Svuda pođi - priče sa putovanja

Norveška 2024, 15. deo (Rjukan, jezero Tin, Hedal, Kongsberg)

Verica Ristic — Fri, 14 Aug 2026 15:58:00 GMT

Poslednjeg dana u okviru svog boravka u Norveškoj u aprilu 2024. godine, imala sam let nazad za Beograd predveče sa aerodroma u Oslu, a to je značilo da kolima treba da pređem oko 230 km. Ipak, sve sam fino isplanirala, čak i da stignem na aerodrom sat vremena pre zakazanog roka do kojeg je trebalo da vratim kola jer mi je ideja bila da sve uradim lagano i bez stresa. Tako sam ja to sve isplanirala, a Univerzum je rekao svoje. U svakom slučaju, nisam previše žurila.

Zato sam čak malo i prošetala pored reke Mana u Rjukanu što i nije bio neki problem pošto se onaj pansion u kojem sam odsela nalazio u neposrednoj blizini. Inače, kao što sam pomenula u 14. nastavku mog putopisa, kada sam prethodnog dana stigla u Rjukan ispostavilo se da sam bila jedina gošća u pansionu koji i nije baš mali. Pola zgrade, uključujući i recepciju, renoviralo se, to je bilo sasvim jasno, ali čak ni u ovoj polovini u kojoj sam bila smeštena nije bilo nikog drugog – ni nekog gosta, ni bilo koga od zaposlenih. Ne samo da je čitav Rjukan podsećao na grad duhova, i ovaj pansion je odražavao duh mesta u kojem se nalazi.

Prethodno veče, kada sam se vratila sa večere i otišla do sobe, shvatila sam da nemam internet zato što ne znam lozinku. Bilo mi je poprilično važno da to rešim pa sam zaključala svoju sobu (za svaki slučaj) i onda krenula da hodam pustim hodnicima pansiona. Levo-desno, dole, pa dugim hodnikom, pa onda do vrata koja su bila zatvorena, ali ne i zaključana, pa preko stepeništa do drugih vrata... tek ja sam došla do prostorije u kojoj je recepcija gde, dakle, nije bilo apsolutno nikoga. Ipak, iz iskustva znam da često na recepcijama postoje table na kojima piše korisničko ime i lozinka za internet, a to je slučaj bio i ovde, tako da sam uskoro imala vezu sa svetom.

Internetska veza je bila dobra, a bila je dobra i udobna i soba u kojoj sam odsela, pa ipak... Ja obično ne komentarišem cene – ili nešto mogu da platim, ili ne mogu da ga platim, i na tome ostane. Međutim,... Ovde ja jesam platila sobu, drugim rečima mogla sam da platim, ali ipak smatram da je ovo najprecenjenije mesto u kojem sam ikada odsela. Norveška važi za skupu zemlju, ali ne mogu da kažem da je cena sobe u ovom pansionu u Rjukanu bila visoka – ona je bila bezobrazno neprimerena.

Ali, da se ja sada vratim na priču o kratkoj šetnji pored reke Mana. Pa, bilo je to jedno lepo, sunčano i blago prohladno jutro i ta svežina i svetlost su mi prijali.

Reka Mana u Rjukanu

Uskoro sam krenula iz Rjukana, ali sam se vrlo brzo na kratko zaustavila da bih snimila uzanu dolinu u kojoj se nalazi Rjukan i koju sam upravo napuštala, kao i okolne planine, a koje su sada bile obasjane jutarnjim suncem.

Planina iznad Rjukana

Uzgred, u Rjukan ne dolaze samo dokoni ljudi koji „jure“ lokalitete na Uneskovoj Listi svetske baštine poput mene, već ovde postoji dosta pešačkih/planinarskih staza, ima lepih vodopada, itd. To ja, naravno, ništa nisam mogla da radim jer nisam imala vremena, ali ne žalim se.

Ubrzo sam došla i u blizinu ušća reke Mana u jezero Tin.

Reka Mana neposredno pre ušća

Prešla sam kolima most koji se vidi na prethodnoj fotografiji, ali sam se uskoro ponovo zaustavila na velikom parkingu. Odatle sam lepo mogla da vidim deo jezera Tin koje je sa površinom od preko 51 kv. km jedno od najvećih jezera u Norveškoj. Njegova maksimalna dužina je 35 km i ja sam ovog dana vozila putem koji je u velikoj meri pratio obalu jezera. Prizori su povremeno bili nestvarno lepi, ali sam mogla da se zaustavim veoma retko.

Jezero Tin

Ni ne znajući kako će put i prizori kasnije izgledati ovde sam stala jer je bilo dovoljno prostora, ali mi je takođe bilo drago i da sam mogla da vidim veoma dugu i ne previše mekanu travu, koja je bila toliko gusta da sam imala utisak kao da hodam po nekakvom jastuku.

Trava pored jezera Tin

Nedaleko sam prošla i pored železničke stanice Mel koja je takođe bila važan deo industrijskog kompleksa Rjukan-Notoden.

Železnička stanica Mel

A što se puta tiče, on se povremeno penjao iznad nivoa jezera, ali je ovde bilo srazmerno malo mesta gde sam mogla da stanem. Pa ipak, svaki trenutak je vredeo.

Pogled na jezero Tin

Jedno mesto je bilo posebno lepo. Ni tu nije postojao parking, već odvajanje sa glavnog puta koje je praktično bilo nečiji privatni put, ali sam ja tu samo na kratko stala, slikala šta sam htela, a onda nastavila glavnim putem.

Pogled na jezero Tin

Nešto dalje se put odvojio od jezera i ponovo je vodio kroz predele u kojima se dosta seče drveće da bi se proizvodila drvna građa.

Južna Norveška, detalj

Inače, već sam ranije rekla da Norveška ima samo oko 2% obradive površine, dok, poređenja radi, Srbija ima oko 30%. Između ostalog, i zbog toga je Norveška i morala, a mora i danas da pronalazi i druge izvore prihoda.

Tako su polovinom sedme decenije XX veka krenula istraživanja nafte koja u početku nisu davala dobre rezultate. Međutim, kasnije su u norveškim teritorijalnim vodama Severnog mora pronađena velika nalazišta nafte i gasa, i danas oko 20% prihoda ove bogate skandinavske zemlje dolazi upravo na osnovu proizvodnje ovih energenata.

U međuvremenu sam se ja vozila pored, dakle, retkih poljoprivrednih polja koja su bila spremna za novu proizvodnju sezonu.

Južna Norveška, detalj

U nekom trenutku sam došla i do Hedalske drvene crkve ili Drvene crkve u Hedalu (Heddal stavkyrke). Ova drvena crkva se takođe sezonski otvara početkom maja, ali mi je bila sasvim usput, tako da je bilo sasvim logično da tu i svratim.

Hedalska drvena crkva

I ova crkva je okružena grobljem, pa sam prvo tu malo „provirila“ u portu, a onda sam otišla do glavne kapije koja vodi ka crkvi.

Hedalska drvena crkva, porta

Hedalska drvena crkva

Hedalska drvena crkva je najverovatnije podignuta početkom XIII veka i naravno sva je od drveta, ali je postavljena na kamenom temelju. Od 28 preživelih starinskih drvenih crkava u Norveškoj ova u Hedalu se smatra jednom od najvećih, a svakako je jedina sa tri tornja.

Crkva je i danas u funkciji, ali samo leti kada je otvorena za posete. Osim toga, koliko sam čitala, ona je i dosta popularna za venčanja.

Dok sam od parkinga išla ka crkvi, videla sam par starijih žena kako ulaze u portu, tako da sam zaključila da makar kapija nije zaključana.

Međutim, kada sam se približila crkvi, začula sam neke glasove, a uskoro videla i neke mlade koji su izlazili iz ophodnog hodnika. Kada su oni izašli, ja sam ušla i tako snimila glavna vrata sa namerom da obiđem krug oko broda crkve.

Hedalska drvena crkva, detalj

Ovaj portal sa zapadne strane se danas najviše koristi da bi se ušlo u crkvu, ali nije uvek bilo tako. U Srednjem veku su žene ulazile sa severne strane, a muškarci sa južne, dok su sveštenici ulazili takođe sa juga, ali u prostor pevnice.

Zapadni portal se koristio za decu kada su se unosila u crkvu da bi bila krštena. Naime, smatralo se da đavo ima moć nad onima koji nisu kršteni, pa su ova vrata morala da imaju dekoraciju koja pruža najveću moguću zaštitu. I tako tu postoji čitavo mnoštvo zmija i zmajeva („zlo se zlime izbija“).

Na levom stubu je pomalo groteskni, presamićeni lav koji simbolizuje pobedu Hrista nad Judom (koji je ovde prikazan kao lav), dok se na desnoj strani vide dva medveda koji su zaneseni u svojoj borbi i drže jedan drugog gubicama – na taj način se i đavolstvo vezuje i sprečava da uđe u crkvu.

Hedalska drvena crkva, detalj

Nejasno zašto, palo mi je na pamet da se uhvatim za vrata i ona su se... otvorila. Bila sam potpuno zbunjena, ali i apsolutno oduševljena. Unutra je bilo 3-4 ljudi, pa sam ušla. Jedna gospođa mi je prišla i pitala me koji jezik govorim, pa kada smo ustanovili da je u pitanju engleski, rekla mi je da je crkva vanredno otvorena, ali da može da me pusti da se tu kratko zadržim.

Hedalska drvena crkva, detalj

Kada sam pogledala i snimila unutrašnjost crkve, pitala sam onu gospođu i da li mogu da obiđem krug po ophodnom hodniku, a onda je odgovorila: „Može, ali, brzo.“

Hedalska drvena crkva, detalj

Zaista sam najbrže moguće obišla taj krug i na kraju se zahvalila toj gospođi koja je ostala unutra i zaključala prva vrata koja spolja vode u ophodni hodnik.

Sada sam se još malo zadržala idući oko crkve fotografišući razne detalje.

Hedalska drvena crkva, detalj

Hedalska drvena crkva

Ispred Hedalske drvene crkve

Hedalska drvena crkva, detalj

Ovde sam takođe videla drveni toranj, ali je on bio van porte. Mislim da je on deo muzeja na otvorenom koji prikazuje neke tradicionalne zgrade, ali je muzej bio zatvoren i radi samo tokom tri letnja meseca. Mogla sam da vidim i snimim samo još jednu skulpturu.

Kompleks drvene crkve u Hedalu

Kompleks drvene crkve u Hedalu, detalj

Još sam se malo zadržala diveći se crkvi, a onda sam neopisivo zadovoljna nastavila put.

Hedalska drvena crkva

Ubrzo sam došla i do grada Notodena koji je zajedno sa Rjukanom na Uneskovoj Listi svetske baštine kao industrijsko kulturno dobro, a nalazi se na obali jezera Hedal ili Hedalsvatnet (Heddalsvatnet).

Notoden

Na jednom mestu sam uspela i da snimim jedan zanimljiv saobraćajni znak.

Znak pored puta

Takođe sam stala i na jednom parkingu pored slikovitog jezerceta iz kojeg je isticala rečica, a što sam poželela da snimim.

Vodna tela u južnoj Norveškoj

Namera mi nije bila da besciljno vozim i stajem na svakom mestu gde ima nečeg oku privlačnog.

Naprotiv, imala sam sasvim jasan plan, a on je bio da odem do još jedne crkve koja nije toliko stara, ni toliko slikovita kao ove drvene koje sam videla tokom svog boravka u Norveškoj, ali je to najveća crkva u zemlji. U pitanju je crkva u Kongsbergu. Koliko sam čitala, njena unutrašnjost je izuzetno lepa, ali... crkva je otvorena za posete dva puta nedeljno i to samo po jedan sat! Teško da bih svoje putovanje mogla da planiram u skladu sa tim.

Ipak, to me nije sprečilo sa poželim da dođem do crkve i to sam i uradila. Plan mi je bio da izađem iz kola i malo prošetam oko crkve, ali kada sam se parkirala, prvo sam htela da pripremim navigaciju i na telefonu i na uređaju u kolima (iz različitih razloga, samo jedan ovaj uređaj ne bi bio dovoljan). Bila sam u totalnom šoku kad su mi oba uređaja predložila da do aerodroma, kao mog sledećeg i konačnog odredišta, treba a idem skroz okolo naokolo, nekakvom severnom trasom, i to putovanje traje oko 3 sata! Ja nisam imala toliko vremena, a i logičan put je bio „južnom trasom“ preko Osla.

Zaključila sam da navigacioni uređaji nemaju pojma, uostalom čak i do Osla su mi predlagali da idem naokolo, a ne direktnim auto-putem, a takođe nisu prepoznavali ni naziv jednog grada na putu ka Oslu (da, da... savremena tehnologija nije uvek najbolje rešenje).

Zbog svega ovoga sam samo slikala crkvu sa parkinga i odmah nastavila dalje.

Crkva u Kongsbergu

Jedva sam našla način kako da ipak podesim navigaciju, jer trebalo je da od crkve u Kongsbergu stignem do auto-puta.

Tako je sve i bilo i početak je bio sjajan, a ja sam brzo mogla da grabim ka Oslu i dalje ka aerodromu, a predviđeno vreme dolaska je bilo tek koji minut posle planiranog, ali i dalje uveliko pre polaska aviona.

A onda... u jednom trenutku katastrofalni zastoj. Sva kola u dve trake su milela. Ja sam gledala na vreme i preostalu kilometražu, a kola su i dalje milela. Ponekad bi skroz i stala. Bilo je dobro da sam bila u levoj traci jer se ona ipak nešto brže kretala. Nisam znala koliko je duga kolona i koliko će to da traje, a vreme je lagano prolazilo. Onda je u jednom trenutku sve krenulo gotovo kao da se ništa desilo nije.

Nisam se bavila razlozima i tako sam ja došla do Osla, a tu sam već mogla dobro da podesim navigaciju na oba uređaja, tako da je sve bilo u redu.

Svratila sam i na pumpu da bih napunila gorivo, jer je tako trebalo da vratim kola, a onda sam nastavila u pravcu aerodroma. Bila sam na manje od 30 km.

A onda... ponovo zastoj. Ovaj put gori od prethodnog. Više se stajalo, a kad se milelo, prešlo bi se po par metara. U jednom trenutku su zaustavnom trakom prošla kola hitne pomoći. Sada mi je već bilo jasno da se desilo nešto gadno. Uvek me to potrese, bez obzira o kome se radi i gde.

Ali, nisam mogla ni previše da se bavim sudbinama drugih jer sam i ja bila u problemu svoje vrste. Vreme je prolazilo, rok za vraćanje kola je došao, pa lagano i prošao (to me je najmanje brinulo, jer sam morala da uzmem kola na pet dana, a bila su mi potrebna 4 dana i 5 sati). Kola su i dalje uglavnom stajala ili milela sporije od puža. Sada sam već počela da razmišljam o tome gde da prenoćim u Oslu ako propustim let. Palo mi je na pamet da bih mogla da pošaljem poruku svojim „domaćinima“ u Oslu kod kojih sam iznajmila sobu. Možda bi imali ponovo tu sobu na jednu noć.

U međuvremenu sam sebi ponavljala da nema svrhe da se nerviram, jer stvari će se desiti onako kako će se desiti i moje nerviranje tu ništa ne može da promeni. Na kraju krajeva, to bi bilo još jedno iskustvo u životu.

Kolone vozila su i dalje milele ili stajale po minut-dva. A onda je sve ponovo krenulo. U početku je bila gužva, ali se mnogo brže vozilo (i dalje ispod dozvoljene brzine), a onda se saobraćaj poprilično raščistio, a ja sam mogla lepo i brzo (mada bezbedno) da se prebacim do aerodroma gde sam parkirala kola, snimila ih (za svaki slučaj), a onda i vratila ključeve.

Stigla sam na vreme i mogla sam fino da se čekiram, a nekoliko sati kasnije sam bila kod kuće i opuštena.

U zaključku mogu da kažem da je putovanje po Norveškoj bilo izuzetno zanimljivo iz više razloga.

S jedne strane, to je bilo novo odredište za koje sam znala da je veoma lepo, ali i prilično skupo. Oba ova opisa su tačna.

U Oslu sam se osećala kao da sam tamo već živela ranije, sve mi je delovalo lako za snalaženje i orijentaciju, i sve je išlo lagano i glatko.

Putovanje kolima po delu južne Norveške je bilo spektakularno. Ni na koji drugi način ne bih uspela za tako kratko vreme da obiđem sve što sam obišla. Imala sam neverovatnu sreću što se tiče vremena – bilo je idealno. Doduše, jednog dana je bilo prilično oblačno, pa se čak pojavila i retka kiša, ali to nije ništa kako može da bude. Dakle, ponavljam imala sam izuzetno puno sreće po tom pitanju.

A utisci i moje oči koje su upijale svu lepotu predela koju sam pokušavala da zabeležim svojim foto-aparatom i mobilnim telefonom ispunili su mi dušu u tolikoj meri da sam imala utisak da sam provela mesec dana obilazeći ovu čarobno lepu zemlju.

Norveška 2024, 14. deo (Uvdal, Planinsko područje Imingfjel, jezero Tin, Rjukan)

Verica Ristic — Fri, 07 Aug 2026 15:50:00 GMT

U Uvdalu postoje dve drvene crkve, ali nisu obe podjednako značajne. Ja sam ovde došla pre svega da bih videla starinsku drvenu crkvu u Uvdalu (Uvdal stavkirke), a ona se nalazi na padini brda i neophodno je da se jednim lokalnim putem napusti glavni put između Norea i Uvdala.

Drvena direk-crkva u Uvdalu se zbog svoje starosti smatra važnim spomenikom kulture i ona je jedna od 28 sličnih drvenih crkava koje imaju taj status. Da kratko samo pomenem da su ove crkve građene uz korišćenje velikih drvenih direka koji služe kao noseći stubovi, pa otud i naziv za taj tip crkava.

Ta druga drvena crkva u Uvdalu se nalazi pored samog glavnog puta, u centru sela, ali se ona smatra „savremenom“ crkvom. Ja sam do nje otišla nešto kasnije.

Za sada sam se uputila ka Uvdalskoj drvenoj crkvi za koju sam znala da nije sezonski otvorena, ali to svakako nije bio razlog da se ne popnem lokalnim putem koji vodi uzbrdo. Ispostavilo se da sam uradila pravu stvar. Crkva je i dalje bila zatvorena, ali je pogled na nju, na muzej na otvorenom sa tradicionalnim seoskim objektima pravljenim od drvenih balvana i dasaka, kao i na dolinu bio izuzetan.

Kompleks drvene crkve u Uvdalu

Hodajući prema crkvi, prvo sam malo obratila pažnju na ove tradicionalne drvene kuće koje se ovde mogu videti. Sve je bilo izuzetno slikovito.

Kompleks drvene crkve u Uvdalu

Što se crkve tiče, zabrinula sam se u trenutku da li je kapija otvorena, ali nije bilo razloga – ništa nije bilo zaključano (osim vrata koja vode u crkvu), tako da sam lako mogla da tu prošetam.

Drvena crkva u Uvdalu

Drvena crkva u Uvdalu, detalj

Crkva je prvobitno podignuta posle 1168. godine, ali je proširena nekoliko puta zbog potrebe za većim prostorom. I ova crkva, kao i ona u Noreu, ima osnovu grčkog krsta i zbog jedinstvenosti ovog stila u Skandinaviji on ima i poseban naziv – numendalski po dolini Numendal u kojem se ove crkve nalaze.

Drvena crkva u Uvdalu

Pošto je bila zatvorena, mogla sam samo da obiđem krug oko nje i tako zagledam par detalja.

Drvena crkva u Uvdalu, detalj

Čitava unutrašnjost crkve je izuzetno bogato dekorisana, pogotovo se tu misli na murale. To sam mogla i sama da vidim tako što sam provirila kroz par prozora koji su mi bili dostupni.

Drvena crkva u Uvdalu, detalj

Kada sam završila obilazak oko crkve snimila sam je ponovo, kao i divan pogled na dolinu Numedal koja se ovde prostire u pravcu istok-zapad.

Drvena crkva u Uvdalu

Dolina Numedal

Zatim sam istim putem krenula nazad ka kolima zatvorivši kapiju iza sebe.

Drvena crkva u Uvdalu

Ovde sam, međutim, bila izuzetno ispunjena osećajem zadovoljstva i to se pretvorilo u inspiraciju i želju da sebe dodatno zabavim. Tako smo došli i do Mloga br. 9. Ovom prilikom se radi o Solvejginoj pesmi od norveškog kompozitora Edvarda Griga (1843-1907). Već sam objašnjavala detalje u vezi sa ovom pesmom (videti: https://svudapodji.com/norveska-11/) dok sam pisala o plovidbi fjordovima u blizini Bergena, a ovde mi je pesma ponovo pala na pamet, pa sam je onda i otpevala sa sve na-na-na. Postoje mnogo bolja izvođenja ove divne pesme, ali to nikada ne treba nikoga da spreči da se dobro zabavi.

Još jednom sam slikala kompleks Uvdalske drvene crkve, a onda sam mogla da nastavim dalje.

Kompleks drvene crkve u Uvdalu

Sada sam se spustila lokalnim putem koji me je doveo do glavnog puta i „savremene“ Uvdalske crkve koju sam već pominjala. I ona je napravljena od drveta, ali da se ne bi brkala sa onom manjom i značajno starijom na padini brda, ova nema epitet „drvena“, tj, u nazivu se ne pominje direk kao noseći stub. Posvećena je 1893. godine, a polovinom XX veka je detaljno restaurirana.

Uvdalska crkva

I ovde sam samo obišla krug oko crkve zagledajući neke detalje, a onda sam se vratila do kola da bih nastavila put.

Uvdalska crkva, detalj

Uvdalska crkva

Uvdalska crkva, detalj

Sada sam već bila spremna da se prebacim do krajnjeg odredišta za ovaj dan, a to je gradić Rjukan koji je od Uvdala udaljen samo nekih 80-ak km. Sa glavnog puta koji je vodio ka gradiću Jeilu vrlo brzo sam skrenula, a onda su krenule serpentine i samo 20-ak minuta kasnije već sam bila u carstvu snega u planinskom području Imingfjel. Na svu sreću, brzo sam naišla i na jedno proširenje pored puta i tu sam mogla da se parkiram da bih na miru mogla da se divim lepoti snežnog prostranstva po jednom savršeno sunčanom danu.

Planinsko područje Imingfjel

Čak sam se popela i na kameni zid da bih bolje mogla da osmotrim okolinu.

Planinsko područje Imingfjel

Ali, nisam se dugo zadržala jer je trebalo da nastavim dalje. Sve vreme sam razmišljala koliko sam sreće imala da je vreme bilo sunčano i suvo. Da je bilo oblačno, moguće je da bi na ovim visinama bilo magle, a mogla je da pada i kiša ili sneg i to bi značajno otežavalo i usporavalo moju vožnju. Ovako je vožnja bila prava uživancija!

Planinsko područje Imingfjel

Kao što može da se primeti na prethodnoj fotografiji, i ovde, kao i na visoravni Halingskarv, gde sam prošla par sati ranije, postoje kuće, ali su one gotovo sve bile okružene visokim snegom.

Planinsko područje Imingfjel

Ali, neke su podignute pored samog puta, pa je pristup njima bio lakši.

Planinsko područje Imingfjel

I ovde sam na više mesta videla parkirana kola pored kojih niko nije stajao, pa sam ponovo pretpostavila da su vlasnici otišli da se bave nordijskim skijanjem koje je veoma popularno u čitavoj Skandinaviji. Zaista je bilo šteta propustiti ovako lep dan.

Planinsko područje Imingfjel

Ja nisam skijala, ali sam istinski uživala u vožnji, a put je uskoro krenuo da se spušta. To se videlo i po promeni vegetacije.

Planinsko područje Imingfjel

Takođe su se češće pojavljivali i tragovi ljudskog stanovanja, pa sam tako na jednom mestu uočila i jednu tradicionalno napravljenu drvenu kolibu, a i nešto što mi je ličilo na malu pilanu.

Spuštanje sa planinskog područja Imingfjel

Tradicionalno napravljena drvena koliba

Spuštanje sa planinskog područja Imingfjel

Ovo sa pilanom me i nije previše iznenadilo, jer sam ovde vozila putem koji vodi kroz šume, ali moram da priznam da se jesam malo ušokirala kada sam videla padine brda sa oborenim drvećem.

Centralni delovi južne Norveške

Na nekim mestima sam prolazila pored kuća, ali i očigledno poslovnih objekata, verovatno za obradu drveta. I dalje gotovo da nisam videla nikog živog, ali ovom prilikom mi je to bilo pomalo i normalno pošto je bila nedelja popodne.

Centralni delovi južne Norveške

Sada sam sneg mogla da vidim još samo na vrhovima planina, ali sam i dalje veoma uživala u vožnji. Ja obično nemam nikakvih osećanja u vezi sa vožnjom; jednostavno na to gledam praktično – ako treba nekuda da odem kolima, ja se odvezem i to je sve. Ovde mi je, međutim, bilo baš lepo da vozim. Valjda i zato što gotovo da nisam nailazila na druga kola na putu, pa sam mogla da budem apsolutno opuštena i uživam u spektakularno lepom danu.

Centralni delovi južne Norveške

A onda me je put doveo do jezera Tin (Tinnsjå) koje je sa površinom od preko 51 kv. km jedno od najvećih jezera u Norveškoj. Takođe je i jedno od najdubljih jezera u Evropi sa maksimalnom dubinom od 460 m.

Jezero Tin

U aprilu sunce sporo zalazi na severu Evrope, tako da nisam morala da se brinem da li ću stići na svoje krajnje odredište ovog dana za videla. Uostalom, bila sam udaljena samo nepunih 30 km od gradića Rjukan u kojem sam rezervisala sobu.

Na putu ka Rjukanu

Usput sam prošla pored još jednog od brojnih vodopada koji postoje u Norveškoj.

Na putu ka Rjukanu

Evo i mape koja prikazuje gde sam sve prolazila ovog dana:

Glavni razlog zašto sam ja ovde uopšte i došla jeste da se Rjukan zajedno sa gradom Notodenom, udaljenim oko 75 km, nalazi na UNESKO-voj Listi svetske baštine kao zbirni lokalitet industrijske baštine. Naime, industrija u ovim mestima je razvijena početkom XX veka kada je u zapadnom svetu počela da raste potražnja za poljoprivrednim proizvodima, a to je nužno stvaralo potrebu i za proizvodnjom veštačkih đubriva. Upravo ovde je kompanija Nirsk-hidro počela da proizvodi veštačko đubrivo iz azota koji se nalazi u vazduhu. Tim povodom su u ovom kraju napravljene hidroelektrane, dalekovodi, fabrike, saobraćajni sistemi, pre svega železnica i trajekti do luka u kojima se đubrivo utovarivalo, ali i gradovi. U njima su podignute zgrade za smeštaj radnika, kao i sve neophodne institucije za normalno funkcionisanje. Upravo sve to prikazuje kako se nova globalna industrija razvijala početkom XX veka.

Već na samom ulazu u grad vide se detalji koji sve ovo potvrđuju.

Rjukan

Kako je Rjukan praktično sagrađen „od nule“ u prvim decenijama XX veka, tako su i propratne institucije skorijeg datuma. Na primer, crkva u Rjukanu koja je posvećena 1915. godine.

Crkva u Rjukanu

Ja sam se odvezla do pansiona u kojem sam rezervisala sobu dva meseca ranije. Dok sam se približavala parkingu videla sam da se deo pansiona, uključujući i glavni ulaz, renovira, ali sam mirno otišla do nekih bočnih vrata. Kad tamo – poruka: „Zatvorili smo u 18h, evo vam telefon, pa nam se javite.“ I onda je usledio neki broj za koji ja nisam znala da li je u pitanju mobilni ili fiksni, da li treba neki lokalni prefiks i koji je prefiks za Norvešku. Nisam imala internet, ali sam imala roming za krajnji slučaj.

Ipak, prvo sam otišla do jednog malog obližnjeg restorana koji prodaje kebabe, pa sam im objasnila problem i onda mi je vlasnik pomogao tako što mi je objasnio da je u pitanju broj mobilnog telefona i rekavši mi koji je pozivni broj za Norvešku. Poslala sam poruku i onda sačekala nekoliko minuta. Pojavio se jedan čovek i dao mi ključ od onih vrata i od sobe, a onda je otišao. Bila sam potpuno sama u pansionu.

Po smeštanju u pansion imala sam čak vremena da malo prošetam po gradiću, jer mada je veći deo Rjukana bio u senci, a sunce bilo iza horizonta oivičenog planinskim vrhovima, ono zapravo još nije zašlo, tako da je formalno i dalje bio „dan“.

Rjukan

Grad je delovao neverovatno prazno, ali to možda i ne čudi – bilo je hladno i bila je nedelja predveče. Pa ipak, nisam mogla da se otmem utisku da se nalazim u gradu duhova.

Rjukan

Otišla sam i do glavnog trga u gradu, a tu se nalaze zgrada opštine i gradska biblioteka (barem je tako pisalo na pročelju).

Rjukan

Ipak je u ovom delu grada nekako najviše dominirala zgrada hidro-centrale na drugoj obali lokalne rečice Mana.

Rjukan

Tako sam je snimila i zajedno sa spomenikom Samu Ejdeu (1866-1940), jednom od osnivača kompanije Nirsk-hidro.

Rjukan

Kad već pominjem spomenike, blizu glavnog trga se nalazi i spomenik Gunaru Sentesbjeu (1918-2012) koji je bio član Norveškog pokreta otpora i koji je Norvežanin sa najvišim odlikovanjima u zemlji.

Rjukan

Još sam snimila i neke zgrade za koje verujem da su bile podignute za radnike još pre stotinak godina, pošto deluju tipski urađene.

Rjukan

I sada sam konačno mogla da odem da nešto pojedem u retko otvorenom mestu, a to je bio jedan lokalni restoran. Nisam imala veliki izbor, ali sam na kraju bila sita i napita.

Večera u Rjukanu

Piće u Rjukanu

Inače, kada sam već odlučila da dođem u Rjukan, shvatila sam da postoji još jedan razlog zašto je zanimljivo doći u ovaj uspavani gradić. U pitanju je jedan kuriozitet po kojem je grad „poznat“. Naime, gradić Rjukan se nalazi na dnu uzane rečne doline i okružen je visokim planinama. Dolina je toliko uzana, a okolne planine toliko visoke da zimi (od septembra do marta) gradić uopšte nema direktnu sunčevu svetlost. Naravno, po vedrom danu mogu se videti osunčani vrhovi planina, ali gradić ostaje u senci.

Zbog ovoga je u jednom trenutku donesena odluka da se na odgovarajućem mestu na vrhu planine postave velika ogledala koja će sunčevu svetlost da reflektuju na grad. Tako je i urađeno 2013. godine, ali to nije luster koji osvetljava čitav grad, već samo baca svetlost na glavni trg. Na kraju krajeva, u pitanju je jedan umetnički projekat.

Ja sam ovde došla u drugoj polovini aprila, a to je već uveliko bilo proleće tako da ogledala nisu morala da budu u funkciji, a naredno jutro su direktni sunčevi zraci sijali kroz prozor sobe u kojoj sam odsela. Bio je to moj poslednji dan u Norveškoj na ovom putovanju.

Norveška 2024, 13. deo (Gudvangen, Undredal, jezero Vasbigdevatnet, Nore)

Verica Ristic — Fri, 31 Jul 2026 15:16:00 GMT

Gudvangen je malo selo u zapadnoj Norveškoj, ali ovo mesto predstavlja značajnu turističku atrakciju pošto je smešteno na kraju Nerejfjorda (Nærøyfjord).

Već sam ranije pomenula da je Nerejfjord uzan, a dugačak rukavac najvećeg fjorda u zemlji, Sognefjorda, duž kojeg sam prolazila prethodnog dana. Nerejfjord je dugačak 18 km, a u nekim delovima je širok samo 500 m.

Zajedno sa još jednim fjordom iz jugozapadne Norveške (Gejrangerfjord), Nerejfjord se nalazi na Uneskovoj Listi svetske (prirodne) baštine. Ono što njih čini posebno lepim jeste da ih okružuju visoke i strme kamene litice koje dostižu visinu od oko 1400 m iznad nivoa mora, a na nekim mestima idu u dubinu od oko 500 m ispod nivoa mora. Ta dubina ovih fjordova je takođe nešto što ih čini posebnim.

Ovde sam kolima došla do parkinga i već je tu jasno da se posetilac nalazi na posebno lepom mestu, ali se to još bolje vidi kada se mostom krene preko reke Nerejdalselvi (Nærøydalselvi) koja se ovde i uliva u fjord.

Pešački most preko reke Nerejdalselvi

Pošto je dan bio sunčan, a vazduh čist, sve je blještalo i bilo veličanstveno lepo.

Reka Nerejdalselvi

To što je bilo sunčano ne znači i da je bilo vruće. Ja sam, ipak, bila obučena sasvim dobro, a to se vidi na selfiju koji sam morala da napravim na ovako lepom mestu.

Selfi na reci Nerejdalselvi

A što se tiče Nerejfjorda, tj., njegovog kraja koji se vidi odavde... fotografije će mnogo bolje ilustrovati njegovu lepotu nego što bih ja to mogla da opišem.

Nerejfjord

Pošto je ovde bilo dovoljno mesta gde sam mogla da postavim svoj foto-aparat, onda sam se i slikala, tj., kako ja to volim da kažem, napravila sam par „profesionalnih selfija“. Selfi mobilnim telefonom iz ruke je za amatere. Šalim se, naravno, pogotovo što ih i ja povremeno snimam, kao što se i vidi sa jedne od prethodnih fotografija.

Nerejfjord

Dok sam se ja ovde nameštala i fotografisala, došao je i jedan izletnički brod. Treba reći da je ovde fjord dovoljno dubok da do ovde doplovljavaju i trajekti, ali i veliki kruzeri.

Nerejfjord

U međuvremenu je jedna grupa ljudi koji su ovde imali svog vođu lagano ušla u vode fjorda na čamcima, pa su krenuli sa veslanjem. Verujem da to može da bude istinsko zadovoljstvo, ali ja svakako nisam imala vremena za tako nešto.

Nerejfjord

Umesto toga, napravila sam još jedan „profesionalni selfi“, a onda sam lagano krenula nazad ka kolima, usput još malo fotografišući ovaj veličanstveni fjord.

Nerejfjord

Samo jedan kilometar dalje put kojim sam dalje išla ulazi u tunel Gudvanga. Ja sam još uvek bila pod jakim utiskom od lepote Nerejfjords da u stvari kada sam ulazila u tunel nisam ni obratila pažnju na tablu koja navodi njegovu dužinu. A u pitanju je tunel Gudvanga koji je dug 11,4 km i to je (2024. godine) treći tunel po dužini u Norveškoj.

Naravno, dok sam vozila kroz tunel bilo mi je jasno da je jako dug. Već sam ranije pomenula tunel Hejanger (Høyanger), kroz koji sam prošla par dana ranije i koji je nekada bio najduži u Norveškoj (7.543 m), ali je u vreme pisanja ovih priča već bio na 13. mestu. Zanimljivo je da se najduži tunel u Norveškoj (dakle, barem u prvoj polovini 2024. godine) tunel Lerdal (Lærdal), dug 24,5 km, takođe nalazi u ovom delu zemlje kroz koji sam ja prolazila ovih dana. Štaviše, nešto dalje sam prošla i samo stotinak metara od njegovog ulaza. Ali, ma kako da mi tuneli mogu biti fascinantni, ja sam ipak imala svoj plan i morala sam da se držim njega, a ne da se vozam po norveškim tunelima tek tako – radoznalosti radi.

Međutim, kada sam izašla iz tunela Gudvanga, uočila sam tablu koja je pokazivala da treba da se skrene levo da bi se došlo do jedne drvene crkve. To nisam nikako mogla da propustim, pa sam tako i skrenula sa glavnog puta i uputila se ka selu Undredal. Bilo mi je fascinantno da nikoga nije bilo na putu koji je dug skoro 7 km. Ni kada sam se spuštala, ni kada sam se nešto kasnije vraćala do glavnog puta. Pitala sam se gde su ti Norvežani i kako oni i gde provode svoje dane.

Put ka selu Undredal

U selu Undredal se nalazi najmanja drvena crkva u Severnoj Evropi koja se i dalje koristi. U pitanju je drvena direk-crkva Undredal čije su dimenzije 12x4 m. Crkva je podignuta oko 1147. godine.

Drvena crkva Undredal

U vreme moje posete ona je bila zatvorena, pa sam ja samo malo produžila dalje putem da bih se okrenula, a ujedno sam iskoristila priliku da snimim predivan fjord na čijoj obali se nalazi ovo selo sa tek nešto više od 100 stanovnika. Ovo je Aurlandsfjord i on je takođe ogranak velikog Sognefjorda, a Nerejfjord se praktično odvaja upravo od Aurlandsfjorda nekih 5 km severno od sela Undredal. Štaviše, i delovi ovog fjorda su uključeni u prirodno dobro na Uneskovoj Listi svetske baštine.

Undredal i Aurlandsfjord

U povratku sam ponovo prošla pored drvene crkve u Undredalu, a onda sam se istim putem vratila do glavnog pravca. Visinska razlika je negde oko 350 m.

Drvena crkva Undredal

Od Undredala do glavnog puta

Glavni put me je proveo duž Aurlandsfjorda, a samo oko 1 km nakon što se odvoji od fjorda, put se račva u dva pravca – jedan ide kroz najduži tunel u Norveškoj, a ja sam krenula na drugu stranu.

Aurlandsfjord

Međutim, vrlo brzo sam shvatila da prolazim kroz izuzetno lepe predele, ali samo morala da budem vrlo pažljiva u vožnji jer je put bio uzan i sa krivinama, pa sam morala da se strpim dok nisam naišla na proširenje pored puta.

Proširenje pored puta

A kakvo je to mesto bilo! Radi se o jezeru Vasbigdevatnet (Vassbygdevatnet). Jezero je vezano za hidrocentralu, ali to ni najmanje nije remetilo lepotu mesta. Ponovo sam napravila dosta fotografija, a evo užeg izbora.

Jezero Vasbigdevatnet

A odrazi u savršeno mirnoj vodi jezera bili su veličanstveni.

Jezero Vasbigdevatnet

Ako sam mislila da put krivuda do ovde, šta tek reći o putu koji krivuda od jezera Vasbigdevatnet. I ne samo da krivuda, već se dramatično i penje – sa oko 20 m iznad nivoa mora, vodi do visoravni na oko 1000 m nadmorske visine. Za početak je neophodno da se prođe kroz seriju tunela koji vode uzbrdo kroz planinu i koji su na nekim mestima napravljeni jedni iznad drugih. Tu nije bilo nikakve šanse da bih se usudila da bilo šta snimam, ali sam prvo morala da sačekam svoj red jer je pored puta postavljen semafor.

Početak penjanja uzbrdo putem od jezera Vasbigdevatnet

Vrlo brzo sam ipak naišla na jedno proširenje, pa sam tu stala i izašla iz kola. Pogled na jezero i njegovu okolinu je bio divan.

Jezero Vasbigdevatnet

Kako sam se pela, tako se pojavljivao sneg, ali to ni najmanje nije smetalo pošto je put bio savršeno očišćen.

Visovi zapadne Norveške

Čitavog ovog dana nisam mogla da prestanem da osećam neizmernu zahvalnost okolnostima ili višim silama, ko kako gleda na to, da mi je vreme bilo takvo kakvo jeste. Ovo je bilo izuzetno važno dok sam prolazila pored nekog jezera ili fjorda ili se zaustavljala da bih snimila njihove mirne vode u kojima su se ogledale travnate padine sa nekim ljupkim kućama obasjane suncem, a i naizgled beskrajno plavo nebo. Međutim, možda je bilo još važnije kada sam vozila preko visokih planina i visoravni (i to u par navrata) koje su u potpunosti bile prekrivene snegom.

Jedan nivo „problema“ bi bio taj da su moje fotografije ispunjene sivilom i manje spektakularne, mada oblaci mogu ponekad da unesu dramu. Mnogo veći i pravi problem nastao bi da je bilo maglovito ili da je padala kiša, odnosno, to bi bio sneg na velikim visinama, a onda bi to i puteve činilo klizavim, morala bih znatno sporije da vozim i ko zna kada bih došla na svoje planirano odredište ovog dana.

Međutim, ovako, po sunčanom i suvom danu, mogla sam da se opustim i uživam.

Visovi zapadne Norveške

I ovde na visini put je vodio kroz nekoliko tunela. Jedan od njih, koji mi je bio posebno zanimljiv, je i tunel Gejterig (Geiterygg) (uzgred, ovo je sigurno pogrešan način da se izgovori naziv ovog tunela, ali mislim da je to sporedno u ovom slučaju).

Naime, tunel je dugačak 3.290 m i nalazi se na prosečnoj visini od oko 1100 m iznad nivoa mora. Ono što je meni bilo zanimljivo u vezi sa njim je da on ima takozvane „hladne kapije“. To su automatske kapije koje se stavljaju na jednom ili na oba kraja tunela da bi se tunel tokom zime zaštitio od hladnoće i snežnih nanosa što može da dovede do stvaranja leda u stenama koje čine zidove tunela, a to bi kasnije moglo da prouzrokuje odrone. Osim leti, kada su temperature više, kapije se automatski otvaraju kada se približi neko vozilo, a inače su zatvorene. Evo kako to otprilike izgleda. Mene je ovo na prvi pogled veoma iznenadilo, jer nisam ni znala za takve stvari, ali mi je na kraju bilo prilično zabavno, a uspela sam i da čitavo iskustvo delimično snimim u video-formatu.

Ja sam se ovde vozila po visoravni Halingskarv (Hallingskarv), a ona je deo Nacionalnog parka Halingskarvet (Hallingskarvet National Park).

Visoravan Halingskarv

Na dosta mesta sam viđala pojedinačne kuće koje su delovale prilično zavejano, pa i pusto. S druge strane, na više mesta sam viđala parkirana kola pored puta, ne nužno kod ovih kuća. Zaključak mi je bio da su neki Norvežani došli ovde da bi se bavili nordijskim skijanjem. Zaista bi bilo šteta propustiti ovako lep dan.

Visoravan Halingskarv, detalj

Visoravan Halingskarv

U nekom trenutku sam ipak počela da se spuštam sa visova, pa je i snega bilo manje, ali je bilo više kuća i ljudskih naselja.

Predeo posle visoravni Halingskarv

Čak sam snimila i jednu drvenu crkvu, ali nisam imala nikakve podatke o njoj, pa se nisam tu ni zadržala.

Predeo posle visoravni Halingskarv

Put je takođe vodio i pored jezera koje nije bilo prekriveno ledom.

Predeo posle visoravni Halingskarv

U jednom trenutku sam prošla i pored poznatog centra za zimske sportove, gradića Jeilu (Geilo), ali nisam planirala da tu pravim pauzu. Naime, imala sam veoma ambiciozan plan za ovaj dan, tako da sam bila svesna da nije dobro da skrećem sa puta, a pogotovo ne da bih tek tako svratila u neko mesto o kojem ništa ne znam. To što je ono važno za zimske sportove takođe mi nije bilo značajno – ja sam bila samo u prolazu.

Evo i mape koja prikazuje gde sam sve prolazila ovog dana:

Posle Jeilua put je ponovo krenuo da se penje, opet do neke visine od oko 1100 m iznad nivoa mora, ali ta deonica nije bila mnogo dugačka, samo oko 30-40 km.

Predeo posle gradića Jeilu

A kako sam sa visoravni krenula da se spuštam, ponovo je sneg krenuo da nestaje i nekih 20-ak km dalje sam došla do mesta Uvdal. Ja sam ovde stigla do doline Numedal, a ona mi je bila značajna jer sam tu htela da posetim dve starinske drvene crkve.

Bilo mi je zanimljivo da me je u samom mestu Uvdal put proveo pored jedne velike drvene crkve koja nije bila u mojim „papirima“, ali sam znala da ću proći pored nje u povratku, pa sam odlučila da se kasnije tu i zaustavim.

Plan je bio da odem do jedne crkve koja se nalazila malo dalje od Uvdala, sa idejom da se kasnije vratim do druge stare drvene crkve u ovom mestu, a posle da nastavim još malo istim putem pre nego što skrenem ka krajnjem odredištu za ovaj dan.

Dakle, prvo sam otišla do drvene crkve u Noreu (Nore stavkirke) koja se nalazi na obali jezera. Zapravo, kroz dolinu protiče reka koja se na više mesta širi i tako stvara jezera. Drvena crkva u Noreu je podignuta pored, formalno govoreći, dva spojena jezera (uzana i dugačka). U svakom slučaju, sa glavnog puta je potrebno da se mostom pređe preko korita reke koje spaja ova dva jezera i tako se može doći do crkve.

Drvena crkva u Noreu

Prethodnog dana sam čitala na internetu da je ova crkva već bila sezonski otvorena i to svakog dana do 6 popodne. Stigla sam uveliko na vreme, ali nigde nikoga nije bilo. Doduše, kapija je bila otključana (postoji metalna poluga kojom se zatvara), a uhvatila sam se i za vrata. Ne, nije bila otvorena.

Drvena crkva u Noreu, detalj

Pa dobro. Smatrala sam da to i nema previše veze, pa sam obišla krug oko crkve, ali i zavirila kroz prozore, pa čak nešto i snimila od unutrašnjosti.

Drvena crkva u Noreu

Ispitivanja pokazuju da je crkva u Noreu sagrađena posle 1167. godine. Crkva ima osnovu grčkog krsta sa ukrštenim brodovima i to je, kako sam čitala, u Srednjem veku bilo jedinstveno rešenje u zapadnoj Evropi.

Ukrašena je i spolja drvenim rezbarijama i drugim detaljima koji se vide na zabatu bočnog broda, a takođe se lepo vidi i krov od šindre.

Drvena crkva u Noreu, detalj

Drvena crkva u Noreu

Unutrašnjost je takođe lepo dekorisana, pre svega muralima, i to sam mogla da vidim tako što sam provirila kroz prozor.

Drvena crkva u Noreu, detalj

Inače, crkva je prerađivana nekoliko puta, ali su većina delova originali.

Ne znam kakva je situacija danas, ali mi je bilo zanimljivo da pročitam da je vlasnik crkve krajem XIX veka postao jedan profesor istorije umetnosti koji je onda crkvu poklonio Društvu za očuvanje starinskih norveških spomenika.

Pošto crkva nije bila otvorena, ja sam samo napravila taj krug oko nje, slikala je još jednom, a onda kolima krenula da se vraćam u gradić Uvdal.

Drvena crkva u Noreu

Usput sam morala da se zaustavim na kratko i snimim veoma lepo jezero Norefjorden. Bilo mi je zanimljivo da je ono još uvek u potpunosti prekriveno ledom, dok je površina jezera Frignefjorden (Frygnefjorden), sa kojim je spojeno i gde se nalazi crkva, bila potpuno plava.

Jezero Norefjorden

Nepunih 20 km dalje, došla sam do svog sledećeg odredišta, a to je bila drvena crkva u Uvdalu.

Norveška 2024, 12. deo (Bergen, Vos)

Verica Ristic — Fri, 24 Jul 2026 13:54:00 GMT

Šetajući po Bergenu konačno sam došla i do Brigena, tačnije do njegovog dela koji se pruža duž severne strane zaliva Vagen.

Brigen

Već sam ranije po malo govorila o Brigenu, ali da sada to uradim na malo objedinjeniji način. U pitanju je staro pristanište u Bergenu. Grad je bio veoma važan deo trgovačke imperije pod nazivom Hanzeatska liga koja je svoje korene imala u Nemačkoj. Imajući u vidu da su kuće ovde tradicionalno građene od drveta, nije ni čudo da su vremenom mnoge građevine stradale u požarima, ali su mnoge od njih, sagrađene u skladu sa lokalnom tradicijom i uz primenu narodnih graditeljskih metoda, preživele do današnjih dana. Čak 62 zgrade iz starih vremena se danas mogu videti u Brigenu i ovaj istorijski lučki kvart predstavlja jedno od kulturnih dobara upisanih na UNESKO-ovu Listu svetske baštine. Od četiri hanzeatska predstavništva u inostranstvu, ovo u Bergenu je jedino koje je preživelo.

Brigen je praktično malo namensko naselje koje je predstavljalo pravu koloniju u kojoj su živeli i radili nemački trgovci. Zgrade su na više spratova, a između njih vode uzani prolazi koji su nalik na ulice. Sve je napravljeno od drveta, osim nekoliko skladišta u zadnjem delu koja su napravljena od kamena. U njima se čuvala roba, ali se takođe i kuvalo da bi se mogućnost izbijanja požara svela na minimum.

Ono što danas može da se vidi predstavlja izgled koji je Brigenu dat posle požara iz 1702. godine.

Brigen, detalj

Danas se u nekim od ovih zgrada nalaze i savremene radnje, galerije ili kafei.

Brigen, detalj

Ja sam bez nekog posebnog reda ili cilja jednostavno prošetala po ovom kvartu snimajući neke detalje koji su mi zapali za oko.

Brigen, detalj

A onda sam ponovo izašla na kej i uživala u lepoti koju su stvarala pročelja zgrada koje pripadaju Birgenu i koje su ovom prilikom bile obasjane suncem, što je dodatno isticalo boje njihovih fasada. Mada naredne fotografije prikazuju praktično istu stvar, svaka mi je draga na svoj način, pa evo ih...

Brigen

Na prethodnoj fotografiji se nešto dalje, sa leve strane, vidi i toranj Rozenkranc (Rosenkrantztårnet) iz druge polovine XVI veka. Toranj se smatra najvažnijim renesansnim spomenikom u Norveškoj, a sagrađen je tako da je obuhvatio staru donžon kulu s kraja XIII veka i istaknuti deo fortifikacija iz prve polovine XVI veka. Sa tornja se, kako sam čitala, pruža lep pogled na Bergen i Brigen, ali ja tamo nisam išla.

Što se mene tiče, ja sam malo prošetala duž keja, a onda sam sela u jedan kafić da bih uživala ne samo u kafi, već i u sunčanom danu. Nisam bila jedina kojoj je ovakva ideja pala na pamet.

Bergen, detalj

Našla sam zgodno mesto i naručila kafu koju sam zatim lagano ispijala uživajući u trenutku. Ali, onda sam primetila da je većina ljudi oko mene pila pivo. Onda pomislim: „Pa zašto i ja ne bih?“ I tako ja naručim pivo, a oni me pitali da li hoću malo ili veliko. Hmm! Kakvo čudno pitanje – naravno da hoću veliko. Na kraju sam ipak bila prilično iznenađena kada sam shvatila da je veliko pivo na ovom mestu značilo 0,75 l ove divne tečnosti. Šta sam drugo mogla nego da krenem da je ispijam.

Tečnosti u trenucima pauze mogu biti razne

Uspela sam, naravno, ali u međuvremenu sam poželela i da ovekovečim ovaj trenutak. Tako sam napravila selfi gde se vidi da mi je ruka kojom držim čašu u rukavici – nije to bilo zbog temperature piva, već zbog spoljašnje temperature vazduha. Da, da... tog dana je u Bergenu sijalo jedno pravo zubato sunce.

Šta je hladnije u Bergenu: pivo ili vazduh?

Posle prilično lepe i čak za mene neuobičajeno duge pauze, u jednom trenutku sam se konačno pokrenula, ali nisam otišla daleko – tek do početne stanice uspinjače Flejbanen (Fløibanen).

Bergen, detalj

Početna stanica uspinjače Flejbanen

Ja jesam preskočila lep pogled na grad sa onog tornja, ali sam zato rešila da to nadoknadim tako što ću se prevesti uspinjačom do gornje stanice na brdu Flejen (Fløyen) koja se nalazi na 320 m nadmorske visine.

Uspinjača je otvorena 1918. godine, a praktično su u upotrebi dvoja kola koji se na sredini linije duge 844 m mimoilaze. Vremenom su se ova kola menjala i svakako modernizovala, ali je sistem ostao isti.

Na početnoj stanici uspinjače Flejbanen

Kada sam izašla na gornjoj stanici uspinjače, odmah sam potražila mesto sa kojeg bih lepo mogla i da posmatram Bergen, a i da ga snimim. To uopšte nije teško.

Pogled na Bergen

Snimila sam i zaliv Vagen, ali i neka ostrva dalje prema zapadu i moru.

Pogled na Bergen

Pogled na okolinu Bergena

Zatim sam malo i prošetala, a i uživala u istinski divnom danu. Na brdu Flejen ima dosta pešačkih staza, ali je tu i igralište za decu, kao i kafe. Takođe su tu bile i neke koze.

Na brdu Flejen

Ja sam ovde samo kratko prošetala, pa sam čak i sela na jednu klupu odakle sam takođe mogla da uživam u lepom pogledu na Bergen i sunčanom vremenu. I ovde sam poželela da se slikam.

Na brdu Flejen

Nešto kasnije sam otišla do gornje stanice, a uskoro ponovo bila u kolima uspinjače, ali sam ovaj put išla na dole.

U kolima uspinjače Flejbanen

Već je bilo kasnije popodne i mada je dan na severu Evrope bio dugačak (krajem aprila je sunce u Bergenu zalazilo posle 9 uveče), ja sam ipak htela da još malo prošetam pre nego što odem na večeru. Tako sam i uradila. Mada nisam mogla da odolim, pa sam ponovo fotografisala Brigen, ovaj put sam ipak malo proširila krug svog obilaska.

Bergen

Bergen, detalj

Na sledećoj slici se vidi i kuda prolazi uspinjača Flejbanen na svom putu ka vrhu brda iznad grada.

Bergen, detalj

A onda sam se vratila do zaliva Vagen, pa sam tu u jednom restoranu konačno sela da bih večerala. Bilo je sasvim dovoljno, a svakako vrlo ukusno.

Bergen, detalj

Dok sam završila sa večerom, sunce je već zašlo, ali još uvek nije bio potpuni mrak. Ipak, osim što sam napravila nekoliko fotografija, ma kako da su detalji ovog veoma lepog grada bili zanimljivi i privlačni, nisam se dugo zadržala na ulicama Bergena. Narednog dana sam nastavljala svoj obilazak Norveške kolima, pa mi je bilo važno da se dobro i dovoljno naspavam.

Bergen, detalj

Sledeći dan je bio izuzetno divan, ali takođe i izuzetno naporan. Ono što ga je, ipak, najviše obeležilo bila je neverovatna sreća. Naime, dan je bio savršen – plavo nebo, uglavnom bez bilo kakvih oblaka, sunce je blistavo sijalo kroz čist vazduh koji karakteriše Norvešku. Naime, oni su em duž mora, em imaju veliku količinu šuma (preko 33% teritorije Norveške je pod šumama), em su čist narod, a i dovoljno su imućni da mogu da zagovaraju i praktikuju „zelenu agendu“. (Usputni komentar: Ni na koji način ne umanjujući prirodne karakteristike, more i šume, kao ni čistoću samih stanovnika, ne bi me iznenadilo da i Norveška, poput većeg broja imućnih zemalja, svoje đubre „izvozi“ na tankerima da bi se recikliralo u manje imućnim državama (često na jugoistoku Azije, što znači da se transportuje preko pola sveta) kojima su pare potrebne pa pristaju na sve i svašta. To sve čini zagovaranje „zelene agende“ imućnih zemalja prilično licemernom pojavom, ali to se obično dešava kod entiteta koji imaju para – može im se.)

U svakom slučaju, ja sam iz Bergena krenula relativno rano, a pošto je bila nedelja mislila sam da neće biti puno gužve na putu. Prevarila sam se u tom smislu, ali nije bilo dramatično. Jednostavno je bilo više vozila nego prethodnih par dana. A možda sam išla i putevima koji su popularniji.

Evo i mape koja prikazuje gde sam sve prolazila ovog dana:

Nisam se direktno uputila ka svom krajnjem odredištu za ovaj dan, jer sam još prilikom planiranja putovanja i putanje odlučila da maksimalno iskoristim prednost kola, da bih na taj način maksimalno obišla zemlju, makar to značilo i puno vožnje. A ovog dana sam provela 11 sati vozeći od početne do krajnje tačke. Doduše, imajući u vidu broj zaustavljanja da bih fotografisala, to možda ni ne čudi previše, ali sve je to vredelo. Bitno je takođe i da ponovim da u drugoj polovini aprila sunce na ovim geografskim širinama na kojima sam ja boravila zalazi posle 9 uveče, tako da je dan bio dovoljno dugačak.

Prvo sam krenula ka mestu Gudvangen koje se nalazi na samom kraju Nerejfjorda (Nærøyfjord) koji je zapravo uzani, a dugački rukavac onog Sognefjorda duž kojeg sam prolazila prethodnog dana.

Nakon napuštanja Bergena i malo povećane saobraćajne gužve u početku gde sam morala da se dobro koncentrišem na put i uslove na njemu, put je krenuo da me vodi kroz fantastično lepe predele, a i saobraćaja je bilo manje. Tako sam mogla da stanem i na proširenju sa suprotne strane puta, pa da peške pređem do ograde u mom pravcu da bih odatle uspela da snimim ono što mi se dopalo.

Na putu od Bergena do Gudvangena

Moram da priznam da mi je bilo žao da Norvežani nisu na više mesta napravili parkinge gde može da se stane na kratko, a ujedno ima i divan pogled. Doduše, da je tako, meni bi bilo potrebno barem 2 dana da prođem istu trasu. Od Bergena do Gudvangena ima skoro 150 km, a da bi se prošla ta razdaljina potrebno je skoro dva i po sata vožnje.

Na svu sreću, povremeno je i bilo proširenja pored puta, često i zato što su tu stajališta lokalnih autobusa, ali to je bilo sasvim dovoljno za fotografisanje.

Na putu od Bergena do Gudvangena

Tako sam došla i do jezera koje se zove Sejmsvatnet (Seimsvatnet) i koje je dugo 2,7 km, a gde su predeli bili apsolutno veličanstveni. Kada je trebalo da izaberem fotografije da idu uz ovu moju priču imala sam ogroman problem. Sve fotografije su mi izgledale predivno i mislim da su zaslužile da se podele sa drugima. Ipak, morala sam da napravim neki svoj „uži“ izbor.

