Svuda pođi - priče sa putovanja

Kolumbija 2024, 11. deo (Leticija + BONUS: Santa Rosa, Peru)

Verica Ristic — Fri, 03 Apr 2026 16:58:00 GMT

Sa površinom od oko 5,5 miliona kvadratnih kilometara, Amazonija je ogromno područje u Južnoj Americi (pokriva 40% kontinenta) koje praktično obuhvata gotovo čitav sliv reke Amazon koji je preko 7 miliona kv. km i to je najveći sliv neke reke na svetu. Teritorija ovog područja podeljena je između 9 zemalja: Brazila (60%), Kolumbije, Venecuele, Gvajane, Surinama, Francuske Gvajane, Perua, Ekvadora i Bolivije. Nepunih 10% amazonske šume pripada Kolumbiji, a glavni grad pokrajine Amazonas je Leticija gde sam avionom iz Bogote stigla u drugoj polovini januara 2024. godine.

Evo i mape koja prikazuje koja sam mesta obišla tokom ovog putovanja.

Leticija je osnovana 1867. godine od strane nekog peruanskog kapetana, ali je kasnije ovo područje bilo predmet sukoba između Perua i Kolumbije, pa su oni čak i ratovali (1932-1933). Sukob je konačno razrešen 1934. godine i Leticija je pripala Kolumbiji.

Danas je ovo mirno područje, a Leticija se u stvari nalazi na tromeđi Kolumbije, Brazila i Perua. Štaviše, da bi se posetila ova tri mesta, uopšte nisu potrebne vize, mada posetioci treba za svaki slučaj da sa sobom nose pasoš.

Ja nisam imala vremena da „skoknem“ do Brazila, tačnije do gradića Tabatinga, koji je mostom spojen sa Leticijom, tako da se do onde može otići i taksijem ili tuk-tukom. Umesto toga, mušičavo sam odlučila da sa leve obale Amazona (Kolumbija) odem na par sati na desnu obalu Amazona (Peru) da bih tamo ručala. U stvari, nisam baš prešla na desnu obalu Amazona, već sam krenula ka ostrvu Santa Rosa koje svakako pripada Peruu.

Pošto niko drugi u to vreme nije bio zainteresovan da ide do Santa Rose, bila sam sama u čamcu, naravno, ne računajući čamdžiju. U početku sam sedela u sred čamca, ali sam se posle prebacila na pramac.

Čamac za Peru

Prvo smo krenuli rukavcem, a onda došli i do glavnog toka Amazona. Bila sam oduševljena!

Amazon kod Leticije u Kolumbiji; na drugoj strani je Peru

Amazon nizvodno od Leticije u Kolumbiji; levo je Brazil, desno je Peru

Kada sam došla do peruanske strane, tu je bio jedan ponton, a puno čamaca, tako da smo morali da se guramo, ali sam uskoro uspešno izašla.

Dolazak na amazonsko ostrvo Santa Rosa u Peruu

Evo kako je sve to izgledalo u video-verziji:

Odavde sam sada mogla da pogledam levu obalu Amazona na kojoj se nalazi granica Kolumbije i Brazila, a tamo se spremala ozbiljna kiša.

Amazon u doba kišne sezone

Sa peruanske strane je za sada bilo suvo, pa sam se peške uputila ka restoranu koji je na glasu po svom sevićeu. Ja seviće jako volim i mada se on može naći po raznim južnoameričkim zemljama, zvanično je to peruansko tradicionalno jelo. Čak ga kao takvo priznaje i UNESKO. Dakle, pošto sam već došla u Peru, seviće je bio obavezan. Ali, usput sam se zabavljala fotografišući detalje iz naselja koje se nalazi na ostrvu Santa Rosa. Prvo se ide malo uzbrdo, a onda sve po ravnom.

Naselje na peruanskom ostrvu Santa Rosa, detalj

Na prethodnoj slici vam lepo žele dobrodošlicu na ostrvo, ali ovo nije jedini natpis koji sam ovde videla. Na sledećoj slici koja je mutna, ali je natpis vrhunski, piše: „Diskoteka Hiljadu ljubavi; Dobrodošli na ostrvo ljubavi Santa Rosa“. Hmmmm.... Pitala sam se da li ja tu nešto propuštam pošto idem samo u šetnju i na seviće.

Naselje na peruanskom ostrvu Santa Rosa, detalj

Ovde sam takođe videla i brojne primerke američkog crnog lešinara (Coragyps atratus). Jedan od njih je stajao u blizini neke kuće gde su se dve devojčice nešto igrale u visećoj ležaljci.

Američki crni lešinar i devojčice na visećoj ležaljci

Idući dalje kroz naselje na ostrvu Santa Rosa, prolazila sam pored brojnih kuća koje su nešto bliže reci i koje su podignute na toj blagoj padini koja se od središta ostrva spušta prema obali.

Naselje na peruanskom ostrvu Santa Rosa, detalj

Već sam ranije pomenula da Amazon ima veliku godišnju razliku u nivou vodostaja u zavisnosti od sezone i ta razlika može da bude od 4 do čak 15 metara, a u proseku oko 9 m. Uzgred, mada se povremeno pominje da je Amazon i najduža reka na svetu imajući u vidu i njene pritoke, ta čast ipak pripada Nilu u Africi, dok je Amazon na drugom mestu. Ono što Amazon čini nesumnjivim brojem jedan u svetu je drugi parametar, a to je protok vode. Zbog obilnih kiša koje ovde padaju, reka Amazon redovno do Atlantika donosi ogromne količine vode. Upravo na Amazon otpada čak oko 20% od ukupne količine slatke vode na čitavoj planeti Zemlji koja dospeva u mora i okeane.

U vreme sezonskih kiša, kada se nivo vode povećava, a potrebno je vreme da bi tolika voda otekla do Atlantskog okeana, reka se izliva i plavi okolna područja. Upravo zbog toga je i potrebno da se kuće bliže reci grade na stubovima kako bi preživele te sezonske poplave.

Naselje na peruanskom ostrvu Santa Rosa, detalj

Ali, kroz sedište naselja na ostrvu Santa Rosa, koje je očigledno dovoljno metara nadmorske visine iznad gornje granice plavljenja, vodi ulica duž koje su kuće koje imaju propisno prizemlje, bez stubova.

Naselje na peruanskom ostrvu Santa Rosa, detalj

Doduše, kada se pogleda predeo dalje od glavne ulice, a prema reci, opet se vide drvene kuće na stubovima. Možda je u pitanju i finansijsko stanje vlasnika.

Naselje na peruanskom ostrvu Santa Rosa, detalj

Sve u svemu, ja sam glavnom ulicom nastavila da idem u pravcu restorana.

Naselje na peruanskom ostrvu Santa Rosa, detalj

Primetila sam da ovde ima dosta „crkava“ ili barem „božjih kuća“. I u Kolumbiji i u Peruu, ogromna većina stanovništva pripada hrišćanskim crkvama (87%, odnosno, oko 94%) i to, ponovo u visokim procentima, pre svega katoličkoj crkvi. Ipak, ove ovde koje sam videla, pripadaju nekim drugim denominacijama.

Naselje na peruanskom ostrvu Santa Rosa, detalj

Na jednom mestu sam naišla i na sveži roštilj ispred neke kuće. Nisam ništa tu jela, već sam samo slikala.

Naselje na peruanskom ostrvu Santa Rosa, detalj

A uskoro sam došla i do restorana i tu se smestila na prostranoj terasi.

Restoran na peruanskom ostrvu Santa Rosa sa dobrim sevićeom

Kada se priča o dolasku u Leticiju i okolinu, tj., u Amazoniju, svi pričaju o visokoj vlažnosti vazduha u kombinaciji sa visokim temperaturama. Ovog popodneva je međutim počela da pada kiša, ali i da duva vetar, a ja sam u skladu sa informacijama o preovlađujućoj klimi imala na sebi samo tanku majicu. Međutim, taj vetar u kombinaciji sa ostacima prehlade ili šta sam već imala nikako mi nije prijao i zažalila sam što nisam sa sobom ponela vetrovku koju sam ostavila u sobi. Ali, sada ništa nisam tu mogla da uradim, osim što sam se prebacila za jedan drugi sto, pošto je u stvari vetar počeo da nanosi kišu na terasu, a zaista nije bilo potrebe da još i pokisnem do gole kože.

Dovoljno mi je bilo što sam gledala čitavo jato američkih crnih lešinara koji su se poređali na jednom obližnjem drvetu i čekali da kiša prođe.

Američki crni lešinari dok pada kiša

Ja sam u međuvremenu sebi naručila jedno lepo peruansko pivo da bih se malo utešila.

Kusko je daleko, ali je pivo iz Kuska tu na stolu

Evo i kratkog video-snimka koji bolje sve ovo prikazuje, uključujući i kišu:

Na video-snimku se kod susednog stola vidi i jedan papagaj kako stoji na ogradi. Zapravo ih je bilo dva i to su bili pripadnici dve različite vrste, s tim da su oni povremeno odletali, tek da bi obišli neki krug pre nego što se ponovo vrate. Tako sam imala priliku da ih snimim. Na sledećoj slici, levo je plavobradi amazonac (Amazona festiva), a desno je crvenotrba ara (Orthopsittaca manilatus).

Plavobradi amazonac i crvenotrba ara

Mada su delovali da se lepo i blisko druže, povremeno su se i razdvajali, pa sam ih tako pojedinačno i fotografisala, pre nego što bi se ponovo okupili na istom mestu.

Plavobradi amazonac

Crvenotrba ara

Crvenotrba ara i plavobradi amazonac

U međuvremenu mi je stigao i seviće – neka specijalna verzija koja je uključivala razne morske životinje, kao i divno lokalno povrće. Bez obzira što sam bila daleko od Pacifika, ovaj restoran je na glasu i svi su izrazito preporučivali seviće, tako da sam bila sigurna da su svi sastojci sveži, jer se seviće tradicionalno pravi sa morskom ribom i plodovima. Ja sam svojevremeno pravila seviće u Beogradu sa jezerskom ribom i to čak nije ni ispalo loše, a svi koji su jeli su uspešno preživeli, ali zaista je apsolutno neophodno da riba bude najsvežija moguća i provereno zdrava, pošto uopšte nema termičke obrade. Komadići ribe i morski plodovi se „kuvaju“ u soku od sveže limete (ili limuna u mojoj verziji).

Pacifički seviće u sred Amazonije

U međuvremenu se vreme stišalo, vetar više nije duvao, a i kiša je skoro skroz prestala. To je bio jasan znak da američki crni lešinari treba malo da prosuše svoje perje.

Američki crni lešinar suši perje

Američki crni lešinari suše perje

Što se mene tiče, ja sam bila zadovoljna ručkom, punog stomaka, telesna temperatura mi se uravnotežila, pa sam tako malo šetala po terasi i snimala više različitih vrsta ptica kojima ovo područje obiluje.

Žutočeli skakavčev strnad (Ammodramus aurifrons)

Američka sultanka (Porphyrio martinica)

Resasta jakana (Jacana jacana)

Zelena čaplja, mlada (Butorides striata)

Zelena čaplja, odrasla (Butorides striata)

Snežna čaplja (Egretta thula)

Kada je kiša skroz prestala, a ja se najela i platila račun, mogla sam da krenem nazad prema pristaništu. Ponovo sam se odlučila da idem peške i nisam zažalila – prizori su mi bili veoma zanimljivi.

Naselje na peruanskom ostrvu Santa Rosa, detalj

Ponovo sam videla i snimila par ptica. Jedna „nova“ i jedna već viđena, ali jako zanimljiva sa svojim sušenjem perja.

Tropska kraljevska tiranka (Tyrannus melancholicus)

Američki crni lešinar suši perje

Uskoro sam ponovo bila u nekom čamcu, pa sam se uputila nazad u Leticiju. Bila sam vrlo zadovoljna ovim izletom i izuzetno srećna da plovim po Amazonu – to mi je bilo kao da sam ušla u neki svoj san.

Na čamcu za Leticiju

Amazon

Evo i video-snimka, koji je sličan, ali ipak dovoljno različit u odnosu na prethodni.

Pri kraju video-snimka se vidi čitavo jato američkih crnih lešinara koji su se okupili pored vode. Bila sam potpuno oduševljena koliko puno ovih ptica ima u ovom području.

Američki crni lešinari

Ali, što se Leticije tiče, verovatno nijedna vrsta ptica po svojoj brojnosti nije impresivnija od belokrilog brotogeris papagaja (Brotogeris versicolurus). A da bi se oni videli, dovoljno je pred kraj dana otići do parka Santander (Parque Santander). Tako sam se i ja tamo uputila hodajući ulicama gradića.

Leticija

Naime, pri kraju svakog dana, pre zalaska sunca (otprilike oko 17.30), veliki broj ovih papagaja se okuplja u centralnom gradskom parku. Došavši do parka, prvo sam tu malo prošetala i fotografisala detalje vezane za sam park, uključujući i zvonik glavne crkve na koji se posetioci često penju da bi sa visine gledali sam park, papagaje, ali i zalazak sunca.

Park Santander

U parku ima i par jezeraca, a u jednom su i impresivni lokvanji.

Park Santander

Park Santander, detalj

Dok sam sve ovo radila pratila me je neverovatna buka koju belokrili brotogeris papagaji stvaraju. Evo i video-snimka gde se sve to čuje:

Pošto je bio kraj dana, manje svetlosti, a i nebo je bilo suviše svetlo u odnosu na krošnje i papagaje koje sam mogla da vidim, fotografije nisu baš uspele, ali ipak može da se vidi kako ovi papagaji izgledaju kada se malo približe.

Belokrili brotogeris papagaji

Kasnije sam još malo prošetala po Leticiji, pa sam otišla i da popijem jedan sok napravljen od voća koje raste u Amazoniji. U pitanju je biljka kupuasu (Theobroma grandiflorum) koju ovde u španskom govornom području zovu copoazu. Sok je bio veoma ukusan.

Sok od kupuasua

Posle ovoga sam još malo šetala po Leticiji koja se smatra bezbednim mestom, pa sam kasnije otišla i na spavanje. Naredni dan sam opet u planu imala pokretanje.

Švedska 2013, 5. deo (Upsala, Knivsta)

Verica Ristic — Tue, 31 Mar 2026 06:42:00 GMT

Šetajući sa svojim prijateljima, Kaćom i Tomom, po Upsali početkom juna 2013. godine, došli smo i do katedrale.

Katedrala u Upsali

Katedrala u Upsali je najveća crkva u Švedskoj i jedna od najvažnijih istorijskih građevina u zemlji. Izgrađena je u gotičkom stilu u XIII veku, a tokom vremena je više puta obnavljana i proširivana. U njoj su sahranjeni švedski kraljevi, poznati biskupi i naučnici, uključujući i Karla Linea koga sam detaljnije pomenula u prethodnom nastavku ovih priča sa putovanja. Katedrala je impresivna i po svojim visokim tornjevima, vitražima i bogato ukrašenom enterijeru.

Katedrala u Upsali, detalj

Sa protokom vremena, međutim, menjaju se i običaji. Tako se u katedrali tokom godine održavaju ne samo važne crkvene ceremonije, već i kulturni događaji. Osim toga, bilo je zanimljivo videti promenu duha vremena na tabli koja navodi imena dekana (glavnih sveštenika) katedrale. Od 2009. godine, dekan katedrale u Upsali je žena.

Posle obilaska katedrale, nastavila sam dalje da šetam po Upsali sa Kaćom i Tomom, ali sam se još jednom osvrnula da bih snimila glavnu crkvu u gradu.

Katedrala u Upsali

Upsala, detalj

Uskoro smo prošli i pored Univerzitetske biblioteke u Upsali koja se zove i Karolina Rediviva. Zbog značaja samog univerziteta u Upsali, i Univerzitetska biblioteka je jedna od najstarijih i najprestižnijih biblioteka u Švedskoj. Glavna zgrada je podignuta u XVIII veku i predstavlja značajan primer klasične arhitekture. Biblioteka čuva preko 5 miliona knjiga i rukopisa, poput retkih srednjovekovnih rukopisa, uključujući i neke od najvrednijih nordijskih rukopisa.

Upsala, detalj

A zatim smo se kroz park popeli na uzvišenje gde se nalazi Zamak u Upsali.

Upsala, detalj

U pitanju je impozantna građevina koja je podignuta u XVI veku po nalogu kralja Gustava Vase. Zamak je dugo služio kao kraljevska rezidencija i vojna tvrđava. Tokom istorije bio je mesto važnih političkih događaja pogotovo tokom unutrašnjih sukoba i borbi za vlast u Švedskoj. Tako su u XVII veku u zamku održavana suđenja plemićima optuženim za izdaju ili politički otpor, što pokazuje da je zamak bio važan centar moći i politike u Švedskoj.

Upsala, detalj

Zamak je više puta obnavljan nakon požara, ali je uvek ostao simbol moći, politike i prestiža. Danas je to turistička atrakcija i prostor za muzeje i državne institucije, čime i dalje igra važnu ulogu u životu Upsale.

Upsala, detalj

Na uzvišenju pored zamka nalazi se i Gunilino zvono koje je kraljica Gunila Bjelke (1568-1597) poklonila gradu 1588. godine. Zvono se u početku koristilo za crkvu koja je pripadala zamku, ali je nakon velikog požara 1702. godine i kasnijeg ponovnog livenja tokom XVIII veka postavljeno na otvorenu kulu iznad bastiona. Služilo je kao zvono koje označava vreme, tj, jutarnje i večernje zvono za grad.

Upsala, detalj

Ovde sam iskoristila i mogućnosti za postavljanje foto-aparata, pa sam se konačno slikala sa svojim prijateljima.

Sa prijateljima u Upsali

Na suprotnoj strani u odnosu na plato gde se nalazi Gunilino zvono, pruža se i veoma lep pogled na Lineanum – botaničku zbirku i staklenike univerziteta, posvećene čuvenom švedskom naučniku Karlu Lineu koga sam već pominjala. Lineanum je mesto gde su izložene biljke koje je Line proučavao i koje danas služe za obrazovanje i istraživanje.

Upsala, detalj

Još malo smo prošetali oko zamka, a onda se spustili ka centru, gde su visoki tornjevi katedrale gotovo neizbežni detalj bilo da šetate po parku ili duž ulica Upsale.

Upsala, detalj

Sad smo još malo prošli kroz centar grada, a onda smo otišli na ručak.

Upsala, detalj

Zatim smo seli u kola i prebacili se do Stare Upsale. U pitanju je istorijsko i arheološko područje koje se nalazi nekoliko kilometara severno od savremene Upsale. Tu smo parkirali kola i krenuli u šetnju, prvo svrativši na neko imanje koje zapravo funkcioniše kao antikvarnica i prodavnica raznih sitnica. Pretpostavljam da njihova ponuda obuhvata i lustere koji su obešeni o drveće u dvorištu.

Stara Upsala, detalj

Pošto je ovo poznato izletničko područje u blizini Upsale, onda tu ima i restorana/kafea i to divno slikovitih.

Stara Upsala, detalj

Stara Upsala ili Gamla Upsala poznata je po svojim velikim vikinškim grobnicama, tzv. kraljevskim humkama koje datiraju iz perioda od V do VI veka. Ali, i sa dolaskom hrišćanstva Stara Upsala je bila političko i versko središte Švedske, pre nego što je glavni grad premešten u današnju Upsalu. Istraživanja su pokazala da se ovde nalazio i poznati hram posvećen nordijskim bogovima, a na lokalitetu danas postoji i muzej gde može da se vidi kako se odvijao život i kakvi su bili običaji u vikinško doba.

Pošto nam poseta muzeju nije bila u planu, prvo smo otišli do crkve u Staroj Upsali.

Stara Upsala, detalj

Crkva u Staroj Upsali je podignuta u XII veku, ali je sasvim moguće da je ranije tu stajala neka drvena crkva. Ipak, i ta nova crkva je gorela (1240.), pa su vremenom dodati novi delovi čime je crkva dobila svoj sadašnji spoljašnji izgled. Danas crkva služi i kao turistička atrakcija, ali i kao mesto bogosluženja.

Stara Upsala, detalj

Zanimljiv je podatak da je u crkvi sahranjen Anders Celzijus (1701–1744), naučnik po kojem je nazvana jedna od temperaturnih skala. Uzgred, Celzijus je bio švedski astronom, fizičar i profesor na Univerzitetu u Upsali, što samo još jednom potvrđuje značaj ovog univerziteta, ne samo za Švedsku već i za svet uopšte.

Stara Upsala, detalj

U porti crkve se nalazi i drveni zvonik koji datira iz XVIII veka i koji je služio za pozivanje vernika na bogosluženja.

Stara Upsala, detalj

Zanimljivo je i sasvim lepo uočljivo da je zvonik napravljen od drveta, dok je crkva od kamena. Razlog za to je da drvena konstrukcija zvonika bolje apsorbuje vibracije zvona i smanjuje rizik od oštećenja, što bi se desilo da je zvonik od kamena. Osim toga, u vreme podizanja zvonika drvena građa je bila dostupnija i jeftinija za obradu, pa je i izgradnja bila brža i praktičnija. Ovaj tip zvonika je karakterističan za švedske crkve tog perioda i daje vizuelni kontrast u odnosu na kamenu građevinu. Danas zvonik i dalje služi za pozivanje vernika i predstavlja važan deo kulturnog i istorijskog nasleđa Gamla Upsale.

Stara Upsala, detalj

U neposrednoj blizini crkve u Staroj Upsali nalazi se i Arheološki park Stara Upsala. Tu se, kao što sam već pomenula, nalaze Kraljevske humke što je naziv za tri ogromna tumula. Prema narodnom predanju, tu bi počivali nordijski bogovi Tor, Odin i Frejr, a ova legenda je potkrepljena i istraživanjima koja su pokazala da su se na ovom lokalitetu nalazili paganski hramovi posvećeni upravo ovim bogovima. U XIX i XX veku je bilo i pretpostavki da su tu pokopani neki drevni kraljevi, pa su se humke nazivale po njima. Danas se međutim koriste neutralni termini – Istočna humka, Srednja humka i Zapadna humka.

Stara Upsala, detalj

Ovo su zapravo tri velike zemljane grobnice, tumuli, koji potiču iz V i VI veka i često se smatraju najstarijim nacionalnim simbolima Švedske. Na osnovu arheoloških istraživanja smatra se da su služile kao grobovi lokalnih vođa ili kraljeva. Tu su otkriveni ostaci pokojnika, oružje, nakit i keramika, ali su u nekim humkama pronađeni tragovi kremacije i žrtvovanja životinja. Posebno se pominje kremacija pokojnika, pošto je po verovanju bog Odin ustanovio zakon da svi pokojnici treba da budu spaljeni (a ovo se posebno odnosilo na vladare sa sve oklopima), jer se na taj način kroz vatru sele direktno u Valhalu.

Stara Upsala, detalj

Danas se može lepo šetati stazama duž humki, a može se i popeti na njihov vrh.

Stara Upsala, detalj

Ipak, pre penjanja, iskoristila sam lepo mesto da još jednom slikam svoje prijatelje.

Dragi prijatelji

Stara Upsala, detalj

Sa vrha humke na koju sam se popela mogla sam lepo da vidim i znamenite građevine u savremenoj Upsali – zamak i katedralu.

Pogled na Upsalu

Sada smo lagano krenuli da se vraćamo prema muzeju, ali i parkingu i našim kolima.

Stara Upsala, detalj

U stvari smo se prebacili samo par stotina metara da bismo došli do etno-sela koje tokom letnjih meseci radi kao muzej na otvorenom.

Disagorden, detalj

Na lokalitetu Disagorden može da se vidi kako je krajem XIX veka izgledao život na selu u pokrajini Upland.

Disagorden, detalj

Tu su autentične drvene kuće koje su služile za život i rad, kao i štale i ostali seoski objekti koji su ovde preneti iz okolnih sela i restaurirani. Tako posetioci ovde mogu da vide i kako su građene tadašnje kuće, ali tradicionalni način života, koji su se zanati koristili i kako su se ljudi svakodnevno snalazili.

Disagorden, detalj

Letnja sezona kada je ovo etno-selo otvoreno i kada se organizuju razna dešavanja još nije počela u vreme moje posete, ali je moglo da se slobodno prođe kroz kapije i da se ovde prošeta. Doduše, jedan veliki i par manjih objekata bili su otvoreni, pa smo onda mogli i da uđemo i vidimo postavku u unutrašnjosti objekta.

Disagorden, detalj

Ovde smo završili sa obilascima, a zaista smo se baš dobro i našetali ovog dana. Sada smo otišli do stana u Upsali da bih ja uzela svoje stvari, pa smo se onda odvezli do vikendice u Knivsti koja je oko 20-ak km južno od Upsale. U međuvremenu je vreme počelo da se menja, a ja sam bila oduševljena sticajem okolnosti – dok smo šetali i obilazili, vreme je bilo lepo, uglavnom sunčano, a svakako suvo.

Knivsta, detalj

Taman kada smo se došli u Knivstu krenula je kiša. Čak je u jednom periodu i dosta padala, gotovo pljuštala. Mi smo u to vreme već skuvali kafu, pa smo seli u dnevnu sobu koja je nekada bila veranda i tu smo između naše priče slušali kako kiša dobuje.

Knivsta, detalj

Kiša je vremenom prestala, pa sam ja malo više šetala oko kuće. I sam plac koji je uređen pod konac, kao i okolina sa šumom, sve je to apsolutno savršenstvo i idealno za uživanje u miru, zelenilu i idili. Ja Kaći i Tomi još od 2013. godine obećavam da ću ponovo da dođem u posetu, ali s tim da budemo u Knivsti sve vreme i da ja uživam ne samo u društvu svojih prijatelja, već i u ovom rajskom miru i zelenilu. Još to nisam uradila, ali uvek imam u vidu.

Knivsta, detalj

U svakom slučaju, pošto je kiša stala, a mi svo troje volimo da se krećemo, pošli smo zajedno u šetnju. U početku smo prošli pored još nekih vikendica, a onda nas je asfaltirana staza za pešake i bicikliste provela kroz šumu, dok je vazduh bio predivan i sveže okupan.

Knivsta, detalj

Posle šetnje, vratili smo se kući i jeli, a posle pričali skoro do ponoći, kao što je i običaj među prijateljima.

Kada sam uveče legla, doživela sam nešto sasvim neobično i gotovo čudno – mogla sam da čujem samo tiho zujanje u ušima jer nikakav drugi zvuk nije ni postojao. Kao da sam bila u gluvoj sobi, a zapravo je to bio savršen mir prirode.

Naredno jutro sam divno odmorna ustala, spakovala se, popila kafu i ručala (umesto doručka), jer me Kaća i Toma ne bi pustili da krenem čak ni polupunog stomaka, pa su me kasnije oni odvezli do aerodroma.

Bio je ovo jedan divan i veoma intenzivan, mada kratak boravak u Švedskoj. Evo još jednom i mape koja prikazuje koja sam sve mesta i lokalitete posetila tokom ovog putovanja:

Kao što sam ranije već rekla, ponovo sam boravila u Stokholmu i par godina kasnije, a bila i na jugu Švedske 2019. godine (videti: https://www.svudapodji.com/svedska-1/).

Pa ipak, mada je Švedska ostavila veoma lep utisak na mene i mada bih volela da posetim i neke druge delove ove zemlje na severu Evrope, možda bih za početak ipak mogla da odem u Knivstu kod Kaće i Tome, pa da se lepo odmorim u onom zelenilu. Leto u Skandinaviji zna da bude veoma lepo... Hmm!

Kolumbija 2024, 10. deo (Bogota, Leticija)

Verica Ristic — Fri, 27 Mar 2026 15:55:00 GMT

Pošto sam znala da ću jednu nedelju (dan) provesti u Bogoti, svoje planove obilaska prilagodila sam tako da baš tog dana odem do Usakena, ranije samostalnog naselja, a danas prilično velikog dela grada severno od centra. Naime, ovo mesto je čuveno po pijaci koja se organizuje u centru Usakena baš u nedelju.

U prošlom nastavku sam već pisala o tome kako sam se prebacila do ovde, a sada samo mogu da kažem da me je vozač Ubera dovezao do Parka u Usakenu (Parque fundacional de Usaquén).

Na istočnoj strani ovog tipičnog gradskog skvera kvadrataste osnove preostalog iz kolonijalnog perioda nalazi se Crkva sv. Varvare (Iglesia de Santa Bárbara) iz 1665. godine.

Crkva sv. Varvare

Imajući u vidu moje fizičko stanje i osećaj velikog manjka energije, a videvši ovu ogradu koja je bila postavljena u parku, što je značilo da treba da idem okolo-naokolo da bih došla do crkve, odustala sam od takve ideje i samo se okrenula na drugu stranu. Tamo sam mogla da vidim Gradsku većnicu u Usakenu (Alcaldía de Usaquén).

Gradska većnica u Usakenu

Već sam u prethodnom nastavku priča pomenula da je Usaken prvobitno bio naselje pripadnika naroda Muiska. Po dolasku Španaca, starosedeoci su imali neku svoju polu-autonomiju, ali se to do kraja XVIII veka izgubilo, a Usaken je nastavio da funkcioniše kao tipični kolonijalni grad. Sve do 1954. godine kada je i zvanično postao deo glavnog grada Bogote.

A što se tiče „pijace“, ona se stalno i svuda i na svakom mestu naziva „buvljom pijacom“ (mercado de las pulgas), ali to uopšte nije buvlja pijaca u pravom smislu reči. Pre bih rekla da su to umetničko-zanatske galerije koje nedeljom zakupe tezgu, pa tako izlažu i prodaju svoju robu. Bilo je tu izvanredno lepih stvari, jedini je problem taj što ja ne volim puno da kupujem. Ali sam zato izuzetno uživala u prizorima. Ono što je posebno upadljivo bile su naglašeno žive boje.

Buvlja pijaca Usakenu

Buvlja pijaca Usakenu, detalj

Ali, na ovoj pijaci se ne prodaju samo vešto napravljeni umetničko-zanatski predmeti, već i hrana, začini, čajevi i slično.

Buvlja pijaca Usakenu, detalj

Kad sam već kod hrane, dobila sam inspiraciju da probam njihov pečeni kukuruz koji se prodaje na više mesta. Bilo je dobro kao proba, ali ne previše impresivno, pošto je to neka veoma tvrda vrsta. Mada kukuruz dolazi iz Amerike, kod nas su vremenom razvijene mnogo ukusnije i manje žilave sorte. Da bih ovaj u Usakenu pojela na miru i da ne bih brinula da li će da mi ispadne iz ruke, sela sam lepo na klupu u parku i pošto imam dobre zube, tu sam ga pojela na kraju.

Pauza za pečeni kukuruz u parku

Zatim sam nastavila sa laganom šetnjom u drugom smeru u odnosu na pijacu.

Usaken

Ovde ima dosta restorana i kafića, pa sam tako u nekom trenutku napravila i pauzu da bih ručala u jednom restoranu, pošto mi onaj kukuruz svakako nije bio dovoljan. Ta pauza mi je prijala, a zatim sam prošetala i do jednog obližnjeg parka na kvadratastom trgu koji je samo nekih 5 minuta udaljen od "vašara" sa tezgama i posetiocima. Bila je to potpuna promena – u smislu da je bilo vrlo mirno i tiho.

Park Hacijenda Santa Barbara

Ali, nije bilo to ono što je na mene ostavilo poseban utisak, već lepe i skladne privatne kuće koje sam videla oko parka i u blizini njega. Učinilo mi se kao da je ovo jedno fino mesto za miran život. S druge strane, jasno se vidi da sve te prizemne kuće imaju metalne rešetke na prozorima i vratima, pa je izvesno da je pitanje bezbednosti veoma problematično.

Usaken

Uskoro sam došla i do jedne od glavnih saobraćajnica u Usakenu, pa i u čitavoj Bogoti, a to je Drum 7 (Carrera 7). Već sam u prethodnom nastavku pominjala nedeljno zatvaranje nekih ulica za motorna vozila koje se naziva Ciklovia, a što je običaj koji traje još od 1974. godine, dakle, čitavih 50 godina! Upravo je Drum 7 onaj koji povezuje La Kandelariju i Usaken, tako da biciklisti nedeljom mogu iz centra Bogote ovde da dođu na svojim dvotočkašima i da to bude bezbedno.

Ciklovia u Usakenu

Uzgred, ako se neko od posetilaca pita kako da se nedeljom vozi biciklom po Bogoti, evo mogućeg rešenja. Ovo sam kasnije snimila u centru Bogote, a sigurno ovih bicikala za iznajmljivanje ima na puno različitih mesta.

Bicikli za iznajmljivanje u Bogoti

Kad već pričam o rekreaciji u Bogoti, dok sam još prolazila kroz centar grada, na platou u okviru parka Santander, videla sam i snimila i Rekreaviu. Imam utisak da to nema tradiciju dugu 50 godina, ali svaki početak je težak.

Ali, da se sada svojom pričom vratim u Usaken. Dakle, kada sam došla do glavne ulice, Druma 7, tu sam praktično iz jednog mirnog, stambenog dela naišla na savremene zgrade za koje pretpostavljam da imaju poslovnu namernu.

Usaken, detalj

Osim što ovde postoji ta poznata buvlja pijaca, Usaken danas zapravo predstavlja jednu lepu mešavinu kolonijalnog i savremenog graditeljstva i svakako vredi da se ovde dođe čak i kada nije nedelja.

Ipak, sada sam već bila spremna da se vratim u centar Bogote, pa sam ponovo pozvala Uber. Morala sam malo da sačekam i tako sam snimala još zanimljivih prizora. Na sledećoj fotografiji se vidi još jedna savremena zgrada, ali i neka stara kuća koja je u fazi raspadanja.

Usaken, detalj

Međutim, dok sam ovo fotografisala uočila sam u produžetku ove raspadnute kuće još jednu zanimljivu i bitnu građevinu, a to je železnička stanica u Usakenu. Kako sam čekala prevoz, nisam imala vremena da odem do železničke stanice i bolje je fotografišem, ali evo ipak jedne fotografije.

Usaken, detalj

Do Usakena se osim autobusom, taksijem ili biciklom, može doći i vozom i to specijalnim koji se zove „Turistički voz“ (Tren Turístico). To je za one koji baš vole vozove, pošto nije mnogo praktičan, ali koliko sam čitala vožnja je zanimljiva. Taj voz saobraća vikendima i državnim praznicima i osim što staje u Usakenu on saobraća i do Zipakire o kojoj sam već pisala (https://svudapodji.com/kolumbija-5/).

Kada je meni stiglo vozilo koje sam rezervisala preko Ubera, lepo sam se smestila u njega i uskoro sam bila kod Plase de Bolivar.

Plasa de Bolivar

Uočila sam da su vrata na katedrali otvorena, pa sam shvatila da je u stvari nisam obišla, tako da sam to sada učinila.

Katedrala, unutrašnjost

Katedrala je podignuta na mestu gde se smatra da je osnivač grada, Gonzalo Himenez de Kesada, 1538. godine održao prvu misu u današnjoj Bogoti. Tada je za te svrhe tu napravljena neka sklepana kapela, ali je izgradnja prave crkve trajnog karaktera započela 1553. Međutim, toj građevini se urušio krov, pa je crkva završena tek 1590. godine. Ni ta građevina nije „imala sreće“, pa je praktično sravnjena sa zemljom u zemljotresu iz 1785. uz par manjih delova koji su preživeli. Ti delovi su ugrađeni u novu crkvu čija je izgradnja krenula 1805. godine i to je upravo ova građevina koja se danas ovde vidi.

Katedrala, unutrašnjost

U katedrali je sahranjeno nekoliko značajnih istorijskih ličnosti, uključujući i osnivača grada Kesadu čiji su posmrtni ostaci tu preneseni 1938. godine.

Katedrala, unutrašnjost

Posle obilaska unutrašnjosti katedrale, ponovo sam izašla na trg Plasa de Bolivar gde je ovog nedeljnog popodneva bilo puno ljudi, a i po koja lama koja je služila za slikanje sa turistima.

Plasa de Bolivar

Plasa de Bolivar, detalj

Ja se nisam slikala sa lamom, ali sam nastavila laganu šetnju, a onda otišla na kafu i kolač u jedan obližnji restoran koji ima par divnih unutrašnjih dvorišta.

Bogota, detalj

Prijatna pauza uz kolač i kafu

Pošto sam u međuvremenu počela bolje da se osećam, pomislila sam da bih možda mogla da odem do još jedne zgrade koju je projektovao Rohelio Salmona i koja je deo grupe objekata sa Uneskove Potencijalne liste svetske baštine. Videvši tri objekta koje je projektovao ovaj arhitekta, već sam stekla jasnu predstavu o njegovom stilu, ali me je ipak zanimalo da vidim da li i ovaj četvrti prati istu zamisao.

Ponovo sam konsultovala svoj telefon i videla gde mogu da uhvatim autobus koji bi me najbrže odvezao do tamo. Otišla sam na stanicu, ali stanice zapravo nije bilo na označenom mestu. Shvatila sam da ima situacija kada čovek može da se osloni na informacije sa interneta, ali da često to budu totalne gluposti. Pomislila sam da bih mogla i da prošetam, nije bilo daleko, ali sam shvatila da je ipak bolje da sebe dodatno ne iscrpljujem. Zbog nastavka puta mi je bilo bitno da budem u formi i da se što pre oporavim, a zgrada će me čekati kada se vratim u Bogotu.

Zato sam krenula da se lagano vraćam u pravcu hotela, a usput sam išla i nekim sporednim ulicama i to je često bilo veoma zanimljivo. Recimo, naišla sam na jednog prodavca knjiga koji je osim što je prodavao knjige sa tezge, takođe instalirao i ozvučenje i pevao za sve pare.

Takođe sam povremeno osećala potrebu da snimim razne detalje iz Bogote, pre svega u vidu različitih delova ulica ili kuća koje su mi zakačile oko.

Bogota, detalj

Usput sam ponovo kupila očišćeni mango, pa sam se zatim vratila u hotel. Još uvek je bio dan, ali sam znala i da će uskoro da zađe sunce, pa po svom dobrom starom običaju koji primenjujem kada putujem po većem delu Latinske Amerike, ja se povlačim u sobu neuobičajeno rano.

Uostalom, morala sam malo i da se organizujem za nastavak putovanja, a to je kretalo već narednog jutra, ranim letom ka Leticiji u Amazoniji.

Pošto mi je plan bio da u kolumbijskom delu Amazonije ostanem samo 4 dana, prilikom kupovine avionske karte iz Bogote izabrala sam jutarnji let da bih maksimalno iskoristila taj period.

Naime, do kolumbijske Amazonije ne postoje putevi. Verovatno do Leticije, najjužnijeg grada u Kolumbiji i najvećeg grada u ovom delu zemlje, može da se dođe i po kopnu, ali bi to podrazumevalo probijanje kroz prašumu, plovidbu rekom, kao i jako puno vremena. Ništa od toga meni nije, naravno, odgovaralo. Otud avion, jer razdaljina između Bogote i Leticije je skoro 1100 km. Velikom avionu je potrebno puna dva sata da bi prevalio tu razdaljinu.

Evo i mape koja prikazuje mesta koja sam posetila tokom ovog svog boravka u Kolumbiji, a tu se vidi i položaj Leticije.

Osim razdaljine između Bogote i Leticije, činjenice da je Bogota u planinama, a Leticija u ravnici, zanimljiva je i visinska razlika – Bogota je u proseku oko 2650 m iznad nivoa mora, dok je Leticija na samo 96 m iznad nivoa mora.

Bila sam vrlo uzbuđena kada sam kroz prozor aviona ugledala Amazon.

Pogled na Amazon iz aviona

Po sletanju na aerodrom u Leticiji, preuzela sam svoj prtljag, uhvatila taksi i uskoro sam bila u pansionu koji sam rezervisala za taj dan.

Evo i kratkog video-snimka koji delimično ilustruje kako ovaj grad izgleda.

Po dolasku u pansion sam na mobilnom telefonu snimila i svoj položaj koji sam poslala prijateljima i familiji, i to mi je bilo izuzetno zanimljivo:

U-jaaa!!!

Bez obzira na promenu nadmorske visine i povećanu vlažnost u Leticiji, fizički se nisam osećala blistavo, a i kašalj mi nikako nije popuštao, tako da sam prvo u pansionu zamolila gazdaricu da mi prokuva vodu da bih skuvala čaj protiv kašlja koji sam kupila još u Bogoti. Prijao mi je, ali nisam ozdravila od njega.

S druge strane, psihički sam bila izuzetno zadovoljna, pa sam se posle te kratke pauze uputila da malo prošetam po gradu, ali i kupim kartu za prevoz brodom za naredni dan.

Leticija

Na putu ka rečnoj luci sam uživala u zanimljivim prizorima, ali sam takođe došla i do pijace gde sam svratila da bih kupila malo voća.

Leticija

Pijaca u Leticiji

Ali, osim voća i povrća, tu je mogao da se kupi i drveni ugalj u kesama, kao i rečna riba. Ipak se Leticija nalazi na obali Amazona.

Pijaca u Leticiji

A što se tiče Amazona, samo par desetina metara od pijace nalazi se jedan rukavac reke i tu je rečna luka.

Rečna luka u Leticiji

Videla sam da je na jednom od splavova koji služe kao pristanište veća gužva, ali su mi rekli da karte treba da se kupe u jednoj od kancelarija za koju se ispostavilo da je u ovo vreme bila zatvorena. Zato sam odlučila da tu dođem kasnije, a u međuvremenu sam prvo malo fotografisala detalje luke i okoline.

Rečna luka u Leticiji

Kao što može da se primeti, sve je ovde napravljeno tako da ili može da pluta ili je podignuto na stubove, ukoliko je objekat trajnije prirode. Razlog za to je da nivo Amazona značajno varira u toku godine. Koliko sam pročitala, u nekim delovima razlika između najvišeg i najnižeg godišnjeg nivoa Amazona može da bude čak 15 m!!!

Ja sam ovde bila u drugoj polovini januara, što je već period kišne sezone, ali je nivo Amazona još bio daleko od svojih najviših kota.

Bilo kako bilo, ja sam sada bila spremna da odem na ručak, a za to sam smislila da je najbolje da u stvari odem u Peru! Zato sam se spustila do jednog od splavova-pristaništa odakle je trebalo da se čamcem prebacim do ostrva Santa Rosa de Javari koje se nalazi na desnoj obali Amazona i pripada Peruu.

Čekam prevoz za Peru

Švedska 2013, 4. deo (Stokholm, Upsala)

Verica Ristic — Tue, 24 Mar 2026 06:37:00 GMT

Godine 2013. bila sam krajem maja i početkom juna u kratkoj poseti kod svojih prijatelja Kaće i Tome koji žive u Upsali. U skladu sa našim dogovorom, dva dana sam vozom išla do Stokholma da bih obilazila glavni grad Švedske. Zajednički zaključak nam je bio da će mi biti jeftinije da boravim kod njih i plaćam voznu kartu, nego da iznajmim sobu u Stokholmu.

Evo i karte koja pokazuje gde sam sve bila tokom 4-5 dana boravka u Švedskoj.

Dakle, nakon što sam drugog dana posetila dva muzeja, odlučila sam da nastavim obilazak grada turističkim autobusom na sprat, pa sam tako otišla do jednog stajališta, ali sam tu malo duže čekala.

Stokholm, detalj

Ipak, autobus je u nekom trenutku stigao, pa sam se njime odvezla do centra novijeg dela grada gde sam ponovo izašla na ulicu.

Stokholm, detalj

Namera mi je bila da malo prošetam po tom novijem delu grada.

Stokholm, detalj

Sada kada pišem ove priče (2026. godina) ni ne sećam se tačno gde sam baš sišla sa autobusa i kuda sam sve išla, ali sam u svakom slučaju došla i do mosta Malmšilnadsbron.

Stokholm, detalj

U pitanju je pešački most u centru Stokholma koji prelazi preko jedne prometne ulice. Izgrađen je početkom XX veka kao deo modernizacije grada i karakterističan je po elegantnom lučnom obliku. Posebno je upečatljiv jer ne prelazi vodu, već „lebdi“ iznad ulice.

Prošla sam i pored jedne pijace, pa sam tako usput napravila i nekoliko snimaka.

Stokholm, detalj

A onda sam došla i do jedne komercijalne ulice.

Stokholm, detalj

Mada se sa prethodne slike ne može zaključiti, čitav ovaj deo grada bio je ispunjen velikim brojem ljudi i posle boravka u uglavnom mirnijim delovima Stokholma činilo mi se da je ovde velika gužva i haos. Tek sam nešto kasnije shvatila da se nije radilo o tome, već o saobraćaju koji je stvarao buku i osećaj gužve.

Ipak, dok sam još bila u okolini pešačke ulice, sela sam u neki kafe/restoran i pojela pečeni krompir sa sosom sa škampima i nagoveštajem salate. Bilo je poprilično lagano, ali i sasvim dovoljno.

Ručak u Stokholmu

Posle ručka sam još malo šetala po modernom delu grada, a onda sam se uputila ka Kraljevoj bašti (Kungsträdgården).

Stokholm, detalj

Za početak sam tu kupila sladoled. Koliko sam čitala, Šveđani vode sladoled i jedu ga i zimi, pa sam morala da ga probam.

Sladoled u Stokholmu

A što se tiče Kraljeve bašte, koja je zapravo centralni gradski park, tu je bilo lepo prošetati i uživati u raznim detaljima.

Stokholm, detalj

Sada sam se uputila ka Kraljevskoj palati, da bih tamo uhvatila turistički autobus. Usput sam se često osvrtala i slikala različite zanimljive detalje ili uglove gledanja. A za početak sam slikala samu sebe.

Selfi u Stokholmu

Stokholm, detalj

Kada sam došla do stajališta turističkih autobusa kod Kraljevske palate videla sam red vožnje i shvatila zašto sam nešto ranije, posle Abinog muzeja, duže čekala: informacije koje sam imala nisu bile tačne i tog dana su autobusi išli znatno ređe.

Da ne bih tu besmisleno čekala, više od pola sata, rešila sam da prošetam kroz Gamla Stan, Stari grad, i da na drugom kraju Starog grada uhvatim taj autobus.

Tako sam i uradila i bilo je to pravo zadovoljstvo, jer je vreme predivno, temperatura idealna, a i nije bilo previše gužve i vozila kao u novom delu grada.

Stokholm, detalj

Došla sam na željeno stajalište i pošto je, po redu vožnje, trebalo da čekam još 15-ak minuta, ja sam se malo odmakla da fotografišem okolinu. Kad ono iznenada, eto autobusa. Ja nisam bila sigurna da li je to baš taj, ali sam krenula ka njemu, međutim, on se u stvari nije ljudski ni zaustavio i otišao mi je bukvalno ispred nosa.

Stokholm, detalj

Na kraju sam čekala novi autobus skoro 45 minuta, ali nije mi previše teško palo. Ovo sve više pominjem da bih ilustrovala da nigde nije sve idealno. S druge strane, na stanici su bili neki Španci, pa sam malo osvežila svoje znanje španskog.

Kada je autobus konačno došao, smestila sam se gde sam htela jer je bilo dosta slobodnih mesta. Tako sam mogla nesmetano da gledam okolinu kroz koju smo prolazili, ali i da fotografišem. S druge strane, moram da priznam da mi nije bilo ni bitno šta sam sve usput videla, već sam opušteno uživala u različitim prizorima.

Stokholm, detalj

Na kraju je ispalo odlično to što je taj autobus vozio i znatno kraću trasu i to direktno do železničke stanice. Baš kako je meni odgovaralo.

Uskoro sam bila u vozu za Upsalu i ovim sam završila obilazak Stokholma. Mada sam u glavnom gradu Švedske bila samo dva dana i to bez spavanja, moje obilaženje je bilo toliko intenzivno da sam imala osećaj kao da sam danima odsutna od kuće, kao par sedmica.

Slučaj je, međutim, hteo da sam se samo dve godine kasnije vratila u Stokholm, ponovo na par dana, ali zbog posla. Tada sam tu kao prevodilac bila sa jednom veoma simpatičnom grupom stručnjaka iz Srbije koji su došli u posetu svojim švedskim kolegama. Tada je bila kasna jesen i dani su bili znatno kraći, ali je društvo istinski bilo sjajno, pa smo posle posla svi zajedno slobodno vreme provodili šetajući po centru grada, uključujući naravno i Gamla Stan.

Stokholm u kasnu jesen 2015. godine

A što se tiče same Upsale, tu sam narednog dana posle doručka krenula u šetnju i obilazak sa Kaćom i Tomom. Osim što mi je prijalo da obilazim lep grad poput Upsale, intenzivno sam uživala i u društvu svojih prijatelja.

Za početak da kažem da je Upsala jedan od najstarijih i najznačajnijih gradova u Švedskoj. Nalazi se oko 70 km severno od Stokholma i poznata je po svom bogatom istorijskom nasleđu. U gradu se nalazi čuvena katedrala u Upsali, najveća crkva u Skandinaviji. Upsala je i važno univerzitetsko središte, jer se ovde nalazi Univerzitet u Upsali, najstariji univerzitet u Švedskoj. Istovremeno, Upsala je okružena prirodom, a tu su i parkovi i reka Firis, koja protiče kroz samo središte grada.

Mi smo prvo otišli do zgrade Koncertnog i kongresnog centra Upsala jer smo odatle imali lep pogled na grad. S jedne strane smo nešto dalje mogli da vidimo Zamak u Upsali, Univerzitetsku biblioteku i katedralu.

Upsala, detalj

Sa druge strane smo videli pijacu (bio je vikend), pa smo se tu kasnije i spustili, ali samo da bismo malo prošetali i videli kako to izgleda. Zapravo nas je mnogo više zanimalo da idemo u obilazak samog grada i njegovih znamenitosti.

Upsala, detalj

Tako smo krenuli kroz centar.

Upsala, detalj

Na kraju ulice i na uzvišenju videla se i Univerzitetska biblioteka, ali smo na tu stranu otišli kasnije.

Upsala, detalj

Za sada smo prvo prošli kroz pešačku ulicu, a onda smo krenuli ka katedrali.

Upsala, detalj

Mada smo posetu katedrali ostavili za kasnije, iskoristili smo lepo vreme i prvo samo opušteno šetali okolo naokolo, a ja sam iskoristila priliku i slikala Kaću i Tomu.

Moji prijatelji iz Švedske

Tako smo došli i do reke Firis.

Upsala, detalj

Reka je zanimljiva jer deli grad na istočni i zapadni deo i vekovima je bila važna trgovačka i saobraćajna ruta. Duž reke se danas nalaze šetališta, parkovi i studentske zgrade, pa je omiljeno mesto za šetnju i odmor.

Upsala, detalj

Na drugoj obali smo videli i zgradu Uplandskog muzeja posvećenu regionu Upland koji se nalazi severno od Stokholma. Područje je poznato kao kolevka švedske države, a tu se mogu naći i brojna arheološka nalazišta iz vikinškog doba. Postavka u muzeju prikazuje istoriju i kulturno nasleđe ove oblasti, ali nama nije bilo u planu da tu svraćamo.

Upsala, detalj

Samo sam napravila par fotografija, a onda smo nastavili šetnju i prešli na drugu obalu reke.

Upsala, detalj

Šetnja nas je dalje provela pored zgrade Gustavianuma – Univerzitetskog muzeja u Upsali. U pitanju je jedan od najstarijih muzeja u Švedskoj i to je deo Univerziteta u Upsali. Zgrada potiče iz XVII veka, a u muzeju se čuvaju bogate zbirke vezane za istoriju nauke, medicine i univerziteta, uključujući i predmete čuvenog naučnika Karla Linea (1707-1778) koji je jedan od najvažnijih prirodnjaka u istoriji. Smatra se utemeljivačem moderne biologije i taksonomije, jer je uveo sistem klasifikacije živih bića koji se i danas koristi, a najpoznatiji je po dvoimenim latinskim nazivima vrsta, što i ja koristim kada pričam o životinjama, a posebno o pticama. Veći deo naučnog rada Karla Linea vezan je upravo za Univerzitet u Upsali gde je predavao i istraživao.

Upsala, detalj

Međutim, sama zgrada je poznata i po svojoj anatomskoj sali (anatomskom teatru) sa kupolom. Radi se o čuvenom anatomskom teatru iz XVII veka koji je jedan od najbolje očuvanih u Evropi. Sala je izgrađena u obliku amfiteatra, sa kružnim redovima za studente koji su pratili javne disekcije. Smeštena je ispod kupole zgrade i svedoči o ranim metodama proučavanja medicine i anatomije. Danas predstavlja jedan od najzanimljivijih i najprepoznatljivijih delova muzeja.

Upsala, detalj

Ali, mi nismo išli i u ovaj muzej, već smo nastavili dalje da lagano šetamo po Upsali, a kao što sam pomenula, ovde postoji mnoštvo zelenih površina.

Upsala, detalj

Tako smo došli i do Glavne zgrade Univerziteta u Upsali.

Upsala, detalj

Zgrada je izgrađena krajem XIX veka i predstavlja jedno od najprepoznatljivijih zdanja u gradu. Odlikuje se monumentalnom arhitekturom i bogato ukrašenim enterijerom, sa svečanom aulom u kojoj se održavaju važne akademske ceremonije. Zgrada simbolizuje dugu tradiciju znanja i nauke po kojoj je Upsala poznata, a i danas je to aktivno središte univerzitetskog života.

Upsala, detalj

Prošli smo i pored nekih kuća, a onda smo došli i do groblja.

Upsala, detalj

Možda poseta groblju može da zvuči čudno, ali ja mislim da su ona kulturološki gledano izuzetno zanimljiva mesta (osim što mogu i da nas podsete na važne stvari u ovom prolaznom životu). Svaka nacija i svaka religija ima svoj pristup smrti i to se može videti i na grobljima, pod uslovom da ona postoje. Tako i ovde u Švedskoj.

Na primer, groblja u Srbiji obično imaju mnogo više kamenja, ne samo u smislu nadgrobnih spomenika, već i vidu nadgrobnih ploča. Ovde ima dosta različitih nadgrobnih spomenika, ali umesto kamenih nadgrobnih ploča, uglavnom se koristi zemlja, šljunak, pesak i eventualno vegetacija.

Upsala, detalj

Osim toga, na više mesta se mogu videti alatke za održavanje grobova koje uprava ostavlja za posetioce groblja. Koliko god da ja volim svoj narod, moram da priznam teška srca da mislim da ovako nešto kod nas ne bi dugo opstalo.

Upsala, detalj

Ali, ovo groblje je zanimljivo jer je tu u porodičnoj grobnici sahranjen Dag Hamaršeld, švedski diplomata i generalni sekretar Ujedinjenih nacija od 1953. do 1961. godine koji je bio jedan od najuglednijih u istoriji te funkcije. Poznat je po zalaganju za mir, nezavisnost UN i diplomatsko rešavanje sukoba tokom Hladnog rata. Poginuo je 18. septembra 1961. godine u avionskoj nesreći kod grada Ndola u tadašnjoj Severnoj Rodeziji (današnja Zambija), dok je bio u mirovnoj misiji u vezi sa krizom u Kongu. Okolnosti njegove smrti dugo su bile predmet rasprava i istraga, jer su postojale sumnje da nesreća nije bila slučajna. Posthumno je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu za mir, kao jedina osoba kojoj je ta nagrada dodeljena posle smrti. U njegovo vreme su i UN i Nobelova nagrada za mir imali smisla i istinski značaj. Inače, na nadgrobnom spomeniku porodične grobnice stoji ime oca, tj, Hjalmara Hamaršelda (1862-1953) koji je bio premijer Švedske od 1914. do 1917. godine.

Upsala, detalj

Posle posete groblju, zašli smo na kratko u ulice grada sa zanimljivim kućama, ali smo se vrlo brzo ponovo našli u jednom parku sa nekim drugim zanimljivim detaljima.

Upsala, detalj

Naime, došli smo do par runskih kamenova, a tu su bile i table sa informacijama.

Tako sam saznala da je prvi kamen sa natpisom iz XI veka. Tu se kaže da je Vigmund dao da se kamen iskleše za njega samog, a on je „veoma pametan čovek“. Dalje ide: „Neka Bog sačuva dušu Vigmunda, kapetana broda. Vigmund i Ofrid su dali da se ovaj spomen napravi dok je on još bio živ.“ Takođe je na tabli sa informacijama dat i podatak da su retko ljudi za života davali da se za njih isklešu spomen-kamenovi. Ali, Vigmund je bio „veoma pametan čovek“, a očigledno i veoma skroman.

Upsala, detalj

I drugi kamen koji sam ovde videla i snimila je takođe iz XI veka. Mada je na tabli pomalo zbrkan tekst, važno je reći da se tu pominje da je Gilog dala da se podigne most za dušu njene ćerke koja je bila udata za nekog Ulfa. Suština važnosti ovog kamena je ta je most bio podignut u sećanje na neku ženu, mada sama izgradnja mostova u ime duše preminulog nije bila retka pojava u to doba.

Upsala, detalj

Još smo se malo slikali ovde u parku, a onda smo se uputili ka katedrali u Upsali.

Kaća i Toma

Kolumbija 2024, 9. deo (Bogota)

Verica Ristic — Fri, 20 Mar 2026 15:25:00 GMT

Mada sam se nadala da će mi tokom noći prehlada ili šta je već prestati, nije se to baš tako desilo. Ipak, posle laganog buđenja i ne baš u punoj formi, krenula sam da šetam po La Kandelariji sa namerom da obiđem još par zanimljivih objekata i mesta. Naime, već narednog dana sam napuštala Bogotu i mada sam svakako planirala da se ovde vratim na, recimo, jedan dan pre povratka kući, smatrala sam da je bolje da ja ovde sada obiđem sve što me je zanimalo, a lako ću da na kraju boravka u Kolumbiji ponovo dođem u ovaj deo grada da bih tu samo neobavezno šetkala.

Tako sam se prvo uputila ka Muzeju Santa Klara (Museo Santa Clara) koji se u stvari nalazi unutar nekadašnje crkve, tj, manastira. Ja sam ovo mesto htela da obiđem još prvog dana, kada sam šetala po ovim ulicama, ali tada nisam uspela da prođem do muzeja. Naime, ulice koje prolaze između nekoliko blokova u blizini muzeja bile su pregrađene metalnim konstrukcijama, gotovo poput barikada, i na svim tim mestima je bilo po nekoliko policajaca.

Prvog dana sam samo to videla, pa nisam dalje ni pokušavala da dođem do muzeja, ali sam na kraju na jednom od ovakvih mesta pitala da li može da se dođe do muzeja i vrlo ljubazni policajac (doduše, ozbiljno naoružan i u punoj opremi) rekao mi je da to mogu da uradim, ali na punktu koji se nalazio jedan blok niže.

Nije mi to baš tada bilo mnogo jasno, ali sam ovom prilikom došla do tog kontrolnog punkta i pitala da li se može otići do muzeja. Mlada policajka je sa nekim pričala preko toki-vokija, a onda mi je pregledala rančić i torbicu oko pasa, pa sam mogla da prođem. Na sledećoj raskrsnici sam ponovo naišla na kontrolni punkt i ponovo su mi pregledali torbicu i rančić, i tako sam na kraju i došla do muzeja.

Razlog za sve ovo jeste taj da se u ovom delu Bogote nalazi rezidencija predsednika Kolumbije, a zbog nekakvih nemira prethodnih sedmica (kako sam shvatila), pa i stalnih potencijalnih političkih previranja koja su tako karakteristična za Latinsku Ameriku, ovaj deo grada i objekti koji se nalaze u njemu bili su pod jakom stražom u vreme moje posete.

Bilo kako bilo, ja sam došla do muzeja, pa sam krenula u obilazak.

Muzej Santa Klara

Crkva je podignuta u prvoj polovini XVII veka i spolja je to vrlo svedena građevina osim glavnog ulaza koji odskače od stroge fasade, mada je i on srazmerno jednostavan.

Međutim, kada posetilac uđe kroz bočni ulaz u nekadašnju crkvu (danas je ovo, dakle, muzej i plaća se ulaznica), situacija je sasvim drugačija – odmah se nailazi na mnoštvo slikovitih detalja.

Muzej Santa Klara, detalj

Ja sam prvo otišla do početka broda da bi se bolje videlo kako to sve ukupno izgleda. Ulazi se zapravo kroz ova plava vrata koja se vide na sledećoj slici levo.

Muzej Santa Klara

U središtu naosa je u vreme moje posete bila postavljena i malena koliba jer ona ilustruje deo života starosedelaca koji su naseljavali teritoriju današnje Kolumbije, a u sred kolibe se može videti veštačko ognjište. Ne znam da li je ovo danas deo stalne postavke, ali eto, bilo je tu kada sam došla u crkvu-muzej.

Ipak, glavna privlačnost ovog prostora dolazi od pozlaćenih detalja, bogato ukrašenog svoda i mnoštva slika.

Muzej Santa Klara, detalj

Kada sam se približila oltaru, osvrnula sam se i snimila unutrašnjost crkve i iz tog pravca, a utisak je bio podjednako impresivan.

Muzej Santa Klara, detalj

Pored propovedaonice postoje i jedna vrata kroz koja sam nastavila sa obilaskom.

Muzej Santa Klara, detalj

Paralelno sa zapadnim, podužnim zidom naosa, pruža se vrlo uzan hodnik u kojem je vladao popriličan mrak.

Muzej Santa Klara, detalj

Ja sam prošla tim hodnikom i odatle sam mogla da vidim malene prostorije na čijim zidovima je postojao otvor, a kada sam se tu zavukla mogla sam da vidim stolicu sa druge strane. Nešto kasnije, kada sam se vratila u naos crkve shvatila sam u stvari o čemu se ovde radilo. Naime, crkva je bila deo ženskog manastira, a monahinje su redovno morale i da se ispovedaju. Iz crkve se ulazi u takođe malene prostorije, ali, dakle, sa druge strane i tu je stolica očigledno bila postavljena za sveštenika, dok bi monahinje pristupale ispovedanju iz pravca onog uzanog hodnika koji je svakako bio vezan za druge delove manastira.

Muzej Santa Klara, detalj

Meni je bilo jasno da sam u stvari vrlo površno pogledala ovaj muzej, ali, kao što sam već pomenula, nisam baš bila u formi i želela sam samo da vidim kako sve ovo izgleda, ali bez ulaženja u bilo kakve detalje. Na kraju krajeva, bez obzira na moje fizičko stanje, sebi sam ponovo zadala vrlo ambiciozan plan aktivnosti za ovaj dan, pa ja trebalo da idem dalje.

Pošto se još jedna crkva koju sam htela da vidim takođe nalazi u okviru ovog područja koje je bilo ograđeno, pod stražom i sa ograničenim pristupom, mislila sam da prođem direktno do nje, ali se nije moglo. Morala sam da se vratim odakle sam došla, pa da idem okolo sve dok ne dođem do još jednog kontrolnog punkta i tu sam ponovo morala da pokazujem svoju torbicu oko pasa i ranac. Ja, naravno, nemam ništa protiv da mi policajci provere torbicu i rančić, ali imam problem sa modelom rančića koji ima četiri pregrade, a svaka mora da se otvori i pregleda, i onda je to čitava petljancija.

U svakom slučaju, ovde sam obezbeđenju pomenula da me zanima da odem i do zgrade Nacionalnog generalnog arhiva (Archivo General de la Nación) „pošto je tu zgradu projektovao čuveni kolumbijski arhitekta Rohelio Salmona i ona se nalazi na Potencijalnoj listi svetske baštine.“ Sve sam ja to njima lepo ispričala i objasnila, a oni su me bledo gledali, očigledno zbunjeni ovom strankinjom koja im je pričala stvari o njihovoj zemlji koje oni nisu ni znali. Rekli su mi da mogu da odem do zgrade arhiva, ali da ne smem da je fotografišem, jer se ona nalazi unutar ograđenog prostora. Uzgred, u tom prostoru su i neka ministarstva, a ne samo predsednička rezidencija.

Sve je ovo bilo pomalo i čudno. Naime, na internetu se mogu videti fotografije gde ulicom ispred te crkve prolaze pešaci, privatna kola, taksi vozila, prodavci sa kolicima, i sl. Dakle, nije da je taj deo baš obavijen velom tajne. Pošto sam ja ovde došla u nedelju, tj, bio je neradni dan, nigde nikoga nisam videla, Ali, s druge strane, pošto su mi rekli šta smem, a šta ne smem, a ja nisam imala potrebu da bilo koga izazivam i da eventualno pravim sebi probleme, ponašala sam se veoma poslušno, tako da ništa drugo nisam ni snimala, osim te crkve.

U pitanju je veoma lepa crkva Sv. Avgustina (Iglesia de San Agustin) iz XVII veka.

Crkva Sv. Avgustina

I ovde je unutrašnjost bogato ukrašena, mada ne kao crkva Svete Klare, a sve počinje još od samog ulaza i nastavlja se dalje.

Crkva Sv. Avgustina, detalj

Kada sam izašla iz crkve, nastavila sam prema obližnjoj zgradi arhiva, a na kraju ulice sam videla još jedan kontrolni punkt, pa se ispostavilo da tu mogu da izađem iz ograđenog područja, što mi je mnogo više odgovaralo nego da moram da se vraćam skroz okolo-naokolo. S druge strane, shvatila sam da zgradu arhiva mogu sasvim lepo da snimim i sa ulice, pošto je ona samo jednim svojim delom unutar onog ograđenog dela, a glavni pristup je sa ulice koja je dostupna svima.

Nacionalni generalni arhiv

Sve ovo je bilo da bih videla još jedan izvedeni projekat poznatog francusko-kolumbijskog arhitekte Rohelija Salmone (1927-2007) čijih se sedam radova (od toga četiri u Bogoti) zbirno nalaze na Uneskovoj Potencijalnoj listi svetske baštine.

Izgradnja Nacionalnog generalnog arhiva je trajala od 1988. do 1994. godine i, koliko sam čitala, imajući u vidu period najvećeg nasilja koje je zahvatilo Kolumbiju, za čitavu zemlju je bilo bitno da izgradnja novog objekta simbolično pretvori mesto „nacionalnog sećanja“ u mesto okupljanja ljudi.

Pošto je ovog dana bilo oblačno, pa je povremeno čak padala i sitna kiša, moj foto-aparat i mobilni telefon su odlučili da se igraju, pa su istu zgradu fotografisali koristeći različite nijanse u svom vizuelnom izrazu – na jednom je zgrada bež, a na drugom je crvena. Objektivno, boja zgrade je nešto između onoga što se vidi na mojim fotografijama.

Nacionalni generalni arhiv

Ali, bez obzira na boje, meni je bilo zanimljivo da sada već mogu da prepoznam „lični izraz“ arhitekte – bilo je tu i cigle, i boje, i kanala u tlu, i niskih stepenica, i oblika prozora, ...

Nacionalni generalni arhiv

Na prethodnoj fotografiji mogu da se vide biciklisti kako prolaze ulicom. Ovog dana, a bila je nedelja, susrela sam se sa izuzetno lepim običajem u Bogoti. Kako mi je kasnije jedan taksista rekao, preko 30 godina se značajan broj ulica u Bogoti, ne samo u istorijskom centru, već i neke velike ulice po drugim delovima grada, zatvaraju od 7 ujutru do 2 popodne (nedeljom) da bi se omogućilo biciklistima da nesmetano i bezbedno uživaju u vožnji svojih dvotočkaša.

Štaviše, kasnije sam pronašla da je ovaj običaj nazvan Ciklovia uveden još 1974. godine (što znači pre 50 godina!!!) i da se danas 127 km gradskih ulica (!!!) zatvara za motorni saobraćaj u ovom periodu. Vrlo impresivno i veoma napredno. Za sada sam mogla da ih vidim kako lepo voze po starom delu Bogote – La Kandelariji.

Nedeljno carstvo biciklista u La Kandelariji

Bilo kako bilo, sada sam prošetala do Muzeja Botero (Museo Botero). Fernando Botero (1932-2023) je verovatno najpoznatiji kolumbijski slikar i vajar. Kako se ispostavilo, on je preminuo samo četiri meseca pre moje posete, ali, doduše, u Monaku.

Ja sam sticajem okolnosti već išla na jednu veliku izložbu njegovih radova kada sam bila u Ševeningenu u Holandiji u poseti drugu koji je par godina tamo živeo i radio. S druge strane, mislim i da su Boterove čuvene "buce" poznate iz usputnog viđanja po raznim medijima.

U svakom slučaju, Botero je u nekom trenutku izvestan, ali impozantan broj svojih radova, kao i radova drugih umetnika koji su bili deo njegove privatne zbirke umetničkih ostvarenja (iz XIX i XX veka) poklonio kolumbijskoj državi (ili narodu, nisam sigurna), pa je tako otvoren ovaj muzej. Kako sam čitala, pošto je Botero rođen u Medeljinu, tamošnji stanovnici nisu bili oduševljeni da je on ova dela poklonio tako da se izlažu u muzeju u Bogoti, ali tako je kako je.

Mada sam se tokom posete muzeju osećala posebno "teško", ipak sam istinski uživala.

Muzej Botero, ulazni hol

Verovatno osnovna karakteristika Boterovog opusa su naglašeno, ali i simpatično bucmasti objekti. Najčešće su to ljudi, ali ima i drugih tema. Najbolje je da Boterovi radovi govore sami za sebe.

Konj

Par

Monaliza

Jedna porodica

Par koji igra

Žena sa pticom

Mala žena

Kapetan

Igumanija

Studio

Mrtva priroda

Inače, muzej je smešten u jednoj staroj i prostranoj kući iz kolonijalnog doba, a to je najčešće podrazumevalo i postojanje unutrašnjeg dvorišta koje je danas veoma lepo uređeno.

Muzej Botero, unutrašnje dvorište

Kada sam završila sa obilaskom muzeja, izašla sam na ulicu i vrlo brzo sam naišla na još par lepih i starih kuća kojima La Kandelarija obiluje.

La Kandelarija, detalj

Pošto mi se hotel nalazio vrlo blizu Muzeja Botero, prvo sam se u stvari vratila u sobu da bih se malo odmorila, popila pola litre soka od pomorandže koji sam usput kupila i spremila za sledeći poduhvat, a to je bio odlazak do Usakena koje je poznato mesto, pogotovo kada je nedelja u pitanju, a bila je upravo nedelja.

Naime, mada je Usaken svojevremeno bio naselje plemena Muiska, vremenom se on sasvim spojio sa Bogotom (formalno 1954. godine) i praktično je to jedan od delova ovog prilično velikog grada (Bogota ima više stanovnika nego čitava Srbija).

U današnje vreme je ovaj deo posebno poznat po svojoj „buvljoj pijaci“ (Mercado de Las Pulgas) koja se, dakle, organizuje nedeljom.

Ja nisam znala tačno šta mogu da očekujem, ali sam na telefonu pogledala kako da dođem do onde. Usaken je od La Kandelarije udaljen oko 12 km i postoje različiti načini prevoza, ali je zanimljivo i da ona nedeljna Ciklovia praktično znači da je jedna od glavnih gradskih ulica koja vodi ka Usakenu zatvorena za saobraćaj motornih vozila i ko hoće može apsolutno bezbedno biciklom da dođe do onde. Ja nisam bila u formi za bicikl, pa sam nastavila dalje peške.

Naravno, nije mi plan bio da hodam do onde, ali sam na telefonu videla da postoji direktna linija gradskog saobraćaja. Ja sam sada već bila izverzirana (barem sam tako mislila), pa sam se uputila do te stanice koju mi je telefon pokazivao. A nije bila blizu...

U svakom slučaju, došla sam do autobuske stanice, a onda se ispostavilo da će sledeći autobus da dođe tek za tri sata!!!! Proverila sam više puta i svaki put sam dobijala istu informaciju. Tek kasnije sam uvidela da je razlog za ovo upravo Ciklovia i da ta linija gradskog autobusa očigledno koristi ulicu koja je nedeljom zatvorena. Shvatila sam da ću morati da uhvatim taksi, ali ima toliko raznih priča o taksijima po Bogoti i pitanju njihove bezbednosti, da mi se uopšte nije mililo da sada krenem da eksperimentišem, a nikoga nije bilo na ulici koga bih mogla da pitam za eventualnu pomoć.

I onda se setim da na telefonu imam aplikaciju za Uber. Otvorim aplikaciju i vidim da sve funkcioniše kako treba. Sve u svemu, ja sam u taksiju za Usaken bila već za 5 minuta, a kako se ispostavilo taksi u Bogoti (barem Uber) značajno je jeftiniji nego taksi u Beogradu. Dakle, sve je išlo ko po loju, pa sam uskoro došla do Usakena i krenula u veoma laganu šetnju.

Švedska 2013, 3. deo (Stokholm)

Verica Ristic — Tue, 17 Mar 2026 05:35:00 GMT

Posle veoma lepog i prijatnog obilaska Kraljevskog kompleks Drotningholm, vratila sam se brodom do centra Stokholma. Mada je i dalje bio dan, svetlost je sada bila promenjena, što zbog oblaka što zbog činjenice da je već bilo malo kasnije popodne.

Stokholm, detalj

Krenula sam prvo ka ostrvcetu Ridarholmen, što znači Ostrvo vitezova, a tu sam prvo videla jednu zgradu sa zanimljivim krovom iznad ugaone kule.

Stokholm, detalj

Inače, Ridarholmen je malo istorijsko ostrvo u samom centru Stokholma, odmah pored Gamla Stana, tj, Starog grada. Najpoznatije je po crkvi Ridarholmen gde su sahranjeni skoro svi švedski monarsi od XVII veka.

Stokholm, detalj

Osim toga, ostrvo je mirnije i formalnije od susednih delova grada, sa brojnim starim palatama i državnim zgradama.

Stokholm, detalj

Ipak, nisam se ovde dugo zadržala, već sam ponovo krenula ka Gamla Stanu, gde sam prošetala duž raznih ulica i uličica starog grada.

Stokholm, detalj

Tako sam došla i do istočne obale ostrva Stadsholmen na kojem se Gamla Stan i nalazi. U međuvremenu se opet razvedrilo, sunce se već spuštalo, vazduh čist, tako da je sve blistalo.

Stokholm, detalj

Sa obale sam mogla da vidim i prizore na nekim od obližnjih ostrva. Kao što sam već rekla, Stokholm se prostire na četrnaest ostrva koja su povezana brojnim mostovima. Pogled mi je prvo pao na delove dva ostrva koja su bila na istoj liniji mog pogleda. U prednjem delu, sa tvrđavom, je ostrvo Kastelholmen, a u zadnjem ostrvo Đurgorden sa zabavnim parkom.

Stokholm, detalj

Inače, Kastelholmen je maleno ostrvo u središnjem delu grada, poznato po tvrđavi Kastelet sa koje se svakodnevno podiže ili spušta zastava. Ostrvo je povezano mostom sa susednim ostrvom Šepsholmen i popularno je mesto za šetnju i pogled na luku. Ipak, ja nisam imala vremena da tokom svog kratkog boravka u Stokholmu i Švedskoj idem tamo.

S druge strane, narednog dana sam otišla do znatno većeg ostrva Đurgorden. to je jedno od najpoznatijih ostrva u Stokholmu, pre svega zbog muzeјa, parkova i zabavnih sadržaja. Ostrvo je omiljeno mesto za šetnje, biciklizam i rekreaciju, sa puno zelenih površina i obalnih staza.

Stokholm, detalj

Još sam ovde napravila i jedan selfi i slikala deo ostrva Šepsholmen, a onda sam praktično krenula ka železničkoj stanici, mada nešto zaobilaznim putem.

Selfi u Stokholmu

Stokholm, detalj

Tako sam prešla mostom iz Gamla Stana gde se nalazi Kraljevska palata ili Kungliga Slottet (na sledećoj fotografiji desno), na ostrvo na kojem se nalazi kompleks zgrada švedskog Parlamenta (na sledećoj fotografiji levo).

Stokholm, detalj

Ponovo sam slikala i impozantni prolaz između delova parlamenta, a onda sam se osvrnula i da bih snimila severne delove ovog kompleksa.

Stokholm, detalj

Tu sam takođe mogla da vidim i Kraljevsku operu.

Stokholm, detalj

Ovde sam prešla u „noviji“ deo grada, a onda se konačno uputila ka železničkoj stanici. Bila sam baldisana od umora, ali i izuzetno zadovoljna.

Tako sam se vratila u Upsalu gde sam se ponovo divno družila sa Kaćom i Tomom kroz puno priče i prenošenje mojih svežih utisaka.

Narednog jutra sam ponovo iz Upsale vozom krenula za Stokholm. Bilo je skroz oblačno, ali sam odlučila da se ipak držim „plana“ i po dolasku u Stokholm, otišla sam do stajališta turističkog autobusa, jer sam želela da na taj način prođem kroz grad. Ja obično ne obilazim gradove tim autobusima na sprat u koje se putnici ukrcavaju gde hoće i silaze gde hoće, ali sam ovom prilikom napravila izuzetak. I dalje je bilo oblačno, ali i vetrovito i brinula sam se da mi vetrovka koju sam ponela neće pomoći ako i dalje bude hladno i oblačno, a pogotovo ako krene kiša.

Prošla sam tako ponovo u blizini Kraljevske palate i švedskog Parlamenta.

Stokholm, detalj

Kako je obilazak trajao, tako su počele da se na nebu dešavaju neke promene i mic po mic ovo se pretvorilo i predivan i blistav sunčan dan.

Stokholm, detalj

Ja sam ovde uglavnom bila uvaljena u svoje sedište i uživala sam u prizorima i malo sam fotografisala. U nekom trenutku, sam nešto dalje uočila i zgradu Nacionalnog muzeja, pa sam je slikala, mada sam znala da tamo neću ići, najviše zbog manjka vremena. Inače, u njemu se mogu videti slike, skulpture, crteži i primenjena umetnost od srednjeg veka do početka XX veka, uključujući švedske i evropske majstore.

Stokholm, detalj

S druge strane, u Stokholmu ima puno skulptura koje u vidu spomenika ukrašavaju grad, tako da sam ipak bila izložena umetnosti.

Stokholm, detalj

Prošla sam i pored Nordijskog muzeja koji se sa druge strane bavi svakodnevnim životom i kulturom Švedske i nordijskih zemalja. Izložbe prikazuju modu, običaje, enterijere, tradicije i način života od XVI veka do danas. Drugim rečima, tu se može videti kako su ljudi živeli i kako se društvo razvijalo.

Stokholm, detalj

Ovde sam i izašla iz turističkog autobusa, pa sam prošla peške pored Nordijskog muzeja, a i malo prošetala po ovom delu ostrva Đurgorden.

Stokholm, detalj

Ma kako zanimljivo zvučala postavka Nordijskog muzeja i to sam preskočila, ali sam ipak ovog dana posetila čak dva muzeja. Prvi je bio Muzej Vasa i to je najposećeniji muzej u čitavoj Skandinaviji.

Naime, Muzej Vasa posvećen je ratnom brodu „Vasa“, koji je potonuo na svom prvom putovanju 1628. godine. Štaviše, on je potonuo čitavih 20 minuta nakon poniranja.

Razlog za to je da je brod bio konstrukciono nestabilan: imao je previše topova i ukrasa na gornjim palubama, a preuzak trup i premalo balasta u donjem delu. Kada je zaplovio, jači nalet vetra ga je nagnuo, voda je ušla kroz otvorene topovske otvore i to je bilo to.

Ali, ono što je posebno zanimljivo jeste da je brod tu utonuo u gusti mulj na dnu stokholmske luke. Taj mulj je imao malo kiseonika i delovao je kao prirodni zaštitni omotač, što je sprečilo raspadanje drveta i razvoj organizama koji ga uništavaju. Osim toga, Baltičko more ima nisku slanost i gotovo da u vodi nema brodskog crva (Teredo navalis) koji inače uništava drvo.

Dakle, zahvaljujući tim „srećnim okolnostima“ u vidu gotovo idealnih prirodnih uslova, brod je bukvalno bio konzerviran više od 300 godina.

Brod je izvađen iz mora 1961. godine i danas je jedini gotovo potpuno očuvani brod iz XVII veka na svetu. Nakon vađenja, Vasa je decenijama pažljivo tretiran nekom supstancom koja je zamenila vodu u drvetu i sprečila njegovo raspadanje. Upravo zbog toga je brod danas sačuvan u izuzetno dobrom stanju i predstavlja jedinstven istorijski artefakt.

I konačno, zgrada Muzeja Vasa je projektovana u skladu sa veličinom i oblikom samog broda – dimenzije, visina i raspored prostora muzeja prilagođeni su veličini i obliku Vase, a ne obrnuto. Zbog toga posetioci mogu da posmatraju brod sa više nivoa, tj, galerija, od kobilice do paluba, i od krme do pramca.

Posetioci ovde mogu da vide impresivnu konstrukcija broda, bogato ukrašenu stotinama drvenih skulptura. Izložbe objašnjavaju kako je brod građen, zašto je potonuo i kako je kasnije spašen.

Muzej Vasa, detalj

Nakon obilaska Muzej Vasa, izašla sam napolje na sunce, a onda otišla i do mesta odakle kreću turistički brodovi. Rešila sam da ovog dana budem pravi turista i da koristim razna sredstva za obilaženje grada. Sada sam krenula da obilazim Stokholm sa vode.

Stokholm, detalj

Moram da kažem da sam veoma uživala u ovom iskustvu. Kao što sam više puta već pominjala u ovim svojim pričama, ja volim da plovim, a ovaj obilazak je bio jedan veoma lep doživljaj, pogotovo jer je vreme bilo sunčano i nije bilo vetra i talasa. Neke delove Stokholma sam već videla, ali iz drugog ugla, a neki su mi bili sasvim novi.

Stokholm, detalj

Pred kraj obilaska sam prošla i blizu Nordijskog muzeja i Muzeja Vasa, ali bilo je i drugih lepih delova grada koji su mogli da se vide sa izletničkog broda.

Stokholm, detalj

Sa broda sam se iskrcala u blizini zabavnog parka, ali me park u stvari nije ni zanimao, nego mi je to pristanište odgovaralo jer se u blizini nalazi Abin muzej (ABBA) koji sam obavezno želela da posetim.

Naime, ja sam kao mlada obožavala Abu i njihove pesme, ali moram da kažem da u to vreme to nije bilo toliko popularno među većinom mojih vršnjaka. Činilo mi se da je popularnije da se sluša rok, ali sam ja sa svojom drugaricom iz detinjstva, Snežom, uživala u Abinoj muzici i jako smo obe volele da pevamo njihove pesme. To su bile prve pesme na engleskom gde sam pokušavala da skinem reči, ali moram da priznam da se nisam proslavila. S druge strane, na nekim od njihovih ploča koje sam kupovala, bile su odštampane reči pesama, tako da smo Sneža i ja mogle do mile volje da pevamo i uživamo.

Kasnije sam, već kao sredovečna žena, shvatila da neke nove, mlade generacije intenzivno uživaju u Abinoj muzici i da se ta muzika uveliko pušta po žurkama. To mi je bilo jako čudno, ali i zabavno. Eto, kako vremena znaju da donesu promene.

A onda, samo par meseci pre mog dolaska u Stokholm, čujem da je otvoren Abin muzej. To nisam mogla da preskočim.

Dok sam čekala da kupim karte, bila sam zgranuta kada sam videla da ne primaju novac, tačnije, gotovinu. To je bila njihova „bezgotovinska“ politika, jer, kako je bilo napisano „(oni) veruju u bezgotovinsku budućnost“! Kakav užas.

Na svu sreću sam imala kartice sa sobom, ali i dalje smatram da je to grozan pristup životu i stvarnosti, a Abin muzej u Stokholmu je bilo prvo mesto na kojem sam se suočila sa ovim trendom.

Prvo, kakve veze ima to u šta oni veruju? Takav pristup zvuči kao da je u pitanju nekakva sekta. Da li to znači da me oni teraju da verujem u istu stvar u koju i oni veruju? Gotovina je novac i to sasvim legalan.

S druge strane, čak i ekonomski meni je više odgovaralo da platim gotovinom. Naime, ja sam još u Beogradu u kojem zarađujem u dinarima kupila švedske krune, dok mi je kartica vezana za devizni račun koji je u evrima. Dakle, da bih platila ulaznicu, morale su formalno da budu obavljene dve menjačke transakcije – moja prva (kupovina evra iz dinara, a zatim i menjanje evra u švedske krune prilikom kupovine ulaznice).

Ja, naravno, u potpunosti shvatam da je ovo privatni muzej i da onda oni mogu i da nameću svoje verovanje i da naplaćuju koliko i kako god hoće. Na meni je da to sve prihvatim ili ne. I moram da kažem da je bilo koji drugi muzej bio u pitanju, samo bih se okrenula i otišla. Ali, ovo je bio Abin muzej.

Abin muzej, detalj

Za početak sam svojoj drugarici Sneži kupila šolju za uspomenu. Nije posebno originalno, ali to mi je jedino nekako imalo smisla. Ostalo mi se nije dopalo, a bila je tu gomila raznih sitnih gluposti.

I tako sam ja pomalo nervozna ušla u muzej i nisam ni znala šta da očekujem. Na kraju mi je utisak bio da je to uglavnom mesto za uzimanje para, jer nema tu baš šta da se pokaže, ali ko voli njihove pesme, pogotovo ako je rastao uz njihovu muziku, onda poseta muzeju može da bude i lepa stvar.

Abin muzej, detalj

S druge strane, u muzeju ima zanimljivih tehnoloških fazona. Tako sam ja „snimila“ pesmu Mama mia u „studiju“ i uz matricu, što je trebalo da mogu da skinem sa interneta kada se vratim kući, ali valjda sam napravila neku grešku i snimka nije bilo.

Takođe sam bila i „uživo“ na koncertu i pevala uz njihove hologramske predstave! Pošto sam čula da to postoji u muzeju, još u Beogradu sam razmišljala o tome i drago mi je da sam to na kraju i uradila i da se nisam zastidela i odustala u poslednjem trenutku. Za uspomenu čak imam i fotografiju jer me je momak koji je to vodio slikao mojim aparatom.

U Abinom muzeju

I moram da kažem da mi je nastup bio dobar i zapažen – dobila sam na kraju i aplauz od drugih posetilaca.

Posle svega ovoga ipak sam zadovoljna napustila Abin muzej, a onda sam otišla do stanice turističkog autobusa jer mi je plan bio da sada nastavim opušteno obilaženje grada. Dva muzeja u jednom danu je bilo sasvim dovoljno, ako mene neko pita.

Kolumbija 2024, 8. deo (Bogota)

Verica Ristic — Fri, 13 Mar 2026 17:03:00 GMT

Nakon što sam završila sa obilaskom Botaničke bašte u Bogoti (Jardín Botánico de Bogotá), krenula sam peške prema obližnjem velikom Centralnom parku Simon Bolivar (Parque Central Simón Bolívar). Zapravo se radi o par delova urbanistički gledano jednog istog, ogromnog zelenog prostora, Metropolitanskog parka Simon Bolivar (Parque Metropolitano Simón Bolívar). Njegova izgradnja je započela 1966. godine, nalazi se maltene u sred grada i sa veličinom od preko 400 ha zapravo je jedan od najvećih gradskih parkova na svetu.

Centralni park Simon Bolivar

U okviru Centralnog parka nalazi se i veliko jezero, a u jednom delu, na obali jezera, vidi se i hram podignut 1968. godine za potrebe Evharistijskog kongresa koji je održan upravo u Parku Simon Bolivar.

Centralni park Simon Bolivar, detalj

U parku ima puno lepo uređenih staza, mesta gde može da se kupi hrana i piće, ali ima i igrališta za decu.

Centralni park Simon Bolivar

Imajući u vidu veličinu, ovde ima i dovoljno prostora da se uživa na divnom travnjaku koji se prostire između drveća. Neki posetioci verovatno i duže borave u parku, jer sam na par mesta videla i manje šatore.

Centralni park Simon Bolivar

Osim ljudi koji ovde uživaju, tu su i ptice. Doduše, sve sam to već prethodno videla u botaničkoj bašti, ali su ove tako lepo pozirale da mi je bilo žao da ih ne slikam.

Džinovski kos (Turdus fuscater)

Južnoamerička gugutka (Zenaida auriculata)

Ipak, ja sam do ovog segmenta metropolitanskog parka došla samo da bih prošla kroz njega, jer je moj cilj bio jedan drugi njegov deo, a to je Park Virhilio Barko (Parque Virgilio Barco) sa istoimenom bibliotekom. Posle skoro sat vremena hodanja, zbog zaustavljanja i fotografisanja, došla sam i do tog dela.

Glavni razlog zašto sam ovde htela da dođem jeste da je i park i javnu biblioteku Virhilio Barko projektovao Rohelio Salmona (1927-2007), poznati francusko-kolumbijski arhitekta. On je više godina sarađivao sa Le Korbizjeom, a dobio je i brojne značajne nagrade.

Mada ja u svojim pričama sa putovanja povremeno pominjem i arhitekturu, pa čak i arhitekte, doduše izuzetno retko pošto je to meni u stvari usputno interesovanje, za Rohelija Salmonu sam saznala kada sam gledala Uneskovu Listu svetske baštine. Naime, u okviru potencijalne Liste svetske baštine za Kolumbiju nalazi se i arhitektonska zaostavština Rohelija Salmone. To obuhvata sedam objekata od kojih se četiri nalaze u Bogoti. Još pre dolaska ovde sam sebi dala zadatak da vidim te objekte, što sam na kraju i uspela.

Prvi do kojeg sam došla je upravo park sa javnom bibliotekom Virhilio Barko.

Park Virhilio Barko

Ja neću davati nikakve komentare vezane za ostvarenja ovog arhitekte, već ću samo postavljati fotografije uz osnovne podatke koji objekat date fotografije prikazuju. Ipak, pre nego što krenem sa time, tačnije, pre nego što sam otišla da pogledam Javnu biblioteku Virhilio Barko morala sam nešto i da pojedem. Pogotovo sam bila inspirisana kada sam naišla na mali vašar u okviru ovog parka.

Park Virhilio Barko, detalj

Bilo je tu više štandova sa različitom hranom i meni to uvek predstavlja problem jer ne znam šta bih pre probala. Na kraju sam uzela neke kobasice sa gvakamoleom. Bile su odlične!

Ručak u Parku Virhilio Barko

Da bih pojela svoj ručak, sela sam na neku klupu koja je bila postavljena blizu tezge gde sam kupila hranu i odatle sam mogla da posmatram binu na kojoj se održavao nekakav nazovi koncert.

Jasno je meni da me je „pregazilo vreme“, pa mi je ova vrsta muzike dosta daleka. Vrlo je moguće i da ponovo zbog svojih godina nisam mogla da prestanem da se čudim, za mene, izuzetno vulgarnom „performansu“ koji se odvijao usred dana u javnom parku. Na svu sreću, verovatno sam ja bila jedina koja je sa „pažnjom“ gledala sve to. Ali, ni ja se tu nisam dugo zadržala.

Nisam daleko otišla – samo do još jedne tezge. Ovo nisam smela da propustim; u pitanju je bilo zanatski napravljeno pivo i mogu da kažem da je bilo odlično.

Pivo u Parku Virhilio Barko

Pošto sam lagano popila pivo sedeći za jednim stolom postavljenim u blizini tezge, konačno sam otišla da vidim i biblioteku Virhilio Barko (Biblioteca Virgilio Barco).

Biblioteka Virhilio Barko

Za početak sam prošla širokom stazom koja vodi ka glavnom ulazu u biblioteku. Bilo je jasno da je Rohelio Salmona ovde uz beton intenzivno koristio i crvenu ciglu koja je, kao što sam ranije već pisala, vremenom postala veoma popularna u Bogoti.

Biblioteka Virhilio Barko

Ja nisam bila jedini inostrani posetilac koji je ovde došao i tako sam videla jednu devojku iz Azije sa fotoaparatom koja je ušla u biblioteku. Moram da priznam da mi to ne bi ni palo na pamet da je nisam videla, ali pošto već jesam, onda sam i ja krenula unutra. Bila sam veoma zadovoljna time.

Biblioteka Virhilio Barko

Ipak, nisam se tu dugo zadržala, već sam čak uspela da pronađem izlaz sa druge strane. Time sam bila još zadovoljnija, jer mi je to dalo priliku da fino pogledam i druge delove i strane biblioteke.

Biblioteka Virhilio Barko

Izašavši iz biblioteke, još sam malo snimala neke detalje, a onda sam se uputila dalje kroz park u željenom pravcu.

Biblioteka Virhilio Barko

Dok sam sa blage uzvisine snimala prethodnu sliku, čula sam iza svojih leđa neku uku i buku. Posle sam se okrenula i videla o čemu se radi. Veća grupa momaka se tu sa bezopasnim imitacijama srednjevekovnog oružja igrala nekakve bitke. Dok sam ja zauzela mesto odakle mogu bolje da ih snimim video-kamerom, borba je postala manje žestoka, ali je tu i tamo i dalje bilo „napada“.

Ali, Park Virhilio Barko nije samo mesto za žestoke sukobe. Tu takođe vlada i mir, a ima ljudi i koji se bave značajno mirnijim aktivnostima.

Park Virhilio Barko, detalj

Sada sam napustila park i krenula u prilično dosadnu šetnju do sledećeg odredišta koje sam sebi „zadala“ za ovaj dan. Možda sam mogla da hvatam i neki autobus, ali sam mislila da nema svrhe, jer dok nađem liniju koja bi mi odgovarala, odem do stanice, od te stanice odem tamo kuda sam se uputila, potrošiću verovatno isto vremena i energije.

Zato sam samo mehanički pokretala noge i posle malo više od pola sata došla sam do jedne rampe sa kućicama za čuvare. Naime, htela sam da uđem u prostor Univerzitetskog grada u Bogoti (Ciudad Universitaria) pošto se i ovaj veliki prostor nalazi na Uneskovoj Potencijalnoj listi svetske baštine.

U prvoj polovini XX veka se pojavila ideja da se na jednom mestu koncentrišu svi fakulteti Nacionalnog univerziteta koji su u to vreme bili raštrkani po čitavom gradu. Danas se ovaj kompleks koji predstavlja najvažniji državni univerzitet u zemlji zvanično i naziva – Nacionalni univerzitet Kolumbije (Universidad Nacional de Colombia), a nastao je kao rezultat urbanističkog, graditeljskog i obrazovnog projekta.

Kada je izgradnja univerzitetskog grada započela 1936. godine, Bogota je bila manji grad, a zemljište koje je dato za izgradnju nalazilo se na zapadnom obodu Bogote. Ali, cilj projektovanja univerzitetskog grada na ovom mestu nije bio samo da se iskoristi slobodan prostor na periferiji, pošto se grad uglavnom razvijao po osi sever-jug, nego je ideja i bila da se ovim potezom podstakne širenje grada ka zapadu. Danas se, tako, veliki kompleks u kojem je univerzitetski grad nalazi otprilike u sredini Bogote koja ima 8 miliona stanovnika.

Uzgred, na zapadnoj i jugozapadnoj strani ovog velikog prostora grad je projektovao i veliku aveniju El Dorado koja danas vodi do međunarodnog aerodroma El Dorado na koji sam i sletela prilikom dolaska u Kolumbiju.

Prostor univerzitetskog grada je osmišljen tako da je podeljen u tri specijalizovana dela: akademski, servisni i sportski prostor. Sve je lepo povezano ulicama i stazama, a ideja je bila da različiti fakulteti budu objedinjeni na jednom mestu. Naravno, nisu sve zgrade mogle da budu izgrađene u isto vreme, ali su prvi objekti jednostavne arhitekture bili ofarbani u belo, pa je otud nastao i nadimak Beli grad (La Ciudad Blanca). Veći broj objekata je u međuvremenu proglašen za Nacionalnu kulturnu baštinu Kolumbije. Meni je takođe bilo zanimljivo i da pročitam, a to se može videti i na mapi, da okosnica objekata i ulica u okviru Univerzitetskog grada ima oblik sove, što je jako ljupko imajući u vidu da sova simbolizuje mudrost.

Dakle, ja sam htela to da vidim tako što bih samo prošetala od severnog do južnog ulaza u kompleks. Naravno, ovo nije šetalište i uopšte nije uobičajena praksa da posetioci tu neobavezno dolaze, ali kada sam stigla do rampe i čuvara, objasnila sam im šta me zanima. Nije to bio samo Univerzitetski grad, već i jedan fakultet koji se tu nalazi, a koji je takođe projektovao Rohelio Salmona, o čemu ću kasnije da pričam. Lepo sam ja njima sve to ispričala sa puno entuzijazma i objasnila im da tu mogu da se vide dva dobra koja se nalaze na Potencijalnoj listi svetske baštine.

Mislim da im je sve to bilo veoma čudno, a svakako i neobično, pa svakako i zanimljivo da jedna žena dolazi čak sa drugog kontinenta i želi da vidi tamo nekakve zgrade u Bogoti, ali sam ja bila prepuna priče i entuzijazma, pa su me uzeli za ozbiljno. Obavili su par razgovora i zamolili me da im dam pasoš na uvid, što sam ja vrlo spremno i uradila. Posle te provere su me pustili i poželi mi lep provod i šetnju. Ja sam bila jako srećna i zadovoljna.

Prvo sam prošla pored servisnih, pomoćnih delova kompleksa, kao i pored sportskih terena, a onda sam ušla u prostor gde je uglavnom koncentracija fakulteta i akademskih objekata.

Univerzitetski grad u Bogoti, detalj

Bilo je tu i klupa koje su očigledno predviđene za studente i njihov boravak napolju, ali bila je subota popodne i ja skoro da nikoga nisam videla tokom ove moje šetnje, što se uostalom i vidi sa ovih fotografija.

Univerzitetski grad u Bogoti, detalj

Jedna od upadljivijih zgrada pored kojih sam prošla je Fakultet za medicinsku negu (Facultad de Enfermería).

Univerzitetski grad u Bogoti, detalj

Nedaleko odavde, blizu jugozapadne granice univerzitetskog grada, nalazi se i Zgrada za postdiplomske studije humanih nauka (Edificio de Posgrados de Ciencias Humanas).

Zgrada za postdiplomske studije humanih nauka

Zgradu je projektovao Rohelio Salmona i ovo je još jedan od onih sedam objekata koji su zajednički upisani na Uneskovu Potencijalnu listu svetske baštine, od kojih se četiri, kao što sam već rekla, nalaze u Bogoti. Ovo je bio moj drugi objekat sa ove liste.

Zgrada za postdiplomske studije humanih nauka

Zgrada za postdiplomske studije humanih nauka, detalj

Zgrada za postdiplomske studije humanih nauka

Nakon što sam malo kružila oko zgrade i snimala je, praktično sam završila sa obilaskom onog što me je ovde zanimalo, pa sam se uputila ka južnom izlazu. I tu je bio čuvar i mislim da se i on pomalo zbunio kada sam mu objasnila otkud ja tu u subotu popodne.

Ovaj ulaz izlazi upravo na onu aveniju El Dorado i tu sam videla gde treba da hvatam autobus da bih se vratila u La Kandelariju, pošto sam već bila izuzetno umorna. Ali, da bih uhvatila autobus, morala sam da pređem ulicu. Za to služi pasarela.

Prvo sam se popela i odatle snimila veoma važan fakultet u okviru univerzitetskog grada – fakultet za strane jezike. Dakle, da sam studirala u Bogoti, a ne u Beogradu, ja bih ovde išla na predavanja.

Univerzitetski grad u Bogoti, detalj

Ova pasarela je veoma dobra i zato što se sa nje pruža fantastičan pogled na aveniju El Dorado, delove Bogote i Istočne visove.

Bogota, detalj

Iz autobusa sam izašla na mestu odakle je trebalo da prođem kroz nekakvu buvlju pijacu da bih stigla do glavnog trga u La Kandelariji. Za jednog inostranog posetioca, prizori su bili – šareni i sjajni!

Bogota, detalj

Naravno, gde ima ljudi i trgovine, ima i hrane.

Bogota, detalj

A onda sam stigla i do Trga Bolivar, tj., Plase de Bolivar.

Bogota, detalj

Vrlo umorna pre svega zbog nekakve prehlade koja me je već par dana mučila, ali i zbog puno hodanja, sada sam već samo želela da se dovučem do hotela. Doduše, svratila sam kratko da nešto pojedem, ali sam onda konačno mogla da se povučem u sobu i pošto mi je ranac prethodno veče stigao, mogla sam da se opustim i probam da se dobro naspavam ne bih li se oporavila za nastavak putovanja.

Švedska 2013, 2. deo (Stokholm, palata Drotningholm)

Verica Ristic — Tue, 10 Mar 2026 05:48:00 GMT

Tokom kratke posete prijateljima koji žive u Upsali, u Švedskoj, dva dana sam išla vozom do Stokholma da bih tamo obilazila šta me zanima. Tako sam prvog dana odmah otišla u šetnju po starom gradu koji se naziva Gamla Stan.

Stokholm, detalj

O nekim detaljima sam već govorila u prethodnom nastavku ovih priča sa putovanja, a sada mogu da nastavim svojim dolaskom do Nemačke crkve ili Tiska kirkan.

Tiska kirkan

Tiska kirkan se nalazi u središtu Gamla Stana i jedna je od najznačajnijih istorijskih crkava u Stokholmu. Podignuta je u XVI veku za nemačku trgovačku zajednicu, koja je u to vreme imala veliki uticaj na razvoj grada. Crkva je posvećena Svetoj Gertrudi, zaštitnici putnika i trgovaca. Toranj crkve sa satom i zlatnim ornamentima prepoznatljiv je deo siluete ovog dela Stokholma.

Tiska kirkan, detalj

Danas se u crkvi i dalje održavaju bogosluženja, naročito na nemačkom jeziku, kao svedočanstvo istorijskih veza Švedske i Nemačke.

Tiska kirkan, detalj

Njena unutrašnjost bogato je ukrašena baroknim elementima, sa pozlaćenim oltarom, galerijama i vitražima sa nemačkim natpisima.

Tiska kirkan, detalj

Nastavljajući dalje šetnju po Starom gradu, primetila sam i da na vrhu viših zgrada u uskim ulicama postoje čekrci. Kako sam kasnije čitala, oni su služili za podizanje i spuštanje stvari kroz prozore, direktno na spratove.

Stokholm, detalj

Naime, kao što se vidi sa prethodne fotografije, ulice su bile (i ostale) veoma uske, a stepeništa u okviru ovih kuća su strma i uzana, pa je unošenje robe unutra bilo nepraktično. Zato su nameštaj, sanduci, hrana, tekstil, pa čak i burad dizani spolja, pomoću užeta i čekrka, pravo kroz prozor. Osim toga, ovo je smanjivalo i rizik od požara i oštećenja zidova u ovim uskim kućama sa drvenom konstrukcijom.

Stokholm, detalj

Kako Gamla Stan obiluje zanimljivim detaljima, a ja imam dobro i izvežbano oko, tako sam uočila i snimila i izuzetno zanimljiv deo vikinškog runskog kamena koji je sekundarno ugrađen u zid, a tu je i jedna cev od topa.

Stokholm, detalj

Ipak, runski kamen mi je bio zanimljiviji. Oni su najčešće iz X i XI veka, a podizani su kao spomen-kamenovi (često u čast umrlih). Kako se tokom srednjeg veka Stokholm gradio i širio, ljudi nisu te kamene doživljavali kao arheološko blago, već kao zgodan građevinski materijal. Zato su mnogi razbijeni ili isečeni i ugrađeni u temelje, zidove i uglove kuća.

Generalno gledano, Stari grad Stokholma je veoma simpatičan i lep, i verovatno je lepo i samo sedeti u njemu i posmatrati ljude, ali to možda neki drugi put. Za sada sam morala malo čak i da požurim, jer je trebalo da stignem na jedan brod koji je polazio tačno u 12 časova.

Stokholm, detalj

Usput sam ponovo snimila crkvu Ridarholmen koja se nalazi na susednom ostrvu, a prošla sam i pored zadnjeg dela Kuće plemstva (Riddarhuset) koja se po bogatstvu graditeljskih ukrasa smatra jednom od najlepših građevina u Stokholmu.

Stokholm, detalj

Vratila sam se u pravcu glavne železničke stanice, ali sam otišla do obale jer se tu nalazi pristanište odakle kreću brodovi. Osvrnula sam se i ka Gamla Stanu, a onda i ukrcala na brod.

Stokholm, detalj

Naime, išla sam brodom do palate Drotningholm koja se nalazi na ostrvu Lovon i predstavlja jednu od najznačajnijih kraljevskih rezidencija u Švedskoj. Sagrađena je krajem XVII veka u baroknom stilu i danas je stalna rezidencija švedske kraljevske porodice. Zbog izuzetno dobro očuvane arhitekture i okruženja, palata je uvrštena na UNESCO-vu Listu svetske baštine. Posebno su poznati barokni vrtovi, kao i kineski paviljon koji odražava tadašnju evropsku fascinaciju Dalekim istokom. Drotningholm se često naziva „švedski Versaj“ zbog svoje elegancije i istorijskog značaja.

Kada sam čitala o svemu ovome, to je bilo dovoljno inspirativno da poželim da tamo i odem. A ono što je dodatno bilo lepo jeste da sam do onde išla brodom i to sat vremena, a vreme je ovog dana bilo savršeno – blistavo sunce i plavo nebo.

Za početak je brod prolazio pored stokholmske Gradske većnice.

Gradska većnica u Stokholmu

Gradska većnica u Stokholmu (Stadshus) jedna je od najprepoznatljivijih građevina u gradu. Sagrađena je početkom XX veka od crvene opeke i nalazi se na obali jezera Melaren. Zgrada je poznata po visokom tornju sa tri zlatne krune, simbolom Švedske. Inače, u njoj se svake godine održava svečana večera povodom dodele Nobelovih nagrada.

Gradska većnica u Stokholmu, detalj

Gradska većnica u Stokholmu

Već sam ranije pomenula da se Stokholm često naziva „Venecijom severa“ zbog svog jedinstvenog položaja na vodi. Grad se prostire na četrnaest ostrva, povezanih sa više od pedeset mostova, na mestu gde se jezero Melaren uliva u Baltičko more. Voda je sastavni deo svakodnevnog života – kanali, obale i pristaništa oblikuju izgled grada i određuju njegov ritam. Brojna ostrva pružaju osećaj bliskosti prirode čak i u samom centru grada. Upravo taj spoj jezera, reka, mora i urbanog prostora daje Stokholmu poseban karakter i opravdava njegov romantični nadimak. Grad se zbog toga doživljava istovremeno kao metropola i kao niz manjih gradova razasutih po vodi.

Osim što se deo ovoga može doživeti i kroz šetnju od železničke stanice do Gamla Stana i nazad, vožnja brodom na koju sam ja sada krenula ne samo da me je vodila do još jednog znamenitog odredišta, već mi je takođe pružala mogućnost i da sagledam grad iz ovog specifičnog ugla koji sam pomenula u prethodnom pasusu.

Stokholm, detalj

Posle lepe i dovoljno dugačke vožnje brodom, u nekom trenutku sam ugledala i palatu Drotningholm.

Palata Drotningholm, detalj

Palata Drotningholm

Već sam pomenula da se palata nalazi na Listi svetske baštine koju vodi Unesko, ali je tu bitno reći da se to kulturno dobro ne odnosi samo na palatu, već obuhvata kompletan kraljevski kompleks, što znači palatu Drotningholm, parkove i vrtove, pozorište i Kineski paviljon. Drugim rečima – čitavu ovu istorijsko-kulturnu celinu.

Palata Drotningholm

Po pristajanju i napuštanju broda, krenula sam prvo u šetnju po okolini palate.

Palata Drotningholm

Kraljevski kompleks Drotningholm, detalj

Dakle, ovaj kraljevski kompleks predstavlja jedan od najboljih i najbolje očuvanih primera izgradnje kraljevske palate na severu Evrope u XVII i XVIII veku, a dosta toga je inspirisano italijanskim i francuskim graditeljstvom, a posebno čuvenom palatom u Versaju.

Kraljevski kompleks Drotningholm, detalj

Pošto sam planirala obilazak palate u okviru vođene ture, a imala sam do tada manje od sat vremena, prvo sam se prilično brzo uputila ka Kineskom paviljonu, usput gledajući bašte i razne detalje, a takođe sam i dosta fotografisala.

Kraljevski kompleks Drotningholm, detalj

Selfi u okviru Kraljevskog kompleksa Drotningholm

Pre samog Kineskog paviljona prošla sam pored objekta koji je poznat kao „Gardijski šator“. U pitanju je mali, dekorativni paviljon koji je služio kao stražarsko mesto kraljevske garde u okviru kompleksa palate Drotningholm. Podignut je u XVIII veku i osmišljen tako da izgleda kao šator, što je tada bio popularan motiv u dvorskoj arhitekturi. Iako skroman po funkciji, objekat ima izraženu simboličnu ulogu, jer je naglašavao prisustvo kraljevske vlasti i ceremonijalni karakter prostora. Danas se posmatra kao deo šireg ansambla kraljevskog poseda i primer spoja praktične namene i estetskog oblikovanja.

Kraljevski kompleks Drotningholm, detalj

Uskoro sam došla i do Kineskog paviljona koji je od najlepših primera ovog tipa objekta iz XVIII veka.

Kraljevski kompleks Drotningholm, detalj

Podignut je kao letnja rezidencija i zabavni prostor, inspirisan tadašnjom evropskom fascinacijom Kinom i Dalekim istokom. Paviljon je bogato dekorisan lakiranim drvetom, svilenim tapetama i kineskim motivima, a zamišljen je kao egzotični kontrast baroknoj palati.

Kraljevski kompleks Drotningholm, detalj

Imajući u vidu da sam ovde imala ograničeno vreme, ja sam ulazila i u ove prostorije gde je to moglo, ali sam vrlo malo fotografisala enterijere. Ipak, evo par slika koje ilustruju unutrašnji prostor Kineskog paviljona.

Kraljevski kompleks Drotningholm, detalj

Nedaleko je i nekadašnja kuhinja koja je od 1957. godine pretvorena u letnji kafe.

Kraljevski kompleks Drotningholm, detalj

Sada sam već morala da krenem da se vraćam prema palati da ne bih propustila vođenu turu. Usput sam prolazila i kroz prethodno preskočene delove bašti koje su formirane uglavnom krajem XVII i tokom XVIII veka, uporedo sa izgradnjom same palate. Najstariji deo čine barokne bašte, uređene po uzoru na francuske kraljevske vrtove, sa strogo simetričnim parterima, fontanama i skulpturama. Kasnije je, u skladu sa promenjenom modom i ukusom XVIII veka, dodat i engleski pejzažni park, sa vijugavim stazama, livadama i prirodnijim izgledom.

Kraljevski kompleks Drotningholm, detalj

Tako sam došla i do Pozorišta palate Drotningholm koje je podignuto 1766. godine i koje je savršeno očuvano. Međutim, zbog moje žurbe nisam ga ni snimila, a delić može da se vidi na prethodnoj fotografiji.

Važno je reći da je to jedino sačuvano barokno evropsko pozorište sa originalnom scenskom mehanikom. U pozorištu u kojem su se istorijski izvodile opere, baleti i drame može da se smesti 400 gledalaca, a namenjeno je zabavi švedske kraljevske porodice. Posebno je poznato po mehaničkim kulisama i dekoracijama koje i danas funkcionišu.

Ja sam još malo fotografisala detalje, a onda sam otišla do same palate.

Kraljevski kompleks Drotningholm, detalj

Obilazak palate je krenuo po planu u okviru vođene grupe i to je sve bilo veoma lepo i zanimljivo, ali nije bilo dozvoljeno da se fotografiše. Taj obilazak je trajao skoro sat vremena, a onda sam se vratila do parka i tu nastavila dalje malo opušteniju šetnju, jer sam brod za povratak u Stokholm imala za sat vremena.

Kraljevski kompleks Drotningholm, detalj

Dok sam tako šetala okolo naokolo, počela sam da uočavam različite ptice. Za početak je na ostrvcetu koje se vidi na prethodnoj fotografiji jedan labud ležao na svom gnezdu.

Labud na gnezdu

Kad već govorim o gnezdima, u svom gnezdu je bila i jedna liska (Fulica atra), a nešto dalje, na travi, ležala je i jedna divlja patka (Anas platyrhynchos).

Liska

Divlja patka

Ipak, mislim da je najviše bilo kanadskih gusaka (Branta canadensis) koje su u Švedskoj unesena vrsta, a ovde su mirno šetale na sve strane.

Kanadske guske

Ova šetnja po parku je bilo jedno veoma lepo iskustvo, ali sam u nekom trenutku morala i da krenem da bih uhvatila brod.

Kraljevski kompleks Drotningholm, detalj

Palata Drotningholm

Kao što se vidi sa prethodne fotografije, u međuvremenu se vreme malo promenilo u smislu da su se delimično navukli oblaci. Ali, to i nije toliko smetalo. Glavni problem je bio da smo u povratku išli uz vetar, tako da je bilo dobro da imam vetrovku. Bogme, zakopčala sam se do grla. S druge strane, prizori uz vodu su i dalje bili veoma lepi.

Stokholm, detalj

Kolumbija 2024, 7. deo (Bogota)

Verica Ristic — Fri, 06 Mar 2026 17:04:00 GMT

Kada sam se međugradskim autobusom vratila iz Zipakire u Bogotu, tačnije do stanice Portal del Norte odakle kreću gradski autobusi koji pripadaju sistemu TransMilenio, prvo je trebalo da kupim kartu za taj autobus.

Već sam ranije pisala o tome da mi je ovo bio prvi dan da sam koristila javni saobraćaj u Bogoti i da uopšte nisam bila sigurna kako to funkcioniše, ali kada sam pre podne krenula ka Portalu del Norte čuvar me je jednostavno pustio da prođem bez karte. Sada nisam mogla da računam na to, a nisam bila sigurna šta treba da radim, jer su informacije na internetu vrlo nepraktične.

Zato sam još u autobusu iz Zipakire jednu ljubaznu ženu zamolila za pomoć pošto se ispostavilo da i ona hvata autobus u okviru istog sistema. Da skratim priču, pošto u Bogoti ne može da se kupi karta za pojedinačnu vožnju, a ja nisam imala plastičnu karticu koja se koristi za prevoz, ja sam ovoj ženi platila za jednu vožnju, a ona je svoju karticu skenirala za nas obe i to je bilo to. Osim toga, shvatila sam da to nije dobar sistem za mene i da moram da kupim tu plastičnu karticu za gradski prevoz, što sam i učinila narednog dana.

Za sada sam se vratila u centar grada koji se nalazi u delu pod nazivom Santa Fe koji zapravo okružuje najstariji deo Bogote, La Kandelariju, gde sam i odsedala.

Bila sam umorna od hodanja ovog dana, a pošto me je lomila prehlada ili nešto tog tipa i to me je već u startu činilo iscrpljenom. Osim toga, imajući u vidu da sam bila u žarkom pojasu, sunce je srazmerno rano zalazilo, oko 18 h, a ja nisam htela da budem na ulici kada padne mrak. Zbog svega ovoga sam odlučila da odem praktično pravo u hotel, a usput sam samo kupila nekakve grickalice, jer nisam bila baš raspoložena, a ni gladna da bih išla na neku formalnu večeru. Doduše, bila sam dovoljno inspirisana da kupim i jedno lokalno pivo koje sam kasnije popila u svojoj sobi. Pivo nije bilo loše, ali je njegova ambalaža bila posebno zanimljiva zbog kondora na konzervi.

Kolumbijsko pivo

Ipak, čak ni pivo nije uspelo da me oraspoloži.

Brinula sam da li će da mi stigne ranac, a nikako nisam uspevala da iz glave izbacim pitanje: „A šta ako ne stigne?“. Zamišljala sam da ću narednog dana, umesto da dalje obilazim glavni grad Kolumbije, morati da idem po Bogoti i tražim novi ranac, garderobu, kao i razne sitnice koje su mi potrebne kada putujem. Ja ni u najboljem raspoloženju ne volim da idem u kupovinu, osim ako ne znam sasvim jasno šta i gde mogu da kupim. Pomisao da to treba da radim u stranom gradu koji je za mene sasvim nov i u kojem ne znam tačno gde su radnje koje bi mene mogle da zanimaju, ispunjavala me je velikom brigom i nervozom. Osim toga, ja NIKADA ne oblačim nove stvari koje sam upravo kupila pre nego što ih operem. To je značilo da moram da tražim i praonicu u Bogoti koja će kvalitetno da mi opere nove stvari i da sve to bude gotovo u toku jednog dana. Ne, ne, ne... Nikako nisam bila niti mirna, niti srećna.

Osobi koja je radila na recepciji to veče rekla sam po povratku u hotel da i dalje očekujem svoj ranac i da se nadam da će ga to veče isporučiti, jer ga nestrpljivo čekam. Puna razumevanja, ta žena je klimala glavom, a ja sam otišla u sobu gde sam pokušavala da se opustim i odmorim. Nakon što je prošlo izvesno vreme posle sletanja aviona iz Njujorka, nazvala sam predstavništvo avio-kompanije na aerodromu u Bogoti i oni su mi potvrdili da je moj ranac stigao i da će mi ga doneti u hotel oko 11 sati uveče. Bilo mi je mnogo lakše, mada sam i dalje bila veoma nervozna i samo sam želela da vidim ranac u svojoj sobi.

Vreme je sporo prolazilo, pa je došlo i 11 sati uveče, ali mog ranca još nije bilo. Ja sam i dalje iščekivala i strepela, ali se ništa nije dešavalo. U 11.30 sam konačno sišla na recepciju, ali tamo nije bila ona žena koju sam par sati ranije tu videla, već neka sasvim nova. Pitala sam je da li je neko isporučio neki ranac, a ona je mrtva ’ladna rekla da jeste i onda me je odvela do neke ostave gde je moj ranac uredno bio stavljen, a da me niko sa recepcije nije o tome obavestio. O, kako sam bila besna!

Ipak, makar je ranac sa svim mojim stvarima stigao i posle uzimanja nekih stvari koje su mi bile potrebne, gledala sam da što pre odem na spavanje.

Te noći i dalje nisam dobro spavala, što zbog produžene nervoze, što zbog džet-lega, što zbog kašlja koji nije popuštao.

Ali, narednog dana sam ponovo planirala da dalje idem u obilaženje Bogote, mada ne u blistavoj formi. Zato sam prvo pronašla kolica sa kojih se prodaje sveže, najsvežije, naceđen sok od pomorandže. Smatrala sam da ne mogu da preteram sa vitaminom C. Pošto znam za ovaj „običaj“ da se na ulici može kupiti sveže ceđen sok od pomorandže, bila sam spremna – imala sam svoju flašicu u koju mi je ljubazan prodavac sipao sok „za poneti“.

Ceđenje soka od pomorandže

Vitamin C u tečnom stanju

Sada sam prvo otišla da kupim karticu za gradski saobraćaj. Usput sam snimala deo grada gde sam ponovo hvatala autobus iz sistema TransMilenio, a takođe sam uhvatila i jedan takav autobus.

Bogota, detalj

Gledajući vrh Monserata koji je ovom prilikom bio sav u oblacima, pomislila sam kako sam stvarno imala sreće kada sam prvog dana otišla tamo da bih uživala u predivnom pogledu na Bogotu.

Na prethodnoj slici se vidi i zgrada kolumbijske centralne banke, Banke Republike (Banco de la República) – to je savremena zgrada na levoj strani fotografije. Ona se delimično vidi i na sledećoj slici (desno) gde je u prvom planu Palata San Fransisko (Palacio San Francisco) u kojoj je smešten ured gradonačelnika Santa Fea (moglo bi se reći da je ovo naziv za jednu od „opština“ u Bogoti).

Bogota, detalj

Sada sam krenula prema Botaničkoj bašti u Bogoti (Jardín Botánico de Bogotá). Da bih to uradila, prvo sam se autobusom iz sistema TransMilenio prevezla par stanica dalje u pravcu severa, onda sam malo prepešačila, pa ušla u „običan“ autobus. Ovo sa gradskim saobraćajem u Bogoti mi je išlo od ruke, reklo bi se.

Tokom te šetnje, kao i prethodnog dana kada sam se vozila prema stanici Portal del Norte, mogla sam da vidim srazmerno veliki broj kuća u Bogoti koje su neizbežno stvarale utisak kao da sam u – Engleskoj!?

Bogota, detalj

Kasnije sam malo istraživala da vidim o čemu se tu radi i da li se to meni samo nešto pričinjava.

Ne, ništa mi se nije pričinjavalo i ovo je jedna sasvim poznata stvar. Naime, prilikom kolumbijske borbe za nezavisnost od Španije, lokalnim revolucionarima je pomoć pružala i nekakva Britanska legija, a to se posle uspostavljanja republike na teritoriji današnje Kolumbije razvilo u značajnu trgovinu sa Velikom Britanijom. Uzgred, u želji da se oslobode španskog kolonijalnog uticaja, ljudi u Bogoti su željno prigrlili uticaj ne samo britanske, već i francuske arhitekture.

Bogota, detalj

Tako je krenula i povećana upotreba fasada od crvenih cigala, koje su se do tada koristile samo u industrijske svrhe, ali navodno ne i za stambene objekte, a osim toga, pošto je u Bogoti vreme često oblačno, sveže, kišovito i sivo, ove crvene cigle su unosile određeni kontrast i privlačnost.

Bogota, detalj

Tako je početkom XX veka nastala moda da se grade kuće sa baštama (ispred i iza objekta), a sve po ugledu na britanski stil. Na sledećoj fotografiji može da se vidi i jedna kuća koja je urađena u „tjudorovskom“ stilu. Između ostalog to može da se vidi i po ukrasnim letvicama na prozorima koje su urađene u skladu sa „elizabetanskim“ stilom (misli se na kraljicu Elizabetu I Tjudor). Ovo je, naravno, detalj koji uveliko prevazilazi nivo mog uobičajenog interesovanja za arhitekturu koju viđam na putovanjima, ali to u stvari odražava činjenicu da sam davnih dana, kada sam tokom svojih studija engleskog jezika i književnosti u Beogradu, boravila nekoliko meseci u Engleskoj gde sam radila kao o-per devojka. Pošto sam kod porodice-domaćina slabo zarađivala, našla sam dodatni posao u tele-marketingu za prozore. Tom prilikom sam naučila razliku između „elizabetanskih“ i „džordžijanskih“ prozora. Eto.

Bogota, detalj

U svakom slučaju, moda sa kućama u Bogoti sagrađenim u britanskom stilu trajala sve do pojave modernih trendova u arhitekturi polovinom XX veka. Zanimljivo je, međutim, da se upotreba fasada od crvenih cigala nastavila i kasnije, a danas se mogu videti brojne zgrade, uključujući i solitere koji su projektovani baš sa tim elementom. Štaviše, kako sam čitala, ovaj graditeljski element se sada koristi i u kolumbijskim gradovima koji imaju topliju klimu i toplije boje od Bogote, a proširio se i na neke susedne zemlje.

A što se mene tiče, ja sam pronašla autobusko stajalište gde sam malo morala da sačekam pravi autobus, ali je na kraju sve ispalo dobro i ja sam uskoro bila u Botaničkoj bašti u Bogoti (Jardín Botánico de Bogotá). Plan mi je bio da tu jednostavno šetam par sati.

Botanička bašta u Bogoti, detalj

Ovde je postojala mogućnost da idem u obilazak sa nekom grupom formiranom ad hoc, ali moram da priznam da ja najčešće volim da idem sama jer tako mogu da idem kuda poželim i redosledom i ritmom koji meni odgovaraju. Ovom prilikom je taj moj ritam već na početku zahtevao da sednem negde na kafu da bih se još malo razbudila, a za to je idealno poslužio jedan kafić u okviru bašte. Dok se sve to dešavalo, ispijanje kafe i razbuđivanje, ugledala sam i snimila jednu lepu ptičicu koja se zove riđovrati strnad (Zonotrichia capensis).

Riđovrati strnad

Kada sam završila sa kafom koja mi je zaista i prijala, krenula sam u pravu šetnju po botaničkoj bašti.

Botanička bašta u Bogoti, detalj

Ja sad u stvari i nemam puno šta ovde da pišem, jer je to ipak bila samo šetnja, a ne razumem se previše u biljke, pa ću samo povremeno da dam neke komentare u vezi sa ovim boravkom pre svega u vidu fotografija određenih biljaka kod kojih sam videla natpis, a iz raznih razloga su mi bile zanimljive. Na primer, grm kamelije (Camellia japonica).

Žbun kamelije

Cvetovi kamelije

Neki delovi botaničke bašte napravljeni su tako da deluju više „divlje“, dok su drugi veoma kultivisani.

Botanička bašta u Bogoti, detalj

Botanička bašta u Bogoti ima više odvojenih delova, a jedan od njih je posvećen lekovitim, začinskim i jestivim biljkama.

Botanička bašta u Bogoti, detalj

Bilo je tu ruzmarina, žalfije, majčine dušice, ali i divljih jagoda, na primer. Ipak, sada bih izdvojila jednu drugu biljku, a to je lantana (Lantana Camara) za koju je ovde pisalo da se koristi kod lečenja malarije, groznice, prehlade i kašlja. Ono što je meni bilo zanimljivo jeste da sam se setila da sam tu biljku svojevremeno videla i na Madagaskaru, ali su nam tamo rekli da se koristi za lečenje bolova u stomaku (videti: https://svudapodji.com/madagaskar-9/). Očigledno je ovo univerzalno lekovita biljka, bez obzira na to šta leči.

Lantana

Nastavivši šetnju, došla sam i do drugih delova botaničke bašte.

Botanička bašta u Bogoti, detalj

U jednom trenutku sam naišla na nekoliko biljaka sa brojnim cvetovima jarkih boja, ali je bilo zanimljivo videti njihov suživot sa raznim bubicama – jer, gde ima biljaka, ima i buba. Barem je to tako u prirodi.

Botanička bašta u Bogoti, detalj

U nekom trenutku sam se približila velikim staklenim baštama koje su ovde podignute i to tako što sam prošla između povrtne leje.

Botanička bašta u Bogoti, detalj

Kada sam došla do ulaza u velike staklene bašte u okviru Botaničke bašte u Bogoti, videla sam red, pa sam tako shvatila da je potrebno da se sačeka da bi se oformila grupa na licu mesta.

Botanička bašta u Bogoti, detalj

Tako sam u nekom trenutku krenula u obilazak sa grupom predvođenom vodičem. Međutim, vrlo brzo sam shvatila da je čitava priča više bila prilagođena deci koja su tu došla sa svojim roditeljima i da se zapravo ove bašte mogu obići i individualno. Zato sam se odvojila od grupe i nadalje nastavila sama.

Botanička bašta u Bogoti, detalj

Jedna od staklenih bašti je prilično visoka, ali ipak ne toliko da bi jedno drvo čije se stablo tu nalazi moglo istinski da stane zajedno sa svojom krošnjom. Mislim da je to stablo tu postavljeno samo da bi bilo domaćin nekim drugim biljkama.

Botanička bašta u Bogoti, detalj

Ali, u jednom trenutku sam videla i jedno mlado drvo koje u prirodi zna da naraste ozbiljno visoko. To je drvo seiba ili kapok, a zovu ga i svileno-pamučno drvo (Ceiba pentandra). Već sam ga ranije pominjala kada sam pisala o boravku na Martiniku, ali i na Zanzibaru (videti: https://www.svudapodji.com/njujork-martinik-11/ i https://www.svudapodji.com/zanzibar-4/).

Mlado drvo seiba ili kapok

Staklene bašte u okviru Botaničke bašte u Bogoti su organizovane tako da se u svakoj može videti različita vrsta staništa.

Botanička bašta u Bogoti, detalj

Tako sam došla i do dela gde su prikazane „Korisne biljke“, ali je na samom ulazu i naglašeno da ne postoji biljka koja nije korisna – bilo da ona služi kao hrana, proizvodi kiseonik koji dišemo, obezbeđuje hladovinu, nudi opojan miris, koristi se u lečenju, itd. Meni je ipak bilo zanimljivo da posebno snimim neke biljke.

Koka (Erythroxylum coca)

Kafa arabika (Coffea arabica)

Vrsta pamuka (Gossypium hirsutum)

Vrsta ananasa (Ananas nanus)

Što se banana tiče, tu nisam ulazila u detalje koja je vrsta u pitanju, već sam samo slikala.

Banane

Još malo sam prošetala po staklenim baštama, a onda sam ponovo izašla napolje.

Botanička bašta u Bogoti, detalj

Tačno preko puta glavnog ulaza u staklene bašte nalazi se i veliki ružičnjak.

Botanička bašta u Bogoti, detalj

Nastavivši svoju šetnju okolo naokolo po botaničkoj bašti, došla sam i do jednog šumarka. Možda ne bih ni obratila pažnju na drveće koje je tu raslo da nisam videla grupu posetilaca koji su grlili to drveće. Pošto sam i ja osoba koja voli da grli drveće, to mi je bila veoma lepa scena.

Botanička bašta u Bogoti, detalj

Kako se ispostavilo, ova stabla pripadaju vrsti bora koja raste na ograničenoj površini u samo u nekoliko zemalja severozapadne Južne Amerike (Retrophyllum rospigliosii). Štaviše, kako je pisalo na tabli koja je ovde zakačena, ova vrsta je ugrožena i preti opasnost da izumre.

Botanička bašta u Bogoti, detalj

Kada su oni ljudi otišli, osim što sam slikala šumarak morala sam i ja da zagrlim jedno lepo drvo. Pošto su mi ruke bile zauzete grljenjem, nisam to mogla i da snimim.

Pri kraju obilaska Botaničke bašte u Bogoti došla sam i do još jednog jezerceta koje je ovde napravljeno.

Botanička bašta u Bogoti, detalj

Tu sam ugledala i jednu zanimljivu pticu. Kako sam kasnije saznala u pitanju je mlada jedinka američke sultanke (Porphyrio martinica). Par dana kasnije ću snimiti i odraslu pticu koju, za razliku od mlade verzije, odlikuju neverovatne boje.

Američka sultanka

Kad već pominjem ptice, tokom svoje šetnje po botaničkoj bašti snimila sam još par vrsta.

Džinovski kos (Turdus fuscater)

Crna bušilica (Diglossa humeralis)

Pošto je Botanička bašta u Bogoti srazmerno dosta udaljena (10-11 km) od dela grada gde sam ja provodila veći deo vremena, verovatno ne bih ni došla ovde da nisam planirala da u blizini posetim još par zanimljivih mesta. Tako sam napustila botaničku baštu, izašla na ulicu i krenula u pravcu Gradskog parka Simon Bolivar (Parque Metropolitano Simón Bolívar).

Švedska 2013, 1. deo (Stokholm)

Verica Ristic — Tue, 03 Mar 2026 06:50:00 GMT

Ovo je još jedno od mojih davnašnjih putovanja o kojima želim da pišem, ali kada sam sela da to krenem da radim suočila sam se sa izvesnim problemima.

Prvo da pojasnim šta mislim pod ovim pojmom „davnašnje“ putovanje. Ja sam još kao dete sanjala o tome da putujem po belom svetu, a ta želja je bila i glavni razlog zašto sam još u osnovnoj školi odlučila da želim da studiram engleski. Nekako sam u svojoj detinjoj glavi povezala engleski jezik i putovanja, i moram da kažem se ta životna želja i ostvarila, a zaista je glavni katalizator za to bio upravo engleski jezik. Zahvaljujući studiranju jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu, došla sam dotle da sam još tokom studija devet meseci boravila u Engleskoj gde sam radila kao o-per (devojka koja živi sa porodicom i pomaže oko dece i u kući u zamenu za smeštaj i hranu), ali sam da bih povećala svoj minimalni džeparac (uspešno) radila i u telemarketingu (sa 20 godina i na stranom jeziku). To dobro poznavanje jezika mi je omogućilo da samo par meseci po povratku kući u tadašnjoj Jugoslaviji dobijem posao u Američkoj ambasadi u Beogradu. Studije sam nastavila uz posao i nije bilo lako, ali sam ipak kao redovan student završila fakultet i dobila diplomu što mi je kasnije bilo bitno.

Pošto sam već kao mlada počela da radim, a živela sam kod roditelja koji mi nisu naplaćivali to što sam kod njih, onda sam deo svoje plate mogla da koristim da putujem. Mada je bila srazmerno dobra, to svakako nije bila ogromna plata, ali je glavno ograničenje bilo da sam imala mali broj dana godišnjeg odmora. U međuvremenu sam i menjala poslove iz raznih razloga, a na kraju poslovne karijere sam već uveliko bila slobodni prevodilac, što je značilo gotovo neograničeno vreme (u smislu da sam sama određivala kada ću biti odsutna), ali je svako to odsustvovanje značilo i da ne radim, pa bi se onda odmah, tokom mog odsustvovanja, i prihodi sveli na nulu.

Ipak, putovanja su se nizala, a ja sam uvek fotografisala. Takođe sam vremenom počela da vodim i dnevnik putovanja, nekada više i detaljnije, nekada manje i tek površno. Naravno, dosta se toga i sećam u vezi sa tim davnašnjim putovanjima, ali to nije toliko detaljno da bi imalo smisla da ja sada krenem da pišem o svim tim iskustvima. Međutim, neka od njih su se desila relativno skoro, mada su kod mene i dalje u sferi „davnašnjih“, tj, pre otvaranja bloga i drugačijeg posmatranja putovanja i pisanja o njima.

I sada se vraćam na priču o kratkom boravku u Švedskoj 2013. godine kada sam posetila neke zanimljive delove ove lepe zemlje.

Dakle, kada sam krenula sa namerom da pišem o ovom putovanju, ispostavilo se da su podaci iz mog putnog dnevnika bili samo opšte prirode, fotografija je bilo puno, a ja sam shvatila da za više od polovine ne znam šta tačno prikazuju. Uf! Videla sam ja da će tu biti puno rada na „rekonstrukciji događaja“, ali šta da se radi.

Pre 2013. godine nikada nisam bila u Švedskoj i u Stokholmu. Onda sam početkom te godine naišla na neku povoljnu cenu avio-karte, pa sam se tako odlučila da krenem krajem maja, sa idejom da budem smeštena u nekom malom hotelu ili hostelu, jer je Švedska poznata kao skupa zemlja.

U međuvremenu su me Kaća i Toma, prijatelji koje sam pre više godina upoznala preko jednog porodičnog prijatelja, a koji u Beogradu imaju svoj stan jako blizu mene, pa se tada i viđamo i družimo, pozvali da idem kod njih u goste pošto oni već decenijama zapravo žive i rade u Švedskoj.

Da budem precizna, oni žive u Upsali, koja je oko 75 km severno od Stokholma, a imaju i vikendicu 20-ak kilometara južno od Upsale. Sve u svemu, pošto bolje poznaju lokalne švedske okolnosti, zaključili su da će mi biti jeftinije da budem kod njih i da kao dnevni izlet idem vozom u Stokholm.

Evo i mape koja prikazuje koja sam sve mesta i lokalitete posetila tokom ovog putovanja:

Dakle, za početak su me ovi divni prijatelji sačekali na aerodrom u Stokholmu, pa smo prvo otišli do njihove vikendice u Knivsti, a to je mesto kao iz bajke – mir, zelenilo, divan vazduh,... divota.

Ipak, tamo smo samo jeli, a onda se prebacili u Upsalu i njihov stan. Kao što je red među prijateljima, čavrljali smo sve vreme i prenosili vesti jedni drugima, tako da sam legla relativno kasno.

Ujutru me je probudila svetlost i mozak mi je sigurno dok sam još spavala pomislio da je već vreme da se budim i ustajem, a ono bilo pre 5!!! Naime, nalazila sam se dovoljno severno, skoro 60 stepeni severne geografske širine, a krajem maja i početkom juna dan tu traje preko 18 sati! Naime, sunce izlazi već oko 3:40 ujutru, a zalazi skoro u 10 uveče.

Kada sam videla koliko je sati, nastavila sam da spavam. Nije to bio dubok san, ali je bio san, tako da sam ipak fino odmorna ustala nešto kasnije, skoro u 8.

Moji domaćini su već uveliko bili budni, a onda je krenulo i njihovo gostoprimstvo. Odmah sam morala da kažem šta ću da jedem i pijem i zaista su bili apsolutno i fantastično predusretljivi i gostoljubivi.

Ali, nisam se dugo razvlačila, već sam se relativno brzo spremila. Kaća me je otpratila do železničke stanice u Upsali koja je manje od 10 minuta peške od njihovog stana. Kupila sam kartu, uskočila u voz i krenula za Stokholm.

Pošto sam pre puta imala dosta posla nisam ni stigla ništa da pročitam o Stokholmu, ali sam uspela tokom 40-ak minuta koliko otprilike traje prebacivanje vozom da nešto i pročitam u svom vodiču.

Osim toga, znala sam da hoću da idem u Abin muzej koji je otvoren samo mesec-dva pre mog dolaska. Zatim, želela sam da se vozim brodom (u okviru obilaska Stokholma). Takođe mi je u planu bilo i da obilazim stari grad u Stokholmu, kao i palatu Drotningholm.

Na prvi pogled ovo može da deluje preambiciozno, ali s jedne strane je dan bio specifično dug, a s druge sam planirala da dođem u Stokholm i narednog dana – dakle u pitanju su bila dva dana obilaženja.

Već po napuštanju železničke stanice i na samom početku šetnje po gradu, suočila sam se sa uočljivom karakteristikom Stokholma zbog koje je on dobio nadimak „Venecija severa“. Naime, glavni grad Švedske se prostire preko 14 ostrvaca i tu se jezero Melaren spaja sa Baltičkim morem. Svi ti različiti kopneni delovi Stokholma su uzajamno povezani sa preko 50 mostova.

Stokholm, detalj

Ja sam se ovde u stvari uputila prema starom gradu koji se zove Gamla Stan, ali sam usput posmatrala i snimala i detalje dela grada kroz koji sam išla.

Stokholm, detalj

Nešto dalje sam videla i stokholmsku Gradsku većnicu ili Stadshuset koja se nalazi na Kraljevom ostrvu ili Kungsholmen.

Stokholm, detalj

Ali, bilo je tu i raznih drugih simpatičnih delova, a šetnja me je provela blizu malenog okruglog ostrva Strjemsborg (Strömsborg).

Stokholm, detalj

Gledajući pored ostrva, u daljini sam videla i neke delove grada sa visokim tornjevima lokalne crkve.

Stokholm, detalj

Ispred, na ostrvu Stadsholmen koji čini veći deo Starog grada, naišla sam i na Kuću plemstva (Riddarhuset) koja se smatra jednom od najlepših građevina u Stokholmu. U pitanju je palata iz XVII veka koja je služila za okupljanje i sastanke pripadnika plemstva. Palati pripadaju i dva paviljona u prednjem delu dvorišta, bliže vodi.

Stokholm, detalj

Prešavši sada u zonu Gamla Stana, osvrnula sam se na most kojim sam ovde i došla, a u pozadini se video toranj Gradske većnice.

Stokholm, detalj

Na drugoj strani sam snimila deo Ostrva Svetog duha ili Helgeandsholmen koje je mostom spojeno sa komercijalnim delovima Stokholma.

Stokholm, detalj

Međutim, glavni objekat na ovom ostrvu je kompleks zgrada švedskog Parlamenta.

Stokholm, detalj

Kroz ovaj kompleks vodi i ulica i upravo se ona nastavlja na onaj prethodno snimljeni most ka komercijalnom delu grada.

Stokholm, detalj

Na drugoj strani, nešto dalje i na susednom ostrvu, videla sam i crkvu Ridarholmen.

Stokholm, detalj

Ali, ovde sam zapravo došla do Kraljevske palate ili Kungliga Slottet.

Stokholm, detalj

Kada sam se tu popela, prvo sam se ponovo osvrnula i snimila kompleks zgrada švedskog Parlamenta, a onda sam ušla u dvorište Kraljevske palate.

Stokholm, detalj

Kraljevska palata u Stokholmu jedna je od najvećih kraljevskih palata u Evropi i današnja je rezidencija švedskog monarha. Podignuta je u XVIII veku na mestu srednjovekovne tvrđave Tri krune (Tre Kronor), koja je uništena u velikom požaru 1697. godine. Palata je građena u baroknom stilu i ima više od 600 prostorija. Danas se koristi za zvanične državne ceremonije, prijeme i rad kraljevske administracije, dok kraljevska porodica uglavnom živi u drugoj rezidenciji. Veći deo palate otvoren je za posetioce tokom cele godine.

Stokholm, detalj

Ja nisam imala nameru da obilazim palatu, već sam je samo malo fotografisala sa spoljašnje strane.

Stokholm, detalj

Praktično isti trg koji se vidi na prethodnoj fotografiji deli i poznata crkva Storkirkan (Storkyrkan).

Stokholm, detalj

Da bih došla do njenog ulaza, prošla sam kroz pasaž sa njene južne strane, a tu je bilo istinski divnih leja cveća.

Stokholm, detalj

Storkirkan, u prevodu „Velika crkva“, najstarija je crkva u Stokholmu i nalazi se, kao što sam rekla, odmah pored Kraljevske palate. Sagrađena je u XIII veku i vekovima je imala centralnu ulogu u verskom i državnom životu Švedske. U njoj su održavana kraljevska krunisanja, venčanja i druge važne ceremonije, uključujući i venčanje kralja Karla XVI Gustava. Crkva je građena u gotičkom stilu, ali njen enterijer nosi i barokne elemente. Danas je to aktivna luteranska crkva, otvorena za bogosluženja i posetioce.

Storkirkan, detalj

Unutrašnjost Storkirkana bogata je istorijskim i umetničkim detaljima koji svedoče o njenom značaju. Glavni oltar datira iz sredine XVI veka i izrađen je u holandskom renesansnom stilu, sa impresivnim drvorezima i pozlatom.

Storkirkan, detalj

U blizini glavnog oltara, u levom bočnom brodu, nalazi se čuvena drvena skulptura „Svetog Đorđa i zmaja“.

Storkirkan, detalj

U pitanju je remek-delo iz 1489. godine, koje simbolizuje pobedu dobra nad zlom, ali i istorijsku pobedu Šveđana nad Danskom u bici kod Brunkeberga 1471. godine.

Storkirkan, detalj

Skulptura je izrađena od drveta, delimično obložena metalom, a zmajevi zubi su, prema predanju, napravljeni od pravih losovih rogova. Zbog posebno dramatičnog izgleda, ovo je jedno od najpoznatijih umetničkih dela u Švedskoj.

Storkirkan, detalj

Još malo sam prošetala po crkvi i snimila i neke druge detalje. Ovde su sahranjene neke važne ličnosti švedske istorije, među kojima su državnici i plemići iz kasnog srednjeg veka, iako danas nema kraljevskih grobnica.

Storkirkan, detalj

Posle posete Velikoj crkvi, krenula sam dalje da šetam po Gamla Stanu, tj, po Starom gradu.

Stokholm, detalj

Vrlo brzo sam došla i do glavnog trga, a to je Sturtorjet, što znači „Veliki trg“. U pitanju je najstariji trg u Stokholmu i nalazi se u samom središtu Gamla Stana. Nastao je u XIII veku i od samog početka bio je glavno mesto trgovine i društvenog života grada.

Stokholm, detalj

Sturtorjet je posebno značajan zbog Stokholmskog krvoprolića iz 1520. godine, kada je danski kralj Kristijan II naredio pogubljenje oko 80 švedskih plemića i građana, što je kasnije dovelo do jačanja pokreta za švedsku nezavisnost. Na trgu se nalazi i zgrada nekadašnje Berze u kojoj je danas smešten Nobelov muzej.

Stokholm, detalj

Inače, sve Nobelove nagrade osim Nobelove nagrade za mir dodeljuju se u Švedskoj. Razlog za to leži u testamentu Alfreda Nobela iz 1895. godine. Nobel je odredio da se nagrade za fiziku, hemiju, medicinu (fiziologiju), književnost i kasnije ekonomiju dodeljuju u Švedskoj, dok je Nobelovu nagradu za mir poverio posebnom odboru u Norveškoj.

U vreme kada je testament napisan, Švedska i Norveška su bile u uniji (sve do 1905. godine), ali je Nobel smatrao da je norveški parlament i društvo prikladnije i neutralnije telo za odlučivanje o pitanjima mira. Zato se ceremonija za mir i danas održava u Oslu, dok se ostale nagrade tradicionalno uručuju u Stokholmu, 10. decembra, na godišnjicu Nobelove smrti.

Trg Sturtorjet je takođe prepoznatljiv i po šarenim, uskim kućama sa slikovitim zabatom, koje potiču uglavnom iz XVII i XVIII veka.

Stokholm, detalj

I sada sam konačno krenula u malo opušteniju šetnju po Gamla Stanu, odnosno Starom gradu, koji predstavlja istorijsko jezgro Stokholma i koji je jedna od najbolje očuvanih srednjovekovnih gradskih celina u Evropi. Nastao je u XIII veku, kada je Stokholm osnovan kao važno trgovačko i odbrambeno središte. Tokom srednjeg veka ovde su živeli trgovci, zanatlije i gradska elita, a danas je to živahna četvrt puna muzeja, galerija, restorana i prodavnica suvenira.

Stokholm, detalj

Uske kaldrmisane ulice, šarene kuće i mali trgovi, sa mnoštvom slikovitih detalja, danas ovom delu grada daju poseban šarm.

Stokholm, detalj

Na adresi Vesterlongatan 81 nalazi se ulaz u Morten Trocigs grend, najuži prolaz u celom Stokholmu. Na najužem delu, ovaj prolaz je širok svega oko 90 cm. Prolaz potiče iz XVI veka i nazvan je po nemačkom trgovcu Mortenu Trocigsu, koji je posedovao imovinu u tom delu grada.

Stokholm, detalj

Prošla sam kroz ovu uzanu ulicu, pa sam nastavila dalje da šetam i obilazim po Gamla Stanu.

Kolumbija 2024, 6. deo (Zipakira)

Verica Ristic — Fri, 27 Feb 2026 16:15:00 GMT

U prethodnom nastavku priča sa putovanja po Kolumbiji početkom 2024. godine došla sam do trenutka kada sam ušla u rudnik u kojem se nalazi podzemna Katedrala od soli po kojoj je gradić Zipakira, severno od Bogote, i poznat. Posle početnog pravog hodnika koji je nalik na tunel i koji se blago spušta u dubinu, dolazi se do uglavnom ravnog dela, ulazne rampe, odakle se više podzemnih „prostorija“ nalazi levo i desno.

Pristupni hodnik u rudniku u kojem je Katedrala od soli

Naime, ovaj prostor, bivši rudnik, organizovan je tako da ne obuhvata samo brodove te podzemne crkve, već se u prvom delu nalazi i 14 kapela koje su posvećene Stajanjima na putu Krsta – od trenutka kada su Isusa osudili na smrt do polaganja njegovog tela u grob. Tih trenutaka, tj, situacija po predanju ima 14, pa otud i broj kapela. Na primer, Isus se susreće sa svojom svetom majkom, Simon Kirinejski pomaže Hristu da nosi krst, Isus teši jerusalimske žene, Isusa prikucavaju na krst, itd.

Ja ne znam da li su ove situacije simbolično prikazane u ovim „kapelama“, koje su manji ili prilično veliki prostori (par njih podsećaju na balkone iza kojih je veliki prostor u dubinu gde se očigledno nekada iskopavala so), ali sam ih u svakom slučaju ja lepo i lagano obilazila jednu po jednu. Ovde sada sledi samo nekoliko fotografija, a svakako ne sve. Kao što se može videti na njima, sve su ove kapele osvetljene jakim reflektorima u boji, pri čemu se boje menjaju.

Katedrala od soli, stajanja na putu Krsta, detalj

Pošto se sama katedrala nalazi da dubini od oko 200 m ispod zemlje, onda su povremeno sa visine, tj, sa terasa koje postoje duž pravca obilaska mogle da se vide i neke druge prostorije koje se koriste za potrebe katedrale i posetilaca.

Katedrala od soli, detalj

Na kraju ove ulazne rampe dolazi se do prostorije u kojoj je kupola. Naime, kako je katedrala napravljena ispod zemlje gde nije bilo moguće da se napravi kupola iznad glavnog broda, koja kao simbol nebesa predstavlja obavezni graditeljski elemenat, onda su to uradili u jednoj od pristupnih prostorija. Kupola je visoka 11m, a prečnik joj je 8 m. Kada sam stigla do te prostorije, tu je bilo dosta mračno, bez obzira na osvetljenost kupole, i jedva sam uspela da napravim kakvu-takvu fotografiju.

Katedrala od soli, kupola

Zatim sam došla i do pevnice koja se nalazi na balkonu s kojeg se direktno gleda na središnji brod katedrale. Levo, na ogradi pevnice, vidi se skulptura arhanđela Gavrila koji je božji glasnik i ljudima prenosi božje odluke, a po verovanju on je najavio i rođenje Jovana Krstitelja i Isusa Hrista.

Katedrala od soli, pevnica

Kao što može da se vidi sa prethodne fotografije, a i sa sledeće, veliki krst koji se nalazi u oltarskom prostoru katedrale takođe je osvetljen, a te boje se i menjaju.

Katedrala od soli, pogled na središnji brod

Pored ove središnje pevnice i njenog balkona, postoji pored još jedna slična konstrukcija i sa tog balkona može da se vidi jedan od bočnih brodova crkve.

Katedrala od soli, pogled na levi bočni brod

Pravac obilaženja zatim vodi prema priprati, a za to je potrebno da se spusti niz stepenice. Taj deo sa stepenicama napravljen je u vidu gotovo lavirinta: prvo se jedno šire stepenište spušta pod uglom, a onda se sa platforme do koje se dođe može proći stepenicama između visokih zidova i tih „prolaza“ ima nekoliko.

Katedrala od soli, spuštanje prema priprati

Na prethodnoj slici se može videti skulptura još jednog anđela koja je postavljena iznad tog dela sa uzanim stepenicama i zidovima. U ovom slučaju se radi o arhanđelu Mihajlu koji drži svitak na kojem piše: „Vi ste so zemlji...“. Osim biblijske simbolike koju ove reči nose, mesto – u rudniku soli – je više nego prikladno.

Što se tiče priprate, to je pre svega naziv za graditeljski elemenat koji se koristi u hrišćanskim crkvama. Jednostavno rečeno, to je prostorija, poput zatvorenog trema, iz koje se ulazi u naos, tj, u brodove crkve. U slučaju Katedrale od soli, priprata bi u tom smislu bila jedan široki tunel u koji se dolazi kada se spusti niz one stepenice koje sam prethodno pominjala.

Katedrala od soli, priprata

Iz ovog tunela se bočnim prolazima ulazi u brodove katedrale, a zidovi su takođe ukrašeni slikama svetitelja, najčešće Bogorodice, ili figurama koje su postavljene u niše.

Katedrala od soli, priprata, detalj

Kako ću kasnije shvatiti, ovaj tunel jednim svojim krajem vodi ka komercijalnom delu katedrale i izlazu, i to je ono što može da se vidi na jednoj od prethodnih slika. Na drugom kraju tunela, koji je odmah kod pomenutih stepenica, nalazi kapela Bogorodica od Gvase (Capilla Virgen de Guasá).

Katedrala od soli, kapela Bogorodica od Gvase

Zbog veoma dobre osvetljenosti ovog prostora, mogla sam na jednom zidu sasvim lepo da vidim naslage kamene soli koja se ovde vadila. Treba reći da se so zapravo dobija iz minerala halita koji je nastao od natrijum hlorida (NaCl) i koji se obično zove kamena so.

Katedrala od soli, detalj

Sada sam ušla u prvi brod na koji se nailazi, a to je Brod rođenja (Nave del Nacimiento) koji je posvećen rođenju Isusovom. U pitanju je ogromna sala koja je visoka 17 m, široka 10 m, a dugačka 80 m. Tu može da stane oko 700 ljudi.

Katedrala od soli, Brod rođenja

Dva najznačajnija elementa ovog broda mogu da se vide ili barem nazru na prethodnoj fotografiji. Jedno je scena rođenja (osvetljeni prostor levo na slici) koja obuhvata skulpture napravljene od peščara.

Katedrala od soli, Brod rođenja, detalj

Drugi važan elemenat je „vodopad“ napravljen od soli u dnu broda koji je svetlima obojen u plavo da bi se time još više simbolizovala reka Jordan u kojoj je Isus kršten.

Katedrala od soli, Brod rođenja, detalj

Uzgred budi rečeno, reka Jordan je sve samo ne plava, ali ovde je ipak u pitanju samo simbolika (videti: https://www.svudapodji.com/jordan-3/ i https://www.svudapodji.com/jordan-4/).

Iz ovog broda može da se pređe u središnji bilo tako što se posetilac vrati do priprate/tunela ili kroz neki od prolaza koji postoje u zidu, pošto su brodovi na više mesta spojeni tim prolazima.

Dakle, središnji brod se naziva Brod života (Nave de la Vida). Nisam uspela da pronađem podatke o veličini, ali je to svakako najveći od tri broda i tu može da stane između 800 i 900 ljudi.

Katedrala od soli, Brod života

U dnu broda, tačnije u okviru oltarskog prostora, nalazi se 16 m visok krst napravljen od kamene soli. Kao i čitav prostor, tako se i krst stalno osvetljava različitim bojama.

Katedrala od soli, Brod života

Pre nego što se dođe do klupa, na podu se može videti reljef urađen kao omaž Mikelanđelu i njegovom čuvenom delu iz Sikstinske kapele u Vatikanu – Stvaranje Adama.

Katedrala od soli, Brod života, detalj

Reljef je urađen od kararskog mermera, ali tako da postoje izvesne razlike u odnosu na slikani original – Božja ruka je tri puta veća od Adamove, postoje simboli četiri elementa (vatra, voda, vazduh i zemlja), itd.

Katedrala od soli, Brod života, detalj

Ja sam se sada vratila do ulaza da bih video-kamerom snimila kako izgleda kada se iz priprate/tunela ulazi u središnji brod.

Dakle, samo što sam krenula da pričam o masivnim stubovima koji se mogu videti u naosu, svetla su se ugasila, što je i bilo najavljeno, pa je krenula video-projekcija na zadnjem zidu gde je krst i oltar. Evo skraćenog snimka:

Posle ovoga sam još malo prošetala po središnjem brodu, otišavši do oltarskog prostora.

Katedrala od soli, Brod života, detalj

A što se tiče stubova, evo da završim priču koju sam započela u prvom video snimku. Dakle, četiri masivna stuba, dva u prednjem delu (bliže priprati/tunelu) i dva u zadnjem delu (bliže oltaru) simbolizuju četvoricu Jevanđelista. Oni su izvajani in situ od stene koja čini zidove između brodova i tako prenose ideju da su Jevanđelisti uvek tu bili, ali i da tu ostaju. Malo se bolje mogu videti na sledećoj fotografiji koju sam snimila iz pravca oltara prema ulazu u brod.

Katedrala od soli, Brod života, detalj

Ako se prethodna slika malo bolje zagleda, može da se uoči skulptura arhanđela Gavrila koju sam već pominjala, a koja se nalazi u okviru pevnice.

Katedrala od soli, Brod života, detalj

Sledeći korak u okviru mog obilaska bio je da odem i do trećeg broda, a to je Brod usksnuća (Nave de la Resurrección) koji je visok 17 m, širok 10 m, a dužina mu je 60 m.

Katedrala od soli, Brod uskrsnuća

Ovde se sa desne strane nalazi skulptura Pijete, što je tradicionalni naziv za kompoziciju koja prikazuje Bogorodicu kako prigrljuje mrtvog Hrista skinutog sa krsta. Ono što ovu verziju kompozicije Pijeta koja se nalazi u Katedrali od soli čini specifičnom jeste da su prikazana tri lika: Hristos u sredini, Marija Magdalena levo i Josif iz Arimateje desno. Naime, sva četiri Jevanđelja navode da je Hristovo telo sa krsta skinuo i pokopao upravo Josif iz Arimateje. Što se ženskih likova tiče, tu postoje razlike među Jevanđeljima, ali dva pominju još i Mariju Magdalenu.

Katedrala od soli, Brod uskrsnuća, detalj

Ovde sam završila obilazak Katedrale od soli i njena tri broda, ali je na istom nivou i u neposrednoj blizini bilo još zanimljivosti. Naime, odmah posle formalne katedrale kreće čist komercijalni deo.

Katedrala od soli, komercijalni deo, detalj

Moram da priznam da mi je ovo delovalo veoma vulgarno. Možda ja ne mogu da shvatim sentimente vernika i njihovu potrebu za kupovinom, ali meni se ovaj nivo komercijale ni najmanje ne dopada.

A šta reći za sledeći deo koji takođe može da se poseti, uz određenu doplatu: stotinak metara od katedrale, oltara, najvećeg podzemnog krsta na svetu, slika i figura svetaca i arhanđela, Pijete, nalazi se „Tutankamonov muzej“???!!!

Ulaz u „Tutankamonov muzej“

Ipak, negde u sred ove zbrke od komercijale i potpuno besmislenog unošenja priče o istorijski nebitnom egipatskom faraonu čija je jedina „vrednost“ ta da je njegova grobnica pronađena neopljačkana, pa samim tim i prepuna zlatnih predmeta (!!!), pronašla sam još jedno (za mene) delimično zanimljivo mesto. U pitanju je deo koji se zove Vodeno ogledalo (Espejo de Agua). Naime, tu se nalazi „bazen“ u steni koji je ispunjen vodom, jer to ilustruje način na koji se so danas vadi iz rudnika, a to je putem rastvaranja u vodi, ispumpavanjem, itd. Pošto ovde nema nikakvih dešavanja u samoj vodi, a nema ni strujanja vazduha, tj, vetra, površina vode je savršeno mirna i to stvara efekat ogledala u kojem se odražavaju drvene platforme sa strane i kameni plafon.

Katedrala od soli, Vodeno ogledalo

Sada sam već bila spremna da napustim ovaj bivši rudnik i Katedralu od soli, ali za to je bilo potrebno da malo sačekam u redu, jer sam se na površinu vratila „vozom“, a on ima ograničen broj sedišta.

Katedrala od soli, prevoz ka površini

Izašavši na površinu i svetlost dana, shvatila sam da se osećam bolje nego što sam se osećala kada sam ovde došla, tako da sam se peške spustila do centra Zipakire. To je bila sasvim dobra ideja, jer sam povremeno mogla da uživam u veoma lepom pogledu – pre svega je do izražaja dolazila prava katedrala u gradu koja se nalazi na glavnom trgu.

Zipakira

Hodajući lagano otišla sam do drugog važnog trga, a to je Plasa de la Independensija (Plaza de la Independencia).

Plasa de la Independensija

Tu ima više restorana i kafea, a ja sam sada htela da negde ručam. Dok sam tražila gde ću da sednem, povremeno sam takođe i fotografisala kada bi mi se učinilo da su neki detalji posebno lepi.

Zipakira

Na kraju sam se odlučila za jedan restoran gde sam naručila jela koja su bila deo dnevnog menija – čorba od piletine i pileće meso sa raznim dodacima.

Ručak u Zipakiri

Posle ove pauze sam krenula ka stanici gde sam htela da uhvatim autobus za Bogotu. Doduše, nisam išla direktno do stanice, već sam malo šetalo okolo-naokolo, ali vredelo je. Ponovo sam s vremena na vreme nailazila na lepe i zanimljive prizore.

Zipakira

U jednom trenutku sam došla i do dela grada gde ima više poslastičarnica, ali sam u stvari bila sasvim sita od ručka, tako da, nažalost, ništa ovde nisam mogla da naručim i pojedem.

Zipakira, detalj

Dok sam stigla do autobuske stanice, ponovo je počeo da me hvata umor, ali to je bilo rešeno time što sam se lepo smestila, pa sam onda mogla da se opustim i odmaram.

Zipakira, detalj

Zbog gužve na putu stigla sam do stanice Portal del Norte (Portal del Norte) sa izvesnim zakašnjenjem, ali pošto nisam nikuda žurila to mi i nije bilo mnogo bitno. Jedino mi je važno bilo da stignem za videla, što se i desilo. Ipak, ponovo se pojavio jedan manji problem – trebalo je da kupim kartu za gradski autobus iz sistema TransMilenio, a još uvek mi nije bilo jasno kako se to radi.

Kolumbija 2024, 5. deo (Bogota, Zipakira)

Verica Ristic — Fri, 20 Feb 2026 16:40:00 GMT

Kada sam ranije putovala po Latinskoj Americi, i po zemljama severno od Kolumbije i po zemljama južno od Kolumbije, redovno sam koristila mogućnost da idem na lokalno organizovane izlete. Štaviše, uvek sam to isticala kao veliku prednost ovih odredišta. Često sam iz vodiča mogla još pre samog putovanja da saznam šta se lokalno organizuje i nudi, pa onda čim dođem u to mesto krenem po lokalnim agencijama i tu se prijavim maltene u prvu agenciju u koju uđem, jer su cene najčešće praktično iste. Osim što se plati izlet, da se i naziv hotela, a onda vas tu u zakazano vreme pokupe kao deo manje grupe nezavisnih putnika koji su se takođe prijavili za taj izlet. I to funkcioniše savršeno.

Ja sam u Kolumbiju došla sa idejom da ću na isti način da iz većih gradova idem na lokalno organizovane izlete, jer je to mnogo jednostavnije.

Međutim, još pre polaska iz Beograda sam na internetu videla šta se nudi i tu sam bila iznenađena nesrazmerno visokim cenama ovih izleta. Pomislila sam da je možda u pitanju to da se preko interneta unapred traži izlet i rezervacija, pa sam sve to ostavila za samu Bogotu.

Tokom prvog dana boravka u glavnom gradu Kolumbije krenula sam u prilično ambicioznu šetnju po starom delu grada, La Kandelariji, a između ostalog sam imala nameru i da pronađem neku lokalnu turističku agenciju. Recepcioneri iz mog hotela su mi preporučili jednu agenciju u samom centru, a kako se ispostavilo i nije bilo drugih u tom delu grada, tako da sam tokom svoje šetnje otišla i do te agencije sa namerom da uplatim dva izleta za naredne dane.

Ispostavilo se da su informacije sa interneta bile realne i da su odražavale cene koje se mogu naći i lokalno. Postoji par stvari kod mene, a u vezi sa putovanjima. Nikada ne dovodim u pitanje lokalne cene, pogotovo kada postoje dve vrste cenovnika (za strance i za lokalno stanovništvo), jer smatram da je na kraju krajeva odluka moja – ili mogu da nešto platim, ili ne mogu, a svakako imam želju, jer se inače ne bih ni raspitivala za datu stvar. Osim toga, vremenom sam postala i spremnija da više platim za neke usluge, ako će one da mi „završe stvar“.

Međutim, ove cene za dnevne izlete iz Bogote (a, uzgred, nije postojala razlika za strance i lokalne stanovnike) su zaista, po mom mišljenju, bile previsoke. S druge strane, žena koja je radila u agenciji mi je rekla i da nema izleta narednih dana jer se niko nije prijavio. To me uopšte ne čudi.

Sve u svemu, shvatila sam da ću morati sama da organizujem svoje izlete, a možda i da prilagodim plan putovanja. Pa dobro. Kad se mora – nije teško.

Doduše, posle onog suvog kašlja koji je počeo da me budi pred zoru, probudila sam se sa jasnim osećajem da me hvata nekakva prehlada. Sasvim mi je bilo jasno da je to sve posledica stresova od prethodnih par dana, ali to saznanje mi nije ni najmanje pomoglo. Ja nosim na putovanja svoju malu „apoteku“, ali pošto mi ranac nije stigao, to je značilo i da su mi svi lekovi koje sam pripremila bili negde daleko (konkretno u Njujorku). Takođe mi je bilo jasno i da ću morati uskoro da svratim u neku lokalnu apoteku da bih pomogla svom telu da se izbori sa problemima.

Dakle, za drugi dan boravka u Kolumbiji odlučila sam da odem na izlet u gradić Zipakira koji se nalazi oko 40-ak km severno od Bogote. Evo i mape koja pokazuje koja sam sve mesta posetila tokom ovog svog boravka u Kolumbiji.

Mada od Bogote do Zipakire saobraća neki turistički voz za koji se priča da je zanimljiv, on vozi prilično sporo (3 sata u jednom smeru), suviše kratko se zadržava u Zipakiri da bi se tamo išta videlo, a onda se još duže vraća u Bogotu. Drugim rečima, ovo je otpadalo, barem što se mene tiče.

Drugi način da se dođe do Zipakire jeste da se ide međugradskim autobusom koji kreće sa stanice Portal del Norte, a do tamo je najbolje da se ide gradskim autobusom koji pripada sistemu TransMilenio.

Već sam pominjala da Bogota ima oko 8 miliona stanovnika. Svi ti ljudi moraju i da se prevoze po velikom gradu, a u odsustvu brzih vidova gradskog saobraćaja poput metroa, osmišljen je sistem autobusa koji koriste posebno određene delove ulica kojima ne ide drugi saobraćaj, tako da ti autobusi znatno brže voze s kraja na kraj grada. Taj sistem se zove TransMilenio i za njega se koriste i posebna autobuska stajališta. Da bi se ušlo na stajalište, potrebno je da posetilac, poput mene, ima plastičnu karticu za gradski saobraćaj koju po potrebi dopunjuje.

Meni ovo nije baš sve bilo sasvim jasno kada sam se ujutru iz hotela uputila ka najbližem stajalištu iz sistema TransMilenio, pošto kada se na internetu traže informacije na ovu temu, svi krenu da opisuju sistem nadugačko i naširoko, bez davanja praktičnih i konkretnih saveta. Ja sam tako zamišljala da mogu da odem na stajalište i tamo kupim kartu za jednu vožnju. Nisam bila u pravu.

Stigla sam na stajalište i pošto mora da se prođe između čitača kartica gde postoje horizontalne šipke koje se vrte i propuštaju putnike jednog po jednog (našla sam negde da se to kod nas zove „obrtni krst“ ili „turniketa“, ali nisam sigurna), a nisam videla šalter gde mogu da kupim pojedinačnu kartu, pitala sam čuvara kako da prođem, tj, gde da kupim kartu. On me je pitao kuda idem i kada sam mu rekla, pokazao mi je da treba da preskočim obrtni krst i da samo prođem. Na trenutak sam bila zbunjena, ali on je ipak bio tu čuvar, pa sam ga poslušala.

Uskoro je stigao autobus za koji se ispostavilo da vozi direktno do stanice Portal del Norte i ja sam se smestila. Čak sam imala i sedište, pa sam se tako vozila skoro sat vremena, jer bez obzira na odvojeni deo ulice kojim ovi autobusi saobraćaju, udaljenost je bila oko 20 km, a usput postoje i raskrsnice sa semaforima koje svi moraju da poštuju, pa i „brzi“ autobusi.

U gradskom autobusu u Bogoti

Uzgred, kasnije sam shvatila da u Bogoti ne mogu da se kupuju pojedinačne karte za gradski saobraćaj. Obavezno mora da se kupi plastična kartica i onda se na nju po potrebi uplaćuje novac. Svaki put kada se ulazi na stajalište autobusa TransMilenio kartica se očita, a dati iznos se skine sa salda na kartici. Isti sistem se koristi i kada se ulazi u „obične“ autobuse – mora da se očita kartica, ali se to tada radi unutar autobusa.

Kada sam stigla na stanicu Portal del Norte, izašla sam sa stajališta i tačno tu su čekali i međugradski autobusi, a jedan od njih je bio i za Zipakiru. Krenula sam već za 5 minuta.

Dokono sedenje u autobusu mi je prijalo, jer se nisam baš dobro osećala, ali kada sam stigla na autobusku stanicu u Zipakiri onda sam već morala da krenem peške. Sam centar grada uopšte nije bio daleko.

Usput sam prošla pored nekog mesta gde je jedna žena na trotoaru prodavala sveže ispržene empanade, pa sam dobila želju da probam jednu. Bila je odlična.

Empanada u Zipakiri

Ova empanada me je podsetila na nešto.

Davnih dana sam radila u jednoj organizaciji gde mi je šef bio Španac. Pošto je njegova žena imala svoju karijeru na jednom univerzitetu u Španiji, to je značilo da je Hoze Luis veći deo godine bio sam u Beogradu. Tim povodom je sa sobom doneo i neki kuvar sa latino-američkim specijalitetima „za samce“ koji sam ja nekom prilikom iskopirala, mada je objektivno Hoze Luis u najmanje 90% slučajeva ručao „smuđa sa blitvom“. Kako to znam? Jednostavno – žena koja mu je održavala stan i kuvala je svakog dana zvala i pitala šta on želi da ruča tog dana i odgovor je gotovo uvek bio – „smuđ sa blitvom“. Ali, po povratku iz Kolumbije sam odlučila da makar ja, posle par decenija, iskoristim taj kuvar i evo jednog recepta za empanade iz Kolumbije.

EMPANADE NA KOLUMBIJSKI NAČIN

Testo:

240 g mekog brašna
1/2 kašičice soli
1/4 kašičice turmerika ili kurkume u prahu
115 g putera
1/2 kašičice soka od limuna
120 ml vode

Pomešati suve sastojke. Zatim prstima umešati puter koji je iseckan na sitne komade i kada se dobije tekstura poput peska, dodati mešavinu limunovog soka i vode, pa sve spojiti u mekano testo, ali ne sme da se previše mesi; samo da se spoji.

Staviti testo u posudu i pokriti je, pa odložiti u frižider na oko pola sata. Zatim tanko razvući testo oklagijom i modlom seći krugove. Na sredinu kruga staviti malo punjenja, preklopiti testo i dobro stisnuti ivice pritiskajući ih viljuškom.

Punjenje:

220 g mlevene svinjetine
1 crni luk, sitno naseckan
so, biber, kumin (po ukusu)
2 kašike kapera
1 tvrdo kuvano jaje, naseckano
110 g kuvanog crvenog pasulja

Izdinstati crni luk, pa dodati meso i začine, pa još malo pržiti dok svinjetina ne bude gotova. Kada se to prohladi, spojiti sa ostatkom sastojaka i time puniti testo za empanade.

Na kraju sve pržiti u dubokom ulju. Ove empanade mogu i da se peku u rerni, s tim da se prvo premažu umućenim jajetom, a onda peku u zagrejanoj rerni na 180 stepeni C oko 20 minuta.

Kolumbijske empanade na moj način

A što se tiče Zipakire, mada sam gradić sam po sebi nije glavni razlog zašto posetioci ovde dolaze, moram da priznam da sam se oduševila kada sam stigla do jednog od dva glavna trga, a to je bio Glavni park ili Parke prinsipal (Parque Principal). Zapravo, neke kuće u blizini prostranog trga ili već na njemu bile su izuzetno ljupke.

Zipakira, detalj

Sa ugla gde sam došla do trga sam ga takođe i snimila, ali sam šetnju po njemu ostavila za malo kasnije.

Zipakira, Parke prinsipal (Parque Principal)

Za sada sam se između one dve lepe kuće uputila ka drugom prostranom trgu, a to je Trg nezavisnosti ili Plasa de la Independensija (Plaza de la Independencia).

Zipakira, detalj

Zipakira, Trg nezavisnosti

Ovaj drugi trg je malo drugačije koncipiran u odnosu na glavni trg, ali je svakako lep. Ja sam tu potražila mesto gde sam mogla da popijem kafu, a ujedno sam zagledala i gde bih kasnije možda mogla da ručam.

Zipakira, Trg nezavisnosti, detalj

Ono što sam takođe ovde videla je bilo i par američkih crnih lešinara (Coragyps atratus). Bilo je sasvim očigledno da u Kolumbiji ovih ptica ima u značajnom broju.

Američki crni lešinari

Posle prijatne pauze za kafu, vratila sam se do glavnog trga i sada ga malo bolje zagledala. Ni trg, kao ni sam grad Zipakira nisu poznati po nekim značajnim građevinama, ali sam ja svakako uživala u šetnji po centru. Na primer, tu je izuzetno lepa zgrada Gradske većnice, kao i crkva, koja je zapravo prava, zvanična katedrala (biće uskoro jasno zašto ovo naglašavam), koja je građena preko 100 godina. Nažalost, crkva je bila zatvorena.

Zipakira, Gradska većnica i kolonijalna zgrada

Zipakira, Katedrala

Na trgu ima još lepih objekata, ali pošto nisam baš bila u formi, samo sam ih površno slikala i nisam se dalje bavila njima.

Zipakira, Parke prinsipal, detalj

Isto je važilo i za sam trg – samo sam ga snimila mobilnim telefonom i foto-aparatom, ali više nisam bila raspoložena ni za šetnju ni za dalje obilaženje.

Zipakira, Parke prinsipal

Na trgu sam našla i jednu apoteku, pa sam tu kupila neki lek opšte vrste protiv prehlade i sličnih problema. Naime, kašalj mi se nije smirivao, a i osećala sam se dosta teško. Dobra je stvar bila makar da nemam povišenu temperaturu.

Sada sam već bila, ako ne fizički, onda barem po svojim planovima, spremna i da odem da pogledam glavni razlog zašto većina posetilaca dolazi u Zipakiru. U pitanju je katedrala, ali ne bilo kakva. U pitanju je katedrala od soli. Da pojasnim.

Nekada jako, jako, jako davno (pre oko 250 miliona godina), teren koji sada predstavlja okolinu Zipakire nalazio se na morskom dnu. Kada su Andi počeli da se uzdižu, tada je i to morsko dno, zajedno sa slanom vodom koja je činila novonastalo jezero, počelo da se podiže. Vremenom se jezero isušilo, a ležišta soli su se popela na visinu od preko 2700 m iznad nivoa mora. Par drugih primera za ovakva geološka dešavanja mogu da se vide u mojim pričama sa putovanja po Boliviji: https://www.svudapodji.com/santa-kruz-sukre-i-potosi-gradovi-na-tri-sprata-2-deo-peru-i-bolivija-leto-2005-godine/ i https://www.svudapodji.com/slaniste-ujuni-peru-i-bolivija-leto-2005-godine-2-deo/.

Kada su španski konkvistadori došli u ove krajeve, pripadnici naroda Muiskas su u neposrednoj blizini Zipakire već uveliko vadili so sa obližnjih brda, po principu otvorenog kopa. Ova metoda se koristila i nakon što su se Španci ovde odomaćili, a tek početkom XIX veka su počeli da se prave podzemni rudnici da bi se na taj način iskopala veća količina soli. Vremenom je i ta metoda prevaziđena i sada se primenjuju savremene tehnologije za ekstrakciju, ali je zanimljivo da i dan danas oko polovine soli koja se koristi u Kolumbiji dolazi upravo iz rudnika u ovom kraju.

U rudniku koji se nalazi na brdu zapadno od centra Zipakire, rudari su 1932. godine napravili manje svetilište da bi mogli da se tu pomole pre početka rada. To je vremenom, tačnije 1950. godine, razvijeno u veću crkvu koja je inaugurisana 1954. godine i tako je funkcionisala do 1992. kada je zatvorena zbog brige da može da se uruši, pošto je rudnik i dalje bio aktivan. Odmah je krenula i „izgradnja“ nove crkve i ona je inaugurisana 1995. godine.

To je, dakle, jedina podzemna katedrala na svetu i to je glavni razlog zašto veliki broj posetilaca, i stranih i domaćih, dolaze u Zipakiru.

Ulaz u bivši rudnik je na tom brdu iznad Zipakire, ali je meni bilo jasno da ja u svom fizičkom stanju neću moći da se popnem do njega. Zato sam uhvatila taksi i tako se brzo prevezla do ulaza i mesta gde se kupuju ulaznice. Uzgred, pošto razne priče kolaju po belom svetu u vezi sa bezbednošću u Kolumbiji, pitala sam jednog ljubaznog gospodina da li je bezbedno da zaustavim taksi na ulici, a on je rekao da jeste, pa mi je čak pomenuo i cenu koja je realna. Sva moja iskustva u dotadašnjoj komunikaciji sa Kolumbijcima su nedvosmisleno pokazivala da su to izuzetno fini, ljubazni i predusretljivi ljudi koji žele da pomognu.

Dakle, taksijem sam se prevezla uzbrdo i odatle prvo pogledala okolinu.

Zipakira, detalj

Zatim sam malo sačekala u redu i kupila ulaznicu. Uz to sam dobila i audio-vodič, što mi je mnogo više odgovaralo nego da idem u obilazak sa grupom i vodičem, što je u stvari uobičajena praksa u okviru obilaska Katedrale od soli.

Ulaz u bivši rudnik u kojem je Katedrala od soli

Naime, u bivši rudnik se ulazi po grupama – zaposleni puštaju izvestan broj posetilaca, a ostali moraju da čekaju svoj red. Međutim, kada uđete, niko vas neće juriti da morate da šetate naokolo baš kao deo te grupe.

Tako sam i ja ušla, a onda počela da koristim svoj audio-vodič.

Prvo se prolazi kroz dugačak hodnik koji se naizmenično osvetljava na različite načine, a neki su prilično psihodelični. Barem se meni to tako činilo.

Pristupni hodnik u rudniku u kojem je Katedrala od soli

Kolumbija 2024, 4. deo (Bogota)

Verica Ristic — Fri, 13 Feb 2026 16:59:00 GMT

Jedno od veoma popularnih odredišta među posetiocima Bogote, i stranim i domaćim, ali i lokalnim stanovnicima, jeste „brdo“ Monserat (Cerro de Monserrate) koje se uzdiže iznad centralnih delova glavnog grada Kolumbije.

Ovo sa „brdom“ je veoma relativno. Naime, vrh Monserata se nalazi na 3170 m iznad nivoa mora (podatak sa gornje stanice žičare), ali pošto se nadmorska visina na kojoj je Bogota u proseku oko 2650 m, onda se i nema utisak da je Monserat posebno visok i, dakle, čovek bi rekao da je to tek jedno obično brdo. E, pa nije.

Osim toga, padine Monserata su vrlo strme, tako da su vremenom ovde napravljene i žičara i uspinjača.

Uspinjača je sagrađena između 1926. i 1929. godine kada je i počela da radi. Ona je dugačka 800 m, prosečni nagib je čak 80 stepeni, a maksimalni kapacitet joj je 80 ljudi.

Što se tiče žičare, ona je otvorena 1955. godine.

Ja sam imala ideju da u jednom smeru koristim jedan prevoz, a u drugom drugi, pa sam čak i pitala da li mogu sa istom kartom da to uradim i na biletarnici su mi rekli da mogu, ali su „zaboravili“ da mi kažu da u vreme moje posete uspinjača nije radila.

Pa, dobro. Za početak sam morala dugo da čekam dok nisam kao deo grupe oformljene na licu mesta mogla da uđem u jednu od kabina. Naime, postoje dve i dok jedna ide na gore, druga se spušta na dole. Ipak, pretpostavljam da su uvek gužve i da uvek mora da se ima strpljenja, jer je u kabinu dozvoljeno da uđe maksimalno 40 ljudi po jednoj vožnji.

Dok sam čekala da se kabina kojom ću se kasnije popeti ponovo spusti, mogla sam da snimam i padinu Monserata, ali i drugu kabinu koja se u međuvremenu vratila.

Sistem žičare koja vodi do vrha Monserata

Naravno, kada i dođe red da uđete u kabinu, ona se dosta popuni, pa nije uvek moguće da se zauzme dobro mesto da bi se fotografisalo. Ipak, uspela sam nekako, zahvaljujući činjenici da sam barem za glavu viša od prosečne visine stanovnika Kolumbije.

Pogled na Bogotu iz kabine žičare koja vodi do vrha Monserata

Kada sam konačno došla do vrha, prvo sam se popela do platoa ispred crkve da bih uživala u spektakularnom pogledu na Bogotu.

Pogled na Bogotu sa vrha Monserat

Osim Monserata, iznad Bogote se sa iste strane uzdiže još jedno „brdo“ – Gvadalupe. Njegov vrh se nalazi na još većoj visini, oko 3360m iznad nivoa mora. Na njemu se može videti i hram ispred kojeg je 15 m visoka bela statua Naše Gospe od Gvadalupea.

Pogled na Bogotu sa vrha Monserat; Gvadalupe je gore levo

Ipak, ja sam bila opčinjena pogledom na Bogotu, pa sam čak i svojim foto-aparatom tražila i našla glavni trg u starom delu grada koji se zove La Kandelarija – Plasa de Bolivar.

Pogled na Bogotu sa vrha Monserat

Dok sam ja tako uživala u pogledu na veliki grad, uočila sam par izuzetno zanimljivih stanovnika. U pitanju su bili primerci američkog crnog lešinara (Coragyps atratus) koji su leteli iznad grada u kojem živi oko 8 miliona ljudi. Za mene potpuno fascinantan prizor.

Američki crni lešinar

Kada sam već kod ptica, a oni koji čitaju moje putopise znaju da me ptice posebno zanimaju, na Monseratu sam uočila i snimila primerke još dve vrste. Prvi je džinovski kos (Turdus fuscater), a drugi, snimljen nešto kasnije u krošnji drveta, riđovrati strnad (Zonotrichia capensis).

Džinovski kos

Riđovrati strnad

Dok sam još boravila na platou odakle sam snimala delove Bogote, uočila sam još jedan zanimljiv objekat, a to je bio znak koji je pokazivao pravac u kojem se nalazi Santjago de Kompostela u Španiji. 2018. godine sam ja odpešačila hodočašće upravo vezano za Put svetog Jakova, pa su mi svi ovi simboli veoma poznati i dragi srcu. Doduše, imajući u vidu Atlantski okean, iz Kolumbije ni uz najbolju volju ne može peške da se ode do Santjaga de Kompostele. Osim ako se ne bi peške išlo preko Beringovog moreuza kada ovaj zamrzne skroz, ali bi to onda bila sasvim druga priča.

Svi putevi vode u Santjago de Kompostela

U svakom slučaju, koga zanimaju putopisi o mom iskustvu sa Puta svetog Jakova može da krene od prvog nastavka: https://www.svudapodji.com/spanija-1/.

A što se tiče Monserata u Bogoti, prvo sam se uputila ka crkvi koja se nalazi na vrhu. U pitanju je Bazilika palog Gospoda od Monserata (Basílica del Señor Caído de Monserrate) koja je osveštena 1920. godine i koja takođe predstavlja hodočasničko svetilište. Prvobitna crkva na ovom mestu je podignuta još polovinom XVII veka, ali je zbog zemljotresa iz 1917. godine ona morala da bude zamenjena ovom novom.

Bazilika palog Gospoda od Monserata

U okviru oltara se vidi i figura Isusa Hrista u jednom trenutku kada je pao na svom putu ka Golgoti.

Bazilika palog Gospoda od Monserata

Nisam se dugo zadržala u crkvi, već sam krenula u kratku šetnju po vrhu sa namerom da negde sednem i popijem kafu, ali i da odem do gornje stanice uspinjače, jer sam, još uvek ne znajući da ona ne radi, planirala da se njom spustim sa Monserata.

U jednom trenutku sam se osvrnula, pa sam tako ponovo videla deo bazilike, ali i gornje stanice žičare.

Deo gornje stanice žičare, levo, i Bazilika palog Gospoda od Monserata, gore desno

Na vrhu Monserata se nalaze dva restorana. Jedan je bio pun u vreme moje posete i, koliko sam shvatila, nudio je samo ručak, tj, hranu, dok je drugi nudio i piće, tj, kafu.

Na vrhu Monserata

Ja sam se odlučila za taj drugi i ta pauza mi je sasvim fino prijala. Vreme je bilo divno, ali sam još uvek bila umorna od puta, stresa i lošeg spavanja, a sigurno mi je nedostajao i kiseonik, jer sam ipak bila na 3000 m nadmorske visine. Pod takvim okolnostima je dobro da čovek odmara i eventualno popije nešto da se okrepi.

Posle te pauze sam otišla do gornje stanice uspinjače i tada sam saznala da ona zapravo ne radi.

Na vrhu Monserata: gornja stanica uspinjače

Morala sam da se vratim do gornje stanice žičare, ali sam ponovo naišla na veliku gužvu, što je značilo da sam morala poprilično da čekam.

Pogled sa gornje stanice žičare na Monseratu ka podnožju

Sada sam stala namerno na drugu stranu kabine da bih posmatrala padine Monserata i nisam se pokajala. Tako sam mogla dobro da vidim i „prugu“ kojom ide uspinjača.

Padina Monserata sa uspinjačom

Žičara i uspinjača na Monseratu

Inače, dok sam još čekala da odem na vrh Monserata, videla sam da u zaleđu donje stanice žičare postoji nešto nalik na park i tamo sam uočila par kolibrija, ali dok sam izvukla foto-aparat i uključila ga, oni su odleteli. Koliko sam negde pročitala, na Monseratu može da se uoči neverovatno mnoštvo ptica kojima čitava Kolumbija obiluje.

Zaleđe donje stanice žičare na Monseratu

Malo okrepljena onom kafom koju sam popila na Monseratu, posle spuštanja žičarom nastavila sam peške u pravcu glavnog trga u La Kandelariji. Povremeno sam se ipak osvrtala i gledala na Monserat čiji vrh krasi lepa bela crkva u kojoj sam ne tako davno bila.

Bogota, detalj

Usput sam gledala i neke druge detalje, poput divnih, šarenih ogrlica koje se često mogu videti poređane na čaršavu na trotoaru radi prodaje.

Ogrlice od perlica

Mislim da običaj da se prave (i prodaju) ovakve ogrlice potiču od starosedelaca koji ovo rade kao nastavak starog zanata, ali mada sve one deluju veoma lepo, a svakako su i izuzetno vešto napravljene, neke od njih se proizvode i prodaju u radnjama koje pripadaju više umetnički orijentisanim autorima.

Ogrlica od perlica

Ali, najpopularniji proizvod, barem sudeći po reakcijama mojih prijatelja i familije kojima sam slala neke od fotografija tokom putovanja, bio je neki lokalni melem protiv reumatskih bolova i udaraca koji se pravi od arnike. Ja znam već od ranije da je arnika poznati homeopatski lek za traume, ali ono što je ovaj proizvod o kojem govorim činilo specifičnim jesu njegovi dodaci: koka i marihuana.

Preparati u Bogoti

Svi kojima sam poslala fotografiju iskazali su svoju zainteresovanost za ovaj proizvod. Naravno, bilo mi je jasno da je to sve deo šale, ali sam ipak pomislila kako bi ovo bio simpatičan poklon sa putovanja. Ipak, nisam ništa kupila jer je moje putovanje bilo na samom početku, pa nije imalo smisla da išta kupujem i da onda nosim mesec dana koliko sam planirala da putujem po Kolumbiji. S druge strane, moj ranac nije stigao u Bogotu kad i ja, tako da sam trenutno imala problema da mi stigne moj originalni prtljag, pa bi bilo suludo da bilo šta kupujem sada.

Osim toga, bez obzira što se ovo prodavalo sa neke tezge u prometnoj ulici u centru Bogote i u sred bela dana, nisam bila sigurna da li bi vlasti i u mojoj zemlji, ali i u zemljama kroz koje sam planirala da se vratim, imale nešto protiv da ja u svom prtljagu imam dvadesetak kutijica na kojima piše „koka i marihuana“. Arnika bi tu bila sporedna.

U svakom slučaju, ja sam ponovo došla do trga Plasa de Bolivar gde su Katedrala i Kapela sakristije bile obasjane jakim suncem.

Katedrala i Kapela sakristije

Pošto je katedrala ponovo bila zatvorena, krenula sam jednom bočnom ulicom (ulica 10 ili Calle 10) u kojoj se nalazi više zanimljivih građevina.

Za početak sam prošla pored impresivne Crkve sv. Ignatija (Iglesia de San Ignacio) koja je najveća i najimpresivnija crkva iz kolonijalnog doba, a osnovana je 1610. godine. Sticajem okolnosti, kad god sam prolazila pored crkve ona je bila zatvorena, a nekako sam „uspela“ i da je ne fotografišem. Ne znam zašto.

Ono što jesam slikala je bila i sama Ulica 10, kao i razne druge, zanimljive građevine koje se u njoj mogu videti.

Ulica 10

Jedna od istorijski izuzetno zanimljivih građevina je Palata San Karlos (Palacio de San Carlos) s kraja XVI veka u kojoj se nalaze prostorije Ministarstva spoljnih poslova, ali to ne čini ovu građevinu zanimljivom. To nije čak ni njena fasada, koja je u većem delu zapravo prilično nezanimljiva.

Deo Palate San Karlos

Ono što ovde jeste zanimljivo je upravo prozor koji se vidi na levoj strani prethodne fotografije. Naime, kroz taj prozor je u jednom trenutku 1828. godine pobegao Simon Bolivar kada je u zgradu došla grupa ljudi koji su planirali da izvrše atentat na njega. On je u tom trenutku bio u kadi, ali je imao veoma pametnu i veštu ljubavnicu, Manuelitu Saens, koja je te ljude ljubazno pozdravila i zagovarala ih dok je Bolivar iskočio iz kade, pa kroz prozor i tako se spasio. Tim povodom se ispod prozora i dan danas može videti tabla koja na latinskom govori o ovom događaju i kako je Oslobodilac bio spasen.

Deo Palate San Karlos

Direktno preko puta Palate San Karlos nalazi se i veoma lepo Pozorište Kolon (Teatro Colón) koje važi za najelegantnije u Bogoti. Ako je sudeći po fasadi, to zaista sve ima smisla.

Pozorište Kolon

Ova ulica je veoma lepa i predviđena je samo za pešake, a kada je lep dan, kao što je bio u vreme moje posete, vrlo mi se dopao pogled ka Istočnim visovima duž kojih se po osi sever-jug prostiru centralni delovi Bogote.

Bogota, detalj

U ovoj ulici se nalazi i par muzeja, a jedan od njih je i Vojni muzej smešten u zgradi sa veoma lepom fasadom.

Vojni muzej u Bogoti

Nastavivši laganu šetnju po La Kandelariji, sada sam prešla do Ulice 11 (Calle 11) i tu sam na uglu prošla pored još jednog muzeja koji je smešten u nekadašnjoj kovnici novca. Danas se on i zove Muzej kovnica (Museo Casa de Moneda). Moram da priznam da mene istorija novčanih tokova u Kolumbiji (mada se u muzeju može videti i umetnička kolekcija), uostalom kao i postavka koja se može videti u Vojnom muzeju, nije zanimala, tako da sam uradila isto što i kod prethodnog muzeja – samo sam slikala fasadu.

Stara kovnica novca u Bogoti, a nešto dalje se vidi toranj Katedrale

Odmah pored stare kovnice nalazi se i velika kuća iz kolonijalnog doba u kojoj je smešten Muzej Botero (Museo Botero). Ja sam svakako planirala da ovaj muzej posetim jer volim Boterove blago rečeno bucmaste likove, ali sam to ostavila za neki drugi dan. Sada sam samo pogledala kada je muzej otvoren, pa sam nastavila šetnju do obližnjeg ugla gde se nalazi Crkva naše Gospe od Kandelarije (Iglesia de Nuestra Señora de la Candelaria).

Crkva naše Gospe od Kandelarije

Njena izgradnja je trajala od 1686. do 1703. godine, s tim da prvobitna građevina nije imala dva tornja koji su danas deo crkve.

Crkva naše Gospe od Kandelarije

Sada sam se uputila ka jednom malom trgu u La Kandelariji koji važi za veoma popularno mesto, pogotovo među mladima, a takođe je oko njega i „centar noćnog života“, kako se kaže po vodičima. Bio je još uveliko dan, ali sam ja postajala sve umornija zbog lošeg spavanja, džet-lega i stresa uzrokovanog nedolaskom mog ranca. Zato sam, pre nego što sam planirala da se vratim u hotel, napravila širi krug da bih videla i ovo znamenito mesto u okviru starog grada.

S druge strane, sam trg, Plasoleta del Čoro de Kevado (Plazoleta del Chorro de Quevado), nalazi se na mestu gde je svojevremeno bilo središte naselja pripadnika naroda Muiska koje su Španci tu zatekli kada su krenuli sa svojim osvajanjem. Dakle, iz poštovanja prema starosedeocima treba otići do ovog trga, mada više apsolutno ništa nije kao što je nekada bilo.

Dok sam ovde šetala, videla sam još jednu kuću, a ima ih izuzetno mnogo, koja je bila ukrašena muralom. Već sam ranije pomenula da je ovo veoma česta pojava u Bogoti i lepo je videti da se i murali i grafiti izvode lepo, a da nije u pitanju obično škrabanje.

Bogota, detalj

Jedan od mogućih pravaca do Plasolete del Čoro de Kevado (Plazoleta del Chorro de Quevado) jeste da se ide Drumom 2 (Carrera 2) prepunim veoma slikovitih starih kuća. Ali, usput sam prošla i pored jedne sasvim savremene građevine.

Bogota, detalj

Hoću da kažem da u Kandelariji postoji velika raznolikost arhitektonskih formi. Ova konkretna zgrada je nekakav univerzitet i tokom nekoliko dana koje sam provela hodajući po glavnom gradu Kolumbije, stekla sam utisak da ovde postoji veliki broj univerziteta. Ne znam realno stanje obrazovanja u Kolumbiji, niti cene pogađanja ovih ustanova, ali izbor za sticanje visokog obrazovanja svakako postoji.

Odavde sam krenula dalje Drumom 2 i on me je praktično doveo direktno do trga, a usput sam uživala u šarenilu ulice i njenih kuća.

Bogota, detalj

Na trgu Plasoleta del Čoro de Kevado sam zatekla gužvu. Osim dosta ljudi, ovde može da se vidi i par zanimljivosti.

Naime, po dolasku Španaca, ovde je podignuta prva crkva u Bogoti, a kasnije, u XIX veku je podignuta i fontana. Oba ova objekta su srušena krajem XIX veka, ali je 1969. godine sagrađena replika crkve, a postavljena je i nova fontana.

Plazoleta del Chorro de Quevado

Ali, bez obzira što je ovo bilo zanimljivo i živahno mesto, sa barovima i restoranima u okolini, ja sam bila na izmaku snaga iz već pomenutih razloga, pa sam samo kratko napravila par fotografija i jedan video-snimak pre nego što sam krenula da se vraćam ka hotelu. Jednostavno sam morala da se odmorim i to u horizontalnom položaju. Čak nisam krenula ni nastavkom Druma 2 koji se zove Kaljehon del Embudo (Callejón del Embudo). U pitanju je izrazito slikovita uzana ulica, rekla bih – sokak. Početak ove ulice lako može da se prepozna: kreće od luka na čijem vrhu se nalazi skulptura žonglirajućeg monocikliste (na desnoj strani gornje fotografije sa crkvom).

Mada sam bila teška, ipak sam usput snimila još par zanimljivih kuća pored kojih sam prošla. Ova prva koja se vidi na sledećoj slici se i izdaje (ako neko poželi da se preseli u Bogotu).

Bogota, detalj

Dakle, dovukla sam se do hotela i tu kratko odmorila, ali sam morala ