imala nikakve podatke.

Tako sam od železničke stanice krenula peške ka istorijskom centru, pa sam tako prošla i pored crkve Sv. Antun Padovanski (Parrocchia Sant'Antonio di Padova), ali bez namere da tu i svraćam.

Monopoli, detalj

Imala sam, međutim, ozbiljnu nameru da svratim negde na rani ručak, pa sam to ubrzo i učinila. Moram da priznam da sam ovom prilikom veoma dobro izabrala i na kraju sam bila i sita, i zadovoljna.

Karpaćo od sabljarke mariniran u limunovom ulju

Njoki sa škampima, pestom od rukole i bademima sa devičanskim maslinovim uljem i sirom

U međuvremenu sam odlučila da do istorijskog centra Monopolija ne dođem direktno, već da idem novijim ulicama gradića pomalo okolo-naokolo, pa da na taj način istorijskom centru priđem sa južne strane i odatle započnem obilazak.

Monopoli, detalj

Monopoli, detalj

Osim što sam tako mogla da vidim i katedralu u Monopoliju, takođe sam mogla da vidim i deo Muzeja arsenala na otvorenom.

Monopoli, detalj

Monopoli, detalj

Tako sam došla i do plaže Kala Porta Vekja (Cala Porta Vecchia) za koju se može reći da je u sred starog grada.

Monopoli, detalj

Plaža je bila sasvim fina, ali ipak ne i dovoljno inspirativna. Zato sam je samo slikala iz još jednog ugla, ali sam i brčnula svoje noge.

Monopoli, detalj

Monopoli, detalj

Zatim sam krenula da malo šetam po gradu. Na jednom mestu sam videla zgradu koja je po načinu izgradnje bila ista kao i ona u kojoj se nalazio stan u Ostuniju koji sam iznajmila. To mi je posebno bilo zanimljivo zbog drugarice koja je arhitekta, pa sam joj pominjala šta mi je zapalo za oko. Naime, stekla sam utisak da je puno zgrada projektovano tako da se ulazi u prednju prostoriju koja očigledno ima vrata, ali i prozor ili prozore. Ta prostorija bude relativno dugačka, a odatle se u slučaju stana u kojem sam spavala ulazi u spavaću sobu koja u stvari nema nijedan jedini prozor i jedini izvor prirodne svetlosti dolazi kroz vrata koja spajaju te dve prostorije. To se na sledećoj slici sasvim fino može da vidi: bela zgrada na desnoj polovini fotografije ima s prednje strane i vrata i prozore, ali kada se posmatra sa bočne, tu praktično nema ničega. Koga zanima, sasvim dobro može da zamisli da jedina prirodna svetlost unutra dolazi sa pročelja.

Monopoli, detalj

Pretpostavljam da je razlog za ovakvu izgradnju ili to što su se zgrade podizale jedna do druge pa nije ni bilo prostora da se bočno postavljaju bilo kakvi otvori, ali i da bih se smanjio uticaj vrućine u toku leta ili jakog vetra u toku zime.

Eto, ja se bavim i takvim stvarima kada putujem. Ali, u slučaju Monopolija, bilo je još istinski zanimljivih i lepih građevina koje nisu podsticale razvijanje bilo kakvih teorija sa moje strane.

Monopoli, detalj

Na putu ka katedrali sam tako prošla i pored crkve Santa Marija del Sufrađo (Chiesa di Santa Maria del Suffragio) iz XVII veka. Ulica u kojoj se nalazi ova crkva je dosta uzana, tako da sam mogla da je snimim samo sa strane.

Monopoli, detalj

Monopoli, detalj

Uskoro sam došla i do katedrale koja se zvanično naziva Basilica Cattedrale della Madonna della Madia.

Katedrala u Monopoliju

Izgradnja prvobitne crkve je započela 1107. godine, ali je u periodu od 1742. do 1770. godine ona u potpunosti zamenjena novom crkvom podignutom u baroknom stilu. Unutrašnja dekoracija je izvedena uz upotrebu raznobojnog mermera, a čudotvorna ikona Madone dele Madije koja je po legendi 1117. godine izronila iz mora nalazi se u središtu prezviterijuma.

Katedrala u Monopoliju, detalj

Katedrala u Monopoliju, detalj

Nastavivši šetnju kroz istorijski centar Monopolija, mogla sam da uživam u brojnim slikovitim kućama, ali i raznim crkvama.

Monopoli, detalj

Neke od crkava i dalje imaju isključivu religioznu funkciju, dok su druge svoje funkcionisanje prilagodile novim vremenima. Na primer, crkva Sv. Leonarda (Chiesa San Leonardo) iz XVIII veka, čiji je jedan deo pretvoren u muzej.

Monopoli, detalj

Prošetala sam i do trga koji se zove Pjaca Palmijeri (Piazza Palmieri). Trg je zanimljiv jer se tu nalazi crkva Sv. Tereze (Chiesa di Santa Teresa) iz XVIII veka, ali i lepa fontana, kao i palata Palmijeri (Palazzo Palmieri), takođe iz XVIII veka.

Monopoli, detalj

Monopoli, detalj

Monopoli, detalj

Sada sam krenula nekim ulicama, ali u pravcu slikovite Stare luke (Porto Vecchio).

Monopoli, detalj

Monopoli, detalj

Monopoli, detalj

Stara luka nije velika, ali mi je bila zanimljiva za fotografisanje, zato što mogu da se pronađu neki zanimljivi uglovi i detalji.

Monopoli, detalj

Monopoli, detalj

Monopoli, detalj

Na prethodnoj fotografiji, levo, vidi se Zamak Karla V (Castello Carlo V) čija je izgradnja završena 1525. godine i koji ima petougaonu osnovu. Nalazi se na rtu koji je nekada bio odvojen od samog grada, a izvesno vreme se koristio kao zatvor. Danas je to mesto gde se organizuju izložbe i kulturna dešavanja.

Monopoli, detalj

Sada sam se lagano uputila nazad ka železničkoj stanici, ali sam usput prolazila kroz neke druge delove istorijskog centra, pa sam ponovo snimala zanimljive detalje i objekte. To su uglavnom bile crkve i nekadašnji manastiri, ali je u stvari sve bilo sasvim prijatno za gledanje.

Monopoli, detalj

Monopoli, detalj

Monopoli, detalj

Monopoli, detalj

Vraćajući se ka železničkoj stanici koja opslužuje gradić Ostuni, mogla sam iz voza lepo da posmatram predele kroz koje smo prolazili. Tu su često mogli da se vide maslinjaci.

Monopoli, detalj

Već sam ranije pomenula da železnička stanica Ostuni zapravo nije u samom gradu, već je udaljena oko 4 km, ali postoje gradski autobusi koji rešavaju ovaj problem. Kada sam se vratila do samog grada, još uvek je uveliko bio dan, pa sam se uputila ka centru.

Ostuni, detalj

Ponovo sam naletela na neku svadbu, ali su sada gosti išli nekuda. Izgledalo mi je da je Ostuni posebno popularan kao mesto za organizovanje venčanja.

Ostuni, detalj

Ja sam prvo otišla da popijem jednu kafu i to mi je sasvim fino prijalo.

Ostuni, detalj

Kako nisam imala nikakvih obaveza tokom ostatka dana, sasvim sam se lepo opustila i uživala. Jedino što sam u nekom trenutku ipak uradila bilo je da pređem u jedan drugi kafić, i dalje u samom centru Ostunija, gde je sunce duže bacalo svoje zrake. Tu sam sada naručila jedan koktel. Dolce far’ niente!

Ostuni, detalj

Ostuni, detalj

Kada su i poslednji zraci sunca prestali da padaju na glavni trg i njegovu okolinu, lagano sam krenula u pravcu iznajmljenog stana, ali nekim srazmerno sporednim ulicama. Bilo mi je zanimljivo da posmatran delove grada koji nisu turistički.

Ostuni, detalj

Ostuni, detalj

Ponovo sam bila svesna specifične forme stambenih jedinica kod kojih je na pročelju bilo otvora, ali je bilo sasvim jasno da su to jedini otvori kroz koje dnevna svetlost može da ulazi u unutrašnji prostor.

Ostuni, detalj

Ono što mi je posebno bilo zanimljivo imajući u vidu uzane ulice bila je veština lokalnih vozača.

Ostuni, detalj

Ne samo da su uspevali da se mimoilaze u tim ulicama ili da skreću, već su uspevali da parkiraju kola na potpuno neverovatnim mestima uz vrhunsku veštinu i osećaj za prostor i stepenice.

Ostuni, detalj

U daljini sam mogla da vidim i Jadransko more.

Ostuni, detalj

A kako je dan bio na izmaku, tako su i boje bile veoma lepe, dajući poseban šarm ovom ljupkom gradiću i njegovim zgradama.

Ostuni, detalj

U junu 2026. godine sam išla u Blace na nekoliko dana da bih tamo proslavila slavu svoje drugarice Tanje. To sam iskoristila da bih na putu do tamo obišla neke od spomenika kulture blizu kojih sam prolazila.

Evo karte koja prikazuje u kojim sam sve mestima bila i gde se sve nalaze spomenici kulture koje sam videla, kao i još nekoliko zanimljivih mesta.

Tako sam se od ostataka srednjevekovnog grada Stalaća koji se nalaze na uzvišenju iznad savremenog sela Stalać spustila malo putem i tako došla i do porte u kojoj se osim novije crkve Sv. Trojice nalazi i crkva Sv. Duha koja se u dokumentaciji vodi kao nepokretno kulturno dobro od velikog značaja. Crkva je posvećena prazniku Duhova (Silasku Sv. Duha na apostole).

Porta sa crkvom Sv. Duha

U pitanju je malena jednobrodna crkva podignuta u nepoznato vreme, ali svakako od srednjeg veka do turskog perioda.

Crkva Sv. Duha

Na pročelju crkve stoji kamena ploča iz 1907. godine koja navodi da je crkva obnovljena 1836. godine troškom parohijana. To je bilo potrebno jer je, kako su pokazala istraživanja iz 1972. godine, prvobitna građevina bila srušena do ispod svoda, pa su prilikom ove obnove njeni gornji delovi prezidani. Ta istraživanja su u temeljima pronašla i vizantijski zlatnik iz X veka, takođe su pronađene i freske u oltarskom prostoru koje upućuju na period s kraja XIV i početka XV veka.

Crkva Sv. Duha

Ja sam sasvim fino obišla oko ove crkve, ali nisam mogla da uđem jer nisam mogla da otvorim vrata. Vraćajući se ka kolima, prošla sam pored kuće u porti i tu videla obaveštenje sa imenom sveštenika i brojem telefona. Pošto sam imala i nekih pitanja u vezi sa još nekoliko crkava u ovom kraju, pozvala sam i veoma ljubazni pop Ivan mi se javio.

Nakon što sam se predstavila, pitala sam ga prvo da li možda neko može da mi otvori crkvu Sv. Duha da bih pogledala crkvu iznutra, a on mi je rekao da je crkva u stvari otključana, nego samo treba malo bolje da gurnem vrata nakon što pritisnem kvaku. Odlično! Prvi problem mi je bio rešen.

Onda sam ga pitala za još tri crkve u ovom kraju i da li se do njih može doći kolima, pošto na mapi deluju da u stvari ne može. Pop Ivan mi je potvrdio da ne može, ali da je najbliža putu crkva Sv. Jovana i da do onde mogu lako peške da dođem, a da je ta crkva takođe otvorena, samo i ta vrata treba da se malo jače gurnu.

I to nije bilo sve. Dobila sam i poziv da naredne godine odem kada bude proslava praznika Sv. Marka, pa da zajedno sa sveštenikom i parohijanima prošetam do istoimene crkve koja je malo više uzbrdo i svakako nešto dalje od puta.

Treća crkva koja je meni bila zanimljiva je crkva Sv. Nikole, ali ni do nje nema puta, već bih morala da nešto improvizujem.

Poenta je da je svaka od ove tri crkve kategorizovana kao kulturno dobro od velikog značaja, tako da sam svakako imala motiv. S druge strane, moj plan za ovaj dan je bio dosta ambiciozan, a nisam bila sigurna koliko će mi vremena biti potrebno za ostala mesta gde sam planirala da se zaustavim. Osim toga, svakako je ovog dana trebalo i da stignem u Blace.

Dakle, za sada sam se vratila do crkve Sv. Duha, poslušala sveštenika i malo jače pritisla kvaku, pa sam tako ubrzo i ušla.

Crkva Sv. Duha, detalj

Crkva Sv. Duha, detalj

Freske su svakako novijeg datuma, ali mi je ipak bilo veoma drago da sam ušla u crkvu i pogledala je iznutra.

Crkva Sv. Duha, detalj

Crkva Sv. Duha, detalj

Crkva Sv. Duha, detalj

Crkva Sv. Duha, detalj

Podstaknuta onim što mi je sveštenik rekao, sada sam se prvo kolima prebacila nepunih 3 km južno od crkve vozeći putem koji praktično vodi duž leve obale Južne Morave. Na mestu gde je po mapi trebalo da ostavim kola i nastavim peške naišla sam na jednog čoveka na traktoru. Taman sam ga fino pitala za crkvu Sv. Jovana i da li sam na dobrom mestu. On mi je potvrdio i rekao da samo idem stazom pored potoka i tako ću doći do crkve. Ujedno me je posavetovao i da se preobujem, pošto sam bila u sandalama, a rekla sam mu da imam i patike.

Parkirala sam kola u lepoj hladovini pored puta, preobula se, uzela svoj rančić sa vodom, pa sam mogla da krenem.

Mojsinjska planina (koja je zapravo brdo, jer joj je visina ispod 500 m) nalazi se u trouglu koji formiraju Zapadna i Južna Morava i pravac između Kruševca i Deligrada. Praktično ovo područje predstavlja samo središte Balkanskog poluostrva. Tu su kroz istoriju prolazili glavni putevi koji spajaju sever i jug Evrope, a i nedaleki Kruševac je bio prestonica Srbije od 1371. do 1403. godine, tj., u vreme najvažnijeg događaja u srednjevekovnoj srpskoj istoriji, a to je bila Kosovska bitka (1389).

Po predanju, na Mojsinjskoj planini je nekada postojalo oko 77 crkava i manastira, a danas ih ima 28. Pretpostavka je da je ovako veliki broj sakralnih objekata nastao zbog dolaska grupe monaha sa Sinajske gore u XIV veku koji su se povlačili iz svojih prvobitnih manastira pod najezdom Turaka. Upravo zbog svega ovoga, čitav kraj je dobio i svoj lokalni nadimak – Mojsinjska Sveta gora.

Znak pored puta odakle se ide sprema crkvi Sv. Jovana

Dakle, od ovog znaka koji se vidi na prethodnoj fotografiji kreće staza.

Mojsinjska planina, detalj

Osim kulturno-istorijskih aspekata, Mojsinjska planina obiluje i prirodnim bogatstvima, poput podzemnih voda i potoka. To je dovelo i do rasta brojnih vrsta pečuraka. Kako znam? Pa, jednostavno – ovde postoji i tabla, putokaz, koja upućuje da upravo ovaj pravac predstavlja „Gljivarsku stazu Mojsinjska Sveta gora“. Videla sam da je projekat vezan za pečurke sproveden uz saradnju sa EU. Ako su već dali pare, red je i da im se zahvalimo, jer ovo ipak ostaje nama.

Koliko sam videla na još jednoj tabli, ovde se mogu naći jestive, otrovne i retke vrste gljiva. Ja volim pečurke, ali nikada nisam imala inspiraciju da ih sama berem. Osim toga, uvek se setim i da sam negde čula da su sve gljive jestive, ali je problem da su neke jestive samo jednom.

Dakle, ovog dana sam ja samo šetala po prirodi u potrazi za crkvom Sv. Jovana.

Vrlo brzo sam videla jedno obeležje koje pokazuje da se tu nalaze temelji crkve Sv. Bogorodice.

Mojsinjska planina, detalj

Staza se uskoro sužava, ali je bila sasvim jasno vidljiva i u junu kada je vegetacija verovatno bila na vrhuncu.

Mojsinjska planina, detalj

Zatim sam došla do dela koji je delovao kao zemljana staza, ali mislim da je u pitanju bilo isušeno korito nekog potoka.

Mojsinjska planina, detalj

Mojsinjska planina, detalj

To mislim zato što sam na više mesta nailazila na brojne leptirove koji su sletali na zemlju i, činilo mi se, pili vodu ispod same površine.

Mojsinjska planina, detalj

Bile su tu obične sedefice (Argynnis paphia), obični smeđaš (Maniola jurtina) i mnogobojac (Nymphalis polychloros). Ovu poslednju vrstu sam lepo snimila i kada je jedan primerak raširio svoja krila i pozirao.

Mojsinjska planina, detalj

Ova vlažnost u tlu je ujedno značila i visoku vlažnost vazduha. To mi je pogotovo teško padalo jer je bilo vruće, bez vetra, a i žurila sam. Nigde nikoga nisam videla, pa sam razmišljala i da treba da budem posebno pažljiva da ne bih slučajno negde izvrnula nogu ili nešto slično, pošto nisam bila sigurna da sam u svakom delu imala domet.

Mojsinjska planina, detalj

Došla sam onda i do potoka, ali on nije svuda delovao oformljeno, kao da je propadao u zemlju. S druge strane sam na nekim mestima morala da prelazim preko njega hodajući preko kamenja. I tu sam morala da pazim da se ne okliznem i upadnem u blato ili vodu koja svakako nije bila duboka, ali mi je bilo bolje da mi noge ostanu suve.

Mojsinjska planina, detalj

Mojsinjska planina, detalj

Mojsinjska planina, detalj

I onda sam došla do mesta gde je trebalo da napustim glavnu gljivarsku stazu, pa da se spustim u jarugu kojom protiče potok.

Mojsinjska planina, detalj

Vrlo brzo sam kroz drveće ugledala crkvu koja je delovala kao prizor iz neke bajke.

Mojsinjska planina, detalj

Na drugoj strani je bila druga jaruga, ali na svu sreću tu nisam morala da se penjem, već između dve jaruge postoji široka staza koja vodi ka crkvi.

Mojsinjska planina, detalj

Mojsinjska planina, detalj

Na vrhu te staze je proplanak na kojem je crkva Sv. Jovana. Tu je i savremeni trpezar – natkriveni prostor sa drvenim stolovima i klupama predviđenim za parohijane kada dođu do crkve. Tu sam ostavila svoj rančić i štapove za hodanje, pa sam krenula da posetim crkvu.

Crkva Sv. Jovana

U pitanju je nepokretno kulturno dobro od velikog značaja. Crkva Svetog Jovana na Mojsinjskoj planini potiče iz XIV veka, moguće i da je starija, ali je svakako obnovljena 1926. godine. U svakom slučaju, ne postoje nikakvi pisani tragovi koji bi pomogli da se precizno ustanovi vreme iz kojeg potiče.

Crkva Sv. Jovana

Osnova crkve je u obliku slobodnog krsta sa veoma kratkim poprečnim krakom, polukružnom apsidom i pripratom na zapadnoj strani. Pretpostavlja se da je prvobitna crkva bila poluobličasto zasvedena i da je bila bez kupole. Građena je od peščara i sige, a na pročelju se i danas lepo vidi da su naizmenično ređani tri do četiri reda opeke i jedan red tesanika.

Po savetu sveštenika iz Stalaća, otvorila sam crkvu i ušla unutra.

Crkva Sv. Jovana, detalj

Crkva Sv. Jovana, detalj

Crkva je nekada bila oslikana, a danas se možda mogu videti samo tragovi živopisa. Ja nisam baš ni zagledala, pa ništa nisam ni videla.

Crkva Sv. Jovana, detalj

Zatim sam izašla, pa snimila crkvu i sa druge strane.

Crkva Sv. Jovana, detalj

Takođe sam snimila i onu gljivarsku stazu koja vodi s druge strane jaruge sa potokom, a onda sam uzela svoje štapove i krenula nizbrdo ka kolima.

Mojsinjska planina, detalj

Vratila sam se tako do kola, preobula u sandale, sela za volan i upalila kola, ali sam pomislila da bi bilo dobro da ipak prvo popijem još malo vode, jer sam se dosta znojila dok sam išla do crkve i nazad.

Kad ono – nema flašice sa vodom i to zato što nema ni rančića. Tu shvatim da sam ga zaboravila na stolu u trpezaru kod crkve. Šta sam mogla drugo da radim nego da ponovo promenim obuću, uzmem štapove za hodanje u ruke, pa hajde Jovo nanovo. Ovo nije strm uspon i potrebno je oko 15-ak minuta u jednom smeru, ali, kao što sam već rekla, bilo je vruće i veoma vlažno, tako da nisam bila oduševljena.

Naravno, rančić me je čekao tamo gde sam ga ostavila.

Crkva Sv. Jovana, detalj

Sva u znoju sam se vratila do kola, a onda i prebacila do Kruševca gde sam prvo našla dobro mesto da parkiram kola u hladu, a onda prošetala do obližnje crkve Lazarice.

Crkva Lazarica

O crkvi ću reći nešto više kasnije, a da sada prvo kažem nešto o samom Kruševcu.

Grad je osnovan oko 1371. godine, kada je knez Lazar Hrebeljanović izabrao ovo mesto za svoje političko i vojno sedište. Razlozi za izbor baš ovog mesta bili su povoljan geografski položaj, dobra povezanost sa drugim delovima države i mogućnost odbrane od sve češćih osmanlijskih prodora. U Kruševcu je podignut utvrđeni grad sa dvorom, administrativnim zgradama i crkvom, čime je postao prestonica tadašnje države Moravske Srbije.

Upravo iz Kruševca knez Lazar je 1389. godine krenuo sa svojom vojskom u Kosovsku bitku što je jedan od najznačajnijih događaja srpske srednjovekovne istorije. Nakon njegove pogibije na Kosovu, državom su iz Kruševca upravljali njegova supruga, kneginja Milica, i mladi Stefan Lazarević. Grad je ostao prestonica sve do 1403. godine, kada je Stefan Lazarević, nakon što je dobio Beograd na upravu, premestio prestonicu u taj grad.

Od nekadašnjeg utvrđenog grada sačuvani su ostaci Lazarevog grada, među kojima se posebno ističe Donžon kula, koja je bila glavni odbrambeni objekat tvrđave.

Kruševac, detalj

Moram da priznam da s jedne strane nisam bila previše spremna da obilazim ostatke starog grada ili idem u obližnji muzej, a s druge strane je bilo dosta vruće i ja sam želela da odem do centra grada da bih tamo sela negde i osvežila se kako valja.

Zato sam samo površno snimila neke detalje, sa namerom da se ovde ponovo vratim i tada se više posvetim onome što ovaj važan, a pre svega šarmantan gradić u sred Srbije ima da ponudi posetiocima.

Tako sam snimila donžon kulu i kroz providnu plastičnu ploču koja je postavljena tako da konture na njoj mogu da olakšaju da se zamisli kako je sve to nekada izgledalo.

Kruševac, detalj

I u prostoru oko crkve Lazarice koji je više nalik na park, nego na portu, mogu da se vide ostaci nekih objekata, ali i spomenik knezu Lazaru kao osnivaču grada.

Kruševac, detalj

Kruševac, detalj

I sad da se pričom vratim na crkvu Lazaricu koja predstavlja kulturno dobro od izuzetnog značaja.

Crkva je zapravo posvećena Svetom Stefanu Prvomučeniku. Međutim, pošto je crkvu sagradio knez Lazar i bila je neraskidivo vezana za njegov dvor, narod ju je počeo nazivati Lazarica, odnosno „Lazarova crkva“. Taj naziv se odomaćio i danas je mnogo poznatiji od zvaničnog.

Osim toga, postoji i dodatna simbolika u izboru Svetog Stefana za zaštitnika hrama. Vladari iz dinastije Nemanjići često su u svojim titulama nosili ime Stefan (ne nužno kao kršteno ime, već kao vladarsku titulu), a Sveti Stefan Prvomučenik smatran je jednim od zaštitnika srpske države i vladarske vlasti. Knez Lazar, iako nije bio Nemanjić po muškoj liniji, nastojao je da se predstavi kao naslednik njihove državne i duhovne tradicije, pa je posveta Svetom Stefanu imala i političku poruku o kontinuitetu srpske države.

Dakle, crkva je kao dvorska crkva kneza Lazara podignuta između 1377. i 1380. godine. Ona predstavlja jedno od najlepših ostvarenja Moravske škole srpske srednjovekovne arhitekture i do danas je sačuvala veliki deo svog prvobitnog izgleda. Po predanju, u ovoj crkvi je pričešćena srpska vojska pre Kosovskog boja 1389. godine.

Crkva Lazarica

Crkva je svakako stradala tokom turske vladavine, ali je posle oslobođenja Kruševca u XIX veku urađeno više obnova koje su bile prilično amaterske. To ni ne čudi, jer su i sama oslobođena država i njen stručan deo bili mladi. Konačno, od 1904. do 1908. godine, urađeni su konzervatorsko-restauratorski radovi koji su bili utemeljeni na naučnim osnovama.

Crkva ima trolisnu (trikonhalnu) osnovu sa kupolom iznad preseka broda i srednjeg traveja, dok se iznad priprate uzdiže kula-zvonik.

Crkva Lazarica

Crkva Lazarica, detalj

Crkva je zidana naizmeničnim smenjivanjem redova kamenih tesanika i po tri reda opeke i to se stručno zove vizantijski slog.

Crkva Lazarica, detalj

Od spoljašnje dekoracije, posebno se ističu prepleti oko prozora i u kamenu perforirane rozete.

Crkva Lazarica, detalj

Crkva Lazarica, detalj

Što se unutrašnje dekoracije tiče, nisu nađeni nikakvi tragovi prvobitnog živopisa, ali postoje neki fragmenti zidnih slika koje su urađene 1737-1740. Ikonostas je iz 1844, očuvan u celini i konzerviran 1989.

Crkva Lazarica, detalj

Crkva Lazarica, detalj

U levoj bočnoj apsidi (konhi) nalazi se kivot posvećen Svetom knezu Lazaru. Međutim, taj kivot ima prvenstveno liturgijski i memorijalni značaj, pošto se mošti kneza Lazara nalaze u manastiru Ravanica čiji je on bio ktitor (videti: https://www.svudapodji.com/srbija-2006-1/).

Crkva Lazarica, detalj

Inače, knez Lazar Hrebeljanović je veoma brzo nakon pogibije u Kosovskom boju proglašen za svetitelja u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Ne postoji sačuvan dokument koji bi precizno beležio čin kanonizacije, ali istoričari i crkveni istoričari smatraju da se to dogodilo između 1389. i 1391. godine, dakle svega godinu ili dve nakon Kosovske bitke. Sveti knez Lazar se pominje kao sveti mučenik ili velikomučenik, a njegova pogibija se tumači kao mučeničko stradanje za veru i otadžbinu.

Crkva Lazarica, detalj

Uzgred, tokom Velike seobe Srba 1690. godine, monasi su mošti kneza Lazara, radi zaštite od Osmanlija, preneli u manastir Vrdnik-Ravanica na Fruškoj gori (videti: https://www.svudapodji.com/fruska-gora/). Tek 1989. godine, povodom 600 godina od Kosovske bitke, mošti su svečano vraćene u manastir Ravanicu, gde se i danas nalaze.

Crkva Lazarica, detalj

Ovde sam razgledala i neke od novih zidnih slika, a takođe sam otišla i do ikone Svete prepodobne Evgenije, što je svetiteljsko ime kneginje Milice, supruge kneza Lazara.

Crkva Lazarica, detalj

Crkva Lazarica, detalj

Naime, nakon pogibije kneza Lazara u Kosovskoj bici 1389. godine, Milica je preuzela upravljanje državom kao namesnica, jer je njihov sin Stefan Lazarević još bio maloletan. Bila su to teška vremena, a Milica je vodila opreznu politiku kako bi sačuvala državu, pa je 1390. godine prihvatila vazalni odnos prema Osmanlijama, što je omogućilo Srbiji da zadrži određeni stepen samostalnosti.

Kasnije se povukla iz svetovnog života i zamonašila u svojoj zadužbini, manastiru Ljubostinja, gde je kao monahinja dobila ime Evgenija. Ona je umrla 1405. godine, a pretpostavlja se da je status svetiteljke kroz poštovanje u narodu i crkvi stekla u prvoj polovini XV veka. Njene mošti se nalaze upravo u manastiru Ljubostinja.

Nakon posete crkvi Lazarici, spustila sam se do centra Kruševca.

Posle apsolutno divnog ručka u Martini Franki, izuzetno ljupkom gradiću u pokrajini Apulija (ili Pulja kako je Italijani najčešće zovu), krenula sam u šetnju po istorijskom centru grada, sa namerom da obiđem još par zanimljivih mesta.

Ali, ovde je dovoljno i da samo čovek besciljno šeta, pošto na svakom koraku ima nešto lepo i slikovito da se vidi. Na primer, tako sam prošla pored „Kuće sa unutrašnjim dvorištem Le Maranđi“ iz prve polovine XVIII veka. Kako sam pročitala na tabli koja tu stoji, u nekom trenutku su počele da se grade gradske kuće sa više stambenih jedinica, ali i objektima za domaće životinje i skladištenje, a sve oko zajedničkog dvorišta. To je praktično predstavljalo prelaz između seoskog i gradskog načina života, a ova kuća je jedan od retkih primera ovog tipa građevine koji je u Martini Franki preživeo do današnjih dana.

Martina Franka

Bilo je tu i drugih slikovitih detalja.

Martina Franka

A onda sam se ponovo vratila do jednog od glavnih trgova – Pjaca Marija Imakolata.

Martina Franka

Kod jedne zgrade na uglu ovog trga, žena koju sam snimila na fotografiji objavljenoj u prethodnom nastavku i dalje je mirno sedela na improvizovanoj klupi i verovatno je nekoga čekala.

Martina Franka

A što se tiče Pjace Marija Imakolata, pošto je sunce u međuvremenu počelo da je obasjava sa druge strane, ona je izgledala još lepše nego kada sam prvi put ovde došla.

Martina Franka

Odavde sam mogla lepo da vidim i zbornu crkvu Sv. Martina Turskog na Pjaca Plebišito, pa sam onda otišla i do tog trga.

Martina Franka

Martina Franka

Sada sam se još jednom osvrnula ka Pjaca Marija Imakolata, a onda sam se zavukla u uske ulice istorijskog centra Martine Franke.

Martina Franka

Martina Franka

Martina Franka

Martina Franka

Martina Franka

Tako sam došla do nekadašnjeg ženskog manastira koji je pripadao Avgustinovom redu, ali je tu sve delovalo mirno i zatvoreno.

Martina Franka

Pošto su ulice ovde izrazito uske, a i zavojite, vrlo je teško bilo pronaći dobar ugao da bi se snimila neka zgrada i ovaj nekadašnji manastir bi lako mogao da deluje kao da je obična građanska kuća da se ne vidi krst na vrhu.

Martina Franka

Još sam rešila i da malo prošetam po staroj gradskoj četvrti koja se zove La Lama, a onda sam se uputila u pravcu železničke stanice, jer sam išla do još jednog ljupkog gradića u dolini Itriji.

Martina Franka

Martina Franka

Martina Franka

Martina Franka

Taj drugi gradić se naziva Lokorotondo i on se nalazi otprilike na pola puta vozom između Alberobela i Martine Franke. Sasvim je svejedno kojim se redom ovi gradići obilaze. Ja sam želela prvo da idem u Martinu Franku, ali bi bilo sasvim u redu i da sam prvo posetila Lokorotondo.

Ono što mi je usput bilo zanimljivo bili su predeli kroz koje je prolazio voz.

Između Martine Franke i Lokorotondoa

Osim što su mogla da se vide polja, maslinjaci i vinogradi, često su mogli da se vide i truliji, što samo pokazuje koliko je ovde ovaj način izgradnje objekata popularan.

Između Martine Franke i Lokorotondoa

Sve se još bolje vidi, tj, stiče se bolji utisak kada se ovo pogleda u video-formatu:

A onda sam ugledala i Lokorotondo na vrhu uzvišenja.

Lokorotondo

Od železničke stanice u mestu Lokorotondo treba da se ide oko 15 minuta peške da bi se stiglo do istorijskog centra gradića. Usput sam se povremeno zaustavljala da bih snimila neki lep ili zanimljiv deo.

Lokorotondo

Lokorotondo

Kada se dođe do vrha uzvišenja, prekoputa ulaza u središnji deo grada nalazi se park u kojem je spomenik palim borcima, ali što je za mene bilo važnije – odatle se pruža izvanredan pogled na dolinu Itrija. Tu obavezno treba da se svrati.

Lokorotondo

Pogled na dolinu Itrija

Na jednoj strani sam mogla da vidim delove kroz koje sam upravo prošla vozom, a u daljini je bila i Martina Franka.

Pogled na dolinu Itrija

Na drugoj strani i znatno bliže, mogla su da se vide poljoprivredna imanja, ali i turistički objekti. U svakom slučaju je sve delovalo veoma lepo.

Pogled na dolinu Itrija

Sada sam krenula u sam istorijski centar ovog grada. Lokorotondo inače bukvalno znači „okruglo mesto“, pošto on ima osnovu gotovo savršenog kruga. Inače pripada grupi „Najlepših italijanskih sela“ (I Borghi più belli d'Italia), što je naziv za privatno udruženje malih italijanskih mesta koja su posebno zanimljiva u istorijskom ili umetničkom smislu.

Lokorotondo

Lokorotondo

Lokorotondo

Lokorotondo

Lokorotondo je manji od Martine Franke, a čini mi se da je i kompaktniji, pa na neki način može da deluje i skromnije. Ali, on svakako zavređuje šetnju i meni je ovog dana sve to izuzetno prijalo. Tako sam prvo otišla do Palate Moreli (Palazzo Morelli).

Palata Moreli

Ponovo me je uzanost ulice sprečila da malo bolje snimim ovu palatu, ali su i detalji koji se vide na prethodnoj i na sledećoj fotografiji dovoljno ilustrativni.

Radi se o palati koja predstavlja dobar primer domaće barokne arhitekture. Ne zna se tačno kada je prva zgrada podignuta na ovom mestu, ali se zna da je ona značajno obnovljena tokom XVIII veka i upravo iz tog perioda potiče fasada koja se vidi na mojim fotografijama. Meni je posebno bilo zanimljivo da je vrh portala zapravo balkon.

Palata Moreli

Snimila sam i neke detalje iz okoline, a onda nastavila do obližnje parohijske crkve Sv. velikomučenika Georgija.

Lokorotondo

Crkva Sv. velikomučenika Georgija

Radi se o crkvi čija je izgradnja započela 1790. godine na mestu ranije crkve iz XII veka. Zbog raznih razloga i problema, crkva je završena tek 1825. godine. Crkvi pripada i visoki zvonik, ali se on tek povremeno vidi (ponovo zbog uskog prostora).

Crkva Sv. velikomučenika Georgija

Unutrašnjost crkve je izuzetno lepa i elegantna.

Crkva Sv. velikomučenika Georgija

Crkva Sv. velikomučenika Georgija

Po izlasku iz crkve, malo sam kružila ulicama oko nje ne bih li uspela da nešto malo bolje uočim. Pa, i nisam...

Lokorotondo

Lokorotondo

Zatim sam napustila prostor istorijskog centra Lokorotonda, ali samo malo, jer sam otišla da posetim nedaleku crkvu Madona dela Greka koja je najstarija crkva u gradu. Prva građevina na ovom mestu je podignuta u VII i VIII veku, ali je crkva rekonstruisana u XV veku.

Crkva Madona dela Greka

Smatra se da je ova crkva podignuta 1481. godine baš van zidina grada, a takva odluka je vezana za manjak raspoloživog zemljišta u napakovanom središtu. Takva situacija je upravo i dovela do onih uzanih uličica koje sam pominjala u prethodnom delu teksta.

Kod ove crkve mi se posebno dopala rozeta iznad portala, dok je unutrašnjost, sva u belom, vrlo elegantna.

Crkva Madona dela Greka

Crkva Madona dela Greka

Sada sam se vratila u istorijski centar Lokorotondoa i šetala još neko vreme veoma lepim i ljupkim uličicama koje su bile prepune raznih slikovitih detalja.

Lokorotondo

Lokorotondo

Lokorotondo

Lokorotondo

Svratila sam i na kafu, a nešto kasnije sam se spustila do železničke stanice, sačekala voz i krenula nazad ka Alberobelu. Predeli su i dalje bili veoma slikoviti.

Lokorotondo

Po povratku u Alberobelo prvo sam otišla do stana koji sam ovde iznajmila, a nešto kasnije, kada je već uveliko pao mrak, krenula sam u kratku šetnju. Naravno, prvo sam morala da odem do vidikovca odakle sam se i u ovo doba dana divila lepoti i šarmu belo okrečenih trulija sa zanimljivim kupastim kamenim krovovima.

Alberobelo noću

Zatim sam se spustila do proširenja između dva uzvišenja Parko Largo Martelota, a onda i prošetala po kvartu Monti. Mada nije bilo previše kasno, bilo je izuzetno mirno i tek bih tu i tamo naišla na još ponekog posetioca kome se, kao i meni, dopadalo da i uveče prošeta ovim uličicama.

Alberobelo noću

Nešto kasnije sam se vratila u stan, a narednog dana sam nastavljala svoje putovanje po Apuliji. Ujutru nisam žurila i generalno gledano ritam mog obilaženja Apulije je bio prilično opušten, pogotovo u odnosu na ono kako ja to obično radim.

Mada sam se ja svakako pokretala i obilazila, čini mi se i da sam češće od uobičajenog pravila pauze, a one su svakako bile znatno duže nego što sam navikla. Uostalom, bila sam u Italiji i mada mislim da su oni jedan vredan narod, ipak su oni smislili onu krilaticu - Dolce far niente! (bukvalno: „Slatko je ne raditi ništa“).

Ne znam kako su Italijani došli do toga, ali ono gde se meni ova izreka uklapa u boravak u Italiji jeste da bez obzira gde sednem, uvek oko mene ima toliko lepote i zanimljivih detalja da mi nikada nije previše ili dosadno da, na primer, jednu kafu razvlačim na sat i više vremena, a objektivno mogu da je popijem i „uživam u pauzi“ za 10 minuta.

Sve u svemu, posle laganog buđenja i pakovanja, napustila sam stan u Alberobelu i otišla do železničke stanice. Moje sledeće odredište je bio gradić Ostuni.

Mada su ova dva gradića udaljena tek oko 30 km pravom linijom, čak i kolima je potrebno da se vozi oko 40 minuta jer mora da se ide malo okolo-naokolo. Javnim prevozom je to znatno više jer mora da se preseda.

Da bi se stekla predstava o mestima koja sam posetila na ovom putovanju, evo i karte koja to sve prikazuje:

A što se tiče mog prebacivanja lokalnim vozovima, već sam ušla u svoj opušteni ritam tako da mi ništa od toga nije smetalo. Uostalom, po pravilu sam u sve sobe/stanove koje sam iznajmila na ovom putovanju mogla da uđem tek od 3 popodne, tako da nije ni imalo smisla da žurim, jer nisam svuda mogla da ostavim svoj veliki ranac.

Doduše, u Ostuniju sam sa vlasnikom stana dogovorila da mogu da dođem već oko 2 popodne, tako da sam svoj ritam prilagodila tom vremenu.

Kod Ostunija je specifično to da železnička stanica nije u samom gradu, već u obližnjem naselju Zona Sisri (mada se stanica zove Ostuni). Tu je potrebno da se uhvati lokalni autobus koji onda vozi, između ostalog i do Ostunija, što je oko 4 km uzbrdo.

Ja sam tako izašla iz autobusa relativno blizu stana koji sam iznajmila, pa sam svoj veliki ranac stavila na leđa i krenula uzbrdo. Moram da priznam da sam bila veoma prijatno iznenađena svojom kondicijom. Jesam povremeno ostajala bez daha, pa bih morala da se na kratko zaustavim, ali sam ipak bila relativno laka samoj sebi. A bilo je tu i veoma zahtevnih deonica!

Ostuni, detalj

Vlasnik stana me je dočekao i u stvari je još uvek završavao sređivanje stana posle prethodnih posetilaca. Ipak, meni je bilo dovoljno da mogu da ostavim svoj prtljag, i veliki i mali ranac. Sada sam lagano krenula ka centru Ostunija.

Istorijski centar (centro storico) Ostunija ima osnovu elipse, a u principu je sličan istorijskim centrima gradića koje sam već posetila. Ipak, to ne znači da ovde ne treba da se dođe. Mesto je veoma šarmantno, a ima i nekoliko posebno zanimljivih građevina.

Međutim, pošto je već bilo popodne, nisam htela odmah da krenem da obilazim, već sam na prostranom trgu, Pjaca dela Liberta, ispred istorijskog centra, odlučila da sednem u jedan restoran i ručam.

Ovom prilikom sam se odlučila za picu, pre svega zbog toga što mi se dopalo da nude verziju sa kalabrijskom kobasicom ’nduđa. Takođe sam uzela i vino, što obično ne radim u sred dana, pošto mi se jako prispava od njega, ali kako nisam nikuda žurila, to je bilo sasvim u redu.

Ručak u Ostuniju

Pica je bila toliko impresivna na pogled da sam morala da je snimim iz još jednog ugla.

Ručak u Ostuniju

A ukus... Ukus je bio spektakularan i posle sam još dugo uživala lagano je vareći u svom stomaku.

Nakon divnog i dugog opuštanja posle ručka, a i zahvaljujući onoj čaši vina koja me je „oborila“ tako da se nisam osećala puna snage i poleta, u nekom trenutku sam ipak krenula da malo šetam po Ostuniju.

Za početak sam obratila pažnju na neke građevine i detalje na samom trgu Pjaca dela Liberta.

Na trgu se nalazi zgrada opštine Ostuni, a odmah do nje je i crkva Svetog Franje asiškog. Posetu crkvi sam ostavila za kasnije.

Ostuni, detalj

Na suprotnom kraju trga, gde se ulica račva i čini još jedan, manji trg, nalazi se i Stub Sv. Oroncija. Sv. Oroncije je važan lokalni katolički svetac i po legendi je on čak upoznao Sv. Pavla i bio postavljen za prvog episkopa grada Leće.

Ostuni, detalj

Sada sam lagano, jer sam još uvek bila pod uticajem onog vina, prvo krenula u šetnju po obodu istorijskog centra Ostunija da bih zatim zašla u njegove uličice.

Preko drugarice Sonje sam upoznala Tanju. Već pri prvom susretu je bilo jasno da je ona jedna veoma simpatična žena, pričljiva, zanimljiva i prijatna za druženje.

Početkom 2026. godine smo nas dve čak nešto pričale o tome da zajedno odemo u Francusku na nedelju dana, ali se na kraju to Tanji nije uklopilo u neke druge planove, a i meni je ispalo savršeno jer mi je uleteo jedan fantastičan i izuzetno redak poslovni put, tako da je u Univerzumu vladao sklad i sve je bilo baš kako treba i kako je najbolje za sve.

Ali, onda me je Tanja pozvala da u junu idem kod nje u goste u Blace, što je na jugu Srbije.

Naime, Tanja ima porodičnu kuću u Blacu i upravo tamo svake godine slavi svoju slavu – Sveti apostoli Vartolomej i Varnava, što je prilično retka slava, rekla bih. Slavi se 24. juna.

Znala sam da Sonja, kao i Jasna, Tanjina drugarica iz detinjstva, svake godine idu u Blace u vreme slave. S jedne strane je to divno žensko druženje od nekoliko dana, a s druge strane dobre drugarice pomognu Tanji da lakše pripremi slavu. 2026. godine sam i ja dobila tu čast – i da se družim, i da malo pomognem. S velikim zadovoljstvom sam prihvatila poziv.

Osim što sam se radovala da se družim sa divnim ženama, ovo mi je bila i odlična prilika da na putu ka Blacu i u tom delu Srbije obiđem neke od spomenika kulture koji me zanimaju.

Zato sam se dogovorila i sa Sonjom koja je išla svojim kolima i sa Tanjom kod koje sam odsedala, da ću ja krenuti dan ranije da bih mogla da tragam za onim što me zanima. Tako je i bilo.

Bez velike žurbe sam jedne subote pre podne krenula iz Beograd autoputem na jug.

Evo i mape koja prikazuje koja sam sve mesta i lokalitete posetila tokom ovog putovanja:

U nekom trenutku sam napustila autoput, pa sam tako došla do Varvarina. Tu postoje dva spomenika kulture koji se nalaze na spisku nacionalnog Zavoda za zaštitu spomenika kulture što je moj glavni izvor osnovnih informacija. Ja sam se prvo odvezla do znamenitog mesta pod nazivom „Mesto Varvarinske bitke i spomenik grofu Orurku“ koje se nalazi oko 4,5 km južno od Varvarina.

Moram odmah da priznam da nikada nisam ni čula za Varvarinsku bitku, a još manje za grofa Orurka. Očigledno je trebalo da malo više pročitam i dopunim svoje obrazovanje.

Dakle, Varvarinska bitka vođena je septembra 1810. godine na Varvarinskom polju. Ona je bila deo Prvog srpskog ustanka koji je izbio 1804. godine kada su se Srbi inicijalno pobunili protiv dahija, čime je zapravo započeo dug proces oslobađanja od viševekovnog života pod Osmanlijama (videti: https://www.svudapodji.com/juzno-od-beograda/).

Sticajem okolnosti, dve godine kasnije, 1806. godine, izbio je Rusko-turski rat (trajao je do 1812. godine). Rusija je tada u Srbima videla prirodnog saveznika koji može da veže značajan broj osmanlijskih trupa na Balkanu i od tada kreće da u pomoć ustanicima šalje novac, oružje, vojne savetnike, a povremeno i regularnu vojsku.

I tako dolazimo do Varvarinske bitke gde su srpske ustanike pomagali ruski vojnici. Bitka je završena pobedom srpsko-ruskih snaga i ta pobeda je bila značajna za dalji tok Prvog srpskog ustanka, kao i za i saradnju Srbije i Rusije.

Ali, 1812. godine je Napoleon krenuo u pohod na Rusiju pa je Rusija morala hitno da okonča rat s Osmanlijama kako bi svu vojsku usmerila protiv Francuske. Pošto Rusija više nije mogla vojno da štiti Srbe, već 1813. godine Osmanlije su pokrenule veliku ofanzivu i ugušile Prvi srpski ustanak.

Usputni komentar iz 2026. godine: Kao što može da se vidi i iz geopolitičkih dešavanja u svetu u trećoj deceniji XXI veka, kada velike sile međusobno ratuju, to se retko dešava na jednom mestu, ili jednom frontu, ili u jednoj zemlji, pa čak i na jednom kontinentu.

Ipak, da se ja vratim na spomenik kulture koji sam došla da vidim. Nisam baš sigurna da je prostrana ravnica prekrivena usevima prekoputa spomenika baš Varvarinsko polje, mada verovatno jeste, ali je činjenica da je u junu 2026. godine, ovde sve bilo sasvim mirno i prilično lepo i skladno.

Varvarin, detalj

Tom skladu su doprinosili razni leptirovi, a jednog sam i snimila. Bio je to zlatni žutać (Colias croceus), vrsta dnevnog leptira koji je ovde sleteo da bi se napio nektara sa cveta čička.

Zlatni žutać

A prekoputa livade na kojoj su leptirovi ručali nalazi se spomenik koji sam tražila – spomenik grofu Orurku, a to je spomenik na sledećoj slici desno.

Mesto Varvarinske bitke i spomenik grofu Orurku

Josif Kornilovič O'Rurk poticao je iz stare irske plemićke porodice O’Rurk koja je nakon poraza irskih katolika u XVII veku napustila Irsku. Mnogi irski oficiri tada su stupali u službu evropskih država, posebno Francuske, Austrije, Španije i Rusije. Porodica O’Rurk se na kraju nastanila u Ruskom carstvu, gde je stekla plemićki status, a njeni članovi razvili vojnu karijeru.

U vreme Prvog srpskog ustanka grof O'Rurk je bio general ruske vojske i komandovao je ruskim odredom koji je pomagao srpskim ustanicima. Tokom borbi bio je teško ranjen i ubrzo je preminuo od zadobijenih rana. Zbog učešća u toj bici ostao je upamćen u srpskoj istoriji kao jedan od ruskih oficira koji su dali život boreći se uz srpske ustanike.

Mesto Varvarinske bitke i spomenik grofu Orurku, detalj

Mesto Varvarinske bitke i spomenik grofu Orurku, detalj

Na ovom lokalitetu mogu da se vide i ploče koje jasno pokazuju da se ovde 1910. godine slavilo 100 godina, a 2010. godine 200 godina od Varvarinske bitke. Lepo je da negujemo sećanje na pomoć u teškim vremenima.

Da bih došla i do drugog spomenika kulture koji se nalazi u Varvarinu, krenula sam da se vraćam ka centru, ali sam u jednom trenutku skrenula sa glavnog pravca i nastavila da pratim asfaltirane ulice koje vode praktično po obodu varoši. Čak sam na jednom mestu prošla i preko malog mosta koji mi je delovao sumnjivo, ali je zapravo sasvim dobro obavljao svoju funkciju. Odmah posle mosta sam se parkirala i izašla iz kola jer mi je mapa pokazivala da tu negde treba da se nalazi spomenik kulture pod nazivom „Knez Miletina vodenica“. Krenula sam peške jedinim putem koji je vodio u pravcu mesta obeleženog na mapi koju sam koristila.

Varvarin, detalj

Vodenicu je početkom XIX veka sagradio jedan aga iz Jagodine, ali su je njegova žena i ćerka prodale knezu Mileti Radojkoviću (1778-1852) po kome je mlin dobio svoj naziv. Knez Mileta je u srpskoj istoriji poznat po tome da je predvodio najveću bunu protiv kneza Miloša Obrenovića – Miletinu bunu (u januaru 1835. godine). Pobunjenici su želeli da ustavom ograniče kneževu vlast i to je dovelo do donošenja Sretenjskog ustava (u februaru 1835. godine), prvog modernog ustava u Srbiji. Hoću da kažem da je knez Mileta indirektno vrlo bitna istorijska ličnost za srpsku državnost. Mlin koji je njemu pripadao predstavlja važan objekat narodnog graditeljstva, napravljen od brvana, sa četiri mlinska kamena, a na njemu su vremenom rađene i neke adaptacije.

Međutim, kako sam ja išla ovim zemljano-travnatim putem, gledajući gde hodam, vrlo brzo sam ispred sebe naišla na neku kuću, pa sam gromko poželela dobar dan u pokušaju da vidim da li nekoga ima. Pojavio se jedan čovek i ja sam ga pitala za Knez Miletinu vodenicu, a on mi je rekao da sam prošla pored nje i pokazao mi je gde je. Takođe mi je rekao da je on hteo da je popravi, ali da mu „nisu dali iz zavoda u Kraljevu“ (pretpostavljam nadležni zavod za spomenike kulture). A onda se vodenica urušila.

Knez Miletina vodenica u junu 2026. god.

Meni je jasno da mi nismo bogata država i da neka stara vodenica na obodu varošice poput Varvarina ne predstavlja prioritet, ali mi nemamo Versaj, ili Koloseum, ili Tadž Mahal, već imamo vodenice s početka XIX veka ili smo neke od njih IMALI. Sada nemamo ni to. Ostala sam bez reči. Da li možda ovde treba staviti znak koji kaže: „Pokolenja dela pamte“?

Knez Miletina vodenica u junu 2026. god.

Prilično razočarana, sada sam se prebacila do centra Varvarina, parkirala kola u lepoj hladovini, a onda sela da popijem jednu kafu.

Varvarin, detalj

Ali, nisam htela da svoju posetu centru Varvarina svedem samo na jednu kafu i prijatno čavrljanje sa devojkom koja je tu radila. Zato sam krenula u jednu kratku šetnju koja me je prvo provela glavnom ulicom odakle sam posmatrala središnje delove varoši.

Varvarin, detalj

Varvarin, detalj

Prošla sam i pored jedne kuće ispred koje se pod nadstrešnicom nudilo sveže povrće, ali i raznovrsna zimnica. Pošto sam ja žena koja sprema svoju sopstvenu zimnicu, nisam ništa kupila, ali sam se svakako divila.

Varvarin, detalj

Zatim sam došla do parka kod hrama Uspenja Presvete Bogorodice. Nisam imala puno vremena, jer me je očekivalo još dosta toga što sam planirala da radim, pa nisam otišla do crkve i potražila knez Miletin grob koji se nalazi tu negde, ali sam zato usput prošla pored spomenika Jovi Kursuli.

Jovan Petrović, poznatiji kao Jova Kursula (1768-1813), bio je poznati srpski junak i borac u Prvom srpskom ustanku. Predanje kaže da je bio visok i snažan, i mada se u mnogim bitkama borio uz Karađorđa, vođu ustanka, posebno je bio poznat kao megdandžija – ratnik koji je izlazio na dvoboje sa najjačim protivničkim borcima. Tako je 1810. godine na Varvarinskom polju u dvoboju ubio turskog junaka poznatog kao Crni Arapin, zbog čega je Kursula postao jedan od najslavnijih junaka ustanka. Zato se na spomeniku koji je podignut u centru Varvarina povodom 100 godina od bitke posebno ističe njegovo ime.

Varvarin, detalj

Ja sam se ovde u stvari uputila ka mostu koji sam prošla kolima kada sam stigla u Varvarin, a koji se nalazi nekih 100 m od glavne crkve u varoši. To je most preko reke Velika Morava koja je ovde duga tek oko 4 km, pošto se na toj udaljenosti uzvodno, bliže Stalaću, nalazi ušće Zapadne i Južne Morave.

Varvarin, detalj

Varvarin, detalj

Vraćajući se sada ka kolima, prošla sam i pored jednog važnog obeležja.

Prilikom bombardovanja SR Jugoslavije (Srbija i Crna Gora) 1999. godine od strane NATO-a tokom perioda od 78 dana, pri čemu ni Srbija ni Crna Gora nisu napali nijednu državu NATO-a koji i dan danas za sebe tvrdi da je odbrambena vojna organizacija, 30. maja su avioni NATO-a gađali most u Varvarinu. Uzgred, most nije imao nikakav bitan vojni značaj, a u neposrednoj blizini nije bilo vojnih objekata. NATO je nakon napada saopštio da je most smatrao legitimnim vojnim ciljem.

Međutim, tog dana je bio praznik Svete Trojice (Duhovi), a u gradu su se održavali vašar i pijaca, pa je u blizini mosta bilo mnogo ljudi. Već u prvom naletu aviona bilo je povređenih, a nekoliko minuta kasnije, kada su građani i spasioci pritrčali da pomognu povređenima, usledio je drugi napad, u kojem je stradao najveći broj ljudi. Poginulo je 10 ljudi, a teško povređeno njih 17.

Nešto kasnije te iste godine, most je obnovljen i to u velikoj meri zahvaljujući dobrotvornim prilozima koje su dali Srbi koji žive i rade u Švajcarskoj.

Povodom svega ovoga, na malom platou na drugoj strani puta u odnosu na park sa crkvom nalazi se spomen-obeležje.

Varvarin, detalj

Posle ovog kraćeg zadržavanja sam se vratila do kola i prebacila do susednog sela Stalaća, a tu sam prvo otišla do crkve Sv. Arhanđela (Mihaila i Gavrila) koja se nalazi oko 2 km južno od naselja.

Crkva Sv. Arhanđela (Mihaila i Gavrila)

Mada se u nekim materijalima mogu naći podaci da crkva potiče iz XIV veka, skorašnja arheološka istraživanja pokazuju da je sagrađena tokom turske okupacije, najverovatnije u XVI ili XVII veku. Bez obzira na to, crkva je klasifikovana kao nepokretno kulturno dobro od velikog značaja.

Porta je veoma lepo uređena, a kada sam ovde stigla, videla sam neku devojku koja mi je predložila da odmah kupim sveće koje se prodaju u tremu savremene kuće podignute malo iznad crkve. Takođe sam videla i da je iznad ove kuće napravljen plato sa velikim krstom do kojeg ide asfaltiran put.

Crkva Sv. Arhanđela (Mihaila i Gavrila), detalj

Kupila sam sveće, ali kada sam se spustila do crkve ispostavilo se da je zaključana. Ona devojka je rekla da će da vidi da li crkva može da se otvori, pa je ušla u kuću.

Crkva Sv. Arhanđela (Mihaila i Gavrila), detalj

Na crkvi stoji ploča koja kaže da je izgradnja crkve koja se sada ovde vidi započela 1988. godine na temeljima stare crkve koja je razrušena u XVIII veku.

U svakom slučaju, osnova crkve je trikonhosna (trolista), pri čemu je polukružna apsida prostranija, dok su bočne konhe pliće. Materijali koje sam koristila dosta pričaju o tome kako je crkva nekada izgledala ili mogla da izgleda, a pominje se i da je živopis sačuvan u fragmentima.

Uskoro je ona devojka izašla iz kuće i rekla da ne može crkva da se otvori jer je, navodno, neko tamo pričao telefonom.

Šta da se radi? Pa, prišla sam da zapalim sveće, misleći kako će makar to biti dobro. A onda se ispostavilo da je mesto za paljenje sveća, najbezveznije koje sam ikada videla. Jasno stoji napisano da sveće ne treba da se naslanjaju na metalni zid već da treba da se zalepe sopstvenim istopljenim voskom za podlogu koja je u ovom slučaju od mermera. Poenta je da sveće nisu htele da se zalepe za podlogu, a to nije bio samo moj slučaj, jer su sve prethodno zapaljene sveće popadale. Bilo je to razočaravajuće i pomislila sam kako je obično bezveze izmišljati rupu na saksiji. Shvatila sam da se to redovno dešava i da su zato ljudi skloni da svoje sveće naslone na zid, a to crkvi i/ili svešteniku smeta. Mislim da su u međuvremenu mogli da nađu bolje rešenje, tj., da se vrate na tradicionalnu podlogu u vidu peska/šljunka i vode.

Crkva Sv. Arhanđela (Mihaila i Gavrila), detalj

S druge strane, crkva deluje veoma ljupko, ako to može da bude pravi izraz, a već sam napomenula da se porta izuzetno lepo održava.

Crkva Sv. Arhanđela (Mihaila i Gavrila)

Zatim sam krenula nazad ka Stalaću čiji se delovi praktično nalaze na obe obale Južne Morave, s tim da se na levoj obali, na uzvišenju nalaze ostaci srednjevekovnog grada Stalaća. Donžon kulu sam mogla da vidim i sa puta duž desne obale Južne Morave kojim sam se od crkve vraćala ka naselju.

Pogled na Grad Stalać

Pošto sam ovde već vozila sporo, bacajući povremeno pogled ka ostacima utvrđenja, uočila sam i jednu rodu, pa sam se zaustavila na kratko da bih je slikala.

Roda u Stalaću

Sada sam morala da idem malo okolo-naokolo jer tako vode putevi, ali sam ipak došla do dela Stalaća koji se nalazi na levoj obali Južne Morave. Tu je trebalo da se putem popnem na uzvišenje, ali su me table zbunjivale, navigacija još više, pa sam se raspitala kod nekih ljudi pored kojih sam prolazila. Opet je bilo malo lutanja, ali sam se konačno popela do ostataka srednjevekovnog utvrđenja koje se nalazi na tom uzvišenju koje je gotovo stisnuto između Južne i Zapadne Morave koje se pripremaju da se oko 3 km severno spoje u Veliku Moravu.

Mada je donžon kula na koju se nailazi izuzetno impresivna, prvo sam ipak osmotrila pogled ka zapadu gde se vidi deo Zapadne Morave.

Pogled iz Grada Stalaća

Isto sam uradila i u suprotnom smeru gde se od drveća nije videla reka, ali je to ujedno područje gde se nalazi crkva Sv. Arhangela koju sam prethodno posetila.

Pogled iz Grada Stalaća

I sad nešto da kažem o srednjevekovnom gradu Stalaću, tj., utvrđenju.

Stalać je imao strateški značaj jer se odatle dobro kontrolisao prilaz srednjevekovnoj prestonici Moravske Srbije, Kruševcu. Pa ipak, ovde se mogu naći tragovi koji sugerišu da se dobar položaj koristio i za obezbeđivanje glavnog rimskog puta u ovom području koji je vodio preko Južne Morave. Srednjevekovno utvrđenje je podignuto između približno 1350. i 1375. godine, a prvi put se pominje 1377. godine. Na osnovu starih podataka zna se da je utvrđenje razorio turski sultan Musa 1413. godine na putu ka Kruševcu. Posle razaranja grad više nije obnavljan kao vojno uporište i izgubio je strateški značaj.

Danas je tvrđava proglašena spomenikom kulture od velikog značaja i predstavlja jedno od najvažnijih srednjovekovnih utvrđenja u dolini Velike Morave.

Arheološka istraživanja pokazuju da je tvrđava zauzimala prostor približno 400 × 200 m i sastojala se od Velikog grada, u kome su se nalazili stambeni i privredni objekti, i Malog grada (citadele), koji je predstavljao najutvrđeniji deo kompleksa.

Najbolje je očuvana glavna, donžon kula, poznata kao Todorova kula. To je četvorospratna odbrambena kula koja je predstavljala poslednju liniju odbrane i ujedno služila kao osmatračnica.

Grad Stalać, detalj

Inače, naziv „Todorova kula“ ne potiče ni od kakve istorijske ličnosti, već iz lokalnog predanja koje se razvilo kroz spajanje narodnog sećanja i epske poezije („Smrt vojvode Prijezde“), pa se tako dolazi do junaka koji se zove „Todor od Stalaća“.

Grad Stalać, detalj

Od nekadašnjeg utvrđenja sačuvani su delovi bedema, temelji pojedinih objekata i Todorova kula. Istraživači pričaju, dakle, o Velikom gradu i Malom gradu, o ostacima palate sa tremom, itd., ali se to teže razaznaje na licu mesta, osim ako niste arheolog ili istoričar. Ne postoje table sa informacijama, barem ih ja nisam videla, ali je svakako bilo zanimljivo prošetati po nevelikom lokalitetu.

Grad Stalać, detalj

Ipak, fokus posetioca neminovno ide ka Todorovoj kuli.

Grad Stalać, detalj

Grad Stalać, detalj

Grad Stalać, detalj

Sada sam se vratila do kola i njima spustila malo niz ovo uzvišenje, jer se tu nalazi još jedan važan spomenik kulture.

Gradić Alberobelo u italijanskoj pokrajini Apuliji poznat je po svojim kućicama čiji su krovovi napravljeni od kamenih ploča, a imaju karakteristične piramidalne, konusne ili kupolaste krovove. Mada je ova tehnika, gde se ploče krečnjaka postavljaju stepenasto, postojala u ovom delu sveta još tokom praistorije, izgradnja ovakvih kuća je na području današnjeg Alberobela započela polovinom XIV veka. Objekti sagrađeni u ovom stilu mogu da se vide širom Apulije, a pogotovo u dolini Itriji. Međutim, oni su najbrojniji i najkoncentrisaniji upravo u gradiću Alberobelo i ja sam ovde došla upravo da bih uživala u slikovitosti trulija, kako se ove kućice zovu (jednina – trulo, množina – truli). U kvartovima Rione Monti i Rione Aja Pikola postoji preko 1600 ovakvih objekata.

Generalno gledano, truliji su podizani kao privremena skloništa i skladišta na poljima, ali i kao objekti za stanovanje vlasnika manjih imanja ili poljoprivrednih radnika. Vremenom su se na području današnjeg grada Alberobela formirala dva naselja koji su danas sastavni delovi grada.

Shvativši važnost ovih trulija, delovi Alberobela su kroz dobijanje statusa spomenika baštine zaštićeni još u periodu između 1909. i 1936. godine.

Posle divno prospavane noći, probudila sam se vedra i čila, i to prilično rano. Relativno sam se brzo spremila i krenula u još jednu šetnju po Alberobelu sa željom da iskoristim dobar položaj sunca, i odsustvo oblaka i previše ljudi, kako bih ponovo fotografisala. Sve je ispalo baš tako, a krenula sam od vidikovca sa kojeg se pruža divan pogled na kvart Monti.

Alberobelo

Alberobelo

Alberobelo

Ponovo sam se spustila do ravnog dela između dva uzvišenja i odatle sada snimila kvart Monti.

Alberobelo

Bila sam izuzetno zadovoljna da sam ovde došla ovako rano. Tu i tamo bi se pojavilo neko ljudsko biće, ali mi je pre svega bilo važno da je svetlost bila izvanredna, a prizori... Pa, bila sam u Italiji, a tu je nekako sve uvek lepo i slikovito.

Alberobelo

Ponovo sam krenula jednom od glavnijih ulica koje idu uzbrdo, pa sam onda skretala levo ili desno dok ne dođem do neke druge veće ulice, i tako više puta, fotografišući razne delove koji su mi ovog jutra zapadali za oko. Da li mi je bilo dosadno i da li me je mrzelo da fotografišem i neka mesta koja sam već videla i snimila prethodno popodne? Apsolutno ne! Uživala sam u svakom trenutku i bila veoma razgaljena.

Alberobelo

Alberobelo

Alberobelo

Alberobelo

Alberobelo

Alberobelo

Alberobelo

Alberobelo

A onda sam rešila i da malo dam neki smisao svojoj šetnji, a ne samo nasumično da prolazim kroz ove uličice. Naime, mada su truli sami po sebi već izuzetno slikoviti i zanimljivi, postoji nekoliko objekata ovog tipa koji se po nekoj odlici posebno ističu. Tako sam prvo otišla do „Sijamskog trula“ (Trullo Siamese) koji se tako zove pošto su u pitanju dva trulija koja su spojena u jedan. Prvo sam ga pogledala sa jedne, a onda i sa druge strane.

Alberobelo

Alberobelo

Sada sam se vratila do ravnog trga/parka između uzvišenja, a onda ponovo popela do – vidikovca. Činilo mi se da se sa svakim pomeranjem sunca po nebeskom svodu lepota predela po svojoj formi menjala, a ipak po svojoj suštini ostajala konstantna.

Alberobelo

Zatim sam malo, ali samo malo zašla i u područje kvarta Aja Pikola. Ovde sam došla do jednog trga koji se danas zove Pjaca XXVII mađo, ali se na više mesta pominje da je tu nekada bio trg koji se zvao Pjaca del Merkato koji je predstavljao istorijsko područje tržnice koje je spajalo kvartove Monti i Aja Pikola. Moram da priznam da nisam baš sigurna da li je ovo baš to mesto, ne deluje da jeste (meni bi bilo logičnije da se misli na današnji prostor između dva uzvišenja), a i na tabli pored važnog trula kod trga piše da je tu nekada bio trg pod nekim trećim nazivom. Hoću da kažem da nisu uvek dokumenta i mape sasvim jasni. Ali, pošto se ovaj trg u dokumentaciji koju sam koristila pominjao kao važan, a razne mape pokazivale da je to baš ovde, ja sam došla i snimila ga.

Alberobelo

Na samom trgu se nalazi i Muzej teritorije (Museo del Territorio), ili Istorijski muzej (Museo Storico), koji je smešten u nekadašnjoj Kući Pecola (Casa Pezzolla) nazvanoj tako po svom nekadašnjem vlasniku koji je bio lekar, a živeo je krajem XVIII veka. Ovo mesto je zanimljivo jer je to najveći kompleks uzajamno povezanih trulija, a dodatno je zanimljivo da su različiti truliji dodavani u različitim vremenskim periodima. Ali, čak i da sam htela da svratim u muzej, bilo je previše rano i on nije bio otvoren.

Alberobelo

Izmakla sam se malo, pa sam snimila ovaj kompleks i sa druge strane.

Alberobelo

Zatim sam se vratila i do povećeg centralnog trga – Pjaca del Popolo, a kod samog severnog ugla trga se nalazi još jedan zanimljiv objekat.

Alberobelo

U pitanju je kuća koja se zove Kaza d’Amore i to zvuči kao „kuća ljubavi“, ali... Kuća je u stvari dobila ovaj svoj naziv po prvom vlasniku koji se zvao Frančesko d’Amore. Dakle, nema nikakve veze za romantičnom ljubavlju.

Alberobelo

Kuća je podignuta 1797. godine i ima nepravilnu osnovu. Zanimljiva je zato što je predstavlja prelaznu graditeljsku fazu od rustičnog trula ka palati. Objekat je podignut od cigala i u njegovoj izgradnji se koristio malter, ali je krov napravljen od tankih ploča od krečnjaka, pa u tom aspektu podseća na truli.

Na trgu Pjaca del Popolo se nalazi i lepa zgrada opštine i ona nema nikakve veze sa trulijima, ali eto, da se vidi da u Alberobelu postoje i drugačije građevine.

Alberobelo

Jedna od drugačijih građevina je i glavna crkva u Alberobelu – crkva Svetih Kozme i Damjana.

Alberobelo

Crkva je podignuta 1882. godine na mestu kapele iz XVII veka. Spolja deluje izuzetno impozantno, a tome doprinosi i njen položaj, dok unutra vlada mir i elegancija.

Alberobelo

Da bi se posetio još jedan značajni trulo, potrebno je da se prođe upravo pored ove crkve, a Trulo Sovrano se nalazi nešto dalje. U pitanju je jedini trulo u Alberobelu na sprat koji je u međuvremenu pretvoren u muzej.

Alberobelo

Ovaj trulo je podignut u prvoj polovini XVIII veka. Do gornjeg sprata se dolazi unutrašnjim stepenicama, a zanimljivo je da su to jedne od prvih koje su napravljene koristeći malter. Razlog zašto je ovo zanimljivo jeste da su se truli gradili bez maltera, tj, koristeći tehniku „a secco“ ili takozvani suhozid. Prvobitni vlasnik je bio sveštenik, a kasnije se objekat koristio kao sudnica, kapela, dućan, manastir i kao privatni stambeni objekat. Danas je u vlasništvu porodice Sumerano. Takođe je značajno i da su 1785. godine ovde privremeno bile smeštene mošti svetih vračeva Kozme i Damjana koji su zaštitnici grada. Najviši deo je kupasti krov iznad prostorije na gornjem spratu čiji se vrh uzdiže do visine od 14 m.

Alberobelo

Na osnovu onoga što sam čitala, apsolutno vredi da posetilac uđe unutra i pogleda truli i na taj način, ali je on bio zatvoren u vreme moje posete, tako da sam samo mogla da ga malo obiđem spolja.

Alberobelo

Sada sam se spustila do železničke stanice, a uskoro sam bila i u lokalnom vozu koji me je vodio do mesta Martina Franka. Već sam rekla da su truliji najzastupljeniji u dolini Itriji, a ova železnička linija me je praktično vozila kroz tu dolinu. Osim puno polja, maslinjaka i vinograda, često sam usput mogla da vidim i trulije.

Alberobelo

Železnička stanica u Martrini Franki je od istorijskog centra udaljena oko 1 km, tako da je potrebno oko 15 minuta peške da bi se došlo na pravo odredište. Takođe je potrebno i da čovek ide malo uzbrdo, ali to nije ništa dramatično. Usput se prolazi kroz novije delove grada, ali kad kažem „novije“ to ne znači da su u pitanju zgrade iz XXI veka od stakla i metala.

Martina Franka

Martina Franka

Nadomak istorijskog centra sam prošla i pored jedne poslastičarnice koja je na vratima imala nalepnicu sa koje se videlo da radnja pripada profesionalnoj mreži sladoledžija (Sladoledžijski umetnici ili Artisti del Gelato) koji za svoje proizvode koriste 100% prirodne sastojke. Naravno da sam tu svratila. Uzela sam dve kugle sladoleda – jedna je bila kombinacija bergamota i đumbira, a druga kombinacija badema i smokve. Oooooo.... kakvo je to uživanje bilo!

Martina Franka

U blizini ove poslastičarnice sam uočila nekakvu vrstu urbanog buvljaka, pa sam i tu malo prošetala. Ne zato što me je nešto zanimalo da kupim, već više da vidim kako to sve izgleda i kakvi su lokalni običaji.

Martina Franka

Martina Franka

A onda sam se kroz gradski park Vila Garibaldi uputila ka istorijskom centru.

Martina Franka

Stari grad ili istorijski centar u Martini Franki je prepun uskih i zavojitih uličica, a postoji i veći broj većih ili manjih trgova. U to područje se može ući sa više strana, ali sam se ja odlučila da za početak koristim gotovo „glavni ulaz“, a to je sa trga Pjaca XX setembre. Duž trga je zasađeno drveće, a to sve vodi ka kapiji Santo Stefano (Porta Santo Stefano).

Martina Franka

Martina Franka

Čim se prođe kapija dolazi se do još jednog trga – Pjaca Roma, a tu je i palata iz XVII veka – Palaco Dukale.

Martina Franka

U okviru grada ima više zanimljivih crkava, palata i manastira, i ja sam se potrudila da ih sve ili skoro sve obiđem, ali glavna lepota gradića dolazi od njegovih uličica i trgova, kao i različitih detalja koji se tu mogu uočiti. Mislim da je sasvim dovoljno i da se besciljno luta po ovom delu grada i da posetilac bude sasvim zadovoljan iskustvom.

Martina Franka

Martina Franka

Martina Franka

Martina Franka

Ja sam za početak pratila glavni pravac od Porte Santo Stefano, pa sam tako ubrzo došla i do trga – Pjaca Plebišito.

Martina Franka

Šetajući po gradu, ja sam ovde došla i nešto kasnije, pa sam ponovo fotografisala kada je sunce imalo drugačiji položaj. Zato ću sada da koristim fotografije iz obe serije (ovo možda nije bitno drugima, ali jeste meni).

Na trgu se nalaze dve značajne građevine – jedna je Univerzitetska palata (Palazzo dell’Università) sa sahat-kulom (na sledećoj slici levo), a druga je Bazilika San Martino (na slici desno).

Martina Franka

Naziv Univerzitetska palata ovde nema nikakve veze sa obrazovnom ustanovom, već dolazi od termina koji se u južnoj Italiji koristio da označi sedište opštine ili lokalnog parlamenta, naglašavajući univerzalnu prirodu takve ustanove čiji je zadatak bio da vodi računa o zahtevima svih društvenih klasa.

Krajem XV veka je za sastanke lokalnog parlamenta u Martini Franki izabrana zgrada na ovom mestu. Zgrada je pretrpela značajne izmene u periodu od 1734-1761. godine u skladu sa tada dominantnim baroknim stilom, a takođe je podignuta i sahat-kula. Drugi sprat je podignut u XIX veku.

Univerzitetska palata

Univerzitetska palata, detalj

Univerzitetska palata, detalj

Druga značajna građevina na ovom trgu je zborna crkva Sv. Martina Turskog, koja je na ovom mestu zamenila stariju crkvu iz XIV veka. Crkva koja se danas ovde vidi je podignuta od 1747. do 1785. godine, mada je posvećena još i pre završetka izgradnje.

Zborna crkva Sv. Martina Turskog

Zborna crkva Sv. Martina Turskog, unutrašnjost

Zborna crkva Sv. Martina Turskog, unutrašnjost

Na trg Pjaca Plebišito se nadovezuje još jedan trg nepravilne osnove, ali izuzetno lep i šarmantan. U pitanju je trg koji se zove Pjaca Marija Imakolata.

Martina Franka

Ovde nema nekih istorijski značajnih građevina, ali je mesto apsolutno čarobno. Pošto sam videla nekoliko kafića i restorana, odmah sam znala šta ću prvo da radim, a to se vidi na sledećoj fotografiji.

Martina Franka

Dok sam tu sedela, intenzivno sam upijala prizore oko sebe – s jedne strane je tu bilo raznih zanimljivih detalja, a sa druge su sunce i oblaci stalno stvarali nove efekte, tako da sam posle popijene kafe još malo tu ostala da bih fotografisala.

Martina Franka, detalj

Martina Franka

Na sledećoj fotografiji se vidi i Pjaca Marija Imakolata, ali i zborna crkva Sv. Martina Turskog.

Martina Franka

Sada sam krenula u šetnju po Martini Franki tražeći neke crkve, ali usput uživajući u slikovitim uličicama.

Martina Franka

Martina Franka

Martina Franka

Tako sam došla i do crkve Sv. Vida (Chiesa di San Vito) koja je jedna od najstarijih crkava u gradu – podignuta je krajem XIII veka i početkom XIV veka. Stroga fasada je urađena od tesanika, a zvonik sa tri luka je dodat u XV veku. Crkva je bila zatvorena u vreme moje posete.

Crkva Sv. Vida

Zatim sam prošetala do još jedne lokalno poznate crkve, crkve Sv. Dominika, ali je zbog tesnih ulica bilo teško da se ona sagleda u potpunosti. Zato sam morala da joj pročelje slikam iz bočne ulice.

Martina Franka

Crkva Sv. Dominika

Ovu baroknu crkvu je 1745. godine podigao jedan dominikanski monah i ona je povezana sa dominikanskim manastirom iz XV veka. Unutrašnjost crkve je veoma impresivna i lepa.

Crkva Sv. Dominika, unutrašnjost

Crkva Sv. Dominika, unutrašnjost

Sada sam nastavila sa svojom šetnjom po Martini Franki, ali sam imala veoma bitnu i konkretnu misiju. Usput sam ipak obraćala pažnju na lepe i slikovite detalje koje Martina Franka ima u izobilju.

Martina Franka

Martina Franka

Martina Franka

A onda sam došla i do mesta koje sam tražila – bio je to jedan dobar lokalni restoran. Oči su mi bile malo previše gladne, pa sam naručila i ozbiljno predjelo, i ozbiljno glavno jelo, ali sam se na kraju izborila sa svime.

Prvo su stigle „grickalice“ i voda.

Ručak u Martini Franki

Za predjelo sam uzela apulijsku pastu – orekjete na barski način (Orecchietta Barese).

Ručak u Martini Franki

A za glavno jelo – tradicionalna bračola (Brasciola alla tradizione).

Ručak u Martini Franki

Sve je bilo apsolutno divno ukusno, a posle mi je bilo potrebno par sati da bih došla k sebi jer sam se prejela. Ipak, nijednog trena nisam zažalila.

Bila sam veoma zadovoljna stanom koji sam iznajmila u Bariju i to najviše zbog njegovog položaja. Činjenica je da je bio malo dalje od Starog Barija, ali je zato bio u neposrednoj blizini železničke stanice, kao i autobuskih stajališta. E, ovo drugo, autobusi, bilo mi je važno onog dana kada sam napuštala Bari jer sam se upravo tako prebacila do svog novog odredišta – neopisivo ljupkog mesta koje se zove Alberobelo.

Tu je bilo potrebno da malo prepešačim uzbrdo od autobuskog stajališta koje je na trgu ispred železničke stanice Alberobelo da bih došla do stana koji sam iznajmila, ali mi to nije ni najmanje smetalo. Štaviše, bila sam prilično zadovoljna. Ne znam tačno koji je bio razlog za to moje odlično raspoloženje. Istina, Italija obično u meni podstiče najlepša moguća osećanja koja mogu da se vezuju za neku zemlju, što je, moram da priznam, prilično apstraktno, ali i uvrnuto, međutim, ne i manje tačno u mom slučaju. S druge strane, na ovo putovanje sam krenula noseći veliki ranac. Jednostavno mi je lakše da se sa njim krećem, pogotovo što ga ne napunim skroz (bio je oko 9 kg kada sam ga merila na aerodromu). One torbe sa točkićima imaju svojih prednosti, ali ako moram da prođem neko duže rastojanje, pogotovo ulicama, prvo me mnogo nervira ona buka koju stvaraju, a drugo, svaki put kad naiđem na neki ivičnjak ili stepenice, moram da nosim torbu u ruci, a to mi je teško i nezgodno. I konačno, tako se mnogo sporije krećem. Dakle, ranac je prava stvar za mene. Dodatno mi je bilo važno da mi uopšte nije padalo teško da hodam dok mi je on na leđima i osećala sam se zapravo prilično lako, što me je posebno radovalo.

Sve u svemu, u takvom raspoloženju sam se na kratko zaustavila i napravila jedan selfi.

Stigla sam u Alberobelo

Alberobelo je poznat kao mesto u kojem se u velikom broju nalaze kuće poznate pod nazivom truli (trulli) (jednina je „trulo“, a množila „truli“). Takvih kuća ima po čitavoj Apuliji, ali je ovde njihova koncentracija na srazmerno malo prostora gotovo neverovatna. U stvari, možda i nije. U Apuliji ima puno kamena, a ljudi su vekovima bili siromašni, tako da su koristili materijal koji im je bio lako dostupan, a takođe i praistorijsku tehniku izgradnje svojih kuća pri čemu nisu koristili malter, tj, kuće imaju takozvani suhozid. Kuće koje se danas ovde vide su uglavnom okrečene, ali se posebno ističu krovovi na kojima se lako vide lepo poređane kamene ploče. Kako su ljudi ekonomski ojačavali, posebno u XX veku, tako je ovakva izgradnja izgubila na značaju, ali su preostali primeri postali spomenici kulture. U tolikoj meri da se priznaju i prepoznaju i na svetskom nivou. Naime, truliji iz Alberobela se nalaze na UNESKO-ovoj Listi svetske baštine.

Najveći broj ovih kuća je koncentrisan u dve gradske četvrti – Monti i Aja Pikola, ali se ovakve kuće mogu videti po čitavom gradu, pa sam tako i ja nekoliko njih uočila dok sam išla ka stanu koji sam ovde iznajmila na dva dana.

Sa vlasnicom sam se dogovorila kada ću da dođem, što je bilo pre zvaničnog puštanja u stan, jer je trebalo da se on očisti i spremi za mene kao novog stanara. Ali, ova izuzetno ljubazna žena mi je rekla da slobodno dođem i ranije jer će ona da bude tu, pa onda svoje stvari mogu da ostavim. Tako je i bilo i ona mi je odmah dala ključ, s tim da će mi javiti kada stan bude skroz spreman.

Ja sam to vreme iskoristila da odem na jednu prijatnu kafu, a taman je bilo to i dobro jer je kratko padala kiša, pa i tako i tako ne bih išla ni u kakvo obilaženje. Kada mi je vlasnica stana javila da je on spreman, otišla sam tamo da bih uzela šta mi je potrebno za prvo, početno obilaženje gradića.

Ipak, morala sam pre toga da snimim ovaj stan. Ja veoma retko snimam prostore u kojima odsedam jer to najčešće nije ni bitno i tu samo prespavam noć il’ dve. Međutim, ovo mesto je bilo fantastično. Sticajem okolnosti sam uzela (po prilično pristojnoj ceni), prostor u koji je moglo komotno da se smesti barem 3-4 ljudi. To mi i nije bilo bitno, ali lepota prostora, pa na kraju krajeva i činjenica da sam odsedala u jednoj od tradicionalnih truli kuća, bile su mi posebno drage srcu.

Iznajmljeni stan u Alberobelu

U kvartovima Monti i Aja Pikola, većina kuća je prilagođena potrebama turista – bilo da se u njima može odsedati, ili su pretvorene u prodavnice suvenira, ili restorane/kafiće, i sl. Ali, odsedanje u tom delu Alberobela ima i svoju cenu i to prilično visoku. To nije za mene. Ovako sam uspela da dobijem i jare i pare, što je prilično retka pojava u životu.

Moja spavaća soba u Alberobelu

Ubrzo sam krenula u šetnju, pa sam jednom od središnjih ulica, Korso Vitorio Emanuele došla do trga Pjaza del Popolo. Kao što se vidi, u Alberobelu ima i „normalnih“ zgrada.

Alberobelo

Ali, nedaleko od ovog trga postoji i vidikovac odakle se pruža izvanredan pogled na četvrt Monti i trulije.

Alberobelo

Kako sam narednih dana putovala po Apuliji, gledajući kroz prozor vozova kojima sam se prebacivala od mesta do mesta nisam mogla da prestanem da se divim izuzetno vrednim ljudima ovog dela Italije. To da su oni vanredno vredni sam zaključila na osnovu posmatranja polja. U njima se, u zemlji, i dalje mogu videti komadi kamenja, ali su oni relativno sitni. Svo veće kamenje su vredni Puljani očigledno kroz vekove izvukli iz zemlje da bi mogli da je obrađuju, a od tog većeg kamenja su napravili kilometre i kilometre ograde između placeva najčešće sa njivama, maslinjacima i vinogradima. Osim toga, veći komadi krečnjaka su se vadili iz polja i grubo obrađivali u kamene ploče koje su se koristile za izgradnju kuća. Posebno su impresivni ti piramidalni, poluobličasti ili kupasti krovovi, na kojima su ploče krečnjaka postavljene stepenasto. To može da se vidi i na sledećoj fotografiji.

Alberobelo

Ali, kao što sam rekla, ovakve kuće mogu da se vide širom Alberobela, a ja sam htela da prvo odem da nešto pojedem. Posetu kvartu Monti sam ostavila za malo kasnije, a sada sam se iz nešto savremenijeg dela grada zapravo uvukla u kvart Aja Pikola, a tu sam došla i do Kuće Lipolis koju je kao svoju privatnu rezidenciju krajem XVIII veka podigao lokalni prota Vitonofrio Lipolis.

Alberobelo

Alberobelo

U blizini ovog mesta sam našla i jedan restoran koji mi se dopao, pa sam tu i sela. Prvo sam naručila vrlo ukusan koktel Limončelo spric što je prilično retko u mom slučaju – u smislu da pijem alkohol u toku dana. Ipak, bila sam tako divno opuštena da mi je prijalo da budem pomalo „nevaljala“. Uostalom, onaj stan i soba u njemu su bili prilično blizu, tako da nisam brinula previše. Na kraju krajeva, trebalo je i da se malo osvežim.

Limončelo spric u Alberobelu

Uskoro je stigla i hrana. Za predjelo sam uzela buratu. To je sir tipičan za Apuliju, a pravi se od kravljeg mleka, kao kombinacija mocarele i pavlake. Ja ga obožavam, pa je bilo sasvim logično da ga ovde jedem često.

Burata u Alberobelu

Za glavno jelo sam uzela hobotnicu sa pečenim paradajzom-trešnjarom.

Hobotnica u Alberobelu

Bio je to jedan divan ručak u uživala sam u svakom trenutku. Nije mi smetalo ni što mi se prilično ljuljalo po glavi. Kada sam završila sa jelom i smogla snage da ustanem, jasno mi je bilo da moram prvo da odem do sobe da se malo odmorim. Usput sam sebe častila i jednim divnim sladoledom. Pošto ja puno hodam na svojim putovanjima, moram da obezbeđujem dovoljno kalorija. Tako sam ja sebi objašnjavala tekuća dešavanja.

Sladoled u Alberobelu

I tako sam se vratila do iznajmljenog stana i tamo malo odmorila. Nisam baš mogla da spavam, a to mi i nije bio cilj, već sam želela samo da u horizontali sačekam da mi se ljuljanje u glavi smiri. To se, naravno, vremenom i dogodilo, pa sam ustala, spremila se i izašla napolje i krenula u šetnju.

Sada sam već pronašla „prečicu“ od stana u kojem sam boravila do glavne ulice, a tu je takođe bilo trulija.

Alberobelo

Alberobelo

Ponovo sam se uputila do sjajnog vidikovca na kojem sam bila i nešto ranije, ali prizori su odatle toliko lepi da mi uopšte nije smetalo da ponovo uživam u njima. Uostalom, vreme se malo promenilo – bilo je i dalje oblaka, ali je bilo i više sunca koje se lagano spuštalo ka svom zalasku, pa su i boje bile nešto drugačije.

Alberobelo

Alberobelo

Alberobelo

Zatim sam se spustila do prostranog trga koji se označava kao park, mada je to uglavnom popločan prostor. On se zove Parko Largo Martelota, a naziv u stvari potiče od ulice koja tu prolazi, a zove se Largo Martelota. Praktično ova ulica odvaja jedno uzvišenje na kojem se nalazi nešto savremeniji deo grada (uključujući i vidikovac), kao i područje nekadašnjeg sela Aja Pikola gde takođe postoje truliji (njih 590) i drugo uzvišenje, Monti, koje sam sada imala nameru da obiđem. Upravo se na tom drugom uzvišenju nalazi glavna koncentracija trulija (njih 1030), a ja sam želela da tu sada uglavnom neobavezno šetam.

Ispostaviće se na kraju da sam ja uglavnom šetala po kvartu Monti, dok sam u kvartu Aja Pikola obišla samo rubne delove. Glavni razlog za to je da mape ne prikazuju dobro koje područje zahvata Aja Pikola i potrebno je da se dosta kopa da bi se to pronašlo. A u stvari je Aja Pikola samo nastavak savremenijeg dela grada.

Praktično se na sledećoj fotografiji vidi uzvišenje i pravac u kojem se širi Aja Pikola, dok mi je Monti, u trenutku kada snimam ovu sliku, iza leđa i desno.

Parko Largo Martelota

Truliji kreću od samog trga i postoji par glavnih ulica koje idu blago uzbrdo, a one su između sebe povezane poprečnim manjim ulicama. Treba reći da su sve zavojite. Posetilac sam odlučuje kuda će tačno da krene, jer ne postoji nikakav formalan pravac obilaženja. Sve se svodi na šetnju između slikovitih belih kućica sa zanimljivim kamenim krovovima.

Alberobelo

Alberobelo

Neke od radnji imaju table koje pozivaju prolaznice i turiste da ih posete zato što imaju mogućnost penjanja na krov, što obezbeđuje lep pogled. Na taj način se takve prodavnice nadaju da mogu da povećaju svoju prodaju.

Ja sam vrlo brzo naišla na jedno takvo mesto, pa sam se i popela na krov. Stvarno je bilo lepo, zanimljivo i davalo drugačiju perspektivu.

Alberobelo

Alberobelo

Alberobelo

Naravno, morala sam da napravim i jedan selfi.

Selfi u Alberobelu

Zatim sam se vratila do glavne ulice i nastavila njom dalje uzbrdo, a uskoro sam se zavukla u neke bočne uličice.

Alberobelo

Alberobelo

Situacija u bočnim uličicama je bila nešto drugačija. Tu su i dalje mogle da se vide funkcionalni truliji, ali oni nisu nužno bili skockani za turiste, a ne sećam se ni da sam tu videla bilo kakve radnje.

Alberobelo

S druge strane je delovalo da tu ljudi stvarno žive, a ne da je sve napravljeno za turiste i prilagođeno njihovim potrebama.

Alberobelo

Bilo je lepo i da se vidi, a to se često dešavalo, nekakav slikoviti detalj, poput biljaka u žardinjeri pored ulaza ili saksije sa cvećem u nekoj niši koja kao da je baš za to napravljena.

Alberobelo

Alberobelo

Po povratku kući, kada sam sređivala fotografije, uočila sam da sam neke od trulija slikala par puta – jednom kada prvi put prođem pored njih, a drugi put kada se ponovo vraćam istom ulicom. Ali, nije mi to smetalo. U stvari, to je samo potvrđivalo da su mi te kućice stvarno zapale za oko.

Alberobelo

Kod jednog trula mi se jako dopalo kako su krovovi spojeni, a između njih urađen kameni oluk da odvodi vodu kada kiša pada.

Alberobelo

Na nekim trulijima je krov jasno postavljen i kreće od vrha zidova, ali na nekim drugim to nije slučaj i kao što može da se vidi na sledećoj fotografiji, deluje kao da se krov preliva preko kućice.

Alberobelo

Alberobelo

Ja sam se povremeno zavlačila u manje uličice koje su često slepe, a onda bih se vratila do glavne ulice, da bih nekom bočnom prešla na neku drugu glavnu ulicu. Ali, sve sam to radila bez bilo kakvog reda i to je bilo sasvim kako treba. Na svakom koraku su se videli slični, a ipak drugačiji prizori i svi oni lepi.

Alberobelo

Alberobelo

Došla sam i do jedne nešto šire glavne ulice koja ide uzbrdo, Via Monte San Mikele, a tu je posebno bilo lepo kako je sunčeva svetlost doprinosila lepoti prostora.

Alberobelo

Mada su kućice i dalje bile ljupke i slikovite, sa nestankom direktne sunčeve svetlosti, sve bi se pretvorilo u puku komercijalnu zabavu za turiste.

Alberobelo

Ipak, tu i tamo su mogli da se vide i razni lepi detalji koji možda služe za privlačenje turista, ali svakako prijaju i ljudima koji tu žive ili rade.

Alberobelo

Sada sam se popela do kraja ulice koja se u međuvremenu pretvorila u Via Monte Pertika, a tu, prekoputa lokalnog parka, postoji trulo-crkva – crkva Sv. Antonija. Ovde je čak i crkva napravljena u trulo-stilu.

Crkva Sv. Antonija

Ušla sam unutra i tu sam malo obišla crkvu, a bilo je zanimljivo videti i kupolu na kojoj se vidi da je napravljena od kamenih ploča – koristeći istu tehniku kao i u slučaju krovova okolnih kuća.

Crkva Sv. Antonija

Crkva Sv. Antonija, detalj

Posle posete crkvi, krenula sam da se vraćam ulicom kojom sam i došla do ovde. Ponovo mi je sunce bilo naklonjeno, pa su boje i prizori bili divni.

Alberobelo

Alberobelo

A onda sam se ponovo zavukla u neke druge, bočne i manje ulice, ali one nisu bile ništa manje slikovite.

Alberobelo

Alberobelo

Alberobelo

Alberobelo

Alberobelo

Alberobelo

I tako sam se ponovo vratila do širokog prostora između dva uzvišenja - parka Largo Martelota.

Alberobelo

Kada sam, međutim, prošla pored par ulica koje vode uz uzvišenje Monti kao da sam osetila neki zov – morala sam ponovo, makar na kratko, da se zavučem u ove ulice i među predivno slikovite trulije.

Alberobelo

Alberobelo

Ali, nisam se previše zadržavala. Htela sam i da se vratim do stana, a on je bio u blizini crkve Svetih Kozme i Damjana čiji se tornjevi na sledećoj slici vide u daljini.

Alberobelo

Nešto kasnije sam se vratila u deo grada gde sam noćila, a usput sam svratila i u jednu samoposlugu da bih kupila šta mi je potrebno.

Alberobelo

Pošto sam lepo ručala ovog dana, rešila sam da uveče jedem samo nešto lagano i improvizovano. Kako sam bila u Apuliji, bilo je sasvim logično da sam poželela da ponovo jedem buratu, a bilo bi bezveze da jedem samo sir. O, da. Bila je to jedna sasvim dobra i lagana večera.

Improvizovana večera Alberobelu

Nakon kraćeg popodnevnog odmora u stanu koji sam iznajmila tokom svog kratkog boravka u Bariju, krenula sam ponovo u šetnju, ali sam takođe shvatila i da sam pomalo gladna. Ne previše, ali dovoljno da poželim da nešto i pojedem i posle budem mirna.

Ovom prilikom sam se odlučila da spojim „lepo i korisno“ – otišla sam do šetališta pored mora (Lungomare Nazario Sauro) koje se dosta često pominje kao zanimljivo mesto koje treba posetiti.

Ipak, ja sam prvo otišla da jedem i to na mestu koje mi je preporučeno. Utisak mi je bio da je, kao i u puno drugih gradova u svetu, i u Bariju poslednjih godina „ulična hrana“ počela da dobija na popularnosti, pa samim tim i na kvalitetu, maštovitosti i raznovrsnosti. Ovde je jedan od specijaliteta koji se nude bio sendvič sa hobotnicom. Tek kada je stigla hrana, shvatila sam da sam u stvari prilično gladna i sve sam odmah, bez ikakvog oklevanja, pojela. Bilo je odlično!

Kasni ručak u Bariju

A što se tiče šetališta pored mora, pa... njegova glavna prednost je da je pored mora i da je prilično široko, pa tu šetnja svakako prija.

Bari, detalj

Na drugoj strani ulice se mogu videti veoma lepe „palate“, ali i brojni kafići i restorani, tako da šetnja pored mora može da bude višestruko prijatna i inspirativna.

Bari, detalj

Mada sam pojela samo „sendvič“, meni je on bio sasvim dovoljan i sada sam samo lagano šetala pored mora u pravcu starog grada u Bariju koji se naziva jednostavno – Bari Vekja, tj, Stari Bari (Bari Vecchia).

Bari, detalj

Dok sam stigla do jednog od glavnih trgova u starom delu grada, Pjaca Merkantile (Piazza Mercantile), i tu popila jedno lepo, hladno i veliko pivo, veče je već polako počelo da pada. Pivo nisam snimila namerno, jer nije bilo lokalno, ali kad sam već zauzela mesto u kafani, mrzelo me je da ustajem zbog takvog detalja. Zato sam nešto kasnije snimila trg, a onda se ponovo uvukla u ulice starog grada.

Bari, detalj

Bari, detalj

Međutim, mada je još uvek bilo pomalo rano, meni kratak popodnevni odmor nije bio dovoljan da mi nadoknadi premalo spavanja prethodne noći, tako da sam odlučila da se lagano uputim ka iznajmljenom stanu. Za to sam u većem delu koristila jednu od centralnih ulica, koja je uglavnom pešačka (Via Sparano). Njena prevashodna komercijalna priroda ne umanjuje lepotu zgrada i detalja.

Bari, detalj

Bari, detalj

Narednog dana sam odlučila da pre podne budem „lenja“. Nisam imala nikakvog razloga da žurim, a tako će praktično da ostane tokom čitavog ovog putovanja. U Apuliju sam došla na dve nedelje, pre svega imajući u vidu da ću se od mesta do mesta uglavnom prebacivati javnim prevozom što zahteva više vremena. Dve nedelje je možda za moju verziju obilaženja bilo i previše. S druge strane, meni u Italiji nije teško da ubijam vreme – osim divnih prizora, bilo da su u pitanju priroda ili ljudska naselja, uvek je tu i neka poslastičarnica, ili kafić, ili restoran. A uostalom, gde je bolje praktikovati upravo italijansku filosofiju života nego ovde – Dolce far niente!!! U bukvalnom prevodu: „Slatko je ne raditi ništa!“.

Zapravo mi je ovog prepodneva mali prenosni kompjuter pravio neke probleme, pa sam se upetljala u to. Na kraju sam odustala i onda konačno krenula u šetnju. Ponovo sam otišla do starog grada i gotovo besciljno lutala šarmantnim ulicama i trgovima punih slikovitih detalja.

Bari, detalj

Bari, detalj

Bari, detalj

Bari, detalj

Bari, detalj

A onda sam otišla i do jednog mesta da bih sebi obezbedila ručak. Radi se o poznatom mestu koje pravi i prodaje apulijski specijalitet za poneti – fokaču bareze (focaccia barese) ili fokaču iz Barija. Ali, trebalo je prvo sačekati u jednom dugačkom redu.

Bari, detalj

Kada sam došla na red, morala sam da budem brza da bih snimila šta se dešava. Ljudi koji tu rade su veoma efikasni i nema se vremena za gubljenje jer napolju čeka još zainteresovanih kupaca. Lepo su mi spakovali moju fokaču koju sam planirala da pojedem u stanu pre nego što odem na jedan kraći izlet.

Vraćajući se ka stanu, morala sam da se zaustavim na jednom mestu i snimim ono što sam primetila već prethodnog dana. U blizini ulaza u stari grad, postoji „aparat“ na kojem može da se kupi voda i to tako što kupac donese svoju ambalažu. Na raspolaganju su tri verzije vode: hladna negazirana, blago gazirana i mikrofiltrirana gazirana voda, a može da se bira 1 litra ili 3 litre. Mislim da je sve to sasvim lepo.

Bari, detalj

Zatim sam se vratila u stan i tamo ručala fokaču. Bila je stvarno odlična. Dovoljno da sam poželela da po povratku kući i sama probam da je napravim. Evo rezultata i recepta:

Fokača bareze na moj način

FOKAČA BAREZE

• 500 g brašna za picu
• 1 krompir srednje veličine
• 300 ml mlake vode
• 20 g svežeg kvasca
• malo šećera
• 1 kašičica soli
• 20 ml maslinovog ulja
• 350 g svežeg paradajza (trešnjar je najbolji)
• masline (bez koštica)
• maslinovo ulje
• origano

Prvo je potrebno da se krompir u ljusci obari. Kada je dobro kuvan, treba da se oljušti i fino ispasira. Sveži kvasac istopiti u malo mlake vode u koju se doda šećer da bi se kvasac aktivirao. Krompir se spoji sa brašnom, kvascem i solju, a doda se i ostatak vode. Takođe se doda i maslinovo ulje. Testo je veoma lepljivo, ali treba da se ipak mesi oko 10 minuta.

Zamešeno testo se ostavi da nadolazi 1-2 sata, a zatim se premesi, ponovo oko 10-ak minuta. I dalje je dosta lepljivo, ali malo manje. Zatim se stavi u nauljenu posudu, prekrije i ostavi da stoji barem 12 sati. Drugim rečima, testo se zamesi veče pre nego što će da se pravi fokača, a posuda se stavi u frižider.

Narednog dana, testo staviti u nauljeni pleh za pečenje, pa nauljenim prstima razvući testo po plehu, a takođe napraviti i ulegnuća u testu. Poređati odozgo polutke paradajza i masline. Posuti origanom, a može i malo soli, i naprskati maslinovim uljem. Ostaviti da nadolazi pola sata, a onda peći u maksimalno zagrejanoj rerni (250 stepeni C).

A posle lepog ručka u Bariju, krenula sam na „izlet“. Zapravo sam otišla do mesta Polinjano a Mare. Ono je od Barija udaljeno oko pola sata vozom u pravcu juga.

Polinjano a Mare važi za jedno od brojnih ljupkih gradića koji se nalaze na apulijskom delu obale Jadranskog mora. On je posebno poznat po krečnjačkim liticama visokim oko 20 m koje se pružaju duž ovog dela obale, a gradić je podignut iznad tih litica. Zbog konstantnog pokretanja mora i talasa, vremenom su ovde izdubljene i pećine i to sve doprinosi slikovitosti mesta.

Ja sam prvo otišla do jednog proširenja pored mora da bih odatle bolje videla o čemu se ovde zapravo radi, ali kada sam stigla, sve je bilo okruženo privremenom visokom žičanom građevinskom ogradom jer su se izvodili nekakvi radovi. Zapravo, u ovom trenutku nigde nije bilo nikoga, ali je bilo jasno da se tu nešto gradi ili popravlja. Našla sam zgodno mesto gde sam kroz ogradu provukla svoj telefon i taman sam se spremala da slikam šta mogu, kada se pojavio jedan lokalni vodič sa par turista. On je jednostavno jedan deo ograde pomerio tako da je moglo da se prođe do ozidane ograde koja tu postoji iznad mora. Pitala sam da li i ja mogu da tu prođem na kratko da bih fotografisala i on se složio. Sve se brzo i fino završilo. A evo i slika (ispale su mnogo bolje nego da sam slikala kroz građevinsku ogradu):

Polinjano a Mare

Polinjano a Mare

Na prethodnoj slici se levo vidi i poznata pećina Grota Ardito dele Kaldaje (Grotta Ardito delle Caldaie), a evo je i snimljene malo bliže. Tu još bolje mogu da se uoče divne boje mora na ovom mestu.

Polinjano a Mare

Zahvalila sam se onom vodiču, a onda sam krenula da šetam prvo ulicom koja se pruža pored obale.

Polinjano a Mare

Zatim sam se uvukla u grad hodajući ka zapadu i istorijskom centru Polinjana a Mare (Centro Storico Polignano a Mare) ulicom koja ide sasvim pravo, ali suštinski prati obalu. Od nje redovno kraće ulice vode ka vidikovcima odakle ponovo može da se uživa u lepoti ove obale.

Polinjano a Mare

Ali, ni kuće koje se ovde mogu videti nisu ništa manje zanimljive i šarmantne. Naprotiv.

Polinjano a Mare

Polinjano a Mare

U međuvremenu je počela da pada i kiša. Povremeno sitna i retka, a povremeno i malo jača. Ja nisam ponela kišobran sa sobom, tako da sam morala da vodim računa kada snimam i mobilnim-telefonom i foto-aparatom da se ne bi previše nakvasili.

Polinjano a Mare

Kiša je na kratko stala i to baš u trenutku kada sam došla do trga Pjaca San Benedeto (Piazza San Benedetto). Kao što može da se zaključi gledajući sledeću fotografiju, temperatura je bila sasvim fina, uostalom bilo je prva polovina septembra.

Polinjano a Mare

Polinjano a Mare

A onda je kiša ponovo počela da pada nešto jače. Ja nisam bila jedina koja je bila bez kišobrana, ali mi ona, osim za fotografisanje, i nije previše smetala. Neki ljudi su ipak odlučili da se malo sakriju i sačekaju da kiša prođe.

Polinjano a Mare

Jedino sam morala pažljivo da koračam da se ne bih okliznula na mokrim, a uglačanim kamenim pločama koje prekrivaju ulice, ali me to nije sprečavalo da uočim zanimljive i slikovite detalje.

Polinjano a Mare

A onda sam došla i do vidikovca na krajnjem severnom rtu odakle sam mogla da vidim i litice nad kojima je podignut grad istočno, ali i kamenitu obalu zapadno od centra grada.

Polinjano a Mare

Polinjano a Mare

Posle kraće pauze radi fotografisanja, ponovo sam se uvukla u slikovite ulice, ali samo na kratko. Trebalo je otići i do vidikovca na zapadnoj strani istorijskog centra u Polinjanu a Mare.

Polinjano a Mare

Polinjano a Mare

Tu na zapadnoj strani istorijskog centra gradića postoji jedna ograđena terasa sa koje se pruža divan pogled na malu šljunkovitu plažu smeštenu između kamenih litica, a koja se zove Lama Monakile (Lama Monachile).

Polinjano a Mare, pogled na plažu Lama Monakile

Polinjano a Mare, pogled na plažu Lama Monakile

Dok sam ovde stajala i slikala, par ljudi je skakalo u vodu sa stene zapadno od plaže. Na sledećoj slici se vidi jedna žena u sred „leta“.

Polinjano a Mare

Posle ovoga sam otišla do trga Pjaca Vitorio Emanuele II (Piazza Vittorio Emanuele II), gde sam sela i popila kafu. Sa mesta na kojem sam se opuštala mogla sam lepo da vidim crkvu Svete Marije od Uspenja (Chiesa Madre Santa Maria Assunta), ali su tu u toku bile pripreme za neku sahranu, tj, za misu pre sahrane, pa sam odlučila da se kasnije vratim i obiđem crkvu.

Za sada sam krenula ka izlazu iz istorijskog centra Polinjana a Mare, a u blizini Stare kapije (Porta Vecchia) sam snimila i nekoliko zanimljivih detalja.

Polinjano a Mare

Polinjano a Mare

Polinjano a Mare

Odatle sam ulicom koja vodi ka zapadu krenula u šetnju, a sa mosta koji vodi preko jaruge na čijem kraju je plaža mogla sam da vidim kako sve to izgleda iz drugog ugla. Ako se sledeća fotografija malo bolje zagleda, gore desno može da se vidi ona terasa-vidikovac odakle sam prethodno snimila plažu Lama Monakile.

Polinjano a Mare

Sada sam otišla do prostranog platoa koji je nastavak ulice Largo Đelzo (Largo Gelso), pa sam tu prvo otišla do jednog mesta odakle može lepo da se posmatra i fotografiše istorijski centar grada.

Polinjano a Mare

Mada se i na prethodnoj slici može videti ona terasa na kojoj je dobar vidikovac, evo je ponovo, malo približeno. To svakako mora da bude nezaobilazno mesto za svakog posetioca ovog ljupkog grada.

Polinjano a Mare

Takođe sam odavde snimila i deo stenovite obale, pa sam odlučila da se tu i spustim.

Polinjano a Mare

U međuvremenu je kiša potpuno prestala da pada, a dok sam ja ovde snimala šta mi se učinilo zanimljivim, oblaci su se malo razmaknuli, sunčani zraci su prodrli i to je na trenutak stvorilo veoma dramatičnu scenu.

Polinjano a Mare

Na ovom platou se nalazi i spomenik čuvenom italijanskom pevaču Domeniku Modunju koji je rođen upravo u Polinjanu a Mare.

Spomenik Domeniku Modunju

Možda njegovo ime i ne zvuči poznato svima, ali je njegova najpoznatija pesma, čini mi se, jedna od melodija koje će živeti večno. Ja sam se setila te pesme, naravno, ali sam se takođe setila i da manje-više znam njene reči. Šta sam drugo mogla da uradim osim da snimim Mlog br. 10.

Kako ja znam da sebe lepo zabavim!

Nakon što sam snimila svoje pevanje, spustila sam se do kamenite obale i tu ponovo malo uživala u predelima, a malo fotografisala. Čak sam iskoristila i prisustvo dobrih komada stena na koje sam mogla da postavim svoj foto-aparat da bih se fotografisala. To je uvek zabavno.

Polinjano a Mare

Ja u Polinjanu a Mare

Polinjano a Mare

Polinjano a Mare, detalj

Od onog pevanja sam ožednela, pa sam se vratila do platoa i tu sela u jedan kafić.

Polinjano a Mare

Posle divne pauze sam se ponovo uputila ka istorijskom centru Polinjana a Mare, a na sledećoj slici se vidi i most koji vodi preko jaruge sa plažom.

Polinjano a Mare

Sada je dan već bio na izmaku, pa su i boje bile nešto drugačije, što me je takođe inspirisalo.

Polinjano a Mare

Ponovo sam se uvukla u stari deo grada, pre svega da bih otišla do crkve, a usput sam snimala razne detalje. Kod nekih su već bila uključena večernja svetla.

Polinjano a Mare

Polinjano a Mare

Polinjano a Mare

Tako sam se vratila do Pjace Vitorio Emanuele II, a sada sam mogla i da uđem u crkvu.

Polinjano a Mare

Polinjano a Mare

Već sam pomenula da se radi o crkvi Svete Marije od Uspenja.

Polinjano a Mare

Posle posete crkvi, ponovo sam izašla iz starog dela grada i krenula ka železničkoj stanici.

Polinjano a Mare

Uskoro sam se i vratila u Bari, a pošto sam tamo iznajmila stan blizu železničke stanice, sve je jednostavno i lako prošlo. Još sam imala ostatke one fokače bareze od ručka, pa sam to pojela, tako da nisam ni izlazila ovo veče. Uostalom, trebalo je i da se dobro odmorim jer sam već narednog dana kretala na svoje putovanje po Apuliji.

Mada uvek kada je reč o Italiji pomislim kako bi u svoju drugu domovinu (ovo ću objasniti nekom prilikom) morala da idem barem jednom godišnje, to ipak nije slučaj.

Postoje dva glavna razloga za tako nešto. Prvi je da sam ja ovu istinski divnu zemlju prilično dobro već obišla, a neka od glavnih turističkih odredišta i više puta. Što ja volim da kažem, videla sam Sikstinsku kapelu pre restauracije, kada je restauracija bila na pola, a i kada je bila završena. I svaki put sam uživala – i u Sikstinskoj kapeli, i u Rimu, i u čitavoj Italiji.

Drugi razlog je taj da je ovaj svet, osim što je divan, takođe i velik. Mada ja prilično intenzivno putujem, toliko ima lepih i zanimljivih odredišta da je čak i uz najbolju volju nemoguće da se svuda bude u svakom trenutku. Barem ja još nisam savladala ovu veštinu.

Ali, bez obzira na sve ovo, ja ipak često pomišljam na Italiju i uvek imam ideje kuda, kada i slično. I tako se desilo da sam kupila povratnu avionsku kartu do Barija za septembar 2024. godine sa namerom da dve nedelje obilazim Apuliju, regiju na jugu zemlje koja je u obliku „štikle od italijanske čizme“, a koja se često naziva i Pulja.

Da odmah pojasnim stvar sa nazivom regije. Italijani svoju regiju nazivaju Pulja, ali je Apulija u širokoj upotrebi na međunarodnom nivou. Regija se prvobitno, tačnije u rimsko doba, i zvala Apulija, ali se taj naziv na italijanskom promenio tokom vremena zbog razvoja jezika, odnosno, dijalekta koji se koristi u ovom delu zemlje. Koliko sam videla, u tekstovima na srpskom se koriste oba naziva, ali pretpostavljam da je Apulija tačnije, pa ću ja ovaj termin i da koristim. Kada govorim italijanski, onda kažem „Pulja“. Dakle, sve je na svom mestu.

Prvobitna ideja mi je bila da par dana provedem u Bariju kao pešak, a da onda rentiram kola i tako obiđem šta bih htela. Međutim, par meseci pre puta je jedan moj drug bio u Apuliji i pričajući o njegovom iskustvu shvatila sam da će mi biti bolje da se po Apuliji krećem javnim prevozom. Prvo – ja javni prevoz volim. Drugo – pošto su me zanimali gradovi i mesta koji su uglavnom dobro uzajamno povezani javnim prevozom, shvatila sam da bi bilo bezveze da rentiram kola, a onda da mi ona stoje negde parkirana. Osim toga, uvek mi je nesimpatično da tragam za parkingom u nepoznatim mestima, a korišćenjem javnog prevoza ovaj detalj bi bio rešen. S druge strane, ponela sam sa sobom vozačku dozvolu, jer sam takođe htela da imam mogućnost da rentiram kola u slučaju da poželim da, na primer, obiđem neka sela u okolini nekog grada.

Eto, to je bio osnovni koncept putovanja, a šta sam na kraju videla i posetila tokom ovog puta može da se vidi na sledećoj karti.

Za početak, jednog ranog jutra sam avionom krenula iz Beograda za Bari. Pokušavala sam da spavam u avionu, ali krajnje bezuspešno.

Po sletanju na međunarodni aerodrom u Bariju, lako sam se snašla i vozom prebacila do glavne železničke stanice u centru Barija. Tu sam odmah otišla do garderobe i ostavila veliki ranac, da bi mi bilo lakše da se krećem po gradu.

Naime, u stan koji sam iznajmila tokom boravka u Bariju mogla sam da uđem tek u 3 popodne, što je značilo da imam nekoliko slobodnih sati. Bilo je besmisleno da sedim na železničkoj stanici, pa sam zato i smislila da samo sa malim rancem kratko prošetam po delu grada u blizini stanice.

Kada sam izašla na trg ispred stanice, odmah sam osetila talas sreće što sam stigla u Italiju. Da li je u pitanju vazduh, ili sunce, ili moja mašta – tek imala sam osećaj kao da prepoznajem zemlju na prvi pogled.

Bari, trg ispred glavne železničke stanice

Ipak, bila sam vrlo umorna i teška jer nisam dovoljno spavala, a ustala sam u cik zore zbog ranog leta. Zato sam odmah sela u jedan kafić u okviru pešačke ulice koja od glavne železničke stanice vodi ka starom delu Barija i tu sam naručila kafu i neko pecivo da mi posluži kao dopuna doručka.

Pauza u Bariju

Pošto mi je plan bio da u Italiji provedem 2 nedelje, a ne dolazim iz zemlje koja pripada Evropskoj uniji, smislila sam da bi bilo dobro da kupim SIM karticu, pošto imam mobilni telefon u koji mogu da ubacim i drugu karticu. Na taj način bih sebi obezbedila stalnu internet vezu, a to svakako olakšava putovanje i prikupljanje informacija o redu vožnje i sl. Problem je bio da je bila nedelja, a onda je većina radnji bila zatvorena.

Zato sam rešila da malo prošetam i raspitam se da li još negde mogu da kupim SIM karticu, a ne samo u radnjama najvećih provajdera. Usput sam prošla i pored jednog kioska sa hranom, ali mi se tu najviše dopalo kako se „kiosk“ piše na italijanskom – „il chiosco“.

Bari, detalj

Tradicionalno, Italijani ne važe za narod koji govori strane jezike, ali mislim da se to u savremenom svetu menja, pogotovo sa pojavom interneta. S druge strane, ja nisam imala preterani problem sa ovim – mada sam poprilično zarđala, praktično sam do kraja putovanja koristila upravo italijanski, a ne engleski, i sve je prošlo odlično. Nije to bio onaj nivo znanja koji sam imala nekada, ali sam ipak bila zadovoljna.

Kao što sam rekla, ta široka ulica koja vodi pravo od železničke stanice ka starom delu grada je pešačka, s tim da je presecaju relativno uske ulice kojima idu kola, u jednom ili u drugom smeru, tako da mora da se vodi računa o tome.

Bari, detalj

Posle izvesnog vremena, oko 1 km dalje, ona dolazi do široke poprečne ulice kojom voze kola, a stari grad počinje praktično na drugoj strani. Tu postoji lep drvored od palmi, a nešto dalje sam mogla da vidim Teatro Margerita, nekada pozorište, a od 1979. godine muzej.

Bari, detalj

Ipak, prvo sam otišla do Turist-biroa, pa su mi tamo rekli u kom delu centra sigurno mogu da pronađem prodavnicu telefona i SIM kartica koja je i nedeljom otvorena. To je značilo da sam morala još da šetam okolo-naokolo, ali sam na kraju završila posao i bila zadovoljna. Sada sam imala pristup internetu sve vreme i, kao što sam i pretpostavljala, to mi je značajno olakšalo ovo putovanje po Apuliji.

To je takođe značilo i da sam mogla da se vratim do starog grada u Bariju (Bari Vecchia) i da tamo opušteno prošetam uzanim i slikovitim ulicama.

Bari, detalj

Bari, detalj

Bari, detalj

Kao i čitava Italija, i Apulija je poznata po testenini, s tim da je ovde najtipičnija testenina – orejkete, što znači „ušice“, jednostavno jer oblik podseća na malene uši (ovde, naravno, ne mislim na množinu reči „uš“ što znači vaška, već na množinu reči koja se koristi kao sinonim za uho). U skladu sa tim, u starom gradu u Bariju može na ulici da se vidi i kupi testenina pravljena u ovoj verziji (ali u više veličina), kao i drugi oblici testenine. Sve to izgleda izuzetno šareno, ali svakako i privlačno.

Bari, detalj

Bari, detalj

Bari, detalj

Bari, detalj

A testenina i veš koji visi i suši se iznad ulice – da li ima nešto što više podseća na Italiju?

Bari, detalj

Pa, verovatno je kvalitetan, zanatski pravljen sladoled (gelato artigianale) u istoj kategoriji – tipičan, vrhunski simbol Italije. Ja sam tako pronašla jednu poznatu lokalnu poslastičarnicu i tu sam svratila, ali sam imala klasičan problem – kako se odlučiti za dva ili tri ukusa, kada sve što je u ponudi deluje primamljivo. Smislila sam da taj problem rešim tako što ću svakog dana ići na sladoled i mada neću biti u istom mestu, trudiću se da svaki put izaberem nešto drugačije. Evo od čega sam krenula:

Bari, detalj

Da se ne bih umazala, sela sam u hladovinu i na miru pojela sladoled, a onda sam nastavila sa šetnjom po starom delu Barija.

Ovo se sada sve dešavalo u neposrednoj blizini jednog od znamenitih mesta u Bariju, a to je Švapski zamak (Castello Svevo). Utvrđenje su podigli normanski kraljevi oko 1132. godine, ali je ono rekonstruisano i ojačano 1233, dok su masivni bastioni dodati u XVI veku. Međutim, moram da priznam da ovom prilikom nisam bila zainteresovana za obilazak ostataka srednjevekovnog zamka i više mi je prijalo da lagano šetam. Ali sam ga zato slikala sa ugla.

Bari, detalj

Nedaleko od ovog mesta sam došla u blizinu Katedrale San Sabino.

Okolina i katedrala San Sabino

Prvobitno je katedrala na ovom mestu podignuta u XI i XII veku kao romanička građevina, ali je uništena polovinom XII veka, pa je krajem tog istog veka i tokom XIII sagrađena crkva koja se danas vidi. Mada je manje poznata od bazilike Sv. Nikole, ona je svakako nadređena ovoj drugoj.

Katedrala San Sabino

Ali, da bi se obišla unutrašnjost crkve mora da se plati ulaznica. Kod mene je plaćanje ulaznice za posetu nekoj crkvi više stvar principa nego para. Samo u izuzetno malom broju slučajeva sam spremna da prekršim taj svoj princip i da platim da bih ušla i posetila neku crkvu. Jednostavno smatram da sve što je vezano za crkve, kako njihova spoljašnjost, tako i njihova unutrašnjost, pripadaju svima – valjda su zato i građene. Ako je ulaz u crkve mogao da bude slobodan za sve do pre samo desetak godina, ne vidim zašto i dalje to ne bi bio slučaj. Mogu da se saglasim da se insistira na pristojnosti posetilaca (u svakom pogledu), ali to bi bilo sve.

Zato sam u ovom slučaju samo obišla oko katedrale, snimila neke detalje i nastavila dalje.

Katedrala San Sabino

Katedrala San Sabino

Šetnja me je vodila kroz nesmanjeno slikovite ulice starog Barija, a povremeno bih i zavirila u neko dvorište.

Bari, detalj

Bari, detalj

Bari, detalj

A onda sam došla i do jednog mesta gde su se pored orekjeta reklamirale i prodavale crvene ljute papričice. Prizori su bili divni!

Bari, detalj

Bari, detalj

Uskoro sam, pošto stari Bari i nije mnogo veliki, došla i do verovatno najvažnijeg objekta u gradu, a to je bazilika Sv. Nikole.

Bazilika Sv. Nikole

Bazilika je podignuta između 1087. i 1197. godine i mada je u više navrata rekonstruisana, danas se smatra najupečatljivijim primerom romanskog graditeljstva u Apuliji. Njena fasada deluje prilično svedeno, ali na njoj ipak ima elemenata koji su izvedeni veoma lepo, a posebno se ističe glavni portal.

Bazilika Sv. Nikole, detalj

Ulaz se ovde ne naplaćuje (barem još uvek nisu počeli u septembru 2024. godine), tako da sam ušla i sa zadovoljstvom prošetala po crkvi diveći se raznim, izuzetno elegantnim i lepo urađenim detaljima. Posebno se ističu i deluju relativno neobično poprečni lukovi koji su dodati u XV veku.

Bazilika Sv. Nikole, unutrašnjost

Bazilika Sv. Nikole, unutrašnjost

Bazilika Sv. Nikole, unutrašnjost

Ova crkva je među najznačajnijim u čitavom hrišćanskom svetu i predstavlja podjednako važno hodočasničko odredište i za katolike i za pravoslavce. Razlog za to je da se u kripti crkve nalazi grob sa moštima Sv. Nikole.

Bazilika Sv. Nikole, kripta

Sveti Nikola (oko 270. do oko 345) je bio arhiepiskop Mire u istorijskoj oblasti Likiji u današnjoj Turskoj. On je tamo i preminuo, pa je i sahranjen. Međutim, u drugoj polovini XI veka je Vizantija, kojoj je Mira tada pripadala, bila pod velikim udarima Seldžučkog carstva, pa se verovatno i zbog toga pojavio „problem“ bezbednosti moštiju velikog sveca. Sve u svemu, po najčešće pominjanoj verziji događaja, mornari iz Barija su ukrali mošti i preneli ih u svoj grad. Od tada se one tu i nalaze, a vernici i radoznali posetioci mogu da siđu u kriptu i tu, iza ograde od metalnih šipki vide grob ovog poznatog sveca.

Bazilika Sv. Nikole, grob sa moštima Sv. Nikole

Kada sam izašla iz bazilike, krenula sam da idem oko nje, da bih je i tako zagledala. Naime, na severnoj strani se nalazi i bogato ukrašeni Lavlji portal, pa sam želela i to da pogledam.

Bazilika Sv. Nikole, detalj

Jedan od problema koji mi se pojavljivao tokom čitavog ovog putovanja je činjenica da su nekako sva mesta koja sam rezervisala za smeštaj zvanično puštala nove goste tek od 3 popodne. Doduše, na nekoliko mesta sam uspela da dogovorim da ranije dođem, makar da ostavim svoje stvari, a kasnije da preuzmem ključ, ali je u Bariju vlasnik stana koji sam iznajmila bio čvrst – pre 3 popodne ne može da se uđe. Zato sam i išla u ovaj obilazak, jer nisam više mogla da sedim po kafićima i nalivam se kafom ili drugim tečnostima, a posle onog sladoleda nisam više ni bila gladna. Na svu sreću sam veliki ranac ostavila na garderobi na železničkoj stanici, tako da sam hodala samo sa malim rancem, ali u mom slučaju to nije mnogo olakšavalo situaciju – meni je mali ranac srazmerno teži od velikog.

Sve u svemu, vreme je prolazilo i ja sam posle posete bazilici Sv. Nikole praktično krenula da se vraćam u pravcu železničke stanice. S jedne strane je trebalo da tamo uzmem svoj veliki ranac, a s druge strane je i stan koji sam iznajmila bio blizu.

Ipak, odlučila sam se za nešto drugačiju trasu, pa sam tako videla još par zanimljivih mesta i objekata. Prvo sam prošetala do jednog od glavnih trgova u starom Bariju – Pjaca Merkantile (Piazza Mercantile), odakle sam se nakratko ponovo uvukla u slikovite uzane ulice starog dela grada.

Bari, detalj

Bari, detalj

Ponovo sam prošla i pored Turist-biroa, a tu je bilo i nekadašnje pozorište – Teatro Margerita, koje je sada muzej.

Bari, detalj

Nešto dalje je i zgrada ekspoziture centralne banke Italije (Banca d’Italia), a odmah pored nje je i najveće pozorište u Italiji – Teatro Petruceli (Teatro Petruzzelli).

Bari, detalj

Bari, detalj

Zatim sam se uvukla u noviji deo grada, a tu mi je bilo zanimljivo da vidim drveće (!) oleandera koje krasi ulice. Ja sam nekada imala oleander na terasi, ali je on tu mogao da raste samo do nivoa žbuna.

Bari, detalj

Posle izvesnog vremena, poprilično umorna, dovukla sam se do mesta odakle sam i krenula u obilazak Barija – bio je to trg ispred glavne železničke stanice sa fontanom. Samo sam je fotografisala na brzinu i nastavila do garderobe gde sam preuzela svoj veliki ranac.

Bari, detalj

Uskoro sam bila u iznajmljenom stanu i tu sam se prvo istuširala, a onda i legla da malo odspavam. To mi je bilo neophodno da bih se odmorila. S jedne strane sam ustala veoma rano, a sa druge je temperatura u Bariju ovog dana bila poprilično visoka, tako da mi nije baš prijalo da sam morala da umorna šetam po vrućini i jakom suncu.

Na svu sreću, stan i krevet u njemu su bili veoma udobni, tako da sam sada mogla lepo da se opustim.

Poslednjeg dana u okviru svog boravka u Norveškoj u aprilu 2024. godine, imala sam let nazad za Beograd predveče sa aerodroma u Oslu, a to je značilo da kolima treba da pređem oko 230 km. Ipak, sve sam fino isplanirala, čak i da stignem na aerodrom sat vremena pre zakazanog roka do kojeg je trebalo da vratim kola jer mi je ideja bila da sve uradim lagano i bez stresa. Tako sam ja to sve isplanirala, a Univerzum je rekao svoje. U svakom slučaju, nisam previše žurila.

Zato sam čak malo i prošetala pored reke Mana u Rjukanu što i nije bio neki problem pošto se onaj pansion u kojem sam odsela nalazio u neposrednoj blizini. Inače, kao što sam pomenula u 14. nastavku mog putopisa, kada sam prethodnog dana stigla u Rjukan ispostavilo se da sam bila jedina gošća u pansionu koji i nije baš mali. Pola zgrade, uključujući i recepciju, renoviralo se, to je bilo sasvim jasno, ali čak ni u ovoj polovini u kojoj sam bila smeštena nije bilo nikog drugog – ni nekog gosta, ni bilo koga od zaposlenih. Ne samo da je čitav Rjukan podsećao na grad duhova, i ovaj pansion je odražavao duh mesta u kojem se nalazi.

Prethodno veče, kada sam se vratila sa večere i otišla do sobe, shvatila sam da nemam internet zato što ne znam lozinku. Bilo mi je poprilično važno da to rešim pa sam zaključala svoju sobu (za svaki slučaj) i onda krenula da hodam pustim hodnicima pansiona. Levo-desno, dole, pa dugim hodnikom, pa onda do vrata koja su bila zatvorena, ali ne i zaključana, pa preko stepeništa do drugih vrata... tek ja sam došla do prostorije u kojoj je recepcija gde, dakle, nije bilo apsolutno nikoga. Ipak, iz iskustva znam da često na recepcijama postoje table na kojima piše korisničko ime i lozinka za internet, a to je slučaj bio i ovde, tako da sam uskoro imala vezu sa svetom.

Internetska veza je bila dobra, a bila je dobra i udobna i soba u kojoj sam odsela, pa ipak... Ja obično ne komentarišem cene – ili nešto mogu da platim, ili ne mogu da ga platim, i na tome ostane. Međutim,... Ovde ja jesam platila sobu, drugim rečima mogla sam da platim, ali ipak smatram da je ovo najprecenjenije mesto u kojem sam ikada odsela. Norveška važi za skupu zemlju, ali ne mogu da kažem da je cena sobe u ovom pansionu u Rjukanu bila visoka – ona je bila bezobrazno neprimerena.

Ali, da se ja sada vratim na priču o kratkoj šetnji pored reke Mana. Pa, bilo je to jedno lepo, sunčano i blago prohladno jutro i ta svežina i svetlost su mi prijali.

Reka Mana u Rjukanu

Reka Mana u Rjukanu

Reka Mana u Rjukanu

Uskoro sam krenula iz Rjukana, ali sam se vrlo brzo na kratko zaustavila da bih snimila uzanu dolinu u kojoj se nalazi Rjukan i koju sam upravo napuštala, kao i okolne planine, a koje su sada bile obasjane jutarnjim suncem.

Planina iznad Rjukana

Uzgred, u Rjukan ne dolaze samo dokoni ljudi koji „jure“ lokalitete na Uneskovoj Listi svetske baštine poput mene, već ovde postoji dosta pešačkih/planinarskih staza, ima lepih vodopada, itd. To ja, naravno, ništa nisam mogla da radim jer nisam imala vremena, ali ne žalim se.

Ubrzo sam došla i u blizinu ušća reke Mana u jezero Tin.

Reka Mana neposredno pre ušća

Reka Mana neposredno pre ušća

Prešla sam kolima most koji se vidi na prethodnoj fotografiji, ali sam se uskoro ponovo zaustavila na velikom parkingu. Odatle sam lepo mogla da vidim deo jezera Tin koje je sa površinom od preko 51 kv. km jedno od najvećih jezera u Norveškoj. Njegova maksimalna dužina je 35 km i ja sam ovog dana vozila putem koji je u velikoj meri pratio obalu jezera. Prizori su povremeno bili nestvarno lepi, ali sam mogla da se zaustavim veoma retko.

Jezero Tin

Jezero Tin

Ni ne znajući kako će put i prizori kasnije izgledati ovde sam stala jer je bilo dovoljno prostora, ali mi je takođe bilo drago i da sam mogla da vidim veoma dugu i ne previše mekanu travu, koja je bila toliko gusta da sam imala utisak kao da hodam po nekakvom jastuku.

Trava pored jezera Tin

Nedaleko sam prošla i pored železničke stanice Mel koja je takođe bila važan deo industrijskog kompleksa Rjukan-Notoden.

Železnička stanica Mel

A što se puta tiče, on se povremeno penjao iznad nivoa jezera, ali je ovde bilo srazmerno malo mesta gde sam mogla da stanem. Pa ipak, svaki trenutak je vredeo.

Pogled na jezero Tin

Jedno mesto je bilo posebno lepo. Ni tu nije postojao parking, već odvajanje sa glavnog puta koje je praktično bilo nečiji privatni put, ali sam ja tu samo na kratko stala, slikala šta sam htela, a onda nastavila glavnim putem.

Pogled na jezero Tin

Pogled na jezero Tin

Pogled na jezero Tin

Pogled na jezero Tin

Nešto dalje se put odvojio od jezera i ponovo je vodio kroz predele u kojima se dosta seče drveće da bi se proizvodila drvna građa.

Južna Norveška, detalj

Južna Norveška, detalj

Inače, već sam ranije rekla da Norveška ima samo oko 2% obradive površine, dok, poređenja radi, Srbija ima oko 30%. Između ostalog, i zbog toga je Norveška i morala, a mora i danas da pronalazi i druge izvore prihoda.

Tako su polovinom sedme decenije XX veka krenula istraživanja nafte koja u početku nisu davala dobre rezultate. Međutim, kasnije su u norveškim teritorijalnim vodama Severnog mora pronađena velika nalazišta nafte i gasa, i danas oko 20% prihoda ove bogate skandinavske zemlje dolazi upravo na osnovu proizvodnje ovih energenata.

U međuvremenu sam se ja vozila pored, dakle, retkih poljoprivrednih polja koja su bila spremna za novu proizvodnju sezonu.

Južna Norveška, detalj

U nekom trenutku sam došla i do Hedalske drvene crkve ili Drvene crkve u Hedalu (Heddal stavkyrke). Ova drvena crkva se takođe sezonski otvara početkom maja, ali mi je bila sasvim usput, tako da je bilo sasvim logično da tu i svratim.

Hedalska drvena crkva

Hedalska drvena crkva

I ova crkva je okružena grobljem, pa sam prvo tu malo „provirila“ u portu, a onda sam otišla do glavne kapije koja vodi ka crkvi.

Hedalska drvena crkva, porta

Hedalska drvena crkva, porta

Hedalska drvena crkva

Hedalska drvena crkva je najverovatnije podignuta početkom XIII veka i naravno sva je od drveta, ali je postavljena na kamenom temelju. Od 28 preživelih starinskih drvenih crkava u Norveškoj ova u Hedalu se smatra jednom od najvećih, a svakako je jedina sa tri tornja.

Crkva je i danas u funkciji, ali samo leti kada je otvorena za posete. Osim toga, koliko sam čitala, ona je i dosta popularna za venčanja.

Dok sam od parkinga išla ka crkvi, videla sam par starijih žena kako ulaze u portu, tako da sam zaključila da makar kapija nije zaključana.

Međutim, kada sam se približila crkvi, začula sam neke glasove, a uskoro videla i neke mlade koji su izlazili iz ophodnog hodnika. Kada su oni izašli, ja sam ušla i tako snimila glavna vrata sa namerom da obiđem krug oko broda crkve.

Hedalska drvena crkva, detalj

Ovaj portal sa zapadne strane se danas najviše koristi da bi se ušlo u crkvu, ali nije uvek bilo tako. U Srednjem veku su žene ulazile sa severne strane, a muškarci sa južne, dok su sveštenici ulazili takođe sa juga, ali u prostor pevnice.

Zapadni portal se koristio za decu kada su se unosila u crkvu da bi bila krštena. Naime, smatralo se da đavo ima moć nad onima koji nisu kršteni, pa su ova vrata morala da imaju dekoraciju koja pruža najveću moguću zaštitu. I tako tu postoji čitavo mnoštvo zmija i zmajeva („zlo se zlime izbija“).

Na levom stubu je pomalo groteskni, presamićeni lav koji simbolizuje pobedu Hrista nad Judom (koji je ovde prikazan kao lav), dok se na desnoj strani vide dva medveda koji su zaneseni u svojoj borbi i drže jedan drugog gubicama – na taj način se i đavolstvo vezuje i sprečava da uđe u crkvu.

Hedalska drvena crkva, detalj

Nejasno zašto, palo mi je na pamet da se uhvatim za vrata i ona su se... otvorila. Bila sam potpuno zbunjena, ali i apsolutno oduševljena. Unutra je bilo 3-4 ljudi, pa sam ušla. Jedna gospođa mi je prišla i pitala me koji jezik govorim, pa kada smo ustanovili da je u pitanju engleski, rekla mi je da je crkva vanredno otvorena, ali da može da me pusti da se tu kratko zadržim.

Hedalska drvena crkva, detalj

Hedalska drvena crkva, detalj

Hedalska drvena crkva, detalj

Hedalska drvena crkva, detalj

Hedalska drvena crkva, detalj

Hedalska drvena crkva, detalj

Hedalska drvena crkva, detalj

Kada sam pogledala i snimila unutrašnjost crkve, pitala sam onu gospođu i da li mogu da obiđem krug po ophodnom hodniku, a onda je odgovorila: „Može, ali, brzo.“

Hedalska drvena crkva, detalj

Hedalska drvena crkva, detalj

Hedalska drvena crkva, detalj

Hedalska drvena crkva, detalj

Zaista sam najbrže moguće obišla taj krug i na kraju se zahvalila toj gospođi koja je ostala unutra i zaključala prva vrata koja spolja vode u ophodni hodnik.

Sada sam se još malo zadržala idući oko crkve fotografišući razne detalje.

Hedalska drvena crkva, detalj

Hedalska drvena crkva, detalj

Hedalska drvena crkva

Ispred Hedalske drvene crkve

Hedalska drvena crkva, detalj

Hedalska drvena crkva, detalj

Ovde sam takođe videla drveni toranj, ali je on bio van porte. Mislim da je on deo muzeja na otvorenom koji prikazuje neke tradicionalne zgrade, ali je muzej bio zatvoren i radi samo tokom tri letnja meseca. Mogla sam da vidim i snimim samo još jednu skulpturu.

Kompleks drvene crkve u Hedalu

Kompleks drvene crkve u Hedalu, detalj

Kompleks drvene crkve u Hedalu, detalj

Još sam se malo zadržala diveći se crkvi, a onda sam neopisivo zadovoljna nastavila put.

Hedalska drvena crkva

Hedalska drvena crkva

Ubrzo sam došla i do grada Notodena koji je zajedno sa Rjukanom na Uneskovoj Listi svetske baštine kao industrijsko kulturno dobro, a nalazi se na obali jezera Hedal ili Hedalsvatnet (Heddalsvatnet).

Notoden

Na jednom mestu sam uspela i da snimim jedan zanimljiv saobraćajni znak.

Znak pored puta

Takođe sam stala i na jednom parkingu pored slikovitog jezerceta iz kojeg je isticala rečica, a što sam poželela da snimim.

Vodna tela u južnoj Norveškoj

Vodna tela u južnoj Norveškoj

Vodna tela u južnoj Norveškoj

Namera mi nije bila da besciljno vozim i stajem na svakom mestu gde ima nečeg oku privlačnog.

Naprotiv, imala sam sasvim jasan plan, a on je bio da odem do još jedne crkve koja nije toliko stara, ni toliko slikovita kao ove drvene koje sam videla tokom svog boravka u Norveškoj, ali je to najveća crkva u zemlji. U pitanju je crkva u Kongsbergu. Koliko sam čitala, njena unutrašnjost je izuzetno lepa, ali... crkva je otvorena za posete dva puta nedeljno i to samo po jedan sat! Teško da bih svoje putovanje mogla da planiram u skladu sa tim.

Ipak, to me nije sprečilo sa poželim da dođem do crkve i to sam i uradila. Plan mi je bio da izađem iz kola i malo prošetam oko crkve, ali kada sam se parkirala, prvo sam htela da pripremim navigaciju i na telefonu i na uređaju u kolima (iz različitih razloga, samo jedan ovaj uređaj ne bi bio dovoljan). Bila sam u totalnom šoku kad su mi oba uređaja predložila da do aerodroma, kao mog sledećeg i konačnog odredišta, treba a idem skroz okolo naokolo, nekakvom severnom trasom, i to putovanje traje oko 3 sata! Ja nisam imala toliko vremena, a i logičan put je bio „južnom trasom“ preko Osla.

Zaključila sam da navigacioni uređaji nemaju pojma, uostalom čak i do Osla su mi predlagali da idem naokolo, a ne direktnim auto-putem, a takođe nisu prepoznavali ni naziv jednog grada na putu ka Oslu (da, da... savremena tehnologija nije uvek najbolje rešenje).

Zbog svega ovoga sam samo slikala crkvu sa parkinga i odmah nastavila dalje.

Crkva u Kongsbergu

Jedva sam našla način kako da ipak podesim navigaciju, jer trebalo je da od crkve u Kongsbergu stignem do auto-puta.

Tako je sve i bilo i početak je bio sjajan, a ja sam brzo mogla da grabim ka Oslu i dalje ka aerodromu, a predviđeno vreme dolaska je bilo tek koji minut posle planiranog, ali i dalje uveliko pre polaska aviona.

A onda... u jednom trenutku katastrofalni zastoj. Sva kola u dve trake su milela. Ja sam gledala na vreme i preostalu kilometražu, a kola su i dalje milela. Ponekad bi skroz i stala. Bilo je dobro da sam bila u levoj traci jer se ona ipak nešto brže kretala. Nisam znala koliko je duga kolona i koliko će to da traje, a vreme je lagano prolazilo. Onda je u jednom trenutku sve krenulo gotovo kao da se ništa desilo nije.

Nisam se bavila razlozima i tako sam ja došla do Osla, a tu sam već mogla dobro da podesim navigaciju na oba uređaja, tako da je sve bilo u redu.

Svratila sam i na pumpu da bih napunila gorivo, jer je tako trebalo da vratim kola, a onda sam nastavila u pravcu aerodroma. Bila sam na manje od 30 km.

A onda... ponovo zastoj. Ovaj put gori od prethodnog. Više se stajalo, a kad se milelo, prešlo bi se po par metara. U jednom trenutku su zaustavnom trakom prošla kola hitne pomoći. Sada mi je već bilo jasno da se desilo nešto gadno. Uvek me to potrese, bez obzira o kome se radi i gde.

Ali, nisam mogla ni previše da se bavim sudbinama drugih jer sam i ja bila u problemu svoje vrste. Vreme je prolazilo, rok za vraćanje kola je došao, pa lagano i prošao (to me je najmanje brinulo, jer sam morala da uzmem kola na pet dana, a bila su mi potrebna 4 dana i 5 sati). Kola su i dalje uglavnom stajala ili milela sporije od puža. Sada sam već počela da razmišljam o tome gde da prenoćim u Oslu ako propustim let. Palo mi je na pamet da bih mogla da pošaljem poruku svojim „domaćinima“ u Oslu kod kojih sam iznajmila sobu. Možda bi imali ponovo tu sobu na jednu noć.

U međuvremenu sam sebi ponavljala da nema svrhe da se nerviram, jer stvari će se desiti onako kako će se desiti i moje nerviranje tu ništa ne može da promeni. Na kraju krajeva, to bi bilo još jedno iskustvo u životu.

Kolone vozila su i dalje milele ili stajale po minut-dva. A onda je sve ponovo krenulo. U početku je bila gužva, ali se mnogo brže vozilo (i dalje ispod dozvoljene brzine), a onda se saobraćaj poprilično raščistio, a ja sam mogla lepo i brzo (mada bezbedno) da se prebacim do aerodroma gde sam parkirala kola, snimila ih (za svaki slučaj), a onda i vratila ključeve.

Stigla sam na vreme i mogla sam fino da se čekiram, a nekoliko sati kasnije sam bila kod kuće i opuštena.

U zaključku mogu da kažem da je putovanje po Norveškoj bilo izuzetno zanimljivo iz više razloga.

S jedne strane, to je bilo novo odredište za koje sam znala da je veoma lepo, ali i prilično skupo. Oba ova opisa su tačna.

U Oslu sam se osećala kao da sam tamo već živela ranije, sve mi je delovalo lako za snalaženje i orijentaciju, i sve je išlo lagano i glatko.

Putovanje kolima po delu južne Norveške je bilo spektakularno. Ni na koji drugi način ne bih uspela za tako kratko vreme da obiđem sve što sam obišla. Imala sam neverovatnu sreću što se tiče vremena – bilo je idealno. Doduše, jednog dana je bilo prilično oblačno, pa se čak pojavila i retka kiša, ali to nije ništa kako može da bude. Dakle, ponavljam imala sam izuzetno puno sreće po tom pitanju.

A utisci i moje oči koje su upijale svu lepotu predela koju sam pokušavala da zabeležim svojim foto-aparatom i mobilnim telefonom ispunili su mi dušu u tolikoj meri da sam imala utisak da sam provela mesec dana obilazeći ovu čarobno lepu zemlju.

U Uvdalu postoje dve drvene crkve, ali nisu obe podjednako značajne. Ja sam ovde došla pre svega da bih videla starinsku drvenu crkvu u Uvdalu (Uvdal stavkirke), a ona se nalazi na padini brda i neophodno je da se jednim lokalnim putem napusti glavni put između Norea i Uvdala.

Drvena direk-crkva u Uvdalu se zbog svoje starosti smatra važnim spomenikom kulture i ona je jedna od 28 sličnih drvenih crkava koje imaju taj status. Da kratko samo pomenem da su ove crkve građene uz korišćenje velikih drvenih direka koji služe kao noseći stubovi, pa otud i naziv za taj tip crkava.

Ta druga drvena crkva u Uvdalu se nalazi pored samog glavnog puta, u centru sela, ali se ona smatra „savremenom“ crkvom. Ja sam do nje otišla nešto kasnije.

Za sada sam se uputila ka Uvdalskoj drvenoj crkvi za koju sam znala da nije sezonski otvorena, ali to svakako nije bio razlog da se ne popnem lokalnim putem koji vodi uzbrdo. Ispostavilo se da sam uradila pravu stvar. Crkva je i dalje bila zatvorena, ali je pogled na nju, na muzej na otvorenom sa tradicionalnim seoskim objektima pravljenim od drvenih balvana i dasaka, kao i na dolinu bio izuzetan.

Kompleks drvene crkve u Uvdalu

Hodajući prema crkvi, prvo sam malo obratila pažnju na ove tradicionalne drvene kuće koje se ovde mogu videti. Sve je bilo izuzetno slikovito.

Kompleks drvene crkve u Uvdalu

Kompleks drvene crkve u Uvdalu

Kompleks drvene crkve u Uvdalu

Što se crkve tiče, zabrinula sam se u trenutku da li je kapija otvorena, ali nije bilo razloga – ništa nije bilo zaključano (osim vrata koja vode u crkvu), tako da sam lako mogla da tu prošetam.

Drvena crkva u Uvdalu

Drvena crkva u Uvdalu, detalj

Crkva je prvobitno podignuta posle 1168. godine, ali je proširena nekoliko puta zbog potrebe za većim prostorom. I ova crkva, kao i ona u Noreu, ima osnovu grčkog krsta i zbog jedinstvenosti ovog stila u Skandinaviji on ima i poseban naziv – numendalski po dolini Numendal u kojem se ove crkve nalaze.

Drvena crkva u Uvdalu

Pošto je bila zatvorena, mogla sam samo da obiđem krug oko nje i tako zagledam par detalja.

Drvena crkva u Uvdalu, detalj

Drvena crkva u Uvdalu, detalj

Čitava unutrašnjost crkve je izuzetno bogato dekorisana, pogotovo se tu misli na murale. To sam mogla i sama da vidim tako što sam provirila kroz par prozora koji su mi bili dostupni.

Drvena crkva u Uvdalu, detalj

Drvena crkva u Uvdalu, detalj

Kada sam završila obilazak oko crkve snimila sam je ponovo, kao i divan pogled na dolinu Numedal koja se ovde prostire u pravcu istok-zapad.

Drvena crkva u Uvdalu

Dolina Numedal

Zatim sam istim putem krenula nazad ka kolima zatvorivši kapiju iza sebe.

Drvena crkva u Uvdalu

Ovde sam, međutim, bila izuzetno ispunjena osećajem zadovoljstva i to se pretvorilo u inspiraciju i želju da sebe dodatno zabavim. Tako smo došli i do Mloga br. 9. Ovom prilikom se radi o Solvejginoj pesmi od norveškog kompozitora Edvarda Griga (1843-1907). Već sam objašnjavala detalje u vezi sa ovom pesmom (videti: https://svudapodji.com/norveska-11/) dok sam pisala o plovidbi fjordovima u blizini Bergena, a ovde mi je pesma ponovo pala na pamet, pa sam je onda i otpevala sa sve na-na-na. Postoje mnogo bolja izvođenja ove divne pesme, ali to nikada ne treba nikoga da spreči da se dobro zabavi.

Još jednom sam slikala kompleks Uvdalske drvene crkve, a onda sam mogla da nastavim dalje.

Kompleks drvene crkve u Uvdalu

Sada sam se spustila lokalnim putem koji me je doveo do glavnog puta i „savremene“ Uvdalske crkve koju sam već pominjala. I ona je napravljena od drveta, ali da se ne bi brkala sa onom manjom i značajno starijom na padini brda, ova nema epitet „drvena“, tj, u nazivu se ne pominje direk kao noseći stub. Posvećena je 1893. godine, a polovinom XX veka je detaljno restaurirana.

Uvdalska crkva

I ovde sam samo obišla krug oko crkve zagledajući neke detalje, a onda sam se vratila do kola da bih nastavila put.

Uvdalska crkva, detalj

Uvdalska crkva, detalj

Uvdalska crkva

Uvdalska crkva, detalj

Sada sam već bila spremna da se prebacim do krajnjeg odredišta za ovaj dan, a to je gradić Rjukan koji je od Uvdala udaljen samo nekih 80-ak km. Sa glavnog puta koji je vodio ka gradiću Jeilu vrlo brzo sam skrenula, a onda su krenule serpentine i samo 20-ak minuta kasnije već sam bila u carstvu snega u planinskom području Imingfjel. Na svu sreću, brzo sam naišla i na jedno proširenje pored puta i tu sam mogla da se parkiram da bih na miru mogla da se divim lepoti snežnog prostranstva po jednom savršeno sunčanom danu.

Planinsko područje Imingfjel

Planinsko područje Imingfjel

Čak sam se popela i na kameni zid da bih bolje mogla da osmotrim okolinu.

Planinsko područje Imingfjel

Planinsko područje Imingfjel

Ali, nisam se dugo zadržala jer je trebalo da nastavim dalje. Sve vreme sam razmišljala koliko sam sreće imala da je vreme bilo sunčano i suvo. Da je bilo oblačno, moguće je da bi na ovim visinama bilo magle, a mogla je da pada i kiša ili sneg i to bi značajno otežavalo i usporavalo moju vožnju. Ovako je vožnja bila prava uživancija!

Planinsko područje Imingfjel

Planinsko područje Imingfjel

Kao što može da se primeti na prethodnoj fotografiji, i ovde, kao i na visoravni Halingskarv, gde sam prošla par sati ranije, postoje kuće, ali su one gotovo sve bile okružene visokim snegom.

Planinsko područje Imingfjel

Ali, neke su podignute pored samog puta, pa je pristup njima bio lakši.

Planinsko područje Imingfjel

I ovde sam na više mesta videla parkirana kola pored kojih niko nije stajao, pa sam ponovo pretpostavila da su vlasnici otišli da se bave nordijskim skijanjem koje je veoma popularno u čitavoj Skandinaviji. Zaista je bilo šteta propustiti ovako lep dan.

Planinsko područje Imingfjel

Ja nisam skijala, ali sam istinski uživala u vožnji, a put je uskoro krenuo da se spušta. To se videlo i po promeni vegetacije.

Planinsko područje Imingfjel

Planinsko područje Imingfjel

Takođe su se češće pojavljivali i tragovi ljudskog stanovanja, pa sam tako na jednom mestu uočila i jednu tradicionalno napravljenu drvenu kolibu, a i nešto što mi je ličilo na malu pilanu.

Spuštanje sa planinskog područja Imingfjel

Tradicionalno napravljena drvena koliba

Spuštanje sa planinskog područja Imingfjel

Ovo sa pilanom me i nije previše iznenadilo, jer sam ovde vozila putem koji vodi kroz šume, ali moram da priznam da se jesam malo ušokirala kada sam videla padine brda sa oborenim drvećem.

Centralni delovi južne Norveške

Centralni delovi južne Norveške

Centralni delovi južne Norveške

Centralni delovi južne Norveške

Na nekim mestima sam prolazila pored kuća, ali i očigledno poslovnih objekata, verovatno za obradu drveta. I dalje gotovo da nisam videla nikog živog, ali ovom prilikom mi je to bilo pomalo i normalno pošto je bila nedelja popodne.

Centralni delovi južne Norveške

Sada sam sneg mogla da vidim još samo na vrhovima planina, ali sam i dalje veoma uživala u vožnji. Ja obično nemam nikakvih osećanja u vezi sa vožnjom; jednostavno na to gledam praktično – ako treba nekuda da odem kolima, ja se odvezem i to je sve. Ovde mi je, međutim, bilo baš lepo da vozim. Valjda i zato što gotovo da nisam nailazila na druga kola na putu, pa sam mogla da budem apsolutno opuštena i uživam u spektakularno lepom danu.

Centralni delovi južne Norveške

Centralni delovi južne Norveške

A onda me je put doveo do jezera Tin (Tinnsjå) koje je sa površinom od preko 51 kv. km jedno od najvećih jezera u Norveškoj. Takođe je i jedno od najdubljih jezera u Evropi sa maksimalnom dubinom od 460 m.

Jezero Tin

Jezero Tin

Jezero Tin

Jezero Tin

U aprilu sunce sporo zalazi na severu Evrope, tako da nisam morala da se brinem da li ću stići na svoje krajnje odredište ovog dana za videla. Uostalom, bila sam udaljena samo nepunih 30 km od gradića Rjukan u kojem sam rezervisala sobu.

Na putu ka Rjukanu

Usput sam prošla pored još jednog od brojnih vodopada koji postoje u Norveškoj.

Na putu ka Rjukanu

Evo i mape koja prikazuje gde sam sve prolazila ovog dana:

Glavni razlog zašto sam ja ovde uopšte i došla jeste da se Rjukan zajedno sa gradom Notodenom, udaljenim oko 75 km, nalazi na UNESKO-voj Listi svetske baštine kao zbirni lokalitet industrijske baštine. Naime, industrija u ovim mestima je razvijena početkom XX veka kada je u zapadnom svetu počela da raste potražnja za poljoprivrednim proizvodima, a to je nužno stvaralo potrebu i za proizvodnjom veštačkih đubriva. Upravo ovde je kompanija Nirsk-hidro počela da proizvodi veštačko đubrivo iz azota koji se nalazi u vazduhu. Tim povodom su u ovom kraju napravljene hidroelektrane, dalekovodi, fabrike, saobraćajni sistemi, pre svega železnica i trajekti do luka u kojima se đubrivo utovarivalo, ali i gradovi. U njima su podignute zgrade za smeštaj radnika, kao i sve neophodne institucije za normalno funkcionisanje. Upravo sve to prikazuje kako se nova globalna industrija razvijala početkom XX veka.

Već na samom ulazu u grad vide se detalji koji sve ovo potvrđuju.

Rjukan

Rjukan

Kako je Rjukan praktično sagrađen „od nule“ u prvim decenijama XX veka, tako su i propratne institucije skorijeg datuma. Na primer, crkva u Rjukanu koja je posvećena 1915. godine.

Crkva u Rjukanu

Ja sam se odvezla do pansiona u kojem sam rezervisala sobu dva meseca ranije. Dok sam se približavala parkingu videla sam da se deo pansiona, uključujući i glavni ulaz, renovira, ali sam mirno otišla do nekih bočnih vrata. Kad tamo – poruka: „Zatvorili smo u 18h, evo vam telefon, pa nam se javite.“ I onda je usledio neki broj za koji ja nisam znala da li je u pitanju mobilni ili fiksni, da li treba neki lokalni prefiks i koji je prefiks za Norvešku. Nisam imala internet, ali sam imala roming za krajnji slučaj.

Ipak, prvo sam otišla do jednog malog obližnjeg restorana koji prodaje kebabe, pa sam im objasnila problem i onda mi je vlasnik pomogao tako što mi je objasnio da je u pitanju broj mobilnog telefona i rekavši mi koji je pozivni broj za Norvešku. Poslala sam poruku i onda sačekala nekoliko minuta. Pojavio se jedan čovek i dao mi ključ od onih vrata i od sobe, a onda je otišao. Bila sam potpuno sama u pansionu.

Po smeštanju u pansion imala sam čak vremena da malo prošetam po gradiću, jer mada je veći deo Rjukana bio u senci, a sunce bilo iza horizonta oivičenog planinskim vrhovima, ono zapravo još nije zašlo, tako da je formalno i dalje bio „dan“.

Rjukan

Rjukan

Rjukan

Rjukan

Grad je delovao neverovatno prazno, ali to možda i ne čudi – bilo je hladno i bila je nedelja predveče. Pa ipak, nisam mogla da se otmem utisku da se nalazim u gradu duhova.

Rjukan

Rjukan

Otišla sam i do glavnog trga u gradu, a tu se nalaze zgrada opštine i gradska biblioteka (barem je tako pisalo na pročelju).

Rjukan

Rjukan

Ipak je u ovom delu grada nekako najviše dominirala zgrada hidro-centrale na drugoj obali lokalne rečice Mana.

Rjukan

Tako sam je snimila i zajedno sa spomenikom Samu Ejdeu (1866-1940), jednom od osnivača kompanije Nirsk-hidro.

Rjukan

Kad već pominjem spomenike, blizu glavnog trga se nalazi i spomenik Gunaru Sentesbjeu (1918-2012) koji je bio član Norveškog pokreta otpora i koji je Norvežanin sa najvišim odlikovanjima u zemlji.

Rjukan

Još sam snimila i neke zgrade za koje verujem da su bile podignute za radnike još pre stotinak godina, pošto deluju tipski urađene.

Rjukan

I sada sam konačno mogla da odem da nešto pojedem u retko otvorenom mestu, a to je bio jedan lokalni restoran. Nisam imala veliki izbor, ali sam na kraju bila sita i napita.

Večera u Rjukanu

Piće u Rjukanu

Inače, kada sam već odlučila da dođem u Rjukan, shvatila sam da postoji još jedan razlog zašto je zanimljivo doći u ovaj uspavani gradić. U pitanju je jedan kuriozitet po kojem je grad „poznat“. Naime, gradić Rjukan se nalazi na dnu uzane rečne doline i okružen je visokim planinama. Dolina je toliko uzana, a okolne planine toliko visoke da zimi (od septembra do marta) gradić uopšte nema direktnu sunčevu svetlost. Naravno, po vedrom danu mogu se videti osunčani vrhovi planina, ali gradić ostaje u senci.

Zbog ovoga je u jednom trenutku donesena odluka da se na odgovarajućem mestu na vrhu planine postave velika ogledala koja će sunčevu svetlost da reflektuju na grad. Tako je i urađeno 2013. godine, ali to nije luster koji osvetljava čitav grad, već samo baca svetlost na glavni trg. Na kraju krajeva, u pitanju je jedan umetnički projekat.

Ja sam ovde došla u drugoj polovini aprila, a to je već uveliko bilo proleće tako da ogledala nisu morala da budu u funkciji, a naredno jutro su direktni sunčevi zraci sijali kroz prozor sobe u kojoj sam odsela. Bio je to moj poslednji dan u Norveškoj na ovom putovanju.

Gudvangen je malo selo u zapadnoj Norveškoj, ali ovo mesto predstavlja značajnu turističku atrakciju pošto je smešteno na kraju Nerejfjorda (Nærøyfjord).

Već sam ranije pomenula da je Nerejfjord uzan, a dugačak rukavac najvećeg fjorda u zemlji, Sognefjorda, duž kojeg sam prolazila prethodnog dana. Nerejfjord je dugačak 18 km, a u nekim delovima je širok samo 500 m.

Zajedno sa još jednim fjordom iz jugozapadne Norveške (Gejrangerfjord), Nerejfjord se nalazi na Uneskovoj Listi svetske (prirodne) baštine. Ono što njih čini posebno lepim jeste da ih okružuju visoke i strme kamene litice koje dostižu visinu od oko 1400 m iznad nivoa mora, a na nekim mestima idu u dubinu od oko 500 m ispod nivoa mora. Ta dubina ovih fjordova je takođe nešto što ih čini posebnim.

Ovde sam kolima došla do parkinga i već je tu jasno da se posetilac nalazi na posebno lepom mestu, ali se to još bolje vidi kada se mostom krene preko reke Nerejdalselvi (Nærøydalselvi) koja se ovde i uliva u fjord.

Pešački most preko reke Nerejdalselvi

Pošto je dan bio sunčan, a vazduh čist, sve je blještalo i bilo veličanstveno lepo.

Reka Nerejdalselvi

To što je bilo sunčano ne znači i da je bilo vruće. Ja sam, ipak, bila obučena sasvim dobro, a to se vidi na selfiju koji sam morala da napravim na ovako lepom mestu.

Selfi na reci Nerejdalselvi

A što se tiče Nerejfjorda, tj., njegovog kraja koji se vidi odavde... fotografije će mnogo bolje ilustrovati njegovu lepotu nego što bih ja to mogla da opišem.

Nerejfjord

Nerejfjord

Nerejfjord

Nerejfjord

Nerejfjord

Pošto je ovde bilo dovoljno mesta gde sam mogla da postavim svoj foto-aparat, onda sam se i slikala, tj., kako ja to volim da kažem, napravila sam par „profesionalnih selfija“. Selfi mobilnim telefonom iz ruke je za amatere. Šalim se, naravno, pogotovo što ih i ja povremeno snimam, kao što se i vidi sa jedne od prethodnih fotografija.

Nerejfjord

Dok sam se ja ovde nameštala i fotografisala, došao je i jedan izletnički brod. Treba reći da je ovde fjord dovoljno dubok da do ovde doplovljavaju i trajekti, ali i veliki kruzeri.

Nerejfjord

U međuvremenu je jedna grupa ljudi koji su ovde imali svog vođu lagano ušla u vode fjorda na čamcima, pa su krenuli sa veslanjem. Verujem da to može da bude istinsko zadovoljstvo, ali ja svakako nisam imala vremena za tako nešto.

Nerejfjord

Nerejfjord

Umesto toga, napravila sam još jedan „profesionalni selfi“, a onda sam lagano krenula nazad ka kolima, usput još malo fotografišući ovaj veličanstveni fjord.

Nerejfjord

Nerejfjord

Samo jedan kilometar dalje put kojim sam dalje išla ulazi u tunel Gudvanga. Ja sam još uvek bila pod jakim utiskom od lepote Nerejfjords da u stvari kada sam ulazila u tunel nisam ni obratila pažnju na tablu koja navodi njegovu dužinu. A u pitanju je tunel Gudvanga koji je dug 11,4 km i to je (2024. godine) treći tunel po dužini u Norveškoj.

Naravno, dok sam vozila kroz tunel bilo mi je jasno da je jako dug. Već sam ranije pomenula tunel Hejanger (Høyanger), kroz koji sam prošla par dana ranije i koji je nekada bio najduži u Norveškoj (7.543 m), ali je u vreme pisanja ovih priča već bio na 13. mestu. Zanimljivo je da se najduži tunel u Norveškoj (dakle, barem u prvoj polovini 2024. godine) tunel Lerdal (Lærdal), dug 24,5 km, takođe nalazi u ovom delu zemlje kroz koji sam ja prolazila ovih dana. Štaviše, nešto dalje sam prošla i samo stotinak metara od njegovog ulaza. Ali, ma kako da mi tuneli mogu biti fascinantni, ja sam ipak imala svoj plan i morala sam da se držim njega, a ne da se vozam po norveškim tunelima tek tako – radoznalosti radi.

Međutim, kada sam izašla iz tunela Gudvanga, uočila sam tablu koja je pokazivala da treba da se skrene levo da bi se došlo do jedne drvene crkve. To nisam nikako mogla da propustim, pa sam tako i skrenula sa glavnog puta i uputila se ka selu Undredal. Bilo mi je fascinantno da nikoga nije bilo na putu koji je dug skoro 7 km. Ni kada sam se spuštala, ni kada sam se nešto kasnije vraćala do glavnog puta. Pitala sam se gde su ti Norvežani i kako oni i gde provode svoje dane.

Put ka selu Undredal

U selu Undredal se nalazi najmanja drvena crkva u Severnoj Evropi koja se i dalje koristi. U pitanju je drvena direk-crkva Undredal čije su dimenzije 12x4 m. Crkva je podignuta oko 1147. godine.

Drvena crkva Undredal

U vreme moje posete ona je bila zatvorena, pa sam ja samo malo produžila dalje putem da bih se okrenula, a ujedno sam iskoristila priliku da snimim predivan fjord na čijoj obali se nalazi ovo selo sa tek nešto više od 100 stanovnika. Ovo je Aurlandsfjord i on je takođe ogranak velikog Sognefjorda, a Nerejfjord se praktično odvaja upravo od Aurlandsfjorda nekih 5 km severno od sela Undredal. Štaviše, i delovi ovog fjorda su uključeni u prirodno dobro na Uneskovoj Listi svetske baštine.

Undredal i Aurlandsfjord

U povratku sam ponovo prošla pored drvene crkve u Undredalu, a onda sam se istim putem vratila do glavnog pravca. Visinska razlika je negde oko 350 m.

Drvena crkva Undredal

Od Undredala do glavnog puta

Od Undredala do glavnog puta

Od Undredala do glavnog puta

Glavni put me je proveo duž Aurlandsfjorda, a samo oko 1 km nakon što se odvoji od fjorda, put se račva u dva pravca – jedan ide kroz najduži tunel u Norveškoj, a ja sam krenula na drugu stranu.

Aurlandsfjord

Međutim, vrlo brzo sam shvatila da prolazim kroz izuzetno lepe predele, ali samo morala da budem vrlo pažljiva u vožnji jer je put bio uzan i sa krivinama, pa sam morala da se strpim dok nisam naišla na proširenje pored puta.

Proširenje pored puta

A kakvo je to mesto bilo! Radi se o jezeru Vasbigdevatnet (Vassbygdevatnet). Jezero je vezano za hidrocentralu, ali to ni najmanje nije remetilo lepotu mesta. Ponovo sam napravila dosta fotografija, a evo užeg izbora.

Jezero Vasbigdevatnet

Jezero Vasbigdevatnet

Jezero Vasbigdevatnet

A odrazi u savršeno mirnoj vodi jezera bili su veličanstveni.

Jezero Vasbigdevatnet

Jezero Vasbigdevatnet

Jezero Vasbigdevatnet

Ako sam mislila da put krivuda do ovde, šta tek reći o putu koji krivuda od jezera Vasbigdevatnet. I ne samo da krivuda, već se dramatično i penje – sa oko 20 m iznad nivoa mora, vodi do visoravni na oko 1000 m nadmorske visine. Za početak je neophodno da se prođe kroz seriju tunela koji vode uzbrdo kroz planinu i koji su na nekim mestima napravljeni jedni iznad drugih. Tu nije bilo nikakve šanse da bih se usudila da bilo šta snimam, ali sam prvo morala da sačekam svoj red jer je pored puta postavljen semafor.

Početak penjanja uzbrdo putem od jezera Vasbigdevatnet

Vrlo brzo sam ipak naišla na jedno proširenje, pa sam tu stala i izašla iz kola. Pogled na jezero i njegovu okolinu je bio divan.

Jezero Vasbigdevatnet

Jezero Vasbigdevatnet

Kako sam se pela, tako se pojavljivao sneg, ali to ni najmanje nije smetalo pošto je put bio savršeno očišćen.

Visovi zapadne Norveške

Visovi zapadne Norveške

Visovi zapadne Norveške

Visovi zapadne Norveške

Čitavog ovog dana nisam mogla da prestanem da osećam neizmernu zahvalnost okolnostima ili višim silama, ko kako gleda na to, da mi je vreme bilo takvo kakvo jeste. Ovo je bilo izuzetno važno dok sam prolazila pored nekog jezera ili fjorda ili se zaustavljala da bih snimila njihove mirne vode u kojima su se ogledale travnate padine sa nekim ljupkim kućama obasjane suncem, a i naizgled beskrajno plavo nebo. Međutim, možda je bilo još važnije kada sam vozila preko visokih planina i visoravni (i to u par navrata) koje su u potpunosti bile prekrivene snegom.

Jedan nivo „problema“ bi bio taj da su moje fotografije ispunjene sivilom i manje spektakularne, mada oblaci mogu ponekad da unesu dramu. Mnogo veći i pravi problem nastao bi da je bilo maglovito ili da je padala kiša, odnosno, to bi bio sneg na velikim visinama, a onda bi to i puteve činilo klizavim, morala bih znatno sporije da vozim i ko zna kada bih došla na svoje planirano odredište ovog dana.

Međutim, ovako, po sunčanom i suvom danu, mogla sam da se opustim i uživam.

Visovi zapadne Norveške

Visovi zapadne Norveške

I ovde na visini put je vodio kroz nekoliko tunela. Jedan od njih, koji mi je bio posebno zanimljiv, je i tunel Gejterig (Geiterygg) (uzgred, ovo je sigurno pogrešan način da se izgovori naziv ovog tunela, ali mislim da je to sporedno u ovom slučaju).

Naime, tunel je dugačak 3.290 m i nalazi se na prosečnoj visini od oko 1100 m iznad nivoa mora. Ono što je meni bilo zanimljivo u vezi sa njim je da on ima takozvane „hladne kapije“. To su automatske kapije koje se stavljaju na jednom ili na oba kraja tunela da bi se tunel tokom zime zaštitio od hladnoće i snežnih nanosa što može da dovede do stvaranja leda u stenama koje čine zidove tunela, a to bi kasnije moglo da prouzrokuje odrone. Osim leti, kada su temperature više, kapije se automatski otvaraju kada se približi neko vozilo, a inače su zatvorene. Evo kako to otprilike izgleda. Mene je ovo na prvi pogled veoma iznenadilo, jer nisam ni znala za takve stvari, ali mi je na kraju bilo prilično zabavno, a uspela sam i da čitavo iskustvo delimično snimim u video-formatu.

Ja sam se ovde vozila po visoravni Halingskarv (Hallingskarv), a ona je deo Nacionalnog parka Halingskarvet (Hallingskarvet National Park).

Visoravan Halingskarv

Visoravan Halingskarv

Na dosta mesta sam viđala pojedinačne kuće koje su delovale prilično zavejano, pa i pusto. S druge strane, na više mesta sam viđala parkirana kola pored puta, ne nužno kod ovih kuća. Zaključak mi je bio da su neki Norvežani došli ovde da bi se bavili nordijskim skijanjem. Zaista bi bilo šteta propustiti ovako lep dan.

Visoravan Halingskarv, detalj

Visoravan Halingskarv, detalj

Visoravan Halingskarv, detalj

Visoravan Halingskarv, detalj

Visoravan Halingskarv

Visoravan Halingskarv

U nekom trenutku sam ipak počela da se spuštam sa visova, pa je i snega bilo manje, ali je bilo više kuća i ljudskih naselja.

Predeo posle visoravni Halingskarv

Čak sam snimila i jednu drvenu crkvu, ali nisam imala nikakve podatke o njoj, pa se nisam tu ni zadržala.

Predeo posle visoravni Halingskarv

Put je takođe vodio i pored jezera koje nije bilo prekriveno ledom.

Predeo posle visoravni Halingskarv

Predeo posle visoravni Halingskarv

U jednom trenutku sam prošla i pored poznatog centra za zimske sportove, gradića Jeilu (Geilo), ali nisam planirala da tu pravim pauzu. Naime, imala sam veoma ambiciozan plan za ovaj dan, tako da sam bila svesna da nije dobro da skrećem sa puta, a pogotovo ne da bih tek tako svratila u neko mesto o kojem ništa ne znam. To što je ono važno za zimske sportove takođe mi nije bilo značajno – ja sam bila samo u prolazu.

Evo i mape koja prikazuje gde sam sve prolazila ovog dana:

Posle Jeilua put je ponovo krenuo da se penje, opet do neke visine od oko 1100 m iznad nivoa mora, ali ta deonica nije bila mnogo dugačka, samo oko 30-40 km.

Predeo posle gradića Jeilu

Predeo posle gradića Jeilu

A kako sam sa visoravni krenula da se spuštam, ponovo je sneg krenuo da nestaje i nekih 20-ak km dalje sam došla do mesta Uvdal. Ja sam ovde stigla do doline Numedal, a ona mi je bila značajna jer sam tu htela da posetim dve starinske drvene crkve.

Bilo mi je zanimljivo da me je u samom mestu Uvdal put proveo pored jedne velike drvene crkve koja nije bila u mojim „papirima“, ali sam znala da ću proći pored nje u povratku, pa sam odlučila da se kasnije tu i zaustavim.

Plan je bio da odem do jedne crkve koja se nalazila malo dalje od Uvdala, sa idejom da se kasnije vratim do druge stare drvene crkve u ovom mestu, a posle da nastavim još malo istim putem pre nego što skrenem ka krajnjem odredištu za ovaj dan.

Dakle, prvo sam otišla do drvene crkve u Noreu (Nore stavkirke) koja se nalazi na obali jezera. Zapravo, kroz dolinu protiče reka koja se na više mesta širi i tako stvara jezera. Drvena crkva u Noreu je podignuta pored, formalno govoreći, dva spojena jezera (uzana i dugačka). U svakom slučaju, sa glavnog puta je potrebno da se mostom pređe preko korita reke koje spaja ova dva jezera i tako se može doći do crkve.

Drvena crkva u Noreu

Drvena crkva u Noreu

Prethodnog dana sam čitala na internetu da je ova crkva već bila sezonski otvorena i to svakog dana do 6 popodne. Stigla sam uveliko na vreme, ali nigde nikoga nije bilo. Doduše, kapija je bila otključana (postoji metalna poluga kojom se zatvara), a uhvatila sam se i za vrata. Ne, nije bila otvorena.

Drvena crkva u Noreu, detalj

Pa dobro. Smatrala sam da to i nema previše veze, pa sam obišla krug oko crkve, ali i zavirila kroz prozore, pa čak nešto i snimila od unutrašnjosti.

Drvena crkva u Noreu

Ispitivanja pokazuju da je crkva u Noreu sagrađena posle 1167. godine. Crkva ima osnovu grčkog krsta sa ukrštenim brodovima i to je, kako sam čitala, u Srednjem veku bilo jedinstveno rešenje u zapadnoj Evropi.

Ukrašena je i spolja drvenim rezbarijama i drugim detaljima koji se vide na zabatu bočnog broda, a takođe se lepo vidi i krov od šindre.

Drvena crkva u Noreu, detalj

Drvena crkva u Noreu

Unutrašnjost je takođe lepo dekorisana, pre svega muralima, i to sam mogla da vidim tako što sam provirila kroz prozor.

Drvena crkva u Noreu, detalj

Drvena crkva u Noreu, detalj

Inače, crkva je prerađivana nekoliko puta, ali su većina delova originali.

Ne znam kakva je situacija danas, ali mi je bilo zanimljivo da pročitam da je vlasnik crkve krajem XIX veka postao jedan profesor istorije umetnosti koji je onda crkvu poklonio Društvu za očuvanje starinskih norveških spomenika.

Pošto crkva nije bila otvorena, ja sam samo napravila taj krug oko nje, slikala je još jednom, a onda kolima krenula da se vraćam u gradić Uvdal.

Drvena crkva u Noreu

Usput sam morala da se zaustavim na kratko i snimim veoma lepo jezero Norefjorden. Bilo mi je zanimljivo da je ono još uvek u potpunosti prekriveno ledom, dok je površina jezera Frignefjorden (Frygnefjorden), sa kojim je spojeno i gde se nalazi crkva, bila potpuno plava.

Jezero Norefjorden

Jezero Norefjorden

Nepunih 20 km dalje, došla sam do svog sledećeg odredišta, a to je bila drvena crkva u Uvdalu.

Šetajući po Bergenu konačno sam došla i do Brigena, tačnije do njegovog dela koji se pruža duž severne strane zaliva Vagen.

Brigen

Brigen

Već sam ranije po malo govorila o Brigenu, ali da sada to uradim na malo objedinjeniji način. U pitanju je staro pristanište u Bergenu. Grad je bio veoma važan deo trgovačke imperije pod nazivom Hanzeatska liga koja je svoje korene imala u Nemačkoj. Imajući u vidu da su kuće ovde tradicionalno građene od drveta, nije ni čudo da su vremenom mnoge građevine stradale u požarima, ali su mnoge od njih, sagrađene u skladu sa lokalnom tradicijom i uz primenu narodnih graditeljskih metoda, preživele do današnjih dana. Čak 62 zgrade iz starih vremena se danas mogu videti u Brigenu i ovaj istorijski lučki kvart predstavlja jedno od kulturnih dobara upisanih na UNESKO-ovu Listu svetske baštine. Od četiri hanzeatska predstavništva u inostranstvu, ovo u Bergenu je jedino koje je preživelo.

Brigen je praktično malo namensko naselje koje je predstavljalo pravu koloniju u kojoj su živeli i radili nemački trgovci. Zgrade su na više spratova, a između njih vode uzani prolazi koji su nalik na ulice. Sve je napravljeno od drveta, osim nekoliko skladišta u zadnjem delu koja su napravljena od kamena. U njima se čuvala roba, ali se takođe i kuvalo da bi se mogućnost izbijanja požara svela na minimum.

Ono što danas može da se vidi predstavlja izgled koji je Brigenu dat posle požara iz 1702. godine.

Brigen, detalj

Danas se u nekim od ovih zgrada nalaze i savremene radnje, galerije ili kafei.

Brigen, detalj

Ja sam bez nekog posebnog reda ili cilja jednostavno prošetala po ovom kvartu snimajući neke detalje koji su mi zapali za oko.

Brigen, detalj

Brigen, detalj

Brigen, detalj

Brigen, detalj

Brigen, detalj

Brigen, detalj

Brigen, detalj

A onda sam ponovo izašla na kej i uživala u lepoti koju su stvarala pročelja zgrada koje pripadaju Birgenu i koje su ovom prilikom bile obasjane suncem, što je dodatno isticalo boje njihovih fasada. Mada naredne fotografije prikazuju praktično istu stvar, svaka mi je draga na svoj način, pa evo ih...

Brigen

Brigen

Brigen

Brigen

Na prethodnoj fotografiji se nešto dalje, sa leve strane, vidi i toranj Rozenkranc (Rosenkrantztårnet) iz druge polovine XVI veka. Toranj se smatra najvažnijim renesansnim spomenikom u Norveškoj, a sagrađen je tako da je obuhvatio staru donžon kulu s kraja XIII veka i istaknuti deo fortifikacija iz prve polovine XVI veka. Sa tornja se, kako sam čitala, pruža lep pogled na Bergen i Brigen, ali ja tamo nisam išla.

Što se mene tiče, ja sam malo prošetala duž keja, a onda sam sela u jedan kafić da bih uživala ne samo u kafi, već i u sunčanom danu. Nisam bila jedina kojoj je ovakva ideja pala na pamet.

Bergen, detalj

Našla sam zgodno mesto i naručila kafu koju sam zatim lagano ispijala uživajući u trenutku. Ali, onda sam primetila da je većina ljudi oko mene pila pivo. Onda pomislim: „Pa zašto i ja ne bih?“ I tako ja naručim pivo, a oni me pitali da li hoću malo ili veliko. Hmm! Kakvo čudno pitanje – naravno da hoću veliko. Na kraju sam ipak bila prilično iznenađena kada sam shvatila da je veliko pivo na ovom mestu značilo 0,75 l ove divne tečnosti. Šta sam drugo mogla nego da krenem da je ispijam.

Tečnosti u trenucima pauze mogu biti razne

Uspela sam, naravno, ali u međuvremenu sam poželela i da ovekovečim ovaj trenutak. Tako sam napravila selfi gde se vidi da mi je ruka kojom držim čašu u rukavici – nije to bilo zbog temperature piva, već zbog spoljašnje temperature vazduha. Da, da... tog dana je u Bergenu sijalo jedno pravo zubato sunce.

Šta je hladnije u Bergenu: pivo ili vazduh?

Posle prilično lepe i čak za mene neuobičajeno duge pauze, u jednom trenutku sam se konačno pokrenula, ali nisam otišla daleko – tek do početne stanice uspinjače Flejbanen (Fløibanen).

Bergen, detalj

Početna stanica uspinjače Flejbanen

Ja jesam preskočila lep pogled na grad sa onog tornja, ali sam zato rešila da to nadoknadim tako što ću se prevesti uspinjačom do gornje stanice na brdu Flejen (Fløyen) koja se nalazi na 320 m nadmorske visine.

Uspinjača je otvorena 1918. godine, a praktično su u upotrebi dvoja kola koji se na sredini linije duge 844 m mimoilaze. Vremenom su se ova kola menjala i svakako modernizovala, ali je sistem ostao isti.

Na početnoj stanici uspinjače Flejbanen

Kada sam izašla na gornjoj stanici uspinjače, odmah sam potražila mesto sa kojeg bih lepo mogla i da posmatram Bergen, a i da ga snimim. To uopšte nije teško.

Pogled na Bergen

Pogled na Bergen

Snimila sam i zaliv Vagen, ali i neka ostrva dalje prema zapadu i moru.

Pogled na Bergen

Pogled na okolinu Bergena

Zatim sam malo i prošetala, a i uživala u istinski divnom danu. Na brdu Flejen ima dosta pešačkih staza, ali je tu i igralište za decu, kao i kafe. Takođe su tu bile i neke koze.

Na brdu Flejen

Na brdu Flejen

Na brdu Flejen

Ja sam ovde samo kratko prošetala, pa sam čak i sela na jednu klupu odakle sam takođe mogla da uživam u lepom pogledu na Bergen i sunčanom vremenu. I ovde sam poželela da se slikam.

Na brdu Flejen

Nešto kasnije sam otišla do gornje stanice, a uskoro ponovo bila u kolima uspinjače, ali sam ovaj put išla na dole.

U kolima uspinjače Flejbanen

Već je bilo kasnije popodne i mada je dan na severu Evrope bio dugačak (krajem aprila je sunce u Bergenu zalazilo posle 9 uveče), ja sam ipak htela da još malo prošetam pre nego što odem na večeru. Tako sam i uradila. Mada nisam mogla da odolim, pa sam ponovo fotografisala Brigen, ovaj put sam ipak malo proširila krug svog obilaska.

Bergen

Bergen, detalj

Na sledećoj slici se vidi i kuda prolazi uspinjača Flejbanen na svom putu ka vrhu brda iznad grada.

Bergen, detalj

Bergen, detalj

Bergen, detalj

Bergen, detalj

Bergen, detalj

Bergen, detalj

A onda sam se vratila do zaliva Vagen, pa sam tu u jednom restoranu konačno sela da bih večerala. Bilo je sasvim dovoljno, a svakako vrlo ukusno.

Bergen, detalj

Dok sam završila sa večerom, sunce je već zašlo, ali još uvek nije bio potpuni mrak. Ipak, osim što sam napravila nekoliko fotografija, ma kako da su detalji ovog veoma lepog grada bili zanimljivi i privlačni, nisam se dugo zadržala na ulicama Bergena. Narednog dana sam nastavljala svoj obilazak Norveške kolima, pa mi je bilo važno da se dobro i dovoljno naspavam.

Bergen, detalj

Bergen, detalj

Bergen, detalj

Bergen, detalj

Bergen, detalj

Bergen, detalj

Sledeći dan je bio izuzetno divan, ali takođe i izuzetno naporan. Ono što ga je, ipak, najviše obeležilo bila je neverovatna sreća. Naime, dan je bio savršen – plavo nebo, uglavnom bez bilo kakvih oblaka, sunce je blistavo sijalo kroz čist vazduh koji karakteriše Norvešku. Naime, oni su em duž mora, em imaju veliku količinu šuma (preko 33% teritorije Norveške je pod šumama), em su čist narod, a i dovoljno su imućni da mogu da zagovaraju i praktikuju „zelenu agendu“. (Usputni komentar: Ni na koji način ne umanjujući prirodne karakteristike, more i šume, kao ni čistoću samih stanovnika, ne bi me iznenadilo da i Norveška, poput većeg broja imućnih zemalja, svoje đubre „izvozi“ na tankerima da bi se recikliralo u manje imućnim državama (često na jugoistoku Azije, što znači da se transportuje preko pola sveta) kojima su pare potrebne pa pristaju na sve i svašta. To sve čini zagovaranje „zelene agende“ imućnih zemalja prilično licemernom pojavom, ali to se obično dešava kod entiteta koji imaju para – može im se.)

U svakom slučaju, ja sam iz Bergena krenula relativno rano, a pošto je bila nedelja mislila sam da neće biti puno gužve na putu. Prevarila sam se u tom smislu, ali nije bilo dramatično. Jednostavno je bilo više vozila nego prethodnih par dana. A možda sam išla i putevima koji su popularniji.

Evo i mape koja prikazuje gde sam sve prolazila ovog dana:

Nisam se direktno uputila ka svom krajnjem odredištu za ovaj dan, jer sam još prilikom planiranja putovanja i putanje odlučila da maksimalno iskoristim prednost kola, da bih na taj način maksimalno obišla zemlju, makar to značilo i puno vožnje. A ovog dana sam provela 11 sati vozeći od početne do krajnje tačke. Doduše, imajući u vidu broj zaustavljanja da bih fotografisala, to možda ni ne čudi previše, ali sve je to vredelo. Bitno je takođe i da ponovim da u drugoj polovini aprila sunce na ovim geografskim širinama na kojima sam ja boravila zalazi posle 9 uveče, tako da je dan bio dovoljno dugačak.

Prvo sam krenula ka mestu Gudvangen koje se nalazi na samom kraju Nerejfjorda (Nærøyfjord) koji je zapravo uzani, a dugački rukavac onog Sognefjorda duž kojeg sam prolazila prethodnog dana.

Nakon napuštanja Bergena i malo povećane saobraćajne gužve u početku gde sam morala da se dobro koncentrišem na put i uslove na njemu, put je krenuo da me vodi kroz fantastično lepe predele, a i saobraćaja je bilo manje. Tako sam mogla da stanem i na proširenju sa suprotne strane puta, pa da peške pređem do ograde u mom pravcu da bih odatle uspela da snimim ono što mi se dopalo.

Na putu od Bergena do Gudvangena

Na putu od Bergena do Gudvangena

Na putu od Bergena do Gudvangena

Moram da priznam da mi je bilo žao da Norvežani nisu na više mesta napravili parkinge gde može da se stane na kratko, a ujedno ima i divan pogled. Doduše, da je tako, meni bi bilo potrebno barem 2 dana da prođem istu trasu. Od Bergena do Gudvangena ima skoro 150 km, a da bi se prošla ta razdaljina potrebno je skoro dva i po sata vožnje.

Na svu sreću, povremeno je i bilo proširenja pored puta, često i zato što su tu stajališta lokalnih autobusa, ali to je bilo sasvim dovoljno za fotografisanje.

Na putu od Bergena do Gudvangena

Tako sam došla i do jezera koje se zove Sejmsvatnet (Seimsvatnet) i koje je dugo 2,7 km, a gde su predeli bili apsolutno veličanstveni. Kada je trebalo da izaberem fotografije da idu uz ovu moju priču imala sam ogroman problem. Sve fotografije su mi izgledale predivno i mislim da su zaslužile da se podele sa drugima. Ipak, morala sam da napravim neki svoj „uži“ izbor.

Jezero Sejmsvatnet

Jezero Sejmsvatnet

Jezero Sejmsvatnet

Jezero Sejmsvatnet

Jezero Sejmsvatnet

Jezero Sejmsvatnet

Jezero Sejmsvatnet

Jezero Sejmsvatnet

A onda sam se sa propisnog parkinga pomerila stotinak metara dalje do stajališta za autobuse, pa sam ponovo morala da izađem iz kola i fotografišem jer sam bila potpuno očarana lepotom.

Jezero Sejmsvatnet

Jezero Sejmsvatnet

Na ovom mestu sam imala i „bonus“ u vidu jedne lepe bele pliske (Motacilla alba).

Bela pliska

Zatim sam prošla još nekih 4 km, pa sam (opet) morala da stanem. Sada je to bilo u blizini jezera Vangsvatnet. Inače, sva ova jezera koja pominjem nalaze se u opštini Vos, a ovo konkretno jezero je negde u samom središtu opštine. Jezera su u stvari povezana rekom Voso koja se kasnije, zapadno, uliva u jedan fjord. Jezero Vangsvatnet ima površinu od skoro 8 kv. km.

Jezero Vangsvatnet

Jezero Vangsvatnet

Jezero Vangsvatnet

Jezero Vangsvatnet

I ovde sam uspela da uočim i snimim čak dve vrste ptica. Jedna je ostrigar (Haematopus ostralegus), a druga je velika senica (Parus major).

Ostrigar

Velika senica

Inače, moje fotografije, ma kako prikazivale neverovatno lepe predele, odražavaju tek delić prirodnih lepota kojima Norveška obiluje, a koje sam u prolazu mogla da vidim.

Ja sam posle ovog zaustavljanja nastavila dalje put Gudvangena, pa sam tako prošla pored jednog vodopada koji se zove Tvindefosen (Tvindefossen). Vodopad je visok 116 m i on je čuven po svojoj lepoti. Ali, od kraja XX veka je još čuveniji po reputaciji koju je nekako stekao – priča se da je voda iz potoka Kroelvi koja stvara ovaj vodopad odlična za podmlađivanje i obnavljanje seksualne potencije, tako da na godišnjim nivou preko 200.000 ljudi iz svih delova sveta ovde dolazi da bi zahvatili vodu sa vodopada. To je mnogo bolje nego da se ubijaju nosorozi, a rezultat je verovatno isti.

Tvindefosen

Tvindefosen

Uskoro sam došla i do jezera Ophejmsvatnet (Oppheimsvatnet). Doduše, na ovom je i dalje mogao da se vidi led od prethodne zime mada se jezero ne nalazi previše visoko – ono je na visini od oko 360 m iznad nivoa mora.

Jezero Ophejmsvatnet

Jezero Ophejmsvatnet

A onda me je put uveo među visoke planine i uskoro sam stigla i do Gudvangena, ali ću o tome više reći u sledećem nastavku priča sa putovanja po Norveškoj u aprilu 2024. godine.

Put ka Gudvangenu

Put ka Gudvangenu

Put ka Gudvangenu

Put ka Gudvangenu

Prethodno veče sam rezervisala izlet brodom za ovaj dan, tako da sam opušteno doručkovala bez žurbe. Bila sam smeštena u veoma dobrom hotelu u samom centru Bergena, ali sam prilikom pravljenja rezervacije dva meseca ranije dobila dosta dobru cenu jer soba nije imala nikakav pogled – prozori su bili okrenuti ka svetlarniku, tj, gledali su u neki zid udaljen par metara. Ali, rezervacija sobe je uključivala i doručak, pa sam to lepo iskoristila i uživala u prvom obroku ovog dana.

Deo doručka u Bergenu

Pošto mi je hotel bio vrlo blizu luke, lako sam se spustila tamo jer je odatle brod i kretao. Ono što me je oduševilo kada sam izašla iz hotela bilo je blistavo sunčano nebo koje, naravno, nisam mogla da vidim iz sobe. Bilo je idealno za ono što sam planirala, a to je bio izlet do jednog od brojnih norveških fjordova. Ali, kako je još bilo srazmerno rano, ulice Bergena su bile prilično puste.

Bergen, detalj

Bergen, detalj

Bergen, detalj

S druge strane, bez obzira na plavo nebo, sa ponekim oblakom, duvao je prilično jak vetar i to je, između ostalog, obeležilo ovaj dan. Dok sam čekala da krene ukrcavanje u izletnički brod, gledala sam da se malo zaštitim od jakog vetra stojeći pored zida obližnjeg objekta.

Izletnički brod u Bergenu

Na prvi pogled je ovaj izlet vodio u obilazak jednog fjorda, ali tehnički govoreći u pitanju su tri fjorda u nizu – Osterfjord, Romarhejmsfjord i Mofjord. Takođe tehnički govoreći, ovaj poslednji, Mofjord, je zapravo ranije bio jezero pod nazivom Movatnet, koje je malom i plitkom rečicom bilo spojeno sa Romarhejmsfjordom. Tada su brodovi prevlačeni preko suvog da bi došli do jezera Movatnet. 1743. godine su bile poplave i one su dovele do toga da se tokom plime morska voda ulivala u jezero, dok je tokom oseke voda išla u suprotnom smeru.

Vremenom se taj prostor raščišćavao, što prirodno što zahvaljujući ljudskim intervencijama i danas tu mogu da prolaze i veliki brodovi mada je kanal koji spaja fjordove na ovom mestu dug oko 650 m, a širok samo oko 60 m. To mesto se zove Mostraumen i koliko sam shvatila kuće koje mogu da se tu vide predstavljaju izvesnu vrstu muzeja na otvorenom, a mesto izgleda apsolutno savršeno, a dnevni izleti do ova tri fjorda u nizu se nazivaju upravo „izleti za Mostraumen“ (ili nešto slično).

Na početku izleta sam kao i ostali putnici sela u prostranu kabinu, ali sam ubrzo izašla napolje. Bilo je to i veliko zadovoljstvo i ozbiljan „izazov“ – temperatura je još uvek bila srazmerno niska, ali je zato duvao izuzetno jak vetar i to me je ne samo hladilo već često i zanosilo i morala sam da budem pažljiva da mi ne odleti kapa.

Na izletu brodom po fjordovima u blizini Bergena

Ja sad nemam bogzna šta da pišem o ovom delu izleta: brod je plovio, vreme je bilo lepo, bez obzira na vetar, predeli su bili raznovrsni, ali svakako izuzetno lepi i ja sam intenzivno uživala. Eto. Sada sledi niz fotografija koje sve ovo ilustruju, a na kraju je i kratak video-snimak predela kroz koje sam plovila. Buka koja se čuje na video-snimku potiče od vetra, a video se završava dolaskom do Mostraumena i prolaskom kroz kanal.

Fjordovi u blizini Bergena

Fjordovi u blizini Bergena

Fjordovi u blizini Bergena

Fjordovi u blizini Bergena

Fjordovi u blizini Bergena

Fjordovi u blizini Bergena

Fjordovi u blizini Bergena

Fjordovi u blizini Bergena

Fjordovi u blizini Bergena

Fjordovi u blizini Bergena

Fjordovi u blizini Bergena

Fjordovi u blizini Bergena

Fjordovi u blizini Bergena

Fjordovi u blizini Bergena

Fjordovi u blizini Bergena

Fjordovi u blizini Bergena

Fjordovi u blizini Bergena

Dolazak do Mostraumena i prolazak kroz kanal predstavljaju poseban doživljaj. Za početak je položaj livade na kojoj su kuće poređane kao da je u pitanju umetničko delo i to po divnom sunčanom danu bio apsolutno savršen.

Mostraumen

Mostraumen

Da bi veliki brod ovde prošao bilo je neophodno da značajno uspori, a to je davalo vremena i da se neki detalji snime.

Mostraumen

Dakle, na ovom mestu se iz Romarhejmsfjorda uplovljava u nekadašnje jezero, a sada Mofjord, dug oko 7 km i nazvan tako po naselju koje se nalazi u dnu fjorda.

Mostraumen

Kako smo se približavali naselju Mo, tako sam sa leve strane videla impresivni vodopad Kvernhusfosen (Kvernhusfossen) visok oko 120 m.

Vodopad Kvernhusfosen je levo, a naselje Mo je desno

Vodopad Kvernhusfosen

Ovde je izlet podrazumevao samo prolazak pored naselja Mo, okretanje broda i povratak u Bergen istim putem, ali smo prvo prošli pored još jednog vodopada na suprotnoj strani fjorda i ozbiljno mu se približili. Ovaj se zove Bergsa (Bergsåafossen).

Vodopad Bergsa

Ovde sam snimila i kratak video.

A zatim smo se uputili ka mestu Mo pored kojeg smo i prošli brodom. Prizori su bili toliko ljupki, da sam morala da ovde ubacim i nekoliko fotografija, ali i kratak video-snimak.

Selo Mo

Selo Mo

Selo Mo

Selo Mo

Selo Mo

Odavde se takođe pruža i divan pogled na Mofjord i okolne planine, uključujući i vodopad Kvernhusfosen.

Mofjord

Sada smo krenuli punom parom nazad i tako je bilo sve do ponovnog prolaska kroz kanal Mostraumen gde smo značajno usporili.

Mofjord

A onda nas je brod ponovo provezao pored vertikalnih litica, ovaj put u okviru Romarhejmsfjorda, ali i dalje u blizini Mostraumena. I tu postoji jedan vodopad, doduše, značajno manji od prethodno viđenih, ali smo prolazili toliko blizu da se sticao utisak da malo fali pa da čovek rukom dotakne stene.

Litice i vodopad u okviru Romarhejmsfjord

Litice i vodopad u okviru Romarhejmsfjord

Romarhejmsfjord

Romarhejmsfjord

Pošto je Romarhejmsfjord dug oko 11 km, plovidba njim je bila i dovoljno brza, a i dovoljno duga. Pošto je sada zbog položaja sunca bilo bolje boraviti na terasi broda na krmi, onda je i manje duvalo.

Romarhejmsfjord

Romarhejmsfjord

Neznano otkud, tek tokom ove povratne vožnje setila sam se apsolutno čarobne Solvejgine pesme koja je deo scenske muzike koju je 1875. godine komponovao Edvard Grig (1843-1907) za potrebe izvođenja pozorišnog komada Per Gint od Henrika Ibsena (1828-1906). Ovo s jedne strane potpuno ima smisla, pošto su obojica Norvežani, a Grig je i rođen i umro je u Bergenu. S druge strane, jako davnih dana, ja sam uzimala časove solo pevanja, pa sam tada čak i povremeno vežbala da pevam ovu divnu melodiju. Ne baš previše uspešno.

U svakom slučaju, ja sam se setila te divne pesme, pa sam jedno vreme, dok sam očima upijala lepotu norveških fjordova koja me je ponela, zaboravivši reči sebe zabavljala sa „na-na-na“ na datu melodiju... Nije bilo baš totalno loše, ali je ipak bilo značajno da je moje izvođenje zbog pokretanja broda i vazduha „otišlo u vetar“. Tako je svima na kraju lakše.

A evo jedne od divnih verzija koje se mogu naći na internetu: https://www.youtube.com/watch?v=3TUhk00H86g u izvođenju čuvenog norveškog soprana Sisel Sirsebo. Nije mi ispod časti da priznam da je mnogo bolje čuti nju, nego mene.

U međuvremenu nas je kapetan broda, nesvestan kakva se divota odigrava na njegovoj palubi, uveo u područje Osterfjorda koji je dug 27 km.

Osterfjord

Tu smo, kao i na početku izleta, ponovo prošli ispod mosta Nordhordland o kojem sam pisala u prethodnom nastavku priča sa putovanja po Norveškoj.

Most Nordhordland

A evo i mape koja prikazuje gde sam sve bila u toku ovog svog boravaka u Norveškoj, pa tu mogu da se vide pozicije mesta koja pominjem u ovom delu priča.

U svakom slučaju, ovaj izlet na kojem sam danas bila traje nekoliko sati i povratak u Bergen je ne samo bio zanimljiv u smislu da sam stari deo grada mogla da posmatram sa broda i da zamišljam kako je izgledao ulazak moreplovaca u stara vremena, već mi je to omogućavalo da imam vremena i za još neke aktivnosti po gradu.

Približavamo se Bergenu

Vraćanje u luku u Bergenu

Vraćanje u luku u Bergenu

U prethodnom nastavku putopisa sam pomenula da se zaliv u kojem je luka, pa i čitava luka zovu Vagen (Vågen).

Vraćanje u luku u Bergenu

Najimpresivnije i najlepše u okviru Vagena bilo je posmatrati Brigen stari kej u Bergenu.

Vraćanje u luku u Bergenu

Izletnički brod je pristao na suprotnu stranu luke u odnosu na Brigen, a to mi je taman i odgovaralo da odatle mogu lepo da snimim ovaj slikoviti deo Bergena. Ja sam to iskoristila, pa sam napravila fotografije i dok sam još uvek bila na brodu, a i znatno više kada sam se iskrcala.

Brigen

Brigen

Brigen

Brigen

Na sledećoj fotografiji, skroz desno se vidi da je jedna zgrada prekrivena platnom. U pitanju je muzej Hanzeatske lige koji je upravo zbog renoviranja bio zatvoren u vreme moje posete, ali to je samo privremeno. Zgrada muzeja, kao i čitav ovaj kvart Brigen predstavljaju kulturno dobro koje je upisano na Uneskovu Listu svetske baštine.

Brigen

Brigen

Brigen

Evo i video-snimka koji prikazuje sve ovo u pokretu:

Kada sam konačno uspela da se odvojim od predivnog pogledan na Brigen, krenula sam u šetnju po centru Bergena. Nisam se previše bavila time koja zgrada čemu služi, već mi je jednostavno prijalo da šetam po gradu. Mada manje nego na brodu, vetar je i dalje bio jak, a i temperatura nije bila visoka, međutim, sunce je uglavnom uspevalo da se izbori sa oblacima i da osvetljava ovaj deo Norveške, tako da sam istinski uživala u lepoti urbanih detalja.

Inače, kad već pominjem vreme, da kažem i da sam imala neverovatnu sreću tokom ovog boravka u Norveškoj, a to se pre svega odnosi na vreme. Mada smatram da sve ovo što sam obišla i videla može da izgleda izuzetno bajkovito ako je prekriveno snegom, to je u suštini samo pod uslovom da je obasjano suncem, a retko kada ako je potpuno oblačno. Ja sam i prethodnog dana uživala vozeći se oko Sognefjorda, ali je činjenica da je veći deo dana nebo uglavnom bilo prekriveno oblacima, dok su vrhovi planina bili obavijeni maglom, tj, niskim oblacima.

Ovog dana sam slučajno, tokom doručka, na TV-u u hotelskom restoranu videla da je čak čitava Evropa, osim Španije i baš južne Norveške, bila u oblacima. Da, da... baš sam imala sreće sa vremenom.

Bergen, detalj

Bergen, detalj

Bergen, detalj

Bergen, detalj

Bergen, detalj

Bergen, detalj

Bergen, detalj

Bergen, detalj

Bergen, detalj

A onda sam slučajno naletela na jedan štand sa hranom (razne vrste kobasica) i shvatila da sam u stvari pomalo gladna. Kada sam videla šta se nudi, ni trenutak nisam oklevala. Između ostalog, bile su tu i kobasice od irvasovine! To sam morala da probam.

Bergen, detalj

Kobasica je bila izuzetno ukusna. Pošto je u pitanju divljač, onda je i normalno da meso nije bilo masno, što se meni jako sviđa. Čak i činjenica da su preko kobasice, osim senfa i prženog crnog luka, stavili neki džem, što je sasvim uobičajeno u Skandinaviji, ali apsolutno nezamislivo, pa i neprihvatljivo u Srbiji, nije mi ni najmanje smetalo. Ne samo zato što sam vremenom proširila svoj gurmanski opus, već i zato što je to realno bila dobra kombinacija (pogotovo kada se iz glave izbace predrasude).

Lagani ručak u Bergenu

Posle ovog divnog, ukusnog i laganog ručka, nastavila sam šetnju po Bergenu, ovaj put ulicom Evregaten (Øvregaten), da bih sa „gornje“ strane prišla Brigenu.

Bergen, detalj

Ulica Evregaten je bila poznato mesto u prošlosti, jer se tu nalazila glavna tržnica u gradu, jer su tu zanatlije imale svoje radnje. Bilo je tu obućara, kujundžija, krznara i krojača, drvodelja i onih koji su izrađivali predmete od rogova irvasa i losova. Danas je to jedna lepa ulica sa slikovitim kućama, ali i dalje puno radnji u prizemlju tih kuća, mada se sada nudi sasvim drugačija roba.

Bergen, detalj

Bergen, detalj

Ova ulica se nalazi na uzvišenju iznad zadnjeg dela Brigena, pa mi je bilo zanimljivo da ovaj značajni deo Bergena vidim i sa ove strane.

Brigen, detalj

Brigen, detalj

Brigen, detalj

Pred kraj ove ulice, u okviru Brigena nalazi se i Šetstuene (Schøtstuene), jedna od zajedničkih zgrada koje su se specifično koristile u prošlosti, a danas je tu deo Hanzeatskog muzeja. Ne znam kako, ali ja taj deo Brigena koji se prepoznaje po zidu koji ga ograđuje sa gornje strane nisam snimila. Ipak, ta zgrada je važna jer se u njoj kuvalo u prošlosti, što nije zanemarivo kao činjenica.

Naime, kako su sve zgrade u Brigenu bile napravljene od drveta, u njima je bila strogo zabranjena upotreba vatre. Ljudi koji su radili u Brigenu su morali svakako i da jedu, a i da se povremeno zagreju. E, pa, ova zgrada Šetstuene je bila predviđena upravo za takve svrhe i tu se, dakle, kuvalo za radnike.

Opasnost od vatre je uvek bila velika, a slučaj je hteo da je 1955. godine u požaru do temelja izgorelo nekoliko kuća iz hanzeatskog perioda. Arheolozi su iskoristili te nesrećne okolnosti, pa su krenula iskopavanja i istraživanja, i tako su pronađeni ostaci najstarijeg naselja na području Bergena iz XII veka. Takođe su pronađeni i različiti predmeti koji pružaju uvid u život u to doba. Veći deo tih artefakata je danas izložen u savremenom Brigenskom muzeju koji je podignut pored arheološkog lokaliteta. Na sledećoj fotografiji se vidi lokalitet i zadnji deo muzeja, a zatim sledi fotografija pročelja muzeja.

Brigen, detalj

Brigenski muzej

Prekoputa zadnjeg dela muzeja se nalazi mali park, a u njemu i crkva Sv. Marije.

Crkva Sv. Marije

Crkva Sv. Marije

Smatra se da je izgradnja crkve započela u prvoj polovini XII veka, a da je završena 1180. godine. Naravno, tokom vremena je crkva gorela u više navrata, pa je bilo neophodno da se obnavlja i rekonstruiše, ali je ona u svakom slučaju najstarija građevina u Bergenu.

Crkva Sv. Marije

A sada sam mogla da se spustim do obale zaliva Vagen i da sa te strane obiđem središte srednjevekovnog Bergena.