Jezero Sejmsvatnet

A onda sam se sa propisnog parkinga pomerila stotinak metara dalje do stajališta za autobuse, pa sam ponovo morala da izađem iz kola i fotografišem jer sam bila potpuno očarana lepotom.

Jezero Sejmsvatnet

Na ovom mestu sam imala i „bonus“ u vidu jedne lepe bele pliske (Motacilla alba).

Bela pliska

Zatim sam prošla još nekih 4 km, pa sam (opet) morala da stanem. Sada je to bilo u blizini jezera Vangsvatnet. Inače, sva ova jezera koja pominjem nalaze se u opštini Vos, a ovo konkretno jezero je negde u samom središtu opštine. Jezera su u stvari povezana rekom Voso koja se kasnije, zapadno, uliva u jedan fjord. Jezero Vangsvatnet ima površinu od skoro 8 kv. km.

Jezero Vangsvatnet

I ovde sam uspela da uočim i snimim čak dve vrste ptica. Jedna je ostrigar (Haematopus ostralegus), a druga je velika senica (Parus major).

Ostrigar

Velika senica

Inače, moje fotografije, ma kako prikazivale neverovatno lepe predele, odražavaju tek delić prirodnih lepota kojima Norveška obiluje, a koje sam u prolazu mogla da vidim.

Ja sam posle ovog zaustavljanja nastavila dalje put Gudvangena, pa sam tako prošla pored jednog vodopada koji se zove Tvindefosen (Tvindefossen). Vodopad je visok 116 m i on je čuven po svojoj lepoti. Ali, od kraja XX veka je još čuveniji po reputaciji koju je nekako stekao – priča se da je voda iz potoka Kroelvi koja stvara ovaj vodopad odlična za podmlađivanje i obnavljanje seksualne potencije, tako da na godišnjim nivou preko 200.000 ljudi iz svih delova sveta ovde dolazi da bi zahvatili vodu sa vodopada. To je mnogo bolje nego da se ubijaju nosorozi, a rezultat je verovatno isti.

Tvindefosen

Uskoro sam došla i do jezera Ophejmsvatnet (Oppheimsvatnet). Doduše, na ovom je i dalje mogao da se vidi led od prethodne zime mada se jezero ne nalazi previše visoko – ono je na visini od oko 360 m iznad nivoa mora.

Jezero Ophejmsvatnet

A onda me je put uveo među visoke planine i uskoro sam stigla i do Gudvangena, ali ću o tome više reći u sledećem nastavku priča sa putovanja po Norveškoj u aprilu 2024. godine.

Put ka Gudvangenu

Norveška 2024, 11. deo (Bergen, Mostraumen, Mo)

Verica Ristic — Fri, 17 Jul 2026 14:59:00 GMT

Prethodno veče sam rezervisala izlet brodom za ovaj dan, tako da sam opušteno doručkovala bez žurbe. Bila sam smeštena u veoma dobrom hotelu u samom centru Bergena, ali sam prilikom pravljenja rezervacije dva meseca ranije dobila dosta dobru cenu jer soba nije imala nikakav pogled – prozori su bili okrenuti ka svetlarniku, tj, gledali su u neki zid udaljen par metara. Ali, rezervacija sobe je uključivala i doručak, pa sam to lepo iskoristila i uživala u prvom obroku ovog dana.

Deo doručka u Bergenu

Pošto mi je hotel bio vrlo blizu luke, lako sam se spustila tamo jer je odatle brod i kretao. Ono što me je oduševilo kada sam izašla iz hotela bilo je blistavo sunčano nebo koje, naravno, nisam mogla da vidim iz sobe. Bilo je idealno za ono što sam planirala, a to je bio izlet do jednog od brojnih norveških fjordova. Ali, kako je još bilo srazmerno rano, ulice Bergena su bile prilično puste.

Bergen, detalj

S druge strane, bez obzira na plavo nebo, sa ponekim oblakom, duvao je prilično jak vetar i to je, između ostalog, obeležilo ovaj dan. Dok sam čekala da krene ukrcavanje u izletnički brod, gledala sam da se malo zaštitim od jakog vetra stojeći pored zida obližnjeg objekta.

Izletnički brod u Bergenu

Na prvi pogled je ovaj izlet vodio u obilazak jednog fjorda, ali tehnički govoreći u pitanju su tri fjorda u nizu – Osterfjord, Romarhejmsfjord i Mofjord. Takođe tehnički govoreći, ovaj poslednji, Mofjord, je zapravo ranije bio jezero pod nazivom Movatnet, koje je malom i plitkom rečicom bilo spojeno sa Romarhejmsfjordom. Tada su brodovi prevlačeni preko suvog da bi došli do jezera Movatnet. 1743. godine su bile poplave i one su dovele do toga da se tokom plime morska voda ulivala u jezero, dok je tokom oseke voda išla u suprotnom smeru.

Vremenom se taj prostor raščišćavao, što prirodno što zahvaljujući ljudskim intervencijama i danas tu mogu da prolaze i veliki brodovi mada je kanal koji spaja fjordove na ovom mestu dug oko 650 m, a širok samo oko 60 m. To mesto se zove Mostraumen i koliko sam shvatila kuće koje mogu da se tu vide predstavljaju izvesnu vrstu muzeja na otvorenom, a mesto izgleda apsolutno savršeno, a dnevni izleti do ova tri fjorda u nizu se nazivaju upravo „izleti za Mostraumen“ (ili nešto slično).

Na početku izleta sam kao i ostali putnici sela u prostranu kabinu, ali sam ubrzo izašla napolje. Bilo je to i veliko zadovoljstvo i ozbiljan „izazov“ – temperatura je još uvek bila srazmerno niska, ali je zato duvao izuzetno jak vetar i to me je ne samo hladilo već često i zanosilo i morala sam da budem pažljiva da mi ne odleti kapa.

Na izletu brodom po fjordovima u blizini Bergena

Ja sad nemam bogzna šta da pišem o ovom delu izleta: brod je plovio, vreme je bilo lepo, bez obzira na vetar, predeli su bili raznovrsni, ali svakako izuzetno lepi i ja sam intenzivno uživala. Eto. Sada sledi niz fotografija koje sve ovo ilustruju, a na kraju je i kratak video-snimak predela kroz koje sam plovila. Buka koja se čuje na video-snimku potiče od vetra, a video se završava dolaskom do Mostraumena i prolaskom kroz kanal.

Fjordovi u blizini Bergena

Dolazak do Mostraumena i prolazak kroz kanal predstavljaju poseban doživljaj. Za početak je položaj livade na kojoj su kuće poređane kao da je u pitanju umetničko delo i to po divnom sunčanom danu bio apsolutno savršen.

Mostraumen

Da bi veliki brod ovde prošao bilo je neophodno da značajno uspori, a to je davalo vremena i da se neki detalji snime.

Mostraumen

Dakle, na ovom mestu se iz Romarhejmsfjorda uplovljava u nekadašnje jezero, a sada Mofjord, dug oko 7 km i nazvan tako po naselju koje se nalazi u dnu fjorda.

Mostraumen

Kako smo se približavali naselju Mo, tako sam sa leve strane videla impresivni vodopad Kvernhusfosen (Kvernhusfossen) visok oko 120 m.

Vodopad Kvernhusfosen je levo, a naselje Mo je desno

Vodopad Kvernhusfosen

Ovde je izlet podrazumevao samo prolazak pored naselja Mo, okretanje broda i povratak u Bergen istim putem, ali smo prvo prošli pored još jednog vodopada na suprotnoj strani fjorda i ozbiljno mu se približili. Ovaj se zove Bergsa (Bergsåafossen).

Vodopad Bergsa

Ovde sam snimila i kratak video.

A zatim smo se uputili ka mestu Mo pored kojeg smo i prošli brodom. Prizori su bili toliko ljupki, da sam morala da ovde ubacim i nekoliko fotografija, ali i kratak video-snimak.

Selo Mo

Odavde se takođe pruža i divan pogled na Mofjord i okolne planine, uključujući i vodopad Kvernhusfosen.

Mofjord

Sada smo krenuli punom parom nazad i tako je bilo sve do ponovnog prolaska kroz kanal Mostraumen gde smo značajno usporili.

Mofjord

A onda nas je brod ponovo provezao pored vertikalnih litica, ovaj put u okviru Romarhejmsfjorda, ali i dalje u blizini Mostraumena. I tu postoji jedan vodopad, doduše, značajno manji od prethodno viđenih, ali smo prolazili toliko blizu da se sticao utisak da malo fali pa da čovek rukom dotakne stene.

Litice i vodopad u okviru Romarhejmsfjord

Romarhejmsfjord

Pošto je Romarhejmsfjord dug oko 11 km, plovidba njim je bila i dovoljno brza, a i dovoljno duga. Pošto je sada zbog položaja sunca bilo bolje boraviti na terasi broda na krmi, onda je i manje duvalo.

Romarhejmsfjord

Neznano otkud, tek tokom ove povratne vožnje setila sam se apsolutno čarobne Solvejgine pesme koja je deo scenske muzike koju je 1875. godine komponovao Edvard Grig (1843-1907) za potrebe izvođenja pozorišnog komada Per Gint od Henrika Ibsena (1828-1906). Ovo s jedne strane potpuno ima smisla, pošto su obojica Norvežani, a Grig je i rođen i umro je u Bergenu. S druge strane, jako davnih dana, ja sam uzimala časove solo pevanja, pa sam tada čak i povremeno vežbala da pevam ovu divnu melodiju. Ne baš previše uspešno.

U svakom slučaju, ja sam se setila te divne pesme, pa sam jedno vreme, dok sam očima upijala lepotu norveških fjordova koja me je ponela, zaboravivši reči sebe zabavljala sa „na-na-na“ na datu melodiju... Nije bilo baš totalno loše, ali je ipak bilo značajno da je moje izvođenje zbog pokretanja broda i vazduha „otišlo u vetar“. Tako je svima na kraju lakše.

A evo jedne od divnih verzija koje se mogu naći na internetu: https://www.youtube.com/watch?v=3TUhk00H86g u izvođenju čuvenog norveškog soprana Sisel Sirsebo. Nije mi ispod časti da priznam da je mnogo bolje čuti nju, nego mene.

U međuvremenu nas je kapetan broda, nesvestan kakva se divota odigrava na njegovoj palubi, uveo u područje Osterfjorda koji je dug 27 km.

Osterfjord

Tu smo, kao i na početku izleta, ponovo prošli ispod mosta Nordhordland o kojem sam pisala u prethodnom nastavku priča sa putovanja po Norveškoj.

Most Nordhordland

A evo i mape koja prikazuje gde sam sve bila u toku ovog svog boravaka u Norveškoj, pa tu mogu da se vide pozicije mesta koja pominjem u ovom delu priča.

U svakom slučaju, ovaj izlet na kojem sam danas bila traje nekoliko sati i povratak u Bergen je ne samo bio zanimljiv u smislu da sam stari deo grada mogla da posmatram sa broda i da zamišljam kako je izgledao ulazak moreplovaca u stara vremena, već mi je to omogućavalo da imam vremena i za još neke aktivnosti po gradu.

Približavamo se Bergenu

Vraćanje u luku u Bergenu

U prethodnom nastavku putopisa sam pomenula da se zaliv u kojem je luka, pa i čitava luka zovu Vagen (Vågen).

Vraćanje u luku u Bergenu

Najimpresivnije i najlepše u okviru Vagena bilo je posmatrati Brigen stari kej u Bergenu.

Vraćanje u luku u Bergenu

Izletnički brod je pristao na suprotnu stranu luke u odnosu na Brigen, a to mi je taman i odgovaralo da odatle mogu lepo da snimim ovaj slikoviti deo Bergena. Ja sam to iskoristila, pa sam napravila fotografije i dok sam još uvek bila na brodu, a i znatno više kada sam se iskrcala.

Brigen

Na sledećoj fotografiji, skroz desno se vidi da je jedna zgrada prekrivena platnom. U pitanju je muzej Hanzeatske lige koji je upravo zbog renoviranja bio zatvoren u vreme moje posete, ali to je samo privremeno. Zgrada muzeja, kao i čitav ovaj kvart Brigen predstavljaju kulturno dobro koje je upisano na Uneskovu Listu svetske baštine.

Brigen

Evo i video-snimka koji prikazuje sve ovo u pokretu:

Kada sam konačno uspela da se odvojim od predivnog pogledan na Brigen, krenula sam u šetnju po centru Bergena. Nisam se previše bavila time koja zgrada čemu služi, već mi je jednostavno prijalo da šetam po gradu. Mada manje nego na brodu, vetar je i dalje bio jak, a i temperatura nije bila visoka, međutim, sunce je uglavnom uspevalo da se izbori sa oblacima i da osvetljava ovaj deo Norveške, tako da sam istinski uživala u lepoti urbanih detalja.

Inače, kad već pominjem vreme, da kažem i da sam imala neverovatnu sreću tokom ovog boravka u Norveškoj, a to se pre svega odnosi na vreme. Mada smatram da sve ovo što sam obišla i videla može da izgleda izuzetno bajkovito ako je prekriveno snegom, to je u suštini samo pod uslovom da je obasjano suncem, a retko kada ako je potpuno oblačno. Ja sam i prethodnog dana uživala vozeći se oko Sognefjorda, ali je činjenica da je veći deo dana nebo uglavnom bilo prekriveno oblacima, dok su vrhovi planina bili obavijeni maglom, tj, niskim oblacima.

Ovog dana sam slučajno, tokom doručka, na TV-u u hotelskom restoranu videla da je čak čitava Evropa, osim Španije i baš južne Norveške, bila u oblacima. Da, da... baš sam imala sreće sa vremenom.

Bergen, detalj

A onda sam slučajno naletela na jedan štand sa hranom (razne vrste kobasica) i shvatila da sam u stvari pomalo gladna. Kada sam videla šta se nudi, ni trenutak nisam oklevala. Između ostalog, bile su tu i kobasice od irvasovine! To sam morala da probam.

Bergen, detalj

Kobasica je bila izuzetno ukusna. Pošto je u pitanju divljač, onda je i normalno da meso nije bilo masno, što se meni jako sviđa. Čak i činjenica da su preko kobasice, osim senfa i prženog crnog luka, stavili neki džem, što je sasvim uobičajeno u Skandinaviji, ali apsolutno nezamislivo, pa i neprihvatljivo u Srbiji, nije mi ni najmanje smetalo. Ne samo zato što sam vremenom proširila svoj gurmanski opus, već i zato što je to realno bila dobra kombinacija (pogotovo kada se iz glave izbace predrasude).

Lagani ručak u Bergenu

Posle ovog divnog, ukusnog i laganog ručka, nastavila sam šetnju po Bergenu, ovaj put ulicom Evregaten (Øvregaten), da bih sa „gornje“ strane prišla Brigenu.

Bergen, detalj

Ulica Evregaten je bila poznato mesto u prošlosti, jer se tu nalazila glavna tržnica u gradu, jer su tu zanatlije imale svoje radnje. Bilo je tu obućara, kujundžija, krznara i krojača, drvodelja i onih koji su izrađivali predmete od rogova irvasa i losova. Danas je to jedna lepa ulica sa slikovitim kućama, ali i dalje puno radnji u prizemlju tih kuća, mada se sada nudi sasvim drugačija roba.

Bergen, detalj

Ova ulica se nalazi na uzvišenju iznad zadnjeg dela Brigena, pa mi je bilo zanimljivo da ovaj značajni deo Bergena vidim i sa ove strane.

Brigen, detalj

Pred kraj ove ulice, u okviru Brigena nalazi se i Šetstuene (Schøtstuene), jedna od zajedničkih zgrada koje su se specifično koristile u prošlosti, a danas je tu deo Hanzeatskog muzeja. Ne znam kako, ali ja taj deo Brigena koji se prepoznaje po zidu koji ga ograđuje sa gornje strane nisam snimila. Ipak, ta zgrada je važna jer se u njoj kuvalo u prošlosti, što nije zanemarivo kao činjenica.

Naime, kako su sve zgrade u Brigenu bile napravljene od drveta, u njima je bila strogo zabranjena upotreba vatre. Ljudi koji su radili u Brigenu su morali svakako i da jedu, a i da se povremeno zagreju. E, pa, ova zgrada Šetstuene je bila predviđena upravo za takve svrhe i tu se, dakle, kuvalo za radnike.

Opasnost od vatre je uvek bila velika, a slučaj je hteo da je 1955. godine u požaru do temelja izgorelo nekoliko kuća iz hanzeatskog perioda. Arheolozi su iskoristili te nesrećne okolnosti, pa su krenula iskopavanja i istraživanja, i tako su pronađeni ostaci najstarijeg naselja na području Bergena iz XII veka. Takođe su pronađeni i različiti predmeti koji pružaju uvid u život u to doba. Veći deo tih artefakata je danas izložen u savremenom Brigenskom muzeju koji je podignut pored arheološkog lokaliteta. Na sledećoj fotografiji se vidi lokalitet i zadnji deo muzeja, a zatim sledi fotografija pročelja muzeja.

Brigen, detalj

Brigenski muzej

Prekoputa zadnjeg dela muzeja se nalazi mali park, a u njemu i crkva Sv. Marije.

Crkva Sv. Marije

Smatra se da je izgradnja crkve započela u prvoj polovini XII veka, a da je završena 1180. godine. Naravno, tokom vremena je crkva gorela u više navrata, pa je bilo neophodno da se obnavlja i rekonstruiše, ali je ona u svakom slučaju najstarija građevina u Bergenu.

Crkva Sv. Marije

A sada sam mogla da se spustim do obale zaliva Vagen i da sa te strane obiđem središte srednjevekovnog Bergena.

Norveška 2024, 10. deo (Kvamsej, Lavik, Osterejdet, Bergen)

Verica Ristic — Fri, 10 Jul 2026 17:28:00 GMT

Nekih desetak kilometara posle mesta Balestrand, uočila sam tablu koja je sugerisala mesto gde može da se napravi pauza. Kako nisam vozila brzo, lako sam uspela da siđem na puta na proširenje koje je ličilo na prostrani parking sa zelenom površinom u sredini. Ali osim toga, ničeg drugog nije bilo, a naravno ni nikoga drugog. Svejedno, izašla sam iz kola i pošto je ovo mesto gotovo na samoj obali fjorda, prošetala sam da bih malo razgledala, pošto sam primetila neke zanimljive detalje.

Za početak sam prošla kroz nešto što je delovalo kao skladište za drvnu građu i to svakako nije bilo nešto što bi mi privuklo pogled. Ali, kako se ispostavilo, stala sam na sasvim dobrom mestu, jer se sa izbetoniranog platoa pored vode lepo vidi maleno ostrvo Kvamsej (Kvamsøy). Ja sam, dakle, potpuno slučajno ovde stala, a ispostavilo se da to ima smisla.

Pogled na ostrvce Kvamsej

Kasnije sam čitala da se ovo mesto smatra vanredno lepim i da je ono proširenje koje služi kao parking za kola i kampere napravljeno sa ozbiljnom namerom, a ne slučajno kao da je deo skladišta drvne građe. Neki detalji su zaista izgledali veoma slikovito.

Pogled na delove Sognefjorda i ostrvca Kvamsej

Na ostrvu sam ugledala i snimila i malenu crkvu, a posle sam čitala da se ostrvo smatra najmanjim ostrvom na svetu koje ima svoju sopstvenu crkvu. Crkva na Kvamseju je podignuta krajem XIII veka i to je jedna od najstarijih crkava napravljenih od kamena u regionu Sogn og Fjordane kroz koji sam ovde prolazila.

Crkva na Kvamseju

Osim ovoga, Kvamsej se smatra i jednom od najboljih prirodnih luka u okviru Sognefjorda, a postoji i neki istorijski značaj vezan za nekog kralja iz XII veka koji je ovde pristao sa svojom flotom. Možda je to bilo baš na mestu koje sam snimila, a koje svakako izgleda idilično.

Obala Sognefjorda prekoputa Kvamseja

Nastavila sam vožnju i uskoro prošla pored crkve u selu Sele (Sæle Church) iz 1903. godine. Ova crkva je sagrađena upravo da bi zamenila onu crkvu sa ostrva Kvamseju.

Nova crkva pored Sognefjord

A prilikom još jednog kratkog zaustavljanja pored puta takođe sam lepo mogla da vidim i snimim impresivni Sognefjord i njegovu južnu obalu.

Sognefjord

Što se tiče samog puta u ovom delu, mada je pratio obalu fjorda, često je bilo drveća sa strane. Ima puno fotografija na internetu koje prikazuju ove predele prekrivene divnom zelenom vegetacijom i obično je to snimljeno po nekom sunčanom danu i sve blješti od boja. Situacija je bila sasvim drugačija u vreme moje posete, u aprilu 2024. godine. U Norveškoj je tada još vladalo rano proleće, listopadno drveće je tek počinjalo da dobija novo lišće. S druge strane, ovo je bio, meteorološki gledano, najlošiji dan tokom ove nedelje koju sam provela na severu Evrope, tako da mislim da sam imala puno sreće.

Severna obala Sognefjorda u rano proleće

Povremeno su proletale kapi kiše, ali nije bilo ništa dramatično. U jednom trenutku je put počeo da vodi oko uzanog ogranka glavnog fjorda koji se poput prsta zavlači u kopno (doduše u dužini od oko 3 km).

Severna obala Sognefjorda u rano proleće

Ponovo je na kraju tog ogranka put pratio obalu pa je tu bila velika krivina, ali je pogled ponovo bio zanimljiv.

Severna obala Sognefjorda u rano proleće

S druge strane puta u ovom delu nalaze se neke kuće i bez obzira što su se oblaci značajno spustili, sveža zelena boja mlade trave i neke od tih kuća unosile su boju u ovo lepo područje.

Prisustvo ljudi na severnoj obali Sognefjorda

Par stotina metara posle ove krivine dolazi se do tunela Hejanger. To je bio samo jedan od velikog broja tunela kroz koje sam prošla ovog dana, ali kakav tunel – dug 7.543 m. U vreme kada je otvoren, 1982. godine, bio je to najduži tunel u Norveškoj, ali je vremenom izgubio ovaj status. Osim njegove dužine, bilo mi je fascinantno i da sam tokom svoje vožnje kroz tunel videla još samo 4-5 kola (u oba smera).

Po napuštanju tunela, samo kilometar dva dalje prolazi se kroz gradić Hejanger (Høyanger) po kojem je tunel i nazvan.

Sada je preda mnom bilo još nepunih 50 km do sledećeg trajekta kojim je trebalo da pređem na južnu stranu Sognefjorda. Usput sam stala na par mesta, gde mi je bilo zgodno i gde mi se činilo da su predeli zanimljivi.

Na primer, kod pristaništa za trajekte Nordejde. Trajekti koji saobraćaju od ovog pristaništa mi nisu odgovarali, ali sam ipak tu svratila jer postoji jedan veliki parking, a sve je praktično pored glavnog puta. Kada sam izašla iz kola mogla sam na miru da ponovo snimim detalje vezane za Sognefjord.

Pristanište za trajekte Nordejde

Sognefjord

Ili kada je put počeo da se malo penje posle mesta Vadhejm (Vadheim) koje se nalazi u dnu manjeg fjorda koji je ogranak velikog Sognefjorda.

Mesto Vadhejm

Pošto je povremeno padala sitna kiša, praktično se više nisam mnogo zadržavala usput, već sam se odvezla do pristaništa za trajekte Lavik. Malo sam morala da sačekam, ali sam uskoro bila lepo smeštena na trajekt – i moj auto, i ja. Ponovo sam mogla da šetam po trajektu i pronalazim za mene dobra mesta odakle sam slikala okolinu.

Napuštam severnu obalu Sognefjorda

Prelazak Sognefjorda trajektom

Južna obala Sognefjorda

Evo kako je delić tog iskustva izgledao snimljen video-kamerom.

Kada sam se iskrcala na južnoj obali Sognefjorda, jednostavno sam putem nastavila u pravcu juga pošto mi je krajnje odredište ovog dana bio grad Bergen. Put se povremeno peo uz planine, pa su neka mesta i zalivi mogli da se vide sa visine, ali kako je ovo izrazito planinsko područje, tako je bilo i vodopada koji su nastali zbog topljenja snegova.

Na putu ka Bergenu

Kiša je padala i nešto ranije, dok sam vozila duž severne obale Sognefjorda, a i dok sam ga prelazila trajektom. Sada je ona povremeno bivala prilično intenzivna, a na većim visinama se pretvarala i u susnežicu.

Na putu ka Bergenu

Povremeno se ipak i zaustavljala i tada je imalo smisla da se negde zaustavim, izađem iz kola i snimim neke detalje iz područja kroz koje sam putovala.

Na putu ka Bergenu

I onda, u blizini mesta Osterejdet (Ostereidet) konačno sam naišla na restoran pored puta u kojem sam mogla da popijem jednu finu kafu i da se lepo odmorim.

Na putu ka Bergenu

Posle ove pauze sam još malo prošetala po okolini restorana, napravila par fotografija, a zatim se vratila do kola i nastavila ka Bergenu.

Na putu ka Bergenu

U ovom delu Norveške postoji neverovatno mnoštvo ostrva, ostrvaca, fjordova, jezera, ali sve do nekih 20-ak kilometara pre Bergena put uspeva da se drži kopna i da preko njega vijuga. A onda se dolazi do prepreke u vidu Salhusfjordena i tu je ranije bilo neophodno da postoji linija trajekta. 1994. godine je, međutim, otvoren most Nordhordland koji je sve pojednostavio.

Most Nordhordland

To je drugi most po dužini u Norveškoj i on predstavlja kombinaciju mosta sa kosim zategama i pontonskog mosta. Dugačak je 1614 m, visok 99 m, a najveći raspon mu je 172 m.

Most Nordhordland

Što se Bergena tiče, tu sam rezervisala sobu u jednom dobrom hotelu u centru grada, ali je problem bio da oni nemaju parking za goste hotela. Ipak sam smatrala da mi je to bolje rešenje nego da izaberem neki hotel na periferiji grada koji bi možda imao da mi ponudi parking, ali bi mi to komplikovalo sam boravak u gradu. U Bergenu je lepo biti u centru, pogotovo kada čovek ovde dođe samo na dan i po.

Zato sam ja po savetu hotela kolima otišla do jednog obližnjeg javnog parkinga, tamo ostavila kola, a onda se peške uputila do hotela koji se nalazio samo stotinak metara dalje.

Bergen, detalj

U hotelu sam brzo obavila sve formalnosti, stvari sam ostavila u sobi i relativno brzo izašla napolje. Znala sam da ću imati dnevnu svetlost barem još par sati, ali već je bilo oko 7 uveče, pa sam želela da malo prošetam po Bergenu i odem na večeru.

Bergen, detalj

Bergen je grad na zapadnoj obali Norveške koji neki nazivaju i drvenim gradom zbog starih drvenih kuća. On je drugi u zemlji po broju stanovnika, odmah posle Osla, a čak je u prošlosti bio i glavni grad Norveške – do 1299. godine kada je ta čast pripala Oslu.

Bergen, detalj

Tokom Srednjeg veka, u periodu od XIII do XVII veka, postojao je savez trgovačkih cehova pod nazivom Hanza ili Hanzeatska liga koji je prvo uspostavio, a zatim i održavao trgovački monopol na Baltičkom i Severnom moru. Hanzeatsku ligu je 1358. godine osnovalo nekoliko nemačkih gradova, ali se ona vremenom proširila na čak 200 gradova i naselja. Oni su svoju ispostavu, odnosno trgovačko prodajno sedište ili kontor, imali i ovde u Bergenu, a prvu kancelariju su osnovali već 1360. godine. Hanzeatska liga je uglavnom trgovala drvetom, smolom, kožom i krznom, žitaricama, pčelinjim voskom i medom, ali je trgovina obuhvatala i tekstil, kao i rudu metala. Što se Kontora u Bergenu tiče, odavde se, između ostalog, u velikoj meri izvozila i sušena riba koja je u takvom stanju mogla da preživi i par godina i da i dalje bude jestiva.

Bergen, detalj

Bergenski kontor je funkcionisao sve do 1754. godine, a njegov središnji deo je bio smešten u velikim komercijalnim zgradama napravljenim od drveta. Ovaj deo se zove Brigen (Bryggen) i on se nalazi na istočnoj strani zaliva Vagen (Vågen) u kojem je i luka. Od čitavog Bergenskog kontora, do današnjih dana su preživele samo njegove zgrade, tj, Brigen.

Bergen, detalj

Zbog istorijskog značaja, Brigen je upisan i na UNESKO-ovu Listu svetske baštine, a jedan od samo dva muzeja na svetu koji su posvećeni istoriji Hanzeatske lige nalazi se upravo ovde u Bergenu.

Bergen, detalj

Pošto sam planirala da čitav naredni dan budem u Bergenu, ideja mi je bila da tada malo bolje obiđem Brigen, a sada sam samo prilično opušteno i besciljno šetala po centru grada. Utisci su mi bili veoma pozitivni.

Bergen, detalj

Ali, sada sam već bila gladna, jer je dan bio dug, puno sam vozila, a hrana koju sam imala u kolima kao „prvu pomoć“ nije baš mogla da zadovolji moje dnevne potrebe, pa sam se odlučila za jedan restoran odmah pored luke, u delu grada koji se zove Riblja pijaca (Fisketorget). Ovde ima više prodavnica ribe vezanih za restorane i neke od njih imaju neopisivo fantastičnu ponudu ribe i morskih plodova, a sve je to izloženo u rashladnim sanducima. Evo fotografije, a evo i video-snimka:

Ponuda ribe i morskih plodova u restoranu u Bergenu

Ja sam se odlučila za mnogo skromnije stvari, mada nisam ni ja bila loša, a što je najvažnije, na kraju sam bila sasvim prijatno sita.

Deo večere u Bergenu

Moram da priznam da se u svojim kulinarskim eksperimentima još uvek ne usuđujem da radim sa školjkama. Zato sam se odlučila da po povratku kući probam da napravim čuvenu norvešku krem-čorbu od ribe – Fiskesuppe. Nije ispala loše, a čak sam napravila i specijalan tanjir ne bih li se još više približila originalu.

NORVEŠKA RIBLJA ČORBA

350 g filea ribe (bela riba i losos)
150 g škampa
1 čen belog luka
1 veća šargarepa
2 manja krompira
150 g praziluka
1 l ribljeg temeljca (ili 1 l vode i 1 kocka supe od povrća)
250 ml mleka
200 ml kisele pavlake
2 kašike putera
3 kašike brašna
začini iz recepta (po ukusu)

Ribu iseći na kocke, a povrće na tanke štapiće (ovo je obavezno) i staviti sa strane.

Istopiti puter u šerpi, pa dodati sitno seckani beli luk. Čim počne da dobija boju dodati brašno, mešati da ne zagori, pa naliti sa bistrom ribljom supom (temeljac) i dobro mešati da ne ostanu nikakve grudvice brašna.

U to dodati mleko i povrće, i ostaviti da se kuva 10-15 minuta. Zatim ubaciti ribu, pa kuvati još oko 5 minuta. Dodati začine – so i biber.

Odvojiti par kašika supe i pomešati sa mileramom da se dobije ujednačena masa. Smešu vratiti u šerpu, pa ubaciti i škampe i kuvati samo minut-dva.

Na kraju posuti supu seckanim vlašcem, ali može i mirođija.

Norveška riblja krem-čorba na moj način

Inače, dok sam sedela u restoranu i čekala svoju večeru, iskoristila sam priliku i rezervisala jedan izlet za naredni dan. Plan mi je bio da mi kola ostanu na parkingu dve noći i dan između koji bih provela kao „pešak“.

Veoma zadovoljna čitavim danom i iskustvom, rano sam se povukla u sobu, a vrlo brzo i uspavala.

Norveška 2024, 9. deo (Urnes, Solvorn, Hermansverk, Balestrand)

Verica Ristic — Fri, 03 Jul 2026 15:35:00 GMT

Već sam u prethodnom nastavku priča sa putovanja po Norveškoj pomenula da sam znala da će Urneška drvena crkva, ili Drvena crkva u Urnesu, biti zatvorena kada dođem do nje, ali me to nije ni najmanje obeshrabrilo i tako da sam ovde i stigla. Nijednog trenutka nisam zažalila.

Urneška drvena crkva

Prišla sam kapiji, ali je ona bila zaključana i mogla sam samo da malo prošetam oko zida koji okružuje portu u kojoj se osim crkve nalazi i lokalno groblje. Crkva je deo sela koje se naziva Urnes, mada se negde nailazi i na termin Ornes.

Urneška drvena crkva

U svakom slučaju, jedino što sam uspela da uradim bilo je da foto-aparatom približim vrata i da tu vidim neke detalje.

Urneška drvena crkva, detalj

Pošto nisam mogla da priđem bliže crkvi, krenula sam sa tom šetnjom oko ograđene porte.

Urneška drvena crkva

Od 28 starih drvenih crkava koje su preživele do današnjih dana, Urneška drvena crkva ili Drvena crkva u Urnesu smatra se jednom od najstarijih i ona je podignuta oko 1130. godine.

Danas se ona nalazi na UNESKO-voj Listi svetske baštine. Ne samo zato što je jedna od najstarijih direk-crkava (ranije sam već objasnila ovaj alternativni naziv), već je takođe njena unutrašnjost izuzetno bogato dekorisana. Ja sam apsolutno znala da će crkva biti zatvorena i da ja tu bogatu dekoraciju na moju ogromnu žalost neću moći da vidim, ali sam ipak želela da dođem do crkve.

Ona spolja deluje na prvi pogled prilično jednostavno, međutim, veliki deo njene vrednosti može da se vidi i spolja – specifično na severnom zidu, kod severnog portala.

Urneška drvena crkva, detalj

Zbog previše blještavog svetlog, mada oblačnog neba, svetlosni kontrast između spoljašnje svetlosti i tamne boje drveta je za moj aparat bio previše veliki, pa je zato fotografija malo bleđa, ali se ovaj prekrasni duborez bolje možda vidi na sledećim fotografijama.

Urneška drvena crkva, detalj

Severni portal na Urneškoj drvenoj crkvi, uključujući i predivne reljefne panele urađene u duborezu, napravljen je 1170. godine i on prikazuje stilizovane životinjske figure. Koliko sam čitala tu se lav bori sa zmijom, a to simbolično predstavlja i borbu Hrista sa Sotonom. Moram da priznam da ja teško to sve razaznajem, ali to nije ni toliko bitno. Ono što je zanimljivo jeste da se borba dobra i zla pojavljuje i u nordijskoj mitologiji, a čitava ova crkva predstavlja izuzetno vešto izvedenu kombinaciju keltske umetnosti, vikingških motiva i tradicije, i hrišćanske arhitekture.

Urneška drvena crkva

Ja sam jednostavno prošla čitav krug oko porte i onda sam i fotografisala. Neki detalji se ponavljaju, ali prilikom pisanja priča bilo mi je teško da se odlučim koju sliku da uključim, a koju ne.

Urneška drvena crkva, detalj

Urneška drvena crkva

Urneška drvena crkva, detalj

Istočni i južni zid su izuzetno jednostavni, pa možda zato krov od šindre više dolazi do izražaja.

Urneška drvena crkva

Sada sam se spustila do jednog zemljanog puta, a tu sam videla i zanimljivu drvenu kućicu za koju ne znam za šta se koristi, ali mi je bila zanimljiva iz dva razloga. Prvi je da se vidi kako je ona uzdignuta iznad zemlje i postavljena na kameni temelj. Već sam ranije pričala da je to neophodno da bi drvena građa duže trajala, tj, da ne bi istrulila zbog kontakta sa zemljom.

Detalj iz okoline Urneške drvene crkve

Drugi razlog zašto mi je ovaj manji objekat koji se svakako koristi u svrhu poljoprivrede bio zanimljiv jeste da mu je u vreme moje posete počeo da cveta krov. Bukvalno.

Detalj iz okoline Urneške drvene crkve

Još jednom sam se osvrnula da pogledam i snimim Drvenu crkvu u Urnesu, a onda sam sela u kola i spustila se do obale fjorda gde se nalazi pristanište za trajekte.

Urneška drvena crkva

Ranije sam već pomenula da sam red vožnje trajekta dobila od veoma ljubaznog vodiča u Drvenoj crkvi u Borgundu, tako da sam u omanje pristanište došla nekih 15-20 minuta pre predviđenog polaska. Moja kola su u tom trenutku bila jedina u redu za ukrcavanje, ali to mi nije bio nikakav problem. Znatno veći problem je bio taj da mi se išlo u toalet, a na pristaništu osim mene nije bilo apsolutno nikoga. Tu postoji jedna kućica i ja sam je obilazila sa svih strana, hvatala se za sve kvake koje sam videla, ali ništa nije bilo otvoreno. I nigde nikoga nije bilo koga bih išta mogla da pitam. Jer pojavio se i drugi problem – nigde nisam videla nijedan jedini brod.

Pitala sam se da li ovo uopšte funkcioniše. Šta ako trajekti ipak ne voze? Kojim putem da krenem dalje? Da li ću onda stići da ostvarim ono što sam planirala za ovaj dan?

Pokušavala sam da vidim da li postoje ikakve informacije, pa sam uočila i par papira na nekoj oglasnoj tabli. Sve je, sasvim logično, bilo na norveškom koji ja ne govorim. Na nekom papiru sam ipak uspela da prepoznam reči koje su mi ličile na imena dana, pa sam pomislila kako verovatno trajekti, čak i ako rade, ne voze svaki dan u isto vreme, već se to menja od dana do dana.

A i dalje mi se išlo u toalet. I to sve više i više. Nije ni čudo kada je svuda oko mene bila voda. Uf!!!

Na drugoj obali Lustrafjorda sam čežnjivo gledala mesto Solvorn koje mi je sada bilo cilj.

Lustrafjord i mesto Solvorn

Pokušavala sam sebi da skrenem pažnju sa bešike koju sam osećala kao da će da pukne. Čak sam pomišljala i da odem iza te kućice u pristaništu i obavim ono što svi ljudi sasvim prirodno rade, ali mi je nekako bilo neprijatno. Da je šuma, svakako, u sreći i veselju, ali mi se nije dalo ovde gde je ipak bila nekakva civilizacija.

U tom pokušaju da mislim na druge stvari čak sam napravila i nekoliko fotografija.

Lustrafjord viđen iz pristaništa u mestu Urnes

I onda se konačno, naizgled niotkuda, pojavio jedan manji trajekt, a došlo je i još par vozila (pomislila sam da je ipak dobro da nisam otišla iza one kućice da obavim svoj posao). Bilo je tu par formalnosti oko pozicioniranja vozila koje je trebalo uraditi (ukrcavanje je išlo u rikverc), ali sam na kraju ipak došla do toaleta na trajektu i to je dovelo do ogromnog olakšanja.

Naravno, da sam osetila i ogromno olakšanje da nisam morala da potrošim sat i po vremena vozeći oko Lustrafjorda, ali u ovom konkretnom trenutku, prioritet u olakšanju je svakako imala moja cenjena bešika.

Kada sam sve to završila, a bilo je brzinom munje, mogla sam da se popnem na prolaz ka kapetanovoj kabini kako bih odatle snimala okolinu. Prvo sam video-kamerom snimala dok smo se tek odvajali od pristaništa, a kasnije sam prešla na fotografije.

Pogled na selo Urnes

Pogled na selo Urnes i Urnešku drvenu crkvu

Ovde sam, dakle, prelazila preko Lustrafjorda koji je ogranak Sognefjorda, najvećeg i najpoznatijeg fjorda u Norveškoj. Takođe mogu da pomenem i da je ovo bio jedini trajekt gde sam morala lično i direktno da platim kartu. Na sve ostale trajekte sam se ukrcavala kao da sam im vlasnik – niko me ništa ne pita, ja kolima uđem na njih, a kada stignemo izađem, a da me i dalje niko ništa nije pitao. Naravno, ne treba da bude nikakve sumnje – ja sam sva ta prevoženja trajektom platila, jedino to u Norveškoj, u XXI veku, uglavnom ide automatski.

Lustrafjord

Selfi dok plovim preko Lustrafjorda

Lustrafjord

Kako smo se približavali drugoj obali, tako sam mogla da uočim i neke kuće. Sve je ipak delovalo prilično pusto.

Lustrafjord

Onda smo došli i do priobalnog dela naselja Solvorn i mada se i dalje nisu videli ljudi, bilo je više kuća, pa se može pretpostaviti da ovde ipak ima života.

Solvorn

Kada sam kolima sišla sa trajekta, prošla sam kroz gradić, a zatim se putem uzbrdo prevezla do glavnog puta koji prati veći deo severne obale Sognefjorda koji se u Norveškoj naziva i Kraljem fjordova pošto je to najveći i najdublji fjord u zemlji. On se prostire od okeana do malog mesta Skjolden koje sam pominjala u prethodnom nastavku priča i dugačak je oko 205 km. Ja sam na ovom putovanju prošla skoro čitavu njegovu dužinu, skoro do samog okeana, i više puta se prevozila trajektom preko njega. Doduše, u par navrata preko njegovih ogranaka, ali svakako jednom i preko glavnog fjorda, tj, Sognefjorda.

Uzgred, zbog ovih fjordova, tj, zbog ovakve razuđene obale, Norveška je, uključujući i ostrva, druga zemlja na svetu po dužini obale – 83,281 km. Dužu obalu ima samo Kanada sa obalom dugom 202,080 km. Ove cifre bivaju još zanimljivije kada se poredi površina teritorija. Kanada je po teritoriji oko 30 puta veća od Norveške, a ima samo 2,5 puta dužu obalu.
A šta reći za zemlje koje su na 3. i 4. mestu – Indoneziju i Rusiju? Indonezija je 6 puta veća od Norveške, ali ima 1,5 puta manju dužinu obale. Rusija ima 2.2 puta manju dužinu obale, ali je zato skoro 54 puta veća od u odnosu na Norvešku.

Ipak, da se ja vratim na svoje putovanje po ovoj divnoj, razuđenoj skandinavskoj zemlji, pa evo i karte koja prikazuje kuda sam se sve kretala ovog dana:

Za početak sam morala da se vratim do gradića Sogndalsfjera (Sogndalsfjøra), a pre nego što sam tamo stigla, ponovo sam slikala predeo i most kojim sam nekoliko sati ranije prešla ovaj manji rukavac glavnog fjorda.

Manji krak ogromnog fjorda i most kod mesta Sogndalsfjera

Od Sogndalsfjera sam jednostavno nastavila put prema mestu Hermansverk, povremeno se zaustavljajući da bih snimila nešto što mi se dopalo. U stvari, bilo je mnogo više detalja koji su se meni ovde sviđali, ali niti sam imala toliko mesta gde bih mogla bezbedno da se zaustavim, niti sam imala toliko vremena. Nisam posebno žurila, dan je bio dovoljno dug, ali nisam mogla ni da preterujem.

Na putu od Sogndalsfjera do Hermansverka

I kada sam prošla mesto Hermansverk zaustavila sam se na jednom parkingu i ponovo napravila par fotografija, a zatim sam nastavila još oko 16 km do pristaništa za trajekte Hela.

Od Hermansverka do pristaništa za trajekte Hela

Kada se dođe do pristaništa za trajekte Hela neophodno je da vozač bude dobro koncentrisan i da zna kuda ide, i to na vreme pošto je potrebno da se zauzme red u odgovarajućoj traci. Naime, sa ovog pristaništa kreću trajekti u dva pravca: jedan prelazi preko Sognefjorda i pristaje u mestu Vangsnes, tj, prelazi na južnu stranu glavnog fjorda. Druga linija trajekta vozi do pristaništa Dragsvik i puta za gradić Balestrand, a to je sve na severnoj strani glavnog fjorda. Razlog za ovaj drugi može da se vidi na mapi – od mesta gde trajekti voze kreću dva rukavca Sognefjorda koji su prilično dugački i bilo bi u najmanju ruku nepraktično da se tu pravi put – mnogo je jednostavnije i značajno brže da se ide trajektom, čak i kada malo treba da se sačeka.

Čekanje na trajekt u pristaništu za trajekte Hela

Naime, udaljenost između ova dva pristaništa (Hela i Dragsvik) je nepuna 2 km, ali je meni i tokom te kratke vožnje bilo zanimljivo da snimam.

Između pristaništa Hela i Dragsvik

Inače, kao što sam već pomenula, ja ove trajekte uopšte nisam plaćala na licu mesta i to zaista u velikoj meri olakšava njihovo korišćenje. Jednostavno sačekate svoj red, osoblje trajekta vam mahanjem pokazuje kuda treba da idete da biste se lepo ukrcali, a isto se dešava i kada stignete na odredište gde posada daje uputstva ko se kada iskrcava. Sve je to standardno, ali je ovde bilo dodatno pojednostavljeno time da ne kupujete karte lično i ne pitate se gde se to radi. S druge strane, ni sa kim ne progovorite nijednu jedinu reč. Da li to vodi apsolutnoj otuđenosti? Pa, možda.

U svakom slučaju, posle iskrcavanja u pristaništu Dragsvik, put me je proveo duž malog ogranka glavnog fjorda, ali ni tu predeli nisu bili ništa manje lepi. Mada nije bilo puno vozila na ovom delu puta, na svu sreću sam opet naišla na jedno proširenje za zaustavljanje, tako da sam lako mogla na miru da snimim šta sam htela, poput malog sela, Ese, na drugoj obali.

Pogled na mali ogranak glavnog fjorda i selo Ese

Pred kraj ovog malenog fjorda videla sam i mali sezonski „glečer“ koji se poput reke leda spuštao prema vodama uskog zaliva, praktično prelazeći i preko puta kojim sam ubrzo prošla. Naravno, put je bio raščišćen, tako da nije bilo nikakvih problema.

Norveški predeo u aprilu 2024. godine

Kada put dođe do kraja fjorda, on obiđe oko njega, prateći liniju obale i ta krivina gotovo da ima oblik potkovice. Pogled ka samom fjordu mi je takođe zanimljiv.

Kraj malenog fjorda

Uskoro sam došla i do sela Balestrand, pa sam ga i prošla. Zapravo sam ja ovde već bila spremna da negde odem na kafu, ali nisam primetila nijedno mesto pored puta da radi. Pitala sam se da li Norvežani uopšte piju kafu kada putuju? Doduše, bilo mi je jasno na osnovu putokaza da po mestima poput Balestranda postoje ugostiteljski objekti, ali je bilo potrebno da se zavlačim u samo naselje.

Mada ovde nijedno naselje nije bilo veliko, ipak sam smatrala da bi mi to bio bespotrebni gubitak vremena pa sam se zato držala glavnog puta koji po pravilu vodi po obodu naselja. Ja sam imala kod sebe u kolima svu potrebnu hranu i piće. Pitanje pijenja kafe usput bilo je više pitanje nekakvog rituala nego realne potrebe.

Osim toga, dan je svakako bio dugačak, sunce je kasno zalazilo, ali sa mojim čestim zaustavljanjima zbog fotografisanja, kao i neizvesnosti vezane za trajekte, njihov red vožnje i dužinu prevoza, mislila sam da je ipak bolje da se ja držim glavnog puta. Tako je i bilo.

A što se tiče fotografisanja... Pa, pošto je na putu bilo jako malo vozila, mogla sam povremeno sasvim mirno da se zaustavim čak i u traci kojom sam vozila, doduše ipak retko. Ponekad me je mrzelo da izlazim iz kola, mada se to silno izlaženje i ulaženje u kola već pretvorilo u ozbiljne fizičke vežbe, pa je valjda bilo i dobro za mene i moje telo. Ali, smatrala sam da ne treba preterivati ni sa dobrim stvarima.

Pogled na Sognefjord

Pogled na Balestrand

Pogled na Sognefjord i prazan put

Norveška 2024, 8. deo (Lerdalsejri, Sognefjord, Skjolden, Urnes)

Verica Ristic — Fri, 26 Jun 2026 16:00:00 GMT

Nakon izuzetno ispunjavajuće posete Drvenoj crkvi u Borgundu, nastavila sam dalje vožnju u pravcu zapada jer sam nekih 30 km dalje, u mestu Lerdalsejri (Lærdalsøyri), imala rezervisanu hotelsku sobu.

Ali, pošto je dan bio dug, tj, sunce je zalazilo kasnije, nisam žurila, a još pre puta sam pronašla da usput imam par zanimljivih mesta koja zavređuju da se vide. Oba su vezana za vodu.

Ja sam ovde pratila dolinu reke Lerdalselva (Lærdalselva) i ona u jednom delu kao reka koja teče duž šireg korita nailazi na uzan prolaz između većih stena koji je gotovo nalik na mali kanjon. Rezultat – vodopad pod nazivom Sjurhaugfosen (Sjurhaugfossen). Doduše, pošto sam uživo videla kako to izgleda, ja se ne bih baš odlučila da to nazovem vodopadom, ali tehnički gledano voda zaista ima pad – čak čitavih 10-ak metara.

Reka Lerdalselva

Sjurhaugfosen

Nedaleko odavde, nepunih 2 km dalje, postoji parking sa kojeg može da se gleda jedan znatno ozbiljniji vodopad. Ali, taj parking nije deo glavnog puta, već se do njega ide jednim zaobilaznim putem. Ja sam tako i planirala. Međutim, ispostavilo se da je preko tog zaobilaznog puta bila postavljena rampa sa jasnim oznakama da saobraćaj nije dozvoljen. Pretpostavljam da se taj put ili popravljao, ili je bilo odrona, ili tako nešto... Pa dobro. Ako se ne sme i ne može, to je sasvim u redu. Mada 2 km nije prevelika distanca, ipak mi nije ni palo na pamet da se usudim da idem peške, pa sam jednostavno sela u kola i nastavila dalje glavnim putem prema Lerdalsejriju.

Međutim, par kilometara niz glavni put, naišla sam na raskrsnicu i shvatila da je to mesto gde se onaj zaobilazni put ponovo spaja sa glavnim. Pošto tu nije bilo nikakve table, skrenula sam na taj zaobilazni put i nastavila dalje njim nadajući se da tom drugom vodopadu mogu da priđem sa te strane. Ipak, vrlo brzo sam ponovo naišla na rampu, tako da sam skroz odustala.

Žao mi je da nisam uspela da vidim taj vodopad koji se zove Soknifosen (Soknifossen) ili Galdanefosen (Galdanefossen). Ovaj drugi naziv potiče od imena obližnje farme koja je funkcionisala od XVII veka do polovine XX veka i gde danas može da se vidi nekoliko kuća s početka XIX veka. Što se vodopada tiče, on se sastoji od niza visokih kaskada jer lokalna reka pada niz stranu planine u visini od oko 400 m.

Ja sam jedino mogla da snimim reku Lerdalselva duž čijeg korita vodi taj zaobilazni put, a zatim sam se vratila na glavni put i nastavila dalje kroz lepe norveške predele.

Reka Lerdalselva

Na putu ka Lerdalsejriju

Pre nego što sam ušla u mesto, videla sam par vodopada. Bilo mi je jasno da u čitavom ovom kraju, pa svakako i širom Norveške, sigurno postoji puno vodopada jer su planine visoke, zimi ima puno snega, a njegovo topljenje u proleće stvara vodotokove, pa samim tim i vodopade.

Vodopad blizu Lerdalsejrija

Ali nisu svi beličasti i vertikalni detalji bili vodopadi, barem ne u trenutku kada sam snimila fotografiju i ne ovaj koji se vidi na prethodnoj slici sa traktorom. Ovde je gotovo izvesno u nekom trenutku voda tekla, ali kada sam ja ovde prolazila polovinom aprila 2024. godine, ovaj nesuđeni vodopad je bio potpuno zamrznut.

Zamrznuti „vodopad“

Uskoro sam došla i do hotela u kojem sam rezervisala sobu za jednu noć, a on je bio na kraju mesta, a to je značilo na samoj obali fjorda. U pitanju je Lerdalsfjord (Lærdalsfjord) koji predstavlja ogranak glavnog fjorda u ovom delu Norveške, a to je Sognefjord. Štaviše, Sognefjord je zapravo najveći i najpoznatiji fjord u čitavoj Norveškoj, a ujedno i najduži fjord na svetu koji nije prekriven ledom (pošto su dva fjorda koji su veći od njega prekriveni ledom).

Lerdalsfjord (Lærdalsfjord)

Hotel koji sam izabrala deluje kao nekakvo odmaralište za porodice sa decom, jer sam videla dečja igrališta i slično. Verovatno leti ovde bude znatno prijatnije i tada ima i puno ljudi, ali u vreme kada sam ja malo prošetala duž obale fjorda, praktično nikog živog osim mene i nekih galebova nije bilo.

Lerdalsfjord

Hotel je bio i nekako „raštrkan“ – na jednom mestu je omanja centralna zgrada, a okolo su paviljoni i manje kuće za iznajmljivanje. Ja sam planirala da nešto pojedem, ali nisam bila previše gladna, pa sam iz paviljona u kojem sam bila smeštena otišla do recepcije da se raspitam da li imaju hranu i šta nude. Oni su mi ponudili pravi pravcati obrok, ali prvo nisam bila ubeđena kako bi to izgledalo obzirom da nikoga drugog nije bilo u malenom i skromnom restoranu koji je više ličio na trpezariju, a drugo, ja u stvari i zaista nisam bila toliko gladna da bih pojela neko čitavo formalno jelo. Zato sam se odlučila da „skoknem“ kolima do supermarketa u centru naselja koji je još uvek radio. Tamo sam kupila neke grickalice i... pivo. Znala sam da će mi prijati kada se kasnije vratim u sobu.

Za sada sam malo i prošetala po naselju koje je delovalo kao grad duhova.

Lerdalsejri u predvečerje

Osim što možda, kulturološki gledano, Norvežani nemaju običaj da radnim danom predveče šetaju po ulicama manjih naselja, činjenica je da Norveška ima srazmerno mali broj stanovnika na srazmerno velikoj teritoriji.

Po podacima koje sam našla na internetu polovinom 2024. godine, u Norveškoj koja ima teritoriju od 385.207 kv. km živi oko 5,5 miliona stanovnika što je nešto manje od 15 stanovnika po kv. km.

Poređenja radi, Srbija pokriva teritoriju od 88.499 kv. km, što znači da je po površini 4 puta manja od Norveške, ali ima 1,1 milion stanovnika više, a to je oko 85,7 stanovnika po kv. km.

Uzgred, Norveška ima samo oko 2% obradive površine, dok Srbija ima oko 30%.

Ali, da se vratim na svoj kratki boravak u mestu Lerdalsejri. Na putu nazad ka hotelu, uočila sam jedan ljupki deo naselja, pa sam se zaustavila da bih to snimila. Ni ovde nije bilo ljudi.

Lerdalsejri, detalj

Posle lepo prospavane noći, ustala sam srazmerno rano i kolima krenula dalje. To dalje uopšte nije bilo daleko, samo nepunih 10 km od parkinga hotela. Tu sam došla do kraja puta gde sam morala malo da sačekam da bih se ukrcala na trajekt. Ovo je bio tek prvi u nizu koje ću koristiti ovog dana, a svi su me praktično prevozili preko Sognefjorda, koji je, kao što sam rekla, najveći i najpoznatiji fjord u čitavoj Norveškoj.

Čekam da se prevezem preko Sognefjorda

Sognefjord

Princip je ovde bio veoma jednostavan: rade dva trajekta i dok jedan prelazi sa južne obale na severnu, drugi ide u obrnutom smeru.

Trajekti u Sognefjordu

Trajekt u Sognefjordu

Norveška svakako ima veliku i razgranatu mrežu puteva, ali imajući u vidu topografiju zemlje, sa velikim brojem visokih planina i još većim brojem ostrva i zaliva u vidu fjordova, kao i broj stanovnika, tj, retku naseljenost zemlje, svakako postoje i određeni „problemi“ ili barem „izazovi“ u vezi sa potrebom da se saobraćaj odvija efikasno i bez preteranog gubljenja vremena. Rešenje za ovaj problem je pronađeno u stalnoj izgradnji novih tunela kroz te planine i intenzivnom korišćenju trajekata za prelazak sa jedne obale na drugu, bilo da se radi o kopnu i ostrvima, ili prevoženju s jedne strane fjorda na drugu. Naravno, kada su fjordovi u pitanju, često se prave i mostovi, ali to nije svuda isplativo, pogotovo kada je u pitanju veliki fjord poput Sognefjorda.

Prilikom ovog prvog prelaska Sognefjorda trajektom, i početno i krajnje pristanište bili su van naseljenih mesta, a kada sam prešla fjord videla sam da put koji vodi od pristaništa sa trajektom već posle stotinak metara ulazi u tunel.

Tunel na severnoj obali Sognefjorda

Za mene je posebno bitno bilo da znam kako se naplaćuju karte. Pa, bila sam u razvijenoj Norveškoj, a tendencija je da u savremenom svetu sve ide automatski, pa je to slučaj i sa naplatom prevoza trajektom, ali i naplatom putarine i tuneline (da li bi se to ovako reklo ili sam ja upravo smislila novu reč?). Pošto sam vozila kola koja su bila rentirana, onda je to sve bilo lako – rent-a-kar kompanija je imala broj moje kartice, a i skinuli su mi odmah neke pare „za svaki slučaj“, a svi trajekti (osim jednog), kao i svi putevi i tuneli imaju uređaje koji snimaju broj registarske tablice i to onda sve automatski ide tako da se novac skida sa računa. Hoću da kažem da je osim srazmerno kratkog čekanja na sledeći trajekt, sve išlo veoma efikasno.

Dakle, kada sam prošla tunel i došla do mesta Sogndalsfjera (Sogndalsfjøra), skrenula sam desno, tj, u pravcu severa-severoistoka, sa namerom da nešto kasnije pratim najzavučeniji krak Sognefjorda koji se zove Lustrafjord.

Razlog zašto sam se odlučila za ovakvu trasu je za mene bio jednostavan. Htela sam da odem do Urneške drvene crkve, a ona je prilično zavučena. Moj prvobitni plan je bio da kod mesta Solvorn uhvatim trajekt i samo pređem na drugu stranu Lustrafjorda, ali mi je onaj ljubazni vodič u Borgundu skrenuo pažnju na činjenicu da taj konkretni trajekt ne saobraća često pošto opslužuje veoma male zajednice, to je sve zavučeno, a crkva još uvek nije sezonski otvorena.

To što sam znala da crkva neće biti otvorena, a znala sam još dok sam pravila planove za putovanje po Norveškoj, mene uopšte nije obeshrabrivalo. Mada su sve stare drvene crkve u Norveškoj lepe na svoj način, a ona u Borgundu najslikovitija spolja, ova u Urnesu se nalazi na UNESKO-voj Listi svetske baštine. Ne samo zato što je jedna od najstarijih direk-crkava, već je takođe njena unutrašnjost izuzetno bogato dekorisana. Ja sam apsolutno znala da će crkva biti zatvorena i da ja tu bogatu dekoraciju na moju ogromnu žalost neću moći da vidim, ali sam ipak želela da dođem do crkve. Osim toga, kao što sam i više puta pominjala u svojim putopisima, ja jako volim kada sebi osmislim neki „zadatak“ dok sam u stranoj zemlji. Ovde je zadatak bio da dođem do crkve i to vozeći putem oko Lustrafjorda, a onda da se vratim na drugu stranu fjorda trajektom. Onaj ljubazni vodič mi je pronašao red vožnje na svom telefonu, a ja sam ga snimila, tako da sam znala koje mi je ciljno vreme.

Evo i mape koja prikazuje kuda sam ja sve prolazila ovog dana:

U stvari, ja nisam ni ušla u samo mesto Sogndalsfjera, već sam do njega došla vozeći preko jednog mosta, a onda sam odmah posle mosta skrenula u željenom pravcu. Nešto dalje sam se zaustavila da bih snimila jedan manji krak Sognefjorda i most koji vodi preko uskog dela ovog fjorda.

Manji krak ogromnog fjorda i most kod mesta Sogndalsfjera

Prvo sam, dakle, vozila pored tog manjeg kraka Sognefjorda i meni je sve to delovalo izuzetno lepo i impresivno, tako da sam gledala gde bezbedno mogu da se zaustavim da bih na brzinu nešto snimila. Na svu sreću, nailazila sam na veoma mali broj vozila, tako da u stvari nisam imala nikakvih problema.

Manji krak ogromnog fjorda; desno se vidi ostrvce Ejna (Øyna)

Kada se dođe do kraja ovog manjeg kraka fjorda, put se onda uvlači u kopno, a tu sam, sada na levoj strani, mogla da vidim jezero Hafslovatnet čija je površina od nepunih 6 kv. km polovinom aprila 2024. godine u potpunosti bila prekrivena ledom. Ovde nisam videla nijedan zgodan parking, pa sam zato primenila svoju novo-razvijenu veštinu snimanja mobilnim telefonom napamet, tj, bez gledanja na ekran (pošto sam vozila, doduše veoma sporo, ali ipak...). Iskustvo u snimanju fotografija svakako pomaže, mada je na kraju puno snimaka završilo u „kanti za otpatke“.

Jezero Hafslovatnet

Nešto kasnije je put izbio na severnu stranu Lustrafjorda, pa sam ja sada nastavila da vozim oko fjorda povremeno se zaustavljajući da bih snimila lepe predele kroz koje sam prolazila.

Lustrafjord

Lustrafjord, detalj

Sunce je pokušavalo da se probije kroz oblake i povremeno se činilo da će uspeti u tome, ali se na kraju ispostavilo da je ovo u meteorološkom smislu bio najlošiji dan tokom mogu putovanja.

Lustrafjord

Lustrafjord, detalj

Na nekim mestima sam sa iste pozicije snimala i foto-aparatom i mobilnim telefonom, ali su mi te fotografije ipak zanimljive jer ističu izvesne nijanse u izgledu predela.

Lustrafjord

I tako sam došla do samog kraja Lustrafjorda, a tu se nalazi mesto Skjolden. Već na prilazu mestu bilo mi je jasno da ću ja ovde morati da stanem par puta. Prizori su bili izuzetni!

Mesto Skjolden i okolina

I pogled duž Lustrafjorda je bio izvanredan.

Lustrafjord

Mesto Skjolden i okolina

Ja sam ovde došla na preporuku onog divnog mladića iz Borgunda koji mi je tamo bio vodič. Nije u pitanju bio samo red vožnje lokalnog trajekta, mada je to svakako bilo najvažnije, već mi je upravo taj vodič rekao da su ovde predeli veoma lepi i da se putem može proći oko fjorda da bi se sa jedne njegove strane došlo do crkve na drugoj strani. Veoma sam zahvalna tom mladiću (ne znam mu ime), jer mi je ovo bilo još jedno divno iskustvo iz Norveške.

Međutim, bez obzira na lepotu predela, ja ovde nisam mogla da se zadržavam, jer je trebalo da stignem do Urneške drvene crkve, a i da stignem na jedan od malobrojnih trajekata u tom delu fjorda.

Zato sam posle snimanja prethodnih fotografija jednostavno nastavila dalje, s tim da je put duž južne strane Lustrafjorda, od mesta Skjolden do Urneške drvene crkve, prilično uzan i to je put niže kategorije od onog kojim sam prolazila sa severne strane. Što se predela tiče, oni nisu bili ništa manje impresivni.

Na sledećoj fotografiji se vide i predeli, ali i kola koja sam rentirala i, još važnije, put. Moja kola su na proširenju pored puta i vidi se da je proširenje praktično šire od puta koji je predviđen za saobraćaj u oba smera. Na sreću, ja na ovom putu koji je dug oko 30 km nisam bukvalno srela nikoga – nijedna kola, nijedno ljudsko biće, mada sam tu i tamo prolazila pored kuća i imanja. Da, da... Norveška je zaista veoma retko naseljena.

Lustrafjord, južna strana

Tamo gde je put bio posebno uzan, a bilo je i dosta krivina, jako sam vodila računa kako vozim. Takođe sam gledala i da obratim pažnju kada prolazim pored kakvih takvih proširenja u slučaju da neko naiđe sa suprotne strane i da ja treba da se vratim u rikverc. Ponovo, na svu sreću, takvih situacija nije bilo. A na jednom mestu gde je sve bilo preglednije, usudila sam se da snimim i kratak video. To apsolutno nije dolazilo u obzir na mestima na kojima je put bio vrlo uzan ili posebno krivudav.

Mada sam bila veoma srećna da sam prolazila i s ove strane fjorda, ipak sam bila svesna i da sam često morala da vozim prilično sporo, a sve vreme sam u glavi imala i posetu crkvi i red vožnje trajekta. Na kraju je sve dobro prošlo i ja sam se u selu Ornes ili Urnes putem popela do proširenja ispred porte u kojoj se nalazi čuvena Urneška drvena crkva. Prvo sam prošla pored kuće u kojoj je bio (sezonski zatvoren) Centar za posetioce, pa sam sa tog uzvišenja imala lep pogled na Lustrafjord. Taman sam lepo videla i selo Solvorn na drugoj strani fjorda gde je kasnije trebalo da stignem trajektom.

Lustrafjord, južna strana

Za sada sam otišla da prošetam oko Urneške drvene crkve.

Urneška drvena crkva

Norveška 2024, 7. deo (Borgund)

Verica Ristic — Fri, 19 Jun 2026 16:05:00 GMT

Selo Borgund se nalazi na nadmorskoj visini od oko 400 m, duž reke Lerdalselvi (Lærdalselvi), okruženo je visokim planinama i dovoljno je malo i zabačeno da samo po sebi, bez obzira na lepu prirodu koja ga okružuje, ne bi uopšte privlačilo ikoga osim svojih malobrojnih stanovnika i njihovih prijatelja i rođaka. Ali,... ovde se nalazi izuzetno lepa i značajna Drvena crkva u Borgundu i ona je jedno od nezaobilaznih mesta za sve koji žele da posete unutrašnjost Norveške.

Drvena crkva u Borgundu

Evo i karte koja pokazuje gde se ova crkva nalazi i kuda sam sve išla tokom ovog svog putovanja po Norveškoj koje je obuhvatalo par dana u Oslu (peške) i intenzivno pokretanje po južnim delovima zemlje (rentiranim kolima).

Već sam ranije pominjala grupu malobrojnih starinskih drvenih crkava koje se nazivaju Stavkirke ili Stavkyrke, a to bi otprilike bilo direk-crkva (stav je norveška reč za drvene noseće stubove, a meni se čini da bi zgodan prevod bio „direk“). Ove crkve su građene tokom Srednjeg veka po čitavoj severnoj Evropi, najstarije čak pre oko 800 godina, ali se sada uglavnom mogu videti u Norveškoj.

Pretpostavlja se da su ove crkve gradile grupe putujućih i veoma veštih zanatlija koji su bili specijalizovani za izuzetno zahtevne graditeljske izazove. Oni su sasvim jasno poznavali mogućnosti i ograničenja prilikom gradnje od drveta. Drvena građa je obrađivana uz upotrebu malog broja jednostavnih alatki, ali uz korišćenje najboljih materijala koji su mogli da se obezbede, pa su tako ove drvene crkve uspele da odole vekovima ispunjenim vremenskim promenama – kiši, snegu i ledu, vetru i suncu.

Ovakve crkve su građene u periodu od oko 200 godina – uglavnom od prve polovine XII veka do 1349. godine kada je i u Norvešku stigla čuvena pošast Srednjeg veka – pandemija kuge koja je poznata pod nazivom Crna smrt. Procenjuje se da je za dve godine u Norveškoj od kuge umrlo skoro dve trećine stanovnika i to je sa jedne strane dovelo do propadanja čitave države koja je do tada bila nezavisna, da bi nakon pandemije postala danska provincija što se nastavilo i narednih 400 godina. S druge strane, to je zaustavilo i običaj izgradnje drvenih crkava.

Nekada je bilo preko 1000 ovakvih crkava, ali su one vremenom nestajale iz raznih razloga. S jedne strane su bile srazmerno male. Veliki problem je nastao jer je broj stanovnika počeo da raste, a polovinom XIX veka je donesen neki zakon po kojem crkva mora da bude dovoljno velika da barem 30% lokalnog stanovništva može unutra da stane. S druge strane su one bile i prilično mračne, a takođe i veoma hladne, tako da je stanovništvo sasvim bilo zadovoljno da se naprave modernije crkve koje ne bi imale ovakve probleme. U periodu od 1851. do 1890. godine mnoge stare drvene crkve su porušene ili prodate. Velika drvena debla su često iskorišćena prilikom izgradnje drugih objekata, ali su na svu sreću neke i sačuvane. Jedna je čak prodata na aukciji, pa je poslata u Berlin da bi na kraju završila u mestu Karpač, u Poljskoj – Drvena crkva Vang!

Sve u svemu, danas ih u Norveškoj ima 28 koje su sačuvane i za to možemo da zahvalimo činjenici da se to obično desilo u selima koja jednostavno nisu mogla sebi da priušte da izgrade novu crkvu. Većina njih su prilično jednostavne i u izgradnji i u dekoraciji, ali neke od njih imaju veoma razvijen oblik i složene ukrase obično u vidu duboreza.

Osim toga, većina od ovih 28 crkava su rekonstruisane ili dograđene, uz samo mali deo originalne građevine koji je preživeo, pa su u izvesnoj meri i izgubile svoj izgled „prave“ direk-crkve. Međutim, Drvena crkva u Borgundu je preživela vekove na najbolji način, bez bilo kakvih većih izmena.

Drvena crkva u Borgundu

Značajan problem prilikom posete ovim crkvama danas predstavlja činjenica da su one otvorene samo „sezonski“. Naime, koliko sam shvatila, zbog potrebe da se očuvaju, pa zato nije dobro da se greju, a zimi je u njima previše hladno, one su veći deo godine zatvorene i otvorene su za posete samo leti. Već od početka maja su praktično sve ove crkve otvorene, ali u drugoj polovini aprila, kada sam ovde putovala, tek poneka. Jedna od njih je i Drvena crkva u Borgundu. Ipak, ona ima i svoje „radno vreme“, tj, bila je otvorena do 5 popodne i to je bio glavni razlog zašto sam žurila nakon što sam preuzela kola na aerodromu u Oslu. Na svu sreću, uspela sam da usput posetim jedno značajno mesto, a i često sam se na kratko zaustavljala da bih snimila predele kroz koje sam prolazila, tako da nisam imala utisak da sam bilo šta propustila, a ipak sam ovde stigla na vreme. Doduše, nekih 40-ak minuta pre zatvaranja.

Kola sam ostavila na parkingu kod Centra za posetioce gde se kupuje i ulaznica, a odatle sam krenula sa jednim divnim, ljubaznim mladim čovekom koji mi je bio vodič. U ovom trenutku sam bila jedini posetilac i to je možda čitavo iskustvo učinilo još uzvišenijim.

Odmah da kažem da je ovaj mladić meni ispričao puno detalja, ali sam ja bila toliko uzbuđena da sam ovde uspela da stignem da sam na kraju imala utisak da ništa nisam zapamtila. S druge strane, mislim da ni preveliko detaljisanje sa moje strane ne bi bilo prikladno.

U svakom slučaju, prvo smo došli do drvenog zvonika.

Zvonik kod Drvene crkva u Borgundu

U pitanju je slobodno stojeći drveni zvonik koji je napravljen uz korišćenje iste tehnike kao i crkva – a to je zasnovano na upotrebi glavnih nosećih stubova. Zvonik je najverovatnije podignut polovinom XIII veka i to je jedini preostali slobodno stojeći drveni zvonik u Norveškoj podignut pomoću tih „direka“. Da bi se građevina zaštitila, krajem XX veka je urađena drvena obloga zidova sa spoljašnje strane. Naravno, morala sam malo da zavirim i unutra.

Zvonik kod Drvene crkva u Borgundu

A što se tiče Drvene crkva u Borgundu, ona je okružena lokalnim grobljem, ali bez obzira na to apsolutno je – čarobna.

Drvena crkva u Borgundu

Ja sam je pažljivo i koncentrisano posmatrala, snimala i foto-aparatom i mobilnim telefonom, slušala svog vodiča i njegovu priču o crkvi, ali sam na kraju takođe imala utisak i da ništa nisam dovoljno dobro videla ili zagledala. Ipak, mislim da je to samo varka u mojoj glavi. Na osnovu broja slika koje slede, a one su tek delić onoga što sam snimila (i svakako videla), mislim da sam sasvim dobro obišla ovu prelepu crkvu.

Drvena crkva u Borgundu

Izgradnja crkve je započela krajem XII veka, 1180. godine, i tada je hrišćanstvo u Norveškoj bilo u začetku. Crkve su po ostatku Evrope uglavnom građene od kamena, a ima takvih i ovde, ali je u seoskim sredinama Norveške glavni materijal ipak bilo drvo. Uostalom, to se vidi i po kućama u kojima su ljudi živeli ili ih koristili na svojim imanjima.

Vešti neimari su podizali ove crkve primenjujući neke detalje preuzete iz primera kamenih objekata iz Evrope i kombinujući to sa svojom lokalnom tradicijom i motivima.

Ti tradicionalni elementi, između ostalog, obuhvataju i krov od šindre, kao i zmajeve glave koje „vire“ sa krajeva slemena krovova.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Direk-crkve su obično podizane na mestima gde su prethodno postojale takođe drvene crkve u kojima su noseći stubovi bili postavljani direktno u zemlju. Kada bi ti stubovi počeli da trunu, čitava crkva je morala da se sruši. Zato su ljudi krenuli da prave masivne ramove od greda koje su onda uzdizali iznad zemlje i postavljali na kamene temelje. Takvi objekti su mogli značajno duže da traju. Primer ovog načina izgradnje može jasno da se vidi na jednoj fotografiji kuće koju sam snimila u Norveškom muzeju kulturne istorije (videti: https://www.svudapodji.com/norveska-2/). Drvena crkva u Borgundu je takođe postavljena na takav ram, ali se on ne vidi jasno. Bilo kako bilo, temelj je svakako od kamena, pa to takođe objašnjava dugovečnost i ove crkve i ostalih drvenih crkava, jer drvo nije u kontaktu sa zemljom, pa zato ni ne truli.

Drvena crkva u Borgundu i okolina

Još jedan detalj objašnjava trajanje Drvene crkve u Borgundu, a to je činjenica da je crkva spolja prekrivena zaštitnim slojem katrana dobijenog od borova, pa otud i tamna boja crkve.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Sada sam bila spremna da uđem unutra, ali prvo treba obratiti pažnju na ulazna vrata.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Glavna vrata na zapadnoj strani crkve imaju bogato ukrašeni okvir sa floralnim motivima, zmijama i bićima koja liče na zmajeve, ali i sama vrata imaju zanimljive delove, poput, takođe dekorativnih, metalnih elemenata.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Što se tiče okvira, vodič je sa sobom imao baterijsku lampu, pa je povremeno osvetljavao delove o kojima je pričao. Negde na sledećim fotografijama vešto i stručno oko može da razazna i te prethodno pomenute zmije i zmajeve, ali i bez ulaženja u takve detalje, jasno je da je ovo delo vrhunskih majstora za duborez.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Zatim je došlo i vreme da se uđe u crkvu.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Ipak, prvo da još nešto pomenem u vezi sa vratima i metalnim delovima na njima.

U vreme kada su se ove crkve gradile, drvene građe je bilo na sve strane, a bogme ima i dosta kamenja. Ono što je bila relativna retkost je – metal. Negde sam čitala da je upravo veličina ovih ukrasnih metalnih delova na vratima, poput zvekira i ključaonice, bio pokazatelj dobrog finansijskog stanja onih koji su podizali dati objekat.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Unutrašnjost crkve je, naravno, sva od drveta.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Kada se krov iznad broda crkve gleda iznutra, on liči na naopačke postavljen (vikingški) brod sa rebrima. Ovo ni ne čudi. Ljudi su ovde odvajkada znali kako da grade koristeći drvo, a to potvrđuju i preživeli vikingški brodovi. Nisu Vikinzi slučajno bili u stanju da plove preko Atlantika i jednostavno se veština izgradnje čvrstih i pouzdanih brodova prenela na izgradnju crkava.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Ova vrsta građevinskog objekta je dobila svoje ime (direk-crkva) po visokim glavnim stubovima koji formiraju okvir središnjeg prostora, a povezani su poprečnim gredama. Polukružni lukovi su pravljeni od jakih, prirodno zakrivljenih delova drveta između debla i korenja.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Na prethodnoj slici se u donjem redu, iza lukova levo i desno u odnosu na središnji mogu videti nekakva „lica“. U pitanju je ukras koji je urađen na vrhu datog pilastra – jedan je antropomorfan, dok drugi prikazuje glavu mačke.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Ukrasi na vrhu se mogu videti i u slučaju „direka“ tj, nosećih drvenih stubova. Ovo može da se uoči na sledećoj fotografiji koja prikazuje bočnu stranu broda crkve.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Na prethodnoj fotografiji mogu da se vide i maleni otvori koji su unutra puštali svetlost, ali to ne bi bilo dovoljno da se primete neki detalji. Vrh fotografije je osvetljen baterijskom lampom mog vodiča, sa desne strane dolazi svetlost kroz prozor iznad prednjih vrata, dok je luk u donjem delu slike osvetljen zahvaljujući činjenici da su bila otvorena i bočna, južna vrata. Evo tih južnih vrata na sledećoj slici:

Drvena crkva u Borgundu, detalj

A evo i prednjih vrata viđenih iznutra i prozora iznad njih.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Otvorena vrata su svakako obezbeđivala izvesnu količinu svetlosti da se bolje vide neki detalji poput poda crkve. Naime, pod srednjevekovne crkve je bio postavljen na taj drveni okvir i veći deo toga je preživeo, ali je preko vremenom stavljen novi pod da bi se zaštitio original.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Ranije je bilo uobičajeno da se mrtvi sahranjuju ispod poda crkve, ali je ova praksa zabranjena početkom XIX veka, između ostalog i zbog neprijatnog mirisa koji se odatle širio. S druge strane mi je zanimljivo da kasnije pročitam da su mrtvorođene bebe i bebe koje su umrle pre nego što su krštene i dalje sahranjivane ispod poda crkve, u malenim kovčezima, čak i u skorije vreme. Glavni razlog za to je da nije dozvoljeno da se nekršteni sahranjuju u porti gde je i lokalno groblje.

Ali da se vratim na svetlije teme – recimo, lepo osvetljene elemente sa ljupkim dijagonalnim krstastim ukrućenjem koji se zovu po Sv. Andreji Prvozvanom – Andrejin krst. Uzgred, ova vrsta krsta je nazvana po Sv. Andreji koga su razapeli na krstu u obliku slova X. Zapravo je to grčki krst okrenut za 45 stepeni. Eto, opet se svetlo smenjuje sa mračnim; valjda je to tako neizbežno u životu.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

A sada da se malo pozabavim i oltarskim prostorom, tj, oltarskom apsidom kojoj može samo malo da se približi.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Za početak, ispred apside se sa desne strane nalazi propovedaonica iz 1550-70. godine. Ona je ovde podignuta nakon što se protestantizam proširio po Norveškoj. U vreme kada je vladalo katoličanstvo (pre 1537. godine), propovedaonice nije bilo.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Iza propovedaonice je i onaj stub sa glavom mačke na vrhu. Evo ga ponovo:

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Sada sam konačno obratila pažnju na oltarski prostor. Tu se u prednjem delu nalazi prezviterijum, a iza je polukružna apsida.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Na sredini, ali u dnu prezviterijuma nalazi se srednjevekovni kameni oltar, na kojem je oltarska slika koja je urađena 1654. godine i prikazuje Hristovo raspeće.

Levo od oltara, na zidu, nalazi se ormarić iz 1550-70. godine koji je namenjen da se tu čuvaju sasudi.

Ipak, meni najzanimljiviji detalj koji se vidi na prethodnoj slici je mali otvor u zidu na desnoj strani. To je nekakva vrsta prozorčića i pretpostavlja se da je ovde postavljen da bi čovek mogao da se pomoli čak i kada je crkva zatvorena.

Na narednim fotografijama se i dalje vidi oltarski prostor, ali zato što je naglasak na nekim detaljima. Na slici gde je oltar osvetljen baterijskom lampom mog vodiča, sasvim se lepo na desnoj strani vide i otvoren prozor za molitve i vrata kojima može da se direktno uđe u prezviterijum.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

I još jedan detalj iz unutrašnjeg prostora crkve. Pretpostavlja se da je u prošlosti ovde bilo i umetničkih crkvenih detalja poput bojenih skulptura, ali i naslikanih biblijskih scena ili scena koje se odnose na život Sv. Olafa. Danas toga više nema, osim što mi je vodič skrenuo pažnju i osvetlio jedan deo zida na kojem i dalje mogu da se vide neki naslikani ornamenti.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Sada sam obišla i krug oko crkve, ali tako što sam pratila spoljašnju galeriju koja se pruža oko broda crkve, ali sve to zajedno čini jedinstveni objekat. U pitanju je nekakva vrsta ophodnog prolaza čija je funkcija da zaštiti spoljašnje zidove tela crkve i ulaze, a takođe tu ljudi mogu i da se sklone kada je loše vreme.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Osim ulaza na zapadnoj strani, već sam pominjala i južni ulaz koji je takođe dekorisan, mada manje od glavnog ulaza.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Ipak, i ovde postoji posebno zanimljiv detalj, a to su životinjske glave koje se nalaze na dnu bočnih stubova koji krase ulaz.

Drvena crkva u Borgundu, detalj

Ponovo sam prošetala po ophodnom prolazu, pa i ušla u crkvu i snimila to iskustvo, a onda sam izašla iz crkve i ponovo je sa divljenjem posmatrala i u celini, i neke njene detalje.

Drvena crkva u Borgundu

Drvena crkva u Borgundu, detalj

A onda sam se malo popela uzbrdo, da bih sa visine mogla da nastavim da se divim ovom graditeljskom remek-delu. Bila sam apsolutno oduševljena i ispunjena zadovoljstvom, a to se vidi i na selfijima koje sam ovde napravila.

Drvena crkva u Borgundu

Selfi kod Drvene crkve u Borgundu

Takođe sam snimila i panoramsku fotografiju gde se vide i Direk-crkva u Borgundu i njen zvonik, ali se nazire na desnoj strani i deo nove crkve u Borgundu koja je podignuta 1868. godine. Tamo na kraju nisam ni išla.

Kompleks Drvene crkve u Borgundu

Dok sam završila sa ovim fotografisanjem pojavilo se još par posetilaca, a moj vodič je na kraju ostao sa njima. Ipak, na svu sreću smo nas dvoje, u međuvremenu, pričali i o mojim planovima za naredni dan, pa sam mu rekla da želim da odem do Urneške drvene crkve, a pošto je to podrazumevalo i korišćenje trajekta, on mi je dao izvanredne informacije koje su mi sutradan mnogo pomogle.

Ja sam sada lagano krenula ka Centru za posetioce gde se nalazi i mali prigodan muzej, a tamo su mi bila parkirana i kola.

Okolina Drvene crkve u Borgundu

Ipak, i dalje sam se često osvrtala i bilo mi je gotovo teško da se odvojim od ovakve lepote.

Drvena crkva u Borgundu

Posle posete muzeju, sela sam u kola i izuzetno zadovoljna nastavila dalje svoje putovanje po Norveškoj.

Norveška 2024, 6. deo (Ejdsvol, Jezero Krederen, Borgund)

Verica Ristic — Fri, 12 Jun 2026 17:24:00 GMT

Nakon što sam završila formalnosti oko rentiranja kola na aerodromu u Oslu i što mi je gospodin iz date rent-a-kar kompanije održao kratak kurs na temu vožnje automobila sa automatskim menjačem, mogla sam da krenem, a evo i mape koja pokazuje kuda sam sve išla.

Doduše, imala sam mali problem sa pronalaženjem svog sledećeg odredišta na GPS-sistemu koji je postojao u kolima, ali sam nekako i to rešila, pa sam uskoro stigla u mesto Ejdsvol, tačnije, kod Kuće u Ejdsvolu ili Ejdsvolbigningena (Eidsvollsbygningen).

Deo naselja Ejdsvol

U stvari, u pitanju je velika gospodska kuća, koja ima izuzetnu važnost za istoriju Norveške jer je ovde 1814. godine proglašen norveški Ustav.

Da sad ne ulazim previše u temu istorije Norveške, ali za priču o Ustavu je važno da je do Napoleonovih ratova Norveška bila deo Danske, pa je u Kopenhagenu bilo sedište suverena, i ta unija je trajala preko 400 godina. 1813. godine je Švedska napala Dansku i tada je Norveška pripojena Švedskoj. Međutim, ovo se nije dopalo Norvežanima, pa je u Ejdsvolu zakazano zasedanje Narodne skupštine i 17. maja 1814. godine je proglašen ustav koji je navodio da je Norveška nezavisna zemlja, a za vladara, kralja, je proglašen prestolonaslednik Danske Kristijan Frederik. (Uzgred, 17. maj se danas slavi kao nacionalni dan Norveške.)

Ovo se nije dopalo velikim silama, a Švedska je objavila rat. Onda su krenuli pregovori i sve se završilo 4. novembra 1814. godine kada su Šveđani prihvatili norveški Ustav, pa je zemlja u velikoj meri bila nezavisna, ali je suveren ipak bio švedski kralj Karl XIII, koji je Norveškom vladao kao kralj Karl II.

Osim ovoga, velika gospodska kuća Ejdsvol bila je privatna kuća vlasnika Železare u Ejdsvolu, Karstena Ankera. Danas se na imanju ispred Ejdsvolbigningena nalazi i spomenik Ankeru.

Kompleks Velike gospodske kuće Ejdsvol i spomenik Ankeru

Karsten Anker (1747-1824) je bio norveški biznismen, državni službenik i političar, a takođe je i jedan od tvoraca norveškog Ustava.

Kompleks Velike gospodske kuće Ejdsvol

Kada sam stigla ovde, nije moglo da se uđe direktno u kuću i delovalo je kao da se obavljaju neki radovi. S druge strane, prošetala sam do, valjda, centra za posetioce sa kafeom u kojem sam saznala da se u kuću može ući samo u okviru organizovane ture, a sledeća je bila za oko sat vremena. Apsolutno nisam imala vremena da ostanem toliko dugo. Ipak, ne žalim. Ja baš i nisam mnogo zainteresovana za ustave i mesta gde su oni donošeni. Spoljašnje (površno) interesovanje postoji, ali mi detalji baš i nisu mnogo bitni.

S druge strane, prijalo mi je da malo prošetam po delu kompleksa. Naime, osim velike gospodske kuće, imanje je obuhvatalo i različite objekte koji su pripadali železari, a čitav kompleks izlazi na obalu, rekla bih, uzanog rukavca koji je spojen sa jezerom Hurdalsjen.

Deo naselja Ejdsvol

Železara je osnovana 1624. godine i prošla je kroz ruke nekoliko manje ili više uspešnih vlasnika, pre nego što je 1794. godine kupio Karsten Anker koji se ovde i preselio da živi 1811. godine. Ni on nije bio previše uspešan i železara je 1822. godine bankrotirala.

Dakle, malo sam prošetala po delu oko centralne zgrade koja je muzej da bih pogledala još par objekata, a onda sam se vratila do parkinga i kola.

Kompleks Velike gospodske kuće Ejdsvol, detalj

Sada sam pred sobom imala deonicu od oko 300 km, ali sam znala da ću povremeno da se zaustavljam, pre svega da bih fotografisala predele kroz koje prolazim. Jedino nisam znala koliko često.

Međutim, kako se ispostavilo, na putu je bilo veoma malo vozila, pa sam onda mogla da razvijam i veštinu brzog fotografisanja mobilnim-telefonom sa nadom da će te fotografije na kraju da ispadnu dobro. U ovome mi je veliku pomoć pružala činjenica da mi desna ruka nije bila potrebna da menjam brzine. Kada vozim svoja kola sa ručnim menjačem, ja i dalje obe ruke uglavnom držim na volanu, ali povremeno, po potrebi, desnu ruku odvajam od volana i prebacujem na menjač. E, sada sam takve kratke trenutke mogla da iskoristim za fotografisanje.

Mislim da moja bezbednost, a i bezbednost drugih, nije bila kompromitovana, jer sam to ipak radila ili u delovima kada nikog drugog ne bih videla na putu, ili bih značajno usporila u trenutku slikanja. Ja sam i dalje bila usredsređena na put i vožnju, i nisam kadrirala i brinula se oko snimaka. Samo mi je bilo bitno da prst stavim na belu tufnu i pritisnem par puta, onako, napamet. Tek sam kasnije mogla da proverim kakve su fotografije, pa je dosta toga i izbrisano.

Mada smatram da sa ovim treba biti izuzetno pažljiv, ja sam ipak žena u godinama i kao takva nisam sklona preteranim rizicima. Mogu da prijavim da do kraja nije bilo nijedne situacije koja bi iole bila opasna.

Prvi deo puta me je vodio ka jezeru Krederen (Krøderen). Mada je već bila polovina aprila, bila sam dovoljno severno u okviru Evrope da je na nekim mestima još uvek mogao da se vidi sneg.

Na putu ka jezeru Krederen

Usput sam prošla i kroz jedan duži tunel i tu sam počela da shvatam da je u Norveškoj gotovo neizbežno da postoji dosta tunela, imajući i vidu njenu topografiju. Tuneli mogu da budu dosadni i da ne pružaju mogućnost da se uživa u lepom pogledu, ali oni svakako skraćuju put.

Dakle, u jednom trenutku put dolazi do jezera Krederen i tada kreće da vodi duž jezera (ako idete ka severu, kao što sam to ja radila).

Jezero Krederen

Jezero Krederen je dugačko oko 41 km, a ja sam se provezla, grubo rečeno, duž jedne polovine jezera. Kao što može da se vidi na prethodnoj slici, površina jezera, koja je oko 44 kv. km, uglavnom je još uvek bila pokrivena ledom. Mada se sunce, kako su se oblaci razilazili, povremeno pojavljivalo i osvetljavalo okolinu, njegovi zraci još uvek nisu bili dovoljno jaki da bi se led na površini jezera u potpunosti istopio.

Put duž jezera Krederen

Ali, polovinom aprila je proleće ipak stiglo i u Norvešku i topljenje leda je započelo. Iskoristila sam jedan parking sa strane da bih se zaustavila i to sve lepo snimila.

Parking pored jezera Krederen

Jezero Krederen kada led počne da se topi

Mada je bilo još suviše rano da bi krošnje drveća bile prekrivene zelenim lišćem, a i sunce nije sijalo sve vreme jer je na nebu mestimično bilo oblaka koji su ga zaklanjali, ja sam ipak intenzivno uživala u vožnji.

Put duž jezera Krederen

Kako sam se približavala severnom kraju jezera, tako sam naišla na jedan parking pored puta, pa sam ponovo „morala“ da stanem; fotografisanje iz kola u pokretu, ma kako da su se sporo kretala, nije bilo dovoljno dobro.

Jezero Krederen

Odavde se nije video ispucali led, ali je bilo jasno da se led topi uz ivicu jezera, pored same obale. To je stvaralo veoma lepe prizore.

Jezero Krederen

Čak i kada bih pogledala ka suprotnoj obali efekat je bio zanimljiv – u prvom planu velika ledena površina, a tek tamo dalje vidi se slobodna voda jezera.

Jezero Krederen

Vratila sam se u kola, ali samo jedan kilometar dalje, u blizini sela Gulsvik, naišla sam na veliki parking gde postoji i benzinska pumpa, ali i restoran. Odmah sam smislila da tu odem na ručak, ali sam prvo morala da uživam u lepoti jezera jer su prizori bili spektakularni. Narednih par slika prikazuju manje-više isti prizor, jezero Kreden i nebo delimično prekriveno oblacima koje se ogleda u vodama jezera, ali ja sam toliko bila zadivljena lepotom da je ovo samo mali izbor iz silnih fotografija koje sam na ovom mestu snimila.

Jezero Krederen

Kada sam konačno uspela da se odvojim od ovog divnog prizora, kao što sam i smislila, otišla sam u restoran i tamo veoma lepo ručala. Možda nije originalno, ali je bilo ukusno.

Ručak pored jezera Krederen

Ipak, pre nego što sam se ponovo vratila u kola i nastavila dalje, morala sam još jednom da snimim divne vode jezera Krederen.

Jezero Krederen

Ubrzo sam ušla u dolinu Haling ili Halingdal (Hallingdal) kroz koju protiče reka Halingdal ili Halingdalselva (Hallingdalselva). Kad god sam naišla na zgodno mesto gde sam mogla da stanem, ja sam to i činila da bih bolje fotografisala. Na ostalim mestima sam nastavila da povremeno slikam iz kola, ali kao što se vidi najčešće nigde nikoga nije bilo.

Halingdal

Reka Halingdal

Naravno, s vremena na vreme su se ipak pojavljivala vozila, i u mom smeru i u suprotnom, ali tu sam bila posebno pažljiva i koncentrisana kada sam snimala mobilnim telefonom. Ipak, i dalje sam gledala da iskoristim svaki parking na zgodnom mestu da bih malo bolje fotografisala.

Na putu od mesta Gulsvik do mesta Trejm

U jednom trenutku sam prošla i kroz mesto Gol odakle potiče ona divna Drvena crkva iz Gola koja može da se vidi u Norveškom muzeju kulturne istorije na otvorenom u Oslu o kojoj sam pisala u 1. delu priča sa putovanja po Norveškoj 2024. godine (videti: https://svudapodji.com/norveska-1/).

Od Gola put praktično ulazi u dolinu Hemsdal kroz koju protiče reka Hemsila, a kako se ide dalje uzvodno, tako su počele da se pojavljuju i visoke planine koje okružuju ovu dolinu, a koje su polovinom aprila bile prekrivene snegom.

Na putu od mesta Gulsvik do mesta Trejm

Pored puta su povremeno mogle da se vide i kuće koje su imale krovove tradicionalno pokrivene travom.

Na putu od mesta Gulsvik do mesta Trejm

U ovom delu puta sam čak počela i da snimam sa strane i to apsolutno ne gledajući na telefon i njegov ekran. Jednostavno bih gledala na put, a desnu ruku sa telefonom bih stavila pored levog ramena i škljocala. O, da... puno je fotografija završilo „u kanti“. Ali, neke su i ispale srazmerno dobro.

Na putu od mesta Gulsvik do mesta Trejm

Tu i tamo bih prošla pored nekog naselja, ali je takođe bilo i dosta poljoprivrednog zemljišta koje je čekalo lepo vreme i toplotu da bi krenulo sa godišnjim ciklusom rasta i rađanja.

Na putu od mesta Gulsvik do mesta Trejm

Put se lagano penjao i uskoro je više snega moglo da se vidi i pored puta.

Na putu od mesta Gulsvik do mesta Trejm

Put se i dalje peo, od mesta Trejm na oko 630 m nadmorske visine ka jezeru Storeskard ili Storeskardvatnet na oko 910 m iznad visine mora, tako da je bilo i znatno više snega.

Na putu od mesta Trejm do mesta Borgund

Na putu od mesta Trejm do mesta Borgund: jezero Storeskard pod snegom i ledom

Na putu od mesta Trejm do mesta Borgund

Ja u stvari nisam ni znala šta me realno očekuje na ovom putu, pa sam u neku ruku bila i iznenađenja činjenicom da sam ovde išla preko planina. Doduše, divnim i suvim putem, ali ipak preko planina.

Na putu od mesta Trejm do mesta Borgund

Tako sam došla i do jezera Slete ili Sletevatnet (Slettevatnet) na oko 1130 m. I ono je bilo prekriveno i snegom i ledom, ali na ovoj deonici sam često bila sasvim sama na putu, pa sam mogla i da stanem, otvorim prozor i tako slikam, a da istovremeno budem sasvim bezbedna i da nikome ne smetam.

Na putu od mesta Trejm do mesta Borgund

U jednom trenutku je put počeo da se spušta i to je moglo sasvim jasno da se primeti ne samo po putu i znakovima pored njega, već i po vegetaciji jer na određenoj visini raste drveće kojeg nema na višim delovima planina koji su izloženi većim hladnoćama i jačim vetrovima.

Na putu od mesta Trejm do mesta Borgund

I tako sam se spustila do jedne manje doline kroz koju protiče reka Lerdalselvi (Lærdalselvi) i tu sam nastavila da je pratim u pravcu zapada.

Na putu od mesta Trejm do mesta Borgund

Uskoro sam došla i do glavnog odredišta ovog dana, a to je neopisivo lepa i ljupka Drvena crkva u Borgundu.

Drvena crkva u Borgundu

Norveška 2024, 5. deo (Oslo)

Verica Ristic — Fri, 05 Jun 2026 14:30:00 GMT

Glavni razlog zašto mi je palo na pamet da dođem u Istorijski muzej u Oslu, a čak sam i žurila da mi se ne bi zatvorio, bila je pogrešna informacija koju sam nekako našla na internetu.

Istorijski muzej

Naime, u blizini Norveškog muzeja kulturne istorije koji sam posetila prethodnog dana, nalazi se još jedan izuzetno dobar i bitan muzej, a to je Muzej sa vikingškim brodovima. On se međutim ovih godina renovira (planira se da se ponovo otvori 2027. godine), a ja sam našla neke informacije da je veliki broj eksponata privremeno prebačen u Istorijski muzej, pa sam se tako odlučila da ovde i dođem.

Kako se ispostavilo, a to mi je rekla ljubazna žena koja radi na prodaji karata, vikingški brodovi su ostali na mestu muzeja koji se renovira, ali su zaštićeni i konzervirani, jer bi njihovo premeštanje bilo previše komplikovano, a i rizično. Takođe su i ostali eksponati smešteni u privremena skladišta dok se novi muzej ne završi. Dakle, ništa od viđanja eksponata iz Muzeja sa vikingškim brodovima, ali, kako mi je ova gospođa rekla, u Istorijskom muzeju mogu da se vide i neke vrste eksponata iz perioda Vikinga koje ne postoje u tom drugom, trenutno zatvorenom, muzeju.

Nije baš morala mnogo da se trudi da mi „proda“ priču. Što se tiče vikingških brodova, kao što sam već pomenula, neke sam videla kada sam bila u Danskoj, tako da nisam baš puno patila (videti: https://www.svudapodji.com/danska-1/). A što se tiče ostalih eksponata, kad sam već došla ovde, rešila sam i da posetim muzej.

Moj utisak je na kraju bio onako, na pola. S jedne strane mi je i bilo drago da sam došla, videla sam nekoliko zanimljivih eksponata, a sa druge – i da nisam bila mislim da ne bih propustila ništa previše bitno (za mene). Doduše, da nisam obišla muzej ne bih ni znala da li vredi da se obiđe ili ne.

Dobar deo Skandinavije, pa samim tim i Norveške bio je u prošlosti naseljen Vikinzima, a zapravo se termin „Vikinzi“ koristi za nordijske (skandinavske) ratnike i gusare (prva asocijacija), pa delimično i trgovce, koji su bili aktivni u periodu od kraja VIII do polovine XI veka. U to vreme je na ovim teritorijama bilo malo gradova i uglavnom se živelo po farmama. Vremenom su naselja krenula da se formiraju, a to je podrazumevalo manje grupisanje kuća, kao i postojanje radionica i trgova na kojima se obavljala trgovina. Ova promena u načinu života je išla paralelno i sa centralizacijom političke moći, pa je umesto manjih, da kažem, kneževina došlo do formiranja jedne kraljevine. To je sa svoje strane dovelo do kovanja novca koji se koristio na čitavoj teritoriji. Osim toga, u XI veku je došlo i do postepenog prelaska sa staronordijske religije zasnovane na paganizmu u hrišćanstvo. Ovo je takođe označilo i prelazak sa pisanja runa na latinicu.

Jedan od zanimljivih eksponata u Istorijom muzeju u Oslu je i runski kamen iz perioda 1040-1050. godine.

Runski kamen iz XI veka

Ovde sam videla i tipične skandinavske ovalne broševe iz IX-X veka, kao i troliste broševe uglavnom iz prve polovine X veka.

Istorijski muzej, detalj

Ali, Vikinzi su pre svega poznati kao izvanredni moreplovci i surovi ratnici. U skladu sa tim su i njihovi mačevi bili mera prestiža u starom nordijskom društvu i gotovo da su predstavljali „nakit“ ratnika. U tolikoj meri da su često bivali i uništeni pre nego što bi se položili u grob pored vlasnika. Na jednom mestu mogu da se vide mačevi iz IX i X veka.

Istorijski muzej, detalj

Međutim, jedan od eksponata je gotovo pravi komad nakita, pošto je izuzetno lepo i vešto napravljen od zlata, a u pitanju je mamuza iz X veka.

Istorijski muzej, detalj

Osim što su bili poznati kao ratnici (i pljačkaši), Vikinzi su bili i izvanredni moreplovci. Danas se zna da su upravo Nordijci, tj, Vikinzi, a ne Kristofer Kolumbo bili prvi Evropljani koji su u X veku došli do Severne Amerike, pa su čak tamo podigli i neka manja naselja. Naravno, bilo je potrebno da budu dobri moreplovci i da bi se brodovima efikasno prebacivali do Evrope i pustošili je, ali oni su nisu živeli samo od pljačke, već su takođe i trgovali krznom, rogovima od irvasa, kamenom i gvožđem. To je ujedno dovodilo i do razmene dobara, ali i uspostavljanja kontakata i mreža. Tako se u muzeju može videti i malena figura viteza na konju koja je otkrivena skoro, 2015. godine. Pretpostavlja se da je figura služila ili kao igračka ili da je neko iz Evrope doneo kao suvenir.

Istorijski muzej, detalj

Posle dela muzeja sa eksponatima koji se tiču isključivo vikingškog perioda, otišla sam i u deo koji prikazuje i neke velike komade iz tog istog perioda, kao i eksponate stvorene pod uticajem hrišćanstva. Recimo, dve drvene skulpture koje prikazuju dva najvažnija sveca u srednjevekovnoj Norveškoj – Sv. Olafa i Sv. Mariju.

Istorijski muzej, detalj

Tu je još jedan runski kamen koji je izrazito značajan. U pitanju je kamen iz mesta Tune, na jugu Norveške. Smatra se da je kamen ispisan i podignut oko 400. godine nove ere, ali je otkriven 1627. godine kao deo zida oko dvorišta crkve u mestu Tune. Imajući u vidu šta je ispisano na kamenu, to je najraniji dokument u Norveškoj na kojem je zabeleženo zaveštanje, tj, nasleđe.

Istorijski muzej, detalj

Kamen iz Tune ima dve strane sa nekompletnim tekstom, ali su stručnjaci ipak uspeli da ga protumače i dođu do saznanja da na kamenu piše kako otac svoje nasleđe ostavlja trima ćerkama.

Istorijski muzej, detalj

Inače, rune su staro germansko pismo koje se koristilo i u Skandinaviji. Ono se na različitim mestima i u različito doba sastojalo od različitog broja oznaka/slova, ali je za njih karakteristično da su „uglasta“ što je značajno olakšavalo njihovo klesanje u kamenje.

Ali, zato nisu postojali nikakvi problemi prilikom rađenja rezbarije što može da se vidi na izvanrednim portalima starinskih drvenih crkava koji su preživeli. Prvi je iz drvene crkve iz mesta Hjartdal koja je srušena 1860. godine, ali je portal sačuvan kao muzejski primerak. Portal je prekriven rezbarijama zmajeva i biljaka, što su simboli života, obnove i rasta.

Istorijski muzej, detalj

Drugi portal je iz drvene crkve Ol iz mesta Halingdal.

Istorijski muzej, detalj

I ova crkva je srušena, 1880. godine. Razlog za rušenje tih starinskih drvenih crkava bio je praktične prirode. Mada su one svakako u vreme kada su sagrađene mogle da služe na ponos malim zajednicama kojima su služile, vremena su se menjala, a i broj vernika, pa su one bukvalno postale prevaziđene – bile su suviše male, suviše hladne, suviše mračne i suviše starovremske.

Na svu sreću, osim portala, od crkve Ol iz mesta Halingdal preživeo je i veličanstveni svod u crkvi koji je star oko 700 godina, imajući u vidu da je crkva podignuta u XIII veku.

Istorijski muzej, detalj

Parohijska crkva je bilo mesto gde su se ljudi okupljali nedeljom i tada bi sveštenik Bibliju čitao na starom nordijskom dijalektu, ali bi kasnije pevao na latinskom što je lokalnom stanovništvu koje je uglavnom bilo nepismeno bilo, naravno, sasvim nejasno. Osnovne poruke su se svodile na to da je ovaj život težak i kratak, ali da posle sledi novi život uz Hrista. Zbog toga je unutrašnjost crkve bila osmišljena tako da ljude privuče ovoj ideji, a šarene slike jarkih boja bile su sušta suprotnost zadimljenim brvnarama u kojima su ljudi živeli.

Istorijski muzej, detalj

Posle posete muzeju krenula sam u šetnju da bih otišla do dve zanimljive ulice; neki kažu da su to dve najlepše ulice u Oslu. Usput sam prolazila i pored nekih zgrada koje nisu u ulicama na glasu, ali nisu manje privlačne.

Oslo, detalj

Razlog zašto se ove dve malene ulice nedaleko od centra Osla, Damstredet i Telthusbaken, smatraju zanimljivim je taj da su kuće u tim ulicama uglavnom ostale onakve kakve su bile i u prošlosti i zbog većeg broja ovih kuća na malo prostora one dobro ilustruju kako su nekada gradski Norvežani živeli.

Trg gde počinje da se spušta ulica Damstredet

Oslo se, naravno, razvija, a to je često podrazumevalo i rušenje starog da bi se napravilo novo.
Ovo se sve manje dešava stihijski, ne samo u Oslu, jer su ljudi vremenom postali svesni važnosti i vrednosti starih kuća, pa se pokušava da se one sačuvaju. Ali, to negde i nekada uspe, a često i ne baš.

Bilo kako bilo, ja sam prvo prošetala ulicom Damstredet.

Ulica Damstredet

Zatim sam se jednom lepom, ali strmom stazom popela na uzvišenje da bih izbila nekako na pola ulice Telthusbaken.

Usput sam snimila i jedno veće parče zemljišta, gotovo u sred Osla, gde (pretpostavljam lokalni) stanovnici mogu da gaje svoje povrće. To su komunalne bašte koje su osnovane još 1915, pa su ujedno i najstarije komunalne bašte u Oslu. Meni se to jako sviđa kao ideja i uvek pomislim da li bi tako nešto moglo da se formira i u blizini zgrade u kojoj živim, ali mi se nekako čini da to iz raznih razloga baš i ne bi funkcionisalo u Beogradu.

Komunalna bašta – maleni placevi za gajenje povrća

Dok sam stazom prolazila pored komunalne bašte, osim što sam videla da staza vodi direktno prema ulici Telthusbaken, mogla sam da uočim i najstariju građevinu u Oslu, a to je srednjevekovna Stara Aker crkva (Gamle Aker kirke). Smatra se da je podignuta 1080. godine i to je jedina crkva iz Srednjeg veka u Oslu koja je preživela do današnjih dana.

Ulica Telthusbaken je pravo, a desno su placevi za gajenje povrća

A što se ulica Damstredet i Telthusbaken tiče, njihova lepota potiče iz drvenih kuća koje su stare oko 200 godina. Tako grupno, i ulice i kuće predstavljaju norvešku kulturnu baštinu, pa zbog toga kuće, na primer, ne smeju da menjaju spoljašnju formu, niti da se menja njihova fasada i okolina, ali je sasvim prihvatljivo da se kuće iznutra modernizuju.

Ulica Telthusbaken

Sada sam rešila da se vratim ka centru i tako sam prvo prošla kroz jedno groblje (Vår Frelsers gravlund). Bilo mi je zanimljivo da vidim da je dosta grobova mesto gde su sahranjeni ljudi rođeni polovinom XIX veka. Očigledno je ovo jedno staro groblje. Tu su sahranjeni i Henrik Ibzen, čuveni norveški dramski pisac, i Edvard Munk, takođe čuveni norveški slikar, ali ja baš i nisam bila raspoložena da tražim njihove grobove.

Staro groblje u Oslu

Ipak, sasvim slučajno sam uočila jedan nadgrobni spomenik koji jasno pokazuje da je tu sahranjeno nekoliko ljudi koji jasno imaju srpska imena. Ko zna kakva je sudbina njih ovde dovela?

Staro groblje u Oslu, detalj

Na groblju, tačnije na drveću koje tu raste sam uočila i dve ptice. Jedno je bio drozd borovnjak (Turdus pilaris), a drugo kos (Turdus merula).

Drozd borovnjak

Mužjak kosa

Sada sam bila već prilično umorna, jer sam ovog dana dosta hodala, ali mi je bilo rano da se vratim u stan u kojem sam imala sobu. Par sati ranije sam svratila na brzi ručak, pa sam sada smislila da odem na kafu. Naravno da ima puno mesta gde sam mogla da sednem, ali sam ja odlučila da odem na jedno koje mi se dopalo prethodnog dana, a koje je u blizini Opere u okviru novog kvarta. To je značilo da sam išla poprilično okolo-naokolo, ali sam na kraju bila zadovoljna. Doduše, duvao je vetar, pa je bilo sveže da se sedi u bašti tako da se tu ipak nisam dugo ni zadržala.

Povratak u stan je bio prilično jednostavan, pošto sam već sasvim dobro upoznala ovaj deo grada, a bilo mi je zanimljivo i da vidim neke veoma savremene građevine. Pretpostavljam da se neke koriste u komercijalne svrhe, ali mi neke od njih deluju i kao stambene.

Oslo, detalj

Mada je još uvek bio dan kada sam se vratila u stan, bilo mi je drago da mogu da se dobro odmorim, pošto sam već narednog dana napuštala Oslo.

Dalji obilazak Norveške sam smislila da bude prilično opušten i udoban. Naime, rešila sam da rentiram kola za narednih 5 dana, jer mislim da bi bilo prilično teško da javnim prevozom obiđem ono što je me je zanimalo. Mada rentiranje kola u Norveškoj, kao uostalom i druge stvari, nije baš jeftino, mislim da bi me skuplje izašlo da sam pokušavala da koristim javni prevoz, a sigurna sam i da bi mi bilo potrebo mnogo, mnogo više vremena od 4,5 dana koliko sam zapravo još boravila ovde.

Da bih sebi pojednostavila i preuzimanje kola i njihovo vraćanje, ja sam u stvari rezervisala kola tako da ih preuzmem na aerodromu u Oslu, gde bih ih i vratila pre nego što treba da mi poleti avion za Beograd.

U skladu sa tim, narednog dana sam relativno rano otišla do železničke stanice, sela u voz za aerodrom i tamo pronašla kompaniju za rent-a-kar. Prvog dana sam planirala da posetim samo par mesta, ali su oni bili relativno udaljeni, a osim toga, jedno od njih je imalo radno vreme i bilo mi je izuzetno važno da tamo stignem kada je otvoreno.

Malo sam se iznenadila kada su mi rekli da nemaju kola sa manuelnim menjačem, već samo automatike, mada sam rezervaciju uradila par meseci ranije. Doduše, ponudili su mi kombi sa manuelnim menjačem, ali to zaista nije bilo ono što bi mi odgovaralo.

Ja sam u životu u par navrata vozila kola sa automatskim menjačem, ali je uvek neko bio sa mnom, tako da sam sada oklevala. Čovek koji je radio u rent-a-kar kompaniji me je uveravao da će sve biti u redu, pa me je odveo do kola i održao kratki kurs. Praktično nisam ni imala izbor. Kako se ispostavilo, vrlo brzo sam se navikla na nov sistem vožnje i to mi do kraja nije predstavljalo nikakav problem.

Delimičan problem mi je bila činjenica da GPS sistem u samim kolima uopšte nije bio dobar, barem ne za nekog stranca i nekoga ko je došao u turističku posetu. Naime, bilo je neophodno da se ukuca tačna adresa na norveškom da bi sistem pokazao kojim putem da se ide. Tokom narednih dana sam i to, uglavnom, savladala, a takođe sam intenzivno koristila i svoj mobilni telefon i of-lajn mape koje sam učitala još kod kuće.

I konačno, najbolja strana u vezi sa kolima je bila ta da su ona bila praktično nova novcata – nisu prešla ni 2000 km. U narednih 4,5 dana sam i sama provezla skoro istu toliku razdaljinu.

Evo i mape koja prikazuje kuda sam sve išla:

Norveška 2024, 4. deo (Fetsund Lenser, Oslo)

Verica Ristic — Fri, 29 May 2026 15:29:00 GMT

Nisam posebno žurila narednog jutra, pre svega zato što sam znala da muzej na odredištu koje sam smislila za ovaj dan radi samo leti. Ipak, dopalo mi se kao ideja da odem do lokaliteta Fetsund Lenser koji se nalazi između naselja Nerdrum i Fetsund, a bolje je (bliže) da se vozom ide do Nerdruma. Tako sam ja i uradila.

Železnička stanica u mestu Nerdrum

Odatle do mog odredišta ima nepun kilometar i meni je sasvim prijalo da tu prošetam kroz „uspavano“ naselje.

Nerdrum, detalj

Gotovo jedina živa bića koja sam videla usput, osim ljudi u nekoliko kola koja su prošla pored mene, bile su ptice. Na primer, jedan drozd borovnjak (Turdus pilaris) i jato na nebu koje se verovatno sastoji od divljih gusaka (Anser anser).

Drozd borovnjak

Jato divljih gusaka

Prateći put došla sam i do mesta gde može da se spusti do reke Gloma.

Reka Gloma

Sam lokalitet Fetsund Lenser predstavlja spomenik nacionalne baštine Norveške. Tu se (kada je sezona) može posetiti muzej posvećen transportu drvne građe tako što je plovila rekom, a takođe i prirodnjački centar. Ovo je zato što se mesto nalazi na samom ulazu u rezervat prirode Severni Ejeren (Nordre Øyeren) što je naziv za najseverniju evropsku deltu koja se nalazi u unutrašnjosti. Naime, reka Gloma, najduža reka u Norveškoj (621 km), uliva se u jezero Ejeren i tu pravi deltu, a posle i nastavlja kao reka dalje da teče pre nego što stigne do mora gde se uliva u Oslofjord.

Dakle, Fetsund Lenser se koristio da bi se ovde prikupila i sortirala drvna građa u vidu debala koja se spuštala niz reku Gloma. Praksa transportovanja posečenih stabala tako što plutaju niz reku potiče još iz Srednjeg veka, ali se značajno razvila od XVI veka kada je porastao izvoz drvne građe, pogotovo u Englesku i Holandiju. Vlasnici šuma uzvodno od Fetsund Lensera su se udružili i tako je nastalo ovo mesto. Debla bi na početku bila obeležena žigom vlasnika, a ovde bi se prikupljala i odvajala. Sezona je trajala od maja do septembra i u tom periodu je čak 14 miliona debala moglo da bude sortirano. Ovo je funkcionisalo sve do 1985. godine, a danas muzej obuhvata čak 2,5 km plutajućih staza.

Reka Gloma i delovi lokaliteta Fetsund Lenser

Te plutajuće platforme su koristili radnici koji su usmeravali debla. Staze su se tipično pravile od četiri debele daske i to u toku zime. Da bi sve funkcionisalo kako treba, bilo je potrebno da postoje tri vrste radnika – oni koji su radili čitave godine i koji su zato i živeli u blizini, zatim oni koji su se zapošljavali u jesen da bi pomogli pri održavanju i čišćenju, i konačno sezonski radnici. Ovaj ritam godišnjih doba se redovno pratio jer zimi nije bilo moguće da se debla transportuju niz reku, pa se taj period koristio za održavanje lokaliteta, popravku mašina i čamaca, a i danas se održavanje obavlja zimi, dok je muzej otvoren samo tokom leta.

Pošto muzej dakle, nije radio u aprilu, ja sam ipak ovde došla da bih malo prošetala pored reke i moram da priznam da sam silno uživala.

Reka Gloma i delovi lokaliteta Fetsund Lenser

Reka Gloma i staza za šetanje

Nešto dalje sam između plutajućih staza videla i neke kućice, ali ne znam koja im je današnja namena.

Reka Gloma i delovi lokaliteta Fetsund Lenser

Reka Gloma i staza za šetanje

Pored staze za šetanje povremeno ima i tabli gde su date razne informacije. Tako, na primer, jedna tabla kaže da u jezeru Ejeren ima čak 25 vrsta riba i da je to vodno telo sa najvećim brojem ribljih vrsta u Norveškoj. Ko želi i zna, ovde može i da peca.

Ja sam ipak samo šetala i posmatrala reku i plutajuće staze koje se pružaju niz reku.

Reka Gloma i delovi lokaliteta Fetsund Lenser

Ali, mada je reka ovog dana delovala veoma lepo i pitomo, to može da bude veoma varljivo. Naime, ovde sam prošla pored jednog kamenog stuba na kojem su obeleženi istorijski nivoi reke. Reka Gloma je s vremena na vreme znala da značajno naraste i tada je čitav ovaj kraj bio poplavljen. Međutim, posle poplava iz 1967. godine (na stubu se ovaj nivo vidi otprilike na jednoj trećini odozdo) napravljena je neka brana, a takođe i neki zaobilazni tuneli za vodu, tako da je situacija danas znatno bolja. Da dam primer, 1995. godine protok vode u reci je bio mnogo veći nego 1967, ali je nivo poplave bio značajno niži – to je crta koja se vidi na postolju.

Stub koji prikazuje istorijske nivoe reke Gloma

Nakon što sam snimila ovaj kameni stub, nastavila sam dalje sa šetnjom.

Reka Gloma

Rukavac reke Gloma

Uskoro sam došla i do pilane. Prva pilana je ovde podignuta 1908. godine, ali je zamenjena polovinom XX veka drugom pilanom koja je izgorela 1986. godine. Kada je otvoren muzej onda je pilana koja se danas vidi ovde prenesena kao poklon neke opštine.

Pilana na lokalitetu Fetsund Lenser

Pilana se i danas koristi da bi se sekao materijal za održavanje i obnavljanje objekata.

Pilana na lokalitetu Fetsund Lenser

Debla se iz reke prebacuju do pilane preko „mosta“, a onda se tu seku u daske.

Pilana na lokalitetu Fetsund Lenser

Ja sam prošla stazom ispod mosta i nastavila dalje da šetam. Ovde postoji jedan restoran-kafe, ali je on kao i ostatak muzeja na otvorenom bio zatvoren.

Fetsund Lenser

A onda sam došla i do mesta gde je moglo da se pređe na jednu plutajuću stazu. Mada je sa strane stajala tabla sa upozorenjem da se staze koriste na sopstvenu odgovornost jer su rečne struje jake, ja sam ipak morala da ovde malo prošetam. Doduše, držala sam se saveta sa table sa upozorenjem gde se savetuje da se hoda po sredini staze. Ovo je bilo istinski važno, jer nigde nikoga nisam videla, pa bi bilo krajnje nezgodno da upadnem u hladnu reku.

Fetsund Lenser

Fetsund Lenser i reka Gloma

Mada je u ovom delu površina reke bila glatka kao staklo, jasno se videlo da se na sredini reka prilično brzo kreće, ali ja nisam ni imala nameru da idem baš daleko.

Fetsund Lenser i reka Gloma

Vraćajući se ka kopnu, setila sam se da napravim i jedan selfi vodeći računa gde stojim.

Na lokalitetu Fetsund Lenser

Još malo sam se igrala sa fotografisanjem, a ubrzo sam se ponovo vratila na terru firmu. Nazovi avantura je prošla dobro.

Fetsund Lenser i reka Gloma

Nastavivši dalje sa šetnjom, sa čvrstog tla sam snimila kućice povezane plutajućim stazama, ali i levu obalu reke Gloma.

Fetsund Lenser i reka Gloma

Takođe sam snimila i široku stazu, a nešto dalje sam ugledala i neke ljude.

Staza pored reke Gloma

Već sam pomenula i da se ovde nalazi rezervat prirode Severni Ejeren, osnovan 1975. godine. Ovaj deo jezera sa deltom gde praktično postoji močvaro područje ima međunarodni značaj zbog hiljada ptica selica koje tu sleću svakog proleća i svake jeseni. Naime, ne samo da u okviru delte ima hrane, već ima i bezbednih mesta za odmor.

I ja sam videla neke ptice, ali mislim da su ovo bile neke lokalne koje nemaju međunarodni značaj. Meni zbog toga nisu ni malo bile manje zanimljive. U pitanju su brgljez (Sitta europaea) i plava senica (Cyanistes caeruleus).

Brgljez

Plava senica

Ja sam ovde prošla oko 1,5 km duž reke i tako sam došla do jednog rukavca pored kojeg su bili parkirani čamci, izvučeni na suvo tokom zime.

Reka Gloma

Rukavac reke Gloma

Kada sam odlučila da sam dovoljno šetala pored reke, krenula sam da se vraćam prema železničkoj stanici. U početku sam pratila reku, a posle sam se zavukla među stambene kuće hodajući lokalnim ulicama.

Selfi pored reke Gloma

Mesto Nerdrum

Nigde nisam videla ljude, ali sam zato uočila i snimila jednu belu plisku (Motacilla alba).

Bela pliska

Na stanici sam imala dovoljno vremena da se bavim svojim razmišljanjima, a sada je tema bila upravo železnica i savremeno doba. Zanimljivo mi je bilo da vidim kako izgleda železnička stanica u XXI veku, iskreno rečeno, u jednom sasvim malenom mestu. Nema nigde nikoga, tu je samo jedna kućica sa klupom, aparatom za prodaju karata i monitorom koji prikazuje kada dolazi sledeći voz i na koju stranu ide.

Možda ništa više od ovoga nije ni potrebno, ali ja sam „stara škola“ i volim da postoji ljudska interakcija makar i na železničkim stanicama prilikom kupovine karata. Znam da je ovako efikasnije, na papiru jeftinije (jer se ne plaćaju ljudi koji bi tu radili, a koji se u ekonomiji smatraju za „trošak“), a realno nisam sigurna, jer se cene karata vrlo brzo povećaju zbog „veće efikasnosti“, a i profit neprestano „mora“ da raste da bi i vrednost akcija rasla, pa je za putnike u najboljem slučaju isto.

Meni počinje pomalo da smeta to što se sve gleda kroz pare. Setila sam se one samo-kritike iz Norveškog muzeja kulturne istorije (videti: https://svudapodji.com/norveska-2/) i pominjanje nekadašnjeg obogaćivanja preko trgovine robovima. Pa, kada bi to danas bilo „in“ i te kako bi ljudi na položajima gledali da zarade i povećaju vrednost akcija čak i trgovinom robovima. Uvek se zgranem kada shvatim bezgraničnu gramzivost koja ispunjava toliko veliki broj pripadnika ljudske vrste. Eto, tako sam ja u svojim mislima od lokalne železničke stanice došla do trgovine ljudima.

Ipak, malo sam i posmatrala oko sebe, pa sam uočila da na nekim padinama, čak i u drugoj polovini aprila ima snega.

Sneg u okolini Nerdruma

Pošto je voz došao na vreme, lepo sam se smestila i nekih 20-ak minuta kasnije sam bila na Centralnoj stanici u Oslu.

Sada sam se uputila ka jednom muzeju, ali sam do tamo išla jednom od glavnih ulica u gradu, a to je ulica Karla Johana ili Karl Johans gate (Karl Johans Gate).

Ona se praktično pruža od železničke stanice do kraljevske palate. U prvom delu je pešačka, kasnije je osim pešaka koriste i vozila, ali je svakako sve vreme komercijalna. Ovo je svakako i lepa ulica za šetnju jer se prolazi pored nekih lepih zgrada, a vremenom se dođe i do zgrade Parlamenta, zatim parka ispred Narodnog pozorišta i samog pozorišta, na uzvišenju se vidi kraljevska palata koja je okružena parkom, a takođe se prolazi i pored Univerziteta u Oslu.

Pešački deo Karl Johans gate

Karl Johans gate, detalj

U jednom trenutku sam shvatila da moram nešto i da pojedem, a žurila sam da stignem u muzej dok je još otvoren. To je značilo da nikakav regularan restoran ne dolazi u obzir. Moram da priznam da mi restorani često ne odgovaraju zbog vremena koje tu potrošim – prvo čekam da dobijem jelovnik, onda čekam dok mi donesu jelo, a onda čekam i da mi donesu račun. To je sve u redu kada sam u nekoj svojoj opuštenoj verziji, ali kada obilazim i/ili žurim, onda mi to apsolutno ne odgovara. S druge strane, moram i da jedem.

Ovom prilikom sam se odlučila za jedan restoran brze hrane – nekakva švedska verzija Mekdonaldsa. Pošto takvu hranu jedem možda jednom u dve godine, ništa me tu nije brinulo, već sam na kraju bila i izuzetno zadovoljna – sita, a nisam potrošila puno vremena.

Prijatno punog stomaka sam nastavila svoju šetnju ulicom Karl Johans i vrlo brzo prošla i pored Norveškog parlamenta – Stortingeta.

Zgrada Norveškog parlamenta

Zgrada Stortingeta čija je fasada od žute cigle, a osnova od granita podignuta je 1866. godine i tu je smešten norveški parlament. Imajući u vidu sadašnju veličinu parlamenta, za potrebe ove institucije koristi se još nekoliko drugih zgrada.

Mada se na zgradi mogu prepoznati različiti stilovi, najlepši deo, zapadno pročelje, okrenut je prema parku Stortinget (Stortingsparken).

Zgrada Norveškog parlamenta

Ovde zapravo počinju tri zelene površine koje se linijski nadovezuju jedna na drugu, a odvajaju ih ulice.

Deo parka u centru Osla

U trećem delu, gledano od zgrade parlamenta, koji se naziva i Park studentska bašta (Studenterlunden Park) nalazi se i Narodno pozorište u Oslu, koje sam već pominjala u prethodnom nastavku priča o putovanju po Norveškoj u aprilu 2024. godine.

Narodno pozorište u Oslu

Ali, verovatno najvažnija zgrada koja ovde može da se vidi, na kraju ulice Karl Johans jeste Kraljevska palata koja je smeštena u parku otvorenom za javnost.

Kraljevska palata u Oslu

Palata je podignuta u prvoj polovini XIX veka za potrebe kralja Karla III Johana norveškog (1763-1844) po kojem je ulica i dobila svoje ime. On je ujedno bio i kralj Karl XIV Johan od Švedske, pošto su posle Napoleonovih ratova, od 1814. godine, Švedska i Norveška spojene. Na stranu titularna imena kralja, on je rođen kao Žan Batist Žil Bernadot, tj, rođen je u Francuskoj i u Napoleonovim ratovima je učestvovao kao Maršal Francuske. Zanimljivo je da je 1810. godine upravo on izabran da bude naslednik tadašnjeg švedskog kralja koji nije imao dece, pa ga je taj kralj, Karl XIII od Švedske, čak i formalno usvojio.

A što se tiče ulice Karl Johans, ona u ovom delu gde se sa jedne strane prostiru parkovi dobija malo formalniji i elegantniji izgled, pa se tu nalaze i skupi hoteli i restorani.

Karl Johans gate, detalj

Ali, i bočno od ove ulice mogu da se vide zanimljivi prizori. Već sam ranije pominjala da sam stekla utisak da nigde nisam videla više spomenika i skulptura po ulicama grada nego u Oslu.

Oslo, detalj

Negde pred kraj ulice, prekoputa parka i Narodnog pozorišta, nalazi se još jedna značajna ustanova, a to je centralna zgrada Univerziteta u Oslu zajedno sa još nekoliko objekata koji takođe pripadaju univerzitetu.

Delovi Univerziteta u Oslu (nešto dalje, na levoj strani, vidi se Kraljevska palata)

Ja sam ovde sada prošla nekim stazama da bih došla do zadnje strane centralne zgrade univerziteta gde sam prvo snimila staru Nacionalnu galeriju, a onda sam otišla do svog glavnog cilja u ovom trenutku, a to je bio Istorijski muzej koji sam želela da posetim.

Stara Nacionalna galerija

Norveška 2024, 3. deo (Oslo)

Verica Ristic — Fri, 22 May 2026 19:53:00 GMT

Vrativši se sa poluostrva Bigdej, gde sam obilazila Norveški muzej kulturne istorije, u centar Osla sišla sam na stanici u blizini Narodnog pozorišta u Oslu, ali sam sada pogledala zgradu samo sa zadnje strane, pošto mi je plan bio da idem do zaliva Pipervika.

Narodno pozorište u Oslu

Prva predstava u ovom pozorištu je održana 1899. godine i zgrada je u početku bila u potpunosti privatna, ali je bilo izvesnih finansijskih problema, pa je država počela da pruža izvesnu finansijsku podršku. Ne znam kakva je situacija danas.

Ja sam se, dakle, uputila ka zalivu Pipervika koji je deo Oslofjorda sa namerom da prođem pored Gradske većnice u Oslu.

Gradska većnica u Oslu

Ovde je smeštena gradska vlada i različite gradske organizacije, a zgrada je podignuta između 1931. i 1950. godine. Kao što se vidi, objekat je sagrađen od crvene opeke, a posebno se ističu dva tornja, jedan je visok 63 m, a drugi 66 m. Zanimljivo je da se u istočnom tornju, koji sam mogla i da vidim pošto je zapadni bio prekriven skelama radi renoviranja, nalazi kariljon od 49 zvona. Uzgred (pošto ja to nisam ranije znala), kariljon je naziv za muzički instrument koji se sastoji od najmanje 23 bronzana zvona koji su tipično smešteni u zvonik crkve ili opštinske zgrade, kao što je ovde slučaj.

Gradska većnica u Oslu

Zgrada je okrenuta ka zalivu i Oslofjordu.

Pogled na Oslofjord

Pošto je ovde veliki zaliv, bilo je sasvim normalno da ima i dosta morskih ptica. Evo dve, a obe su galebovi. Ispred je mrki galeb (Larus fuscus), a iza je obični galeb (Larus ridibundus).

Galebovi u Oslu

Sada sam se sa Trga Gradske većnice uputila prema veoma živahnom delu Osla koji se zove Aker Brige, a tu se prvo naiđe na Nobelov centar za mir – muzej posvećen Nobelovoj nagradi za mir, Alfredu Nobelu i dobitnicima nagrade.

Nobelov centar za mir

Alfred Nobel (1833-1896) bio je švedski hemičar, izumitelj (otkrio je dinamit), inženjer i industrijalac koji je svoju veliku ličnu imovinu ostavio fondaciji iz koje se finansiraju Nobelove nagrade koje se dodeljuju od 1901. godine (sa povremenim izuzecima). Nagrade se po testamentu Alfreda Nobela dodeljuju za hemiju, fiziku, medicinu, književnost i mir, a od 1969. godine, fondacija je počela da dodeljuje i Nobelovu nagradu za ekonomiju.

Zanimljivo je, međutim, da se nagrada za mir dodeljuje upravo ovde u Norveškoj, a sve ostale u Švedskoj. To sa Švedskom ne čudi, jer je Nobel bio Šveđanin, ali niko ne zna sa sigurnošću da kaže zašto je on odredio da se nagrada za mir dodeljuje baš u Norveškoj i da o tome odlučuje Norveški odbor. Postoje pretpostavke, naravno, a jedna od njih je da su u vreme kada je Nobel živeo, Švedska i Norveška bile unija kojoj su Norvežani doduše nerado pristupili 1814. kada je Švedska osvojila njihovu zemlju. Smatra se da je Nobel smatrao da bi dodeljivanje nagrade za mir upravo u Norveškoj moglo da podstakne „prijateljstvo među narodima“.

U svakom slučaju, od Nobelovog centra za mir kreće lepo šetalište u okviru kvarta Aker Brige prepuno kafića i restorana, a kako je ovo bio jedan sunčan dan, to lepo vreme je izmamilo brojne stanovnike Osla.

Šetalište u okviru kvarta Aker Brige

Nastavila sam šetnju prostranim šetalištem ali sa jasnim planom da odem negde da ručam. Nisam dugo oklevala, jer mi se dopao jedan restoran pored vode.

Restoran u okviru kvarta Aker Brige

Sela sam za jedan sto odakle sam imala relativno dobar pogled i uživala u suncu. Na drugoj strani zaliva Pipervika nalazi se tvrđava koju sam planirala kasnije da obiđem, tako da mi je ovo bila neka vrsta pripreme.

Tvrđava Akershus

Odlučila sam se da jedem norveške škampe koji važe za posebno kvalitetnu vrstu škampa, a uz to sam naručila i norveško pivo da bih probala, mada obično imam problema kada popijem pivo u toku dana – previše me obori i onda mi se spava. A ovog dana moj plan nije predviđao popodnevnu dremku. Ipak, morala sam...

Norveški škampi

Norveško pivo

Lepo vreme i sunce ne treba uopšte nikog da zavaraju – bilo je dovoljno sveže da mi je bilo sasvim prijatno da sedim u svojoj toploj paperjanoj jakni.

Inače, mada ovde nisam uzela nikakav desert, to me nije sprečilo da kod kuće napravim poznati norveški slatkiš koji ima svoj zvanični naziv, a takođe i nadimak po kojem je poznat – Najbolja torta na svetu. To je, naravno, malo preterano, ali je meni to bilo lakše da probam da napravim, nego norveške škampe koje svakako ne mogu da kupim u Beogradu. Rezultat je bio sasvim pozitivan i mada ne mislim da je ovo najbolja torta na svetu, u svakom slučaju je bila veoma ukusna i brzo pojedena.

Moja Najbolja torta na svetu na tacni koju sam sama napravila

NAJBOLJA TORTA NA SVETU

110 g putera
125 g šećera
4 žumanca
4 kašike mleka
150 g mekog brašna
pola kesice praška za pecivo
pola kesice vanilin šećera
4 belanca
200 g šećera
50 g tanko narezanog badema
50 g šećera
2 žumanca
2 kašike gustina
500 ml mleka
1 kesica vanilin šećera
250 ml slatke pavlake

Moja Najbolja torta na svetu poslužena, naravno, na tanjiriću koji sam sama napravila

Umutiti puter (sobna temperatura) i šećer dok ne postane penasto. Dodati žumanca, jedno po jedno, i dalje mutiti. Na kraju dodati i mleko, pa sve lepo spojiti. U posebnoj posudi spojiti brašno, prašak za pecivo i vanilin-šećer, pa onda lagano spojiti sa umućenim puterom.

Testo tanko rasporediti u pravougaonom plehu (otprilike 30 x 40 cm) i ostaviti sa strane. Umutiti dobro belanca i šećer dok se ne dobije čvrst šam. Zatim taj šam rasporediti preko žutog testa. Posuti „ljuspicama“ od badema i peći na 170 stepeni C.

U međuvremenu pripremiti žuti fil tako što se fino umute žumanca i šećer, a zatim doda i gustin. Nastaviti sa mućenjem dok smesa ne postane bledo žuta. Staviti mleko da prokuva i dodati mu vanilin-šećer. Pre nego što mleko proključa, usuti ga u posudu u kojoj su žumanca sve vreme muteći da se ne bi zgrušalo. Kada se lepo spoji, vrati se u šerpicu u kojoj je bilo mleko, pa se to ponovo stavi na šporet i kuva dok se ne zgusne. Ostaviti sa strane da se u potpunosti ohladi.

Slatku pavlaku umutiti do nivoa „mekih vrhova“, pa onda to spojiti sa ohlađenim žutim filom.

Kada se testo ispeklo i ohladilo, iseći ga na dva dela. Jednu polovinu staviti na tacnu za služenje, ali tako da gornja strana sa bademima i šamom bude okrenuta na dole. Preko staviti ohlađeni fil, pa onda i drugu polovinu kore, ali tako da strana sa bademima i šamom bude okrenut na gore. Staviti u frižider da se ohladi, a pre služenja ukrasiti svežim bobičastim voćem.

Što se tiče kvarta Aker Brige, nekada je ovde bilo stecište industrije, ali su se stvari promenile i od 80-ih i 90-ih godina XX veka ovo je postalo popularno mesto za zabavu, ugostiteljstvo i kupovinu, a naravno i cene stanova su otišle u velike visine.

Posle lepog ručka, prošetala sam do kraja šetališta.

Šetalište u kvartu Aker Brige

Kvart Aker Brige, detalj

Ovde je i Muzej savremene umetnosti Astrup Fernli. Zapravo, muzej se nalazi na malom poluostrvu koje je nastavak Aker Brigea i od 2012. godine je smešten u modernoj zgradi koja je podignuta prema projektu jednog italijanskog arhitekte.

Muzej savremene umetnosti Astrup Fernli

Ja nisam planirala posetu ovom muzeju, ali sam ovde uočila nekoliko zanimljivih ptica. Prva je bila srednji ronac (Mergus serrator), a drugo su bila dva obična galeba (Larus ridibundus).

Srednji ronac

Dva obična galeba

Tako sam došla do kraja kopna, a to je značilo da sam na obali Oslofjorda. Kao što sam već pomenula, zaliv Oslofjorda na čijoj zapadnoj strani se nalazi Aker Brige se naziva Pipervika, a na njegovoj drugoj strani je tvrđava Akershus.

Kraj kopna i Oslofjord

Oslofjord i tvrđava Akershus

Sada sam krenula da se vraćam, upravo da bih prešla na istočnu stranu zaliva, jer me je tamo čekala tvrđava Akershus koju sam nameravala da sledeću posetim.

Pogled na zaliv Pipervika i tvrđavu Akershus

Ipak, zbog onog piva nisam baš bila poletna, pa sam prvo na šetalištu svratila da popijem jednu kafu. Prijala mi je.

Posle ove pauze sam nastavila sa obilaskom Osla i tako sam počela da se penjem od Trga Gradske većnice prema tvrđavi. Uzbrdica nije velika, ali se svakako sa nje pruža lep pogled na trg.

Pogled na zaliv Pipervika, Aker Brige i Trg Gradske većnice

Tvrđava Akershus je poznata i kao zamak Akershus, a njena izgradnja je započela krajem XIII veka. Prvobitna namena zamka je bila da služi kao kraljevska rezidencija, ali i kao uporište za zaštitu grada Osla koji se formirao istočno od tvrđave. Naravno, vremenom su zamak i tvrđava oko njega prerađivani, pogotovo početkom XVII veka, a i kasnije u XVIII. Tvrđava je, logično, korišćena u vojne svrhe, a i danas se koristi kao vojna baza.

Tvrđava Akershus, detalj

Zanimljivo mi je bilo da pročitam da tvrđavu nikada nisu osvojili strani neprijatelji, a bilo je pokušaja, ali se ona bez borbe predala nacističkoj Nemačkoj 1940. godine. Nemci su tu, između ostalog, streljali uhapšene članove norveškog pokreta otpora, ali mi je bilo još zanimljivije da pročitam da je ovde, posle Drugog sv. rata, 1945. godine, streljan i Vidkun Kvisling. On je bio vojni oficir i političar, ali je bio i nacistički saradnik koji je tokom rata bio na čelu norveške vlade. Posle rata mu je suđeno, pa je u oktobru i streljan, a njegovo ime je u mnogim jezicima postalo sinonim za izdajnika svog naroda i saradnika (osvajača). Tako i u srpskom – kvisling i množina kvislinzi. Dakle, on je bio streljan upravo ovde, na području tvrđave Akershus.

Tvrđava Akershus, detalj

Naravno, u aprilu 2024. godine, sve je bilo sasvim lepo i mirno, dovoljno da je jedan srebrnasti galeb (Larus argentatus) spokojno stajao par metara od mene i, kao i ja, uživao u divnom sunčanom danu.

Srebrnasti galeb

Kao što sam već rekla, ovde se nalazi aktivna vojna baza i ovde sam videla i ljude u uniformi, ali ih nisam snimila.

Tvrđava Akershus, detalj

A što se tiče zamka, i on kao i par drugih muzeja smeštenih u ovom prostoru mogu da se posete, ali ja to nisam planirala. Bilo mi je sasvim dovoljno da prošetam okolo naokolo.

Tvrđava Akershus, detalj

Odavde se takođe pruža i lep pogled na Oslofjord.

Pogled na Oslofjord sa prostora Tvrđave Akershus

Zatim sam napravila širi krug oko zamka, a potom se uputila i ka izlazu iz tvrđave.

Tvrđava Akershus, detalj

Uskoro sam krenula i ulicama Osla jer mi je plan bio da obilaženje nastavim dalje u pravcu istoka. Usput sam prolazila pored raznih kuća i zgrada – neke su stare, a neke i nove.

Oslo, detalj

Cilj mi je da dođem do još jednog zaliva u okviru Oslofjorda gde se nalazi zgrada Opere u Oslu.

Zgrada Opere u Oslu je levo, a Munkov muzej je desno

Zgrada Opere u Oslu

Već je bilo kasno popodne (oko 5-6), ali je dan polovinom aprila dosta dugačak na severu Evrope. Mrak počinje da pada tek posle 9 uveče. Oko 5-6 popodne, pod uslovom da nije oblačno, sunce blješti i to je bilo idealno da bi se posmatrala i zanimljiva zgrada Opere, ali i neki drugi objekti. Međutim, ono što je mene ovde posebno fasciniralo na samom početku je bila činjenica da su se neki stanovnici Osla po ovakvom vremenu (jeste bilo sunčano, ali samo 11 stepeni C) usudili ne samo da se sunčaju i pojave na obali fjorda u kupaćim kostimima, već su neki ulazili u vodu i da plivaju.

Kupanje na 11 stepeni C

U svakom slučaju, ja nisam imala nikakvu nameru ni jedan jedini prst da umočim u ovu vodu koja je sigurno za moje pojmove bila ledena, već sam nastavila sa šetnjom i fotografisanjem.

Oslo, detalj

Tako sam obišla oko zaliva i prišla lagano zgradi Opere.

U ovom objektu čija je izgradnja završena 2007. godine nalazi se dom Norveške nacionalne opere i baleta. Zgrada je ogromna, sa ukupnom površinom od 49000 kv. m, 1100 prostorija i tri scene, i to je najveća kulturna građevina podignuta u Norveškoj od oko 1300. godine kada je sagrađena katedrala u Trondhajmu.

Zgrada Opere u Oslu

Spolja gledano, posebno se ističu detalji od kararskog mermera i belog granita, a svakako i staklom obloženi centralni deo. Projekat je osmišljen tako da zgrada liči na glečer koji se uzdiže iz Oslofjorda.

Zgrada Opere u Oslu, detalj

Ono što ovom objektu daje posebnu čar je činjenica da projekat zgrade Opere predviđa da posetioci (oni koji zgradu obilaze spolja) mogu da se popnu za krov objekta.

Zgrada Opere u Oslu, detalj

Do krova može da se penje preko padine ili koristeći stepenice koje su napravljene pored niskog zida koji predstavlja ogradu. S druge strane, postoji tabla koja navodi da biciklima i skejtbordovima nije dozvoljen pristup, a takođe se kaže da i stepenice i padina mogu da budu klizavi, te da svako penjanje ide na sopstveni rizik. Naravno, ja sam se popela, ali nije tu bilo nikakvog rizika jer je sve bilo suvo.

Na krovu Opere u Oslu

Ovde je zaista lepo doći, jer se pruža veoma lep pogled na sve strane. Recimo na skulpturu „Ona leži“, rad nemačko-italijanske umetnice Monike Bonvičini.

Pogled na skulpturu i deo zaliva Oslofjorda

Tu je bio i jedan mlađani galeb koji je strpljivo pozirao, a najverovatnije je srebrnasti galeb (Larus argentatus).

Mladi srebrnasti galeb

A takođe mogu da se vide i Munkov muzej i delovi kvarta Bjervika.

Munkov muzej

Munkov muzej je osnovan 1963. godine i do skoro se nalazio na drugoj lokaciji, ali su od leta 2021. godine eksponati prebačeni u ovu novu zgradu i muzej je zvanično otvoren u oktobru iste godine.

Što se tiče kvarta Bjervika, u pitanju je deo Osla koji je do pre dvadesetak godina bio kontejnerska luka. Onda je krenuo novi urbanistički razvoj i danas je ovo skockan deo grada koji treba da predstavlja novi kulturni centar Osla. Ovde takođe protiče i reka Akerselva.

Deo kvarta Bjervika

Posle penjanja na krov Opere, spustila sam se do šetališta oko zgrade, pa sam prošla i pored Munkovog muzeja, ali bez namere da ga posećujem. Sada sam već bila pomalo i umorna, a i želela sam da se ranije vratim u sobu, jer prethodne noći nisam dovoljno spavala, barem sam takav osećaj imala čitavog dana. Odlučila sam se da prema stanu u kojem sam iznajmila sobu prođem upravo kroz kvart Bjervika prateći reku Akerselva.

Deo kvarta Bjervika

Kada sam stigla do jedne od većih ulica, shvatim da bi ovo trebalo da bude doba dana kada se u saobraćaju obično pojavljuje špic. U Oslu se ništa od toga nije videlo. Doduše, na kraju svog putovanja po Norveškoj ću shvatiti da ispod grada prolaze brojni autoputevi, pa vozači verovatno koriste te trase, a ne ulice na površini prepune semafora i pešačkih prelaza.

Saobraćajni špic na ulicama Osla

Sve u svemu, na kraju sam imala dovoljno vremena i da fino obavim neke stvari, ali i da rano legnem, jer sam za naredni dan ponovo imala plan da idem u šetnju po Oslu i okolini. Tačnije obrnuto – po okolini Osla, pa tek onda ponovo po centru.

Norveška 2024, 2. deo (Oslo)

Verica Ristic — Fri, 15 May 2026 15:27:00 GMT

Krajem XVIII veka, preko 90% stanovnika Norveške je živelo u seoskim sredinama. Za razliku od ostatka Evrope, u Norveškoj nisu postojala sela. Sve do XVIII veka, većina seljaka je iznajmljivala zemlju od kralja ili Crkve, ali je ovo vremenom počelo da se menja i tokom XIX veka, tako da je sve više ljudi kupovalo sopstvenu zemlju. Mada su ta imanja bila srazmerno mala, bilo je naravno i onih među seljacima koji su stekli veću imovinu. Većina seljaka je živela od obrađivanja zemlje, ali je tu postojalo i varijacija, u smislu da se kombinovalo sa ribolovom ili sečom šuma.

U skladu sa tim, u Norveškom muzeju kulturne istorije mogu pre svega da se vide brojni objekti koji su ovde preseljeni iz različitih delova Norveške i koji jasno ilustruju kako se nekada živelo u unutrašnjosti zemlje.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Imajući u vidu i klimu i topografske odlike Norveške, letnje izvođenje stoke u planine predstavljalo je redovnu rutinu. Čak je bilo slučajeva i gde bi isto poljoprivredno imanje imalo par katuna na različitim visinama kako bi se najbolje iskoristila sezonska vegetacija. Ovde se uglavnom radilo o gajenju krava i koza, od kojih se redovno uzimalo mleko koje je zatim prerađivano u puter i sir.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Osim toga, letnja trava se i kosila kako bi se na taj način obezbedila hrana za stoku u toku dugih zima. Za to je takođe bilo neophodno da se obezbede objekti u kojima je seno moglo da se čuva dovoljno dugo, do naredne sezone i sveže trave.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Kao što sam pomenula, nisu sve kuće bile male, poput jedne koja je u regionu Trendelag podignuta oko 1800. godine.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Mada je kuća starija, prostor unutar je opremljen tako da ilustruje kako bi to sve otprilike izgledalo u šestoj deceniji XX veka da je tu živela porodica sa decom.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Šetajući ovog divnog sunčanog dana po otvorenom muzeju, prolazila sam i pored tradicionalnih ograda, za koje ne znam da li su tu samo da bi dočarale izgled poljoprivrednih dobara ili i dan danas služe da bi se sprečio prolazak divljih životinja.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Uskoro sam došla i do grupe kuća iz regiona Hardanger koje su praktično služile kao i ostale kuće sa poljoprivrednih imanja. Neke su bile za ljude, za stanovanje, kuvanje i vešeraj, neke za proizvode koji su se pravili, neke za stoku ili seno, a neke za alatke. Ili neka kombinacija ovoga.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Zanimljiv mi je bio jedan detalj koji se vidi na sledećoj fotografiji, a koji sam videla i kasnije kod nekih drugih kuća. Treba obratiti pažnju na „zid“ sa desne strane, kao i na poluzatvoreni trem. Pretpostavljam da je to sve pravilo da bi se smanjio efekat „zavejavanja“ tokom dugih i snežnih norveških zima i da bi moglo da se uđe i izađe iz kuća, a takođe i prođe pored njih.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Vremenom sam došla i do kuće sa jugozapada Norveške koja je podignuta 1845. godine.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Kao što sam mogla da vidim i kod nekih drugih objekata, i ovde je krovni pokrivač od tankog sloja zemlje i trave. Osim toga, ovakav tip kuća je obično pravljen u priobalnim područjima gde je bilo manje drveća, pa se zato u izgradnji koristi i kamen. Kuće su imale i bočne dodatke zaštićene kamenjem i tu se čuvao treset koji se koristio kao gorivo.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Ovde sam i ušla i malo više zagledala unutrašnjost kuće.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Kako sam nastavila dalje širokom stazom, još jednom sam se osvrnula ka ovoj kući koja mi se činila posebno lepom.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Uskoro sam došla i do jednog velikog objekta koji je služio i kao pojata i kao štala iz 1838. godine. Ovakve građevine su bile uobičajene na velikim poljoprivrednim imanjima na jugozapadu zemlje.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Građevinu karakterišu dve etaže u delu gde se radila vršidba, kao i rampe za zaprežna kola kojima je dovoženo žito. U okviru građevine postoji i prostorija za čuvanje zrnevlja, a takođe i jedna prostorija koja je bila štala za konje.

Slična rampa može da se vidi i na jednom manjem objektu koji je služio i kao ambar i kao štala za konje koji su se smatrali poljoprivrednim životinjama koje najviše vrede. Levo od ovog objekta je i manji objekat sa ograđenim prostorom i to je bio svinjac.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Građevine su u okviru ovog muzeja na otvorenom organizovane po regionima iz kojih potiču, a različiti delovi su ograđeni tradicionalnom drvenom ogradom.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Sledeći region koji je prikazan je Halingdal oko 150 km severozapadno od Osla. Objekti su organizovani oko dvorišta čime se slikovito prikazuje kako su različite građevine korišćene u različite svrhe bile podignute oko zajedničkog središnjeg prostora.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Ovde sam se popela uz rampu jednog objekta da bih videla kako je unutra organizovano i to se lepo vidi na drugoj fotografiji – sa sprata se vidi prostorija koja je visoka koliko i sam objekat, i tu se sa visine ubacivalo seno.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

I ovde mogu da se vide krovovi od trave, a neki od manjih objekta su služili kao štale za koze.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Sledeća grupa građevina je iz regiona Numedal zapadno od Osla koja je takođe organizovana oko središnjeg dvorišta.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Na prethodnoj slici se na levoj strani vidi kuća čije je prizemlje sagrađeno oko 1209. godine i koja je služila kao velika ostava. U visokom prizemlju (pošto je kuća uzdignuta), koji je i najstariji deo objekta, čuvala se hrana, dok su se na spratu čuvali tekstili i odeća, a takođe je bilo i kreveta. Prvobitno je prvi nivo stajao na velikim komadima kamenja, a u XVIII veku je podignut na drvene stubove.

Pored ovog objekta je i drvena štala iz druge polovine XVIII veka u kojoj su se čuvali konji, ovce i junice, dok se na spratu čuvalo seno. Ova štala ima rampu za dostavu sena, a krov je od drvenih dasaka što je bilo uobičajeno u ovom regionu.

Još jedan objekat u okviru ovog dvorišta ima rampu za dostavu sena, ali i krov od trave. To je štala iz XVII veka.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Iz ovog regiona dolazi i seoska kuća iz druge polovine XVIII veka.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Kuća koja divno i bajkovito izgleda spolja ima veoma jednostavnu osnovu i sastoji se od samo dve sobe. Ulaz je postavljen na sredinu, ali praktično vodi direktno u glavnu prostoriju iz koje se ulazi u manju sobu.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Sada sam nastavila prema sledećoj grupi objekata, a oni dolaze iz regiona Setesdal, na jugu Norveške.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Ovde sam prvo naišla na objekat iz druge polovine XVII veka koji je služio i kao ostava i kao stambeni deo u potkrovlju. Neobično je da ima tri etaže.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Sledeća je kuća sa otvorenim ognjištem podignuta oko 1700. godine.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Prvo sam ponovo obratila pažnju na neku vrstu zatvorenog trema sa malo otvora radi propuštanja svetlosti, a zatim sam provirila i unutra gde se vidi kako je izgledalo to otvoreno ognjište.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Treća kuća u nizu, podignuta oko 1700. godine, takođe je kombinacija skladištenog prostora u prizemlju i stambenog na spratu. Tokom leta, obe etaže su se koristile za spavanje.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

I konačno, četvrta kuća u ovom nizu je seoska kuća iz druge polovine XVII veka koja takođe ima zatvoreni trem, a unutra su prostorije uređene kao što bi izgledale u vreme prvobitne izgradnje.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Pošto sam želela da stignem na vođenu turu koju je muzej ovog dana imao organizovanu za 1 popodne, ovde sam završila sa obilaskom muzejske postavke na otvorenom. Hodajući prema Trgu u okviru muzeja, prošla sam i pored doma koji je bio tipičan za predstavnike naroda Sami o kojima sam pričala u prethodnom nastavku putopisa po Norveškoj.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Sada sam se vratila do većih građevina u blizini ulaza u muzej, a u jednoj od njih je ovog dana moglo da se ide na vođenu turu. Meni se to sasvim slučajno potrefilo, pa mi je bilo drago da iskoristim priliku, a tačno se desilo da sam tu došla 5 minuta pre početka ture.

Trg

Tema ture je bila kako je živelo norveško plemstvo od 1600 godine do XX veka. Bilo je zanimljivo videti neke eksponate i saznati neke detalje, mada je moj kratak zaključak da je to društvo bilo veoma „politički nekorektno“ ili je to samo sada trend da se naglašavaju neki aspekti. Za početak je devojka koja je vodila turu pomenula da su se mnogi norveški trgovci obogatili na trgovini robovima. Pa je dodala kako se o tome baš i ne priča puno, ali je „činjenica da su se mnogi od njih bavili ovom vrstom trgovine.“ Sve je to rekla tonom kao da joj je s jedne strane neprijatno, a sa druge je sada trend da se otvoreno priča o „gresima iz prošlosti“ ne bi li se unela nekakva istorijska ravnoteža. U skladu sa tim je i stalno naglašavala kako je plemićki stalež (koji je obuhvatao i oficire, sveštenike i bogate trgovce, pošto zapravo i nije bilo puno pravih plemića pošto je u tom periodu kralj bio u Danskoj, tj, u Kopenhagenu) veoma insistirao da bude odvojen od seljaka, da bude „bolji“ i „više nobl“ bez obzira na finansijsko stanje ovih drugih.

Nikakvo „posipanje pepelom“ danas ne može da ispravi nepravdu iz prošlosti, mada je svakako bolje da se priča o tome nego da se gura pod tepih. Uvek i jedno je važno kako se ljudi danas ponašaju, bez obzira na svoj status i stalež kojem pripadaju. A ako neko misli da danas ne postoje „staleži“ u društvima koja smatraju da su civilizovana, taj se grdno vara.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Jedan od zanimljivijih detalja je bio deo koji je prikazivao šta je sve jedan „džentlmen“ morao da nosi kada ide na put. Bilo je tu raznih sitnica, ali i par pištolja, jer nikada se ne zna kada može da padne uvreda, a onda se naravno izlazi na dvoboj.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Na poluostrvu Bigdej, gde sam obilazila Norveški muzej kulturne istorije nalazi se još nekoliko bitnih muzeja. Verovatno najvažniji od njih je Muzej sa vikingškim brodovima (Vikingskipshuset), ali je on zbog renoviranja zatvoren do 2027. godine. Ipak, nisam previše žalila, jer sam u Danskoj posetila jedan sličan muzej (videti: https://www.svudapodji.com/danska-1/).

U svakom slučaju, kada se završila organizovana tura napustila sam Norveški muzej kulturne istorije i sačekala autobus da bih se vratila u centar grada. Izašla sam kod Narodnog pozorišta u Oslu.

Norveška 2024, 1. deo (Oslo)

Verica Ristic — Fri, 08 May 2026 17:55:00 GMT

Već duži niz godina sam razmišljala o tome da odem u posetu Norveškoj. Moram da priznam da imam u vidu i jedno specifično putovanje u ovoj zemlji, ali će ono morati da sačeka. Za sada sam se odlučila da mi prva poseta Norveškoj traje nedelju dana sa idejom da ću u tom periodu malo obići glavni grad, a zatim i razne delove južnih krajeva zemlje. Evo i karte koja prikazuje šta sam na kraju sve obišla:

Za početak sam se kasnim letom prebacila iz Beograda do Osla, a onda sam ekspresnim vozom došla i do Centralne železničke stanice u Oslu. Odatle sam peške otišla do stana u kojem sam iznajmila sobu.

Norveška važi za jednu od najskupljih zemalja u Evropi, pa sam rešila da malo „uštedim“ tako što ću ovde rezervisati samo sobu u okviru stana. Međutim, moram da priznam da su me domaćini kupili mestom gde im se stan nalazi – samo desetak minuta peške od glavne železničke stanice u gradu. S druge strane, i domaćini i stan su bili sjajni, tako da sam bila više nego srećna svojim izborom.

Oslo važi za veoma bezbedan grad, tako da nije bilo nikakvih razloga za brigu da oko ponoći sama prolazim ulicama. One su, uostalom, uglavnom i bile prazne, a ja sam, mada sam žurila da bih što pre otišla na spavanje, ipak zastala na par mesta da bih fotografisala Oslo noću. Pretpostavila sam da neću više imati prilike da i tako pogledam grad, što se na kraju ispostavilo i kao sasvim tačna pretpostavka.

Oslo noću

Narednog dana, posle lepo prospavane noći, prvo sam se slatko iščavrljala sa jednim od domaćina koji je ovog dana radio od kuće, a onda sam napravila kafu i obavila svoje jutarnje „rituale“, pre nego što sam se spremila i krenula u šetnju po Oslu i okolini.

Već sam kod kuće napravila plan šta želim da vidim i posetim u toku ovih nedelju dana, pa je valjalo i da krenem. Za početak sam se upoznavala sa gradom. Prvo sam ponovo došla do reke preko koje sam prešla i prethodno veče, a koja protiče kroz Oslo. Reka se zove Akerselva.

Reka Akerselva

Ovde sam ujedno prolazila i kroz veoma savremeni deo Osla u blizini železničke stanice.

Oslo, detalj

Mada u Oslu mogu da se vide brojni bicikli, situacija nije baš kao u Danskoj i Kopenhagenu, a u gradu takođe postoji i veoma razvijen sistem javnog prevoza.

Oslo, detalj

Ja ovde nisam baš nasumično šetala, jer sam u stvari bila žena sa misijom koja mora da obavi jedan posao. Već sam ranije pominjala da jako volim kada u nekom stranom gradu osmislim sebi neki zadatak koji nije puko turističko obilaženje. Valjda mi to stvara osećam da sam „domaća“. Tako je bilo i u Oslu.

Imala sam istu situaciju kao što je bio slučaj u Bernu (videti: https://www.svudapodji.com/fns-6/). Naime, u jednom trenutku pre sada već više godina kupila sam u Beogradu neke norveške krune očigledno sa idejom i nadom da ću nekom prilikom da doputujem u Norvešku. Vreme je prolazilo, ja nisam putovala u Norvešku, a te novčanice su izašle iz prometa tako da ne mogu više da se koriste za plaćanje. Jedino što može da se uradi jeste da se zamene za nove novčanice u Norveškoj banci (centralnoj banci Norveške). U svakom slučaju, moj zadatak ovog jutra je bio da prvo odem do banke da obavim tamo šta imam, a onda da idem dalje.

Ali, put me je proveo pored katedrale, pa sam onda pomislila da je bolje da je ja odmah obiđem, a ne da narednog dana moram da uklapam svoj boravak u Oslu da bih mogla da odem u crkvu. Tako sam i uradila.

Katedrala u Oslu

Za početak sam crkvi prišla sa „leđa“. Naime, pošto u ovom delu Osla postoji blaga padina, crkva je podignuta na zaravnjenom delu, pa je tako zadnji deo porte jedan sprat viši od ulice koja tu prolazi. Između 1841. i 1895. godine uz ulice koje idu oko porte, sa tri strane, napravljen je objekat sa arkadama, što se vidi i na prethodnoj fotografiji, a u zadnjem delu iza arkada postoji jedno stepenište i njime se izlazi u zadnji deo porte. Ovaj objekat se zove Bazarene ili Bazari u Oslu.

Bazarene u ulici iza Katedrale

Porta i Katedrala

Katedrala u Oslu je podignuta u drugoj polovini XVII veka i tada je bila posvećena Sv. Spasu. U velikoj meri je restaurirana u XIX veku, pa ponovo 1950. godine, tako da je malo toga ostalo od prvobitne građevine.

Katedrala u Oslu

Katedrala u Oslu, detalj

Katedrala je veoma lepa, a pogotovo mi je bila zanimljiva osnova. Kada se ne računa prostor ispod zvonika kroz koji se prolazi da bi se ušlo u crkvu, crkva ima osnovu ravnokrakog krsta i to je ono što mi je bilo zanimljivo. Obično je transept kraći od broda crkve, a to ovde nije slučaj.

Katedrala u Oslu, detalj

Tavanica je prekrivena freskama koje su urađene u periodu od 1936. do 1950. godine.

Katedrala u Oslu, detalj

Jedino što je preživelo od prvobitne građevine su propovedaonica i oltar. Oba su izvajana u XVII veku.

Katedrala u Oslu, detalj

Orgulje, koje se nalaze iznad ulaza u telo crkve, potiču iz XVIII veka.

Katedrala u Oslu, detalj

Nisam se tu dugo zadržala, a onda sam nastavila sa šetnjom u pravcu banke istovremeno se upoznajući sa nekim osnovnim pravcima u okviru grada. Za početak, ispred katedrale se nalazi glavni trg ili Štortorvet.

Štortorvet

Nešto dalje sam ponovo stala i prvo se osvrnula prema katedrali, a takođe pogledala i niz ulicu Karl Johans koja je u ovom delu pešačka i jedna od glavnih komercijalnih ulica u gradu.

Katedrala u Oslu, detalj

Ulica Karl Johans

Ulica koja vodi južno od katedrale obiluje lepim zgradama, a takođe sam počela i da bivam svesna izlivenih skulptura na koje sam često nailazila. Na kraju mi je zaključak da nigde nisam videla više skulptura po ulicama grada nego u Oslu.

Oslo, detalj

Uskoro sam došla do Norveške banke i vrlo brzo završila u banci ono što sam imala i sada sam sa novčanicama koje mogu da trošim zadovoljna izašla na ulicu i otišla do jednog autobuskog stajališta, pošto je sledeće odredište bilo malo udaljeno od centra pa sam morala da koristim gradski saobraćaj. Kartu za autobus sam prethodno, još pre nego što sam promenila novčanice, kupila u jednom lancu prodavnica koji ih prodaje, a za to sam koristila karticu, tako da sam bila sasvim spremna. Uskoro je autobus stigao, pa sam ušla.

Sve vreme, od napuštanja stana do ulaska u autobus, imala sam utisak kako se sve odvija nekako jednostavno i lako, kao po loju, uključujući i orijentaciju. Pomislila sam da sam možda tu živela u nekom prethodnom životu, pa mi Oslo nekako „leži“, a možda je ipak u pitanju samo iskustvo u putovanju i snalaženju u novim okruženjima. Osim toga, u međuvremenu sam savladala korišćenje geografske karte na mobilnom telefonu kada nemam pristup internetu, a sa kartama sam se uvek dobro snalazila, pa je možda u tome tajna.

Bilo kako bilo, našla sam lepo mesto u autobusu da bih mogla da gledam delove grada kroz koje sam prolazila. Ali, bilo mi je zanimljivo i kada je na jednoj stanici ušla grupa dece, očigledno iz nekog obdaništa, sa par vaspitačica. Pošto su sedišta već bila zauzeta, a čini mi se i da ih ne bi bilo dovoljno, vaspitačice su rekle deci da sednu na pod u jednom delu gde je bilo više prostora. Ja sam bila iznenađena, ali sam samo posmatrala čitavu stvar. Norveška je veoma čista zemlja, ali podovi njihovih autobusa su podjednako prljavi kao i podovi javnog prevoza bilo gde. Mislim da je ovde više u pitanju šta se u društvu smatra prihvatljivim.

Usput sam iz autobusa snimila jednu marinu, jer sijalo je sunce, a ja sam ipak bila na moru. Tačnije, Oslo se nalazi na kraju Oslofjorda, a to je duboki i uzani zaliv koji vodi do moreuza Skagerak i dalje prema Severnom moru.

Oslo, detalj

Posle nekih 20-ak minuta vožnje sam i sišla na poluostrvu Bigdej i to ispred Norveškog muzeja kulturne istorije (Norsk Folkemuseum). Muzej važi za jedan od najboljih u gradu, naravno, za one koje ova vrsta eksponata zanima, a mene zanima.

Mada ima nekoliko delova muzeja gde su eksponati izloženi u zatvorenim prostorima, okosnicu muzeja predstavlja njegova „zbirka“ po vedrim nebom. A zbirka se sastoji od građevina, pre svega kuća i pomoćnih objekata prevashodno sa poljoprivrednih imanja, mada ima i drugih vrsta – ukupno je izloženo 160 istorijskih građevina.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Prvo se dolazi do Trga, dela muzeja odakle kreće poseta, i tu sam videla da ću moći da obiđem jednu od zgrada koje se tu nalaze u okviru organizovane ture koja je kretala u 1 popodne (zgrada levo na prethodnoj fotografiji), što mi je davalo dovoljno vremena da prošetam po otvorenim delovima muzeja. Ipak, prvo sam svratila u jednu drugu gradsku kuću na Trgu u kojoj je lepo osmišljena izložba koja prikazuje detalje tradicionalnog života naroda Sami, koje mi zovemo Laponci i koji su najbrojniji upravo u Norveškoj. Pripadnici naroda Sami tradicionalno naseljavaju krajnji sever Evrope, tj, delove Norveške, Švedske, Finske i Rusije. (U Švedskoj i Finskoj oni naseljavaju pokrajinu i okrug Laponija, pa otud drugi naziv na srpskom.) Kada kažem da „tradicionalno naseljavaju“ sever Evrope, hoću da kažem da pripadnici ovih naroda više ne žive samo u tradicionalnim područjima, već se smatra da ih danas, na primer, više ima u Oslu nego na severu Norveške.

Sami nisu jedan narod, ne samo zato što žive u različitim zemljama, već oni praktikuju i različite religije (protestantizam i pravoslavlje), a govore i različitim jezicima mada svi pripadaju istoj jezičkog grupi. Ipak, oni imaju i značajne zajedničke strane i zato predstavljaju autohtonu starosedelačku zajednicu. I što se tiče njihove tradicionalne nošnje, postoje izvesne razlike, ali i brojne sličnosti vezano za modele i boje.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Naravno, zbog ledene severne klime, Sami su razvili život koji je neraskidivo vezan za irvase. Za početak, tu je krzno irvasa koje izvanredno čuva od hladnoće imajući u vidu da zimi temperature znaju da se spuste i do -50℃.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Sami su uspevali da žive i prežive u ovim uslovima ne samo zato što su znali kako da se zagreju, već su kožu i krzno, kao i meso i ribu prodavali stanovnicima južnijih teritorija ili su svoju robu menjali za brašno, šećer, platna i kuhinjske potrepštine.

Osim krzna irvasa, koristili su se i svi ostali delovi životinje – meso za prehranu, koža za delove garderobe i obuću, tetive za konopce i konac, a kosti i rogovi za korisne alatke i ukrasne detalje.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Inače, Sami su takođe i muzli irvase pošto je njihovo mleko veoma hranljivo. Čak su pravili i sir, puter i fermentisane proizvode od mleka sa zelenim biljem, pa su i to prodavali, ali je to sve podrazumevalo jako puno rada. Zato se vremenom odustalo od toga, pa se, pogotovo kada se radi o trgovini, prešlo u potpunosti samo na meso.

Neki od Sami naroda su tradicionalno živeli i u šatorima (goahti) koji više podsećaju na indijanske vigvame (pravilnije bi bilo da se nazivaju „tipi“), ali su se okolnosti, pogotovo posle Drugog sv. rata, značajno promenile, pa samim tim i stil života.

Norveški muzej kulturne istorije, detalj

Kada sam završila sa obilaskom izložbe posvećene Sami narodima i njihovom tradicionalnom načinu života, izašla sam napolje i krenula da šetam po ovom u neku ruku netipičnom muzeju. Prvo sam naišla na neke veće kuće koje deluju kao malo urbanije, ali mi je jedan od najzanimljivijih eksponata bila drvena crkva, pošto mi je namera na ovom putovanju i bila da posetim nekoliko takvih crkava.

Za početak sam prošla pored glavne kuće sa poljoprivrednog imanja Karterud iz XVIII veka. Po neke dve priče ispada da je prvi krompir u Norveškoj zasađen upravo na ovom imanju.

Glavna kuća sa poljoprivrednog imanja Karterud

U blizini je i kuća sveštenika iz mesta Leikanger koja je sagrađena 1752. godine, a uz nju ide i (francuska) bašta. Naime, tradicija je nalagala da sveštenici dobijaju i kuću i imanje da bi imali redovan prihod. Pošto je sveštenstvo imalo najdirektniji kontakt sa stanovništvom, oni su svojim primerom prenosili na svoju pastvu i evropske uticaje, poput gajenja bašte.

Sveštenikova kuća

U blizini je i Kuća za (hrišćanska) okupljanja iz druge polovine XIX veka gde su se ne samo održavali sastanci stanovnika iz datog kraja, već je služila i kao škola i crkva. Ipak, od 1860. godine, škole u Norveškoj su morale da budu smeštene u posebne objekte.

Kuća za (hrišćanska) okupljanja

Naravno, ja neću ovde prikazivati baš svaki od skoro 200 objekata iz muzeja, ali ovde, na početku obilaska, bila sam i sama mnogo više zainteresovana za pojedine eksponate. U ovom delu muzeja me je zapravo najviše zanimala drvena crkva iz mesta Gol.

Prvo da objasnim o čemu se radi. U pitanju je jedna od sada malobrojnih starinskih drvenih crkava koje se nazivaju Stavkirke ili Stavkyrke, a to bi otprilike bilo direk-crkva (stav je naziv za drvene noseće stubove, a meni se čini da bi najpribližnija naša reč bila direk). Ove crkve su građene tokom Srednjeg veka po čitavoj severnoj Evropi, najstarije čak pre oko 800 godina, ali se sada uglavnom mogu videti u Norveškoj. To je bila jedna od najvažnijih stvari koje sam želela da vidim u ovoj zemlji, pa je onda imalo smisla da krenem od one koja je najlakša za obilaženje, a to je ova u Norveškom muzeju kulturne istorije.

Drvena crkva iz Gola se vidi levo

Drvena crkva iz Gola je sagrađena oko 1200. godine i oko 1880. godine je trebalo da se zameni novom crkvom. Na svu sreću, Društvo za zaštitu norveških starinskih spomenika je otkupilo crkvu i poklonilo je kralju koji je onda platio da se ona 1884. preseli ovde, na poluostrvo Bigdej. Naravno, bilo je potrebno da se crkva restaurira, ali je to urađeno u skladu sa onim kako se pretpostavlja da je crkva prvobitno izgledala. Za delove koji su nedostajali koristila se kao uzor Borgundska drvena crkva.

U ovom delu muzeja se nalazi i Kolekcija kralja Oskara II koji je u to vreme bio i kralj Švedske (1872-1907) i kralj Norveške (1872-1905). On se pozabavio ne samo crkvom, već je finansirao i preseljenje još četiri objekta, jer je ideja bila da na taj način pokaže da je istinski zainteresovan za Norvešku. Ono što je posebno zanimljivo je to da se ova kolekcija smatra prvim muzejem na otvorenom na svetu.

Jedan od tih objekata je Letnja koliba iz Stejlsemnea iz XV veka koja je korišćena u jednom od katuna na jugu Norveške, a druga je Magaza iz Rolstada iz XIV veka koja se u stvari koristila kao spavaonica.

Letnja koliba iz Stejlsemnea

Magaza iz Rolstada

Ali, najlepši objekti po meni su drvena crkva iz Gola i Magaza iz Berdala.

Drvena crkva iz Gola i Magaza iz Berdala

Prvo sam snimila Magazu iz Berdala u kojoj je kralj izlagao predmete iz kraljevske kolekcije.

Magaza iz Berdala

A onda sam, naravno, i malo više šetala oko crkve, ali i provirila unutra.

Drvena crkva iz Gola

Kao što sam već pomenula, ova drvena crkva je sagrađena oko 1200. godine u mestu Gol koje se nalazi oko 220 km severozapadno od Osla, a pre oko 150 godina je preseljena na svoje sadašnje mesto.

Drvena crkva iz Gola

Portal na zapadnoj strani (glavni ulaz u crkvu) je original, dok je južni portal (bočna strana crkve) kopija iz 1884. godine.

Drvena crkva iz Gola, južni portal

Ja sam u crkvu samo provirila. Zašto? Ne znam, ne sećam se. Valjda sam bila toliko očarana, da sam mislila da ću je „uprljati“ svojim ulaskom.

Drvena crkva iz Gola, unutrašnjost

Pretpostavlja se da je u vreme kada je crkva bila katolička, ona bila ukrašena slikama svetaca. Međutim, posle Reformacije 1537. i prelaska u protestantizam, detalji iz katoličkog perioda su postepeno uklonjeni i zamenjeni. Ipak, sačuvane su slike u oltarskom prostoru koje su urađene 1652. godine. U crkvi nije bilo dovoljno svetlosti, pa je fotografija mutna, ali ipak mogu da se razaznaju figure.

Drvena crkva iz Gola, unutrašnjost

Drvena crkva iz Gola

Kolekciji kralja Oskara II pripada i Seoska kuća iz Hovea iz 1738. godine koja se na sledećoj fotografiji vidi levo. Ona se koristila za goste, pa je zato veća i raskošnija nego ostale građevine na imaju.

Kolekcija kralja Oskara II

Sada sam bila spremna da nastavim sa obilaskom i ostalih starih građevina iz ruralne Norveške koje se mogu videti u Norveškom muzeju kulturne istorije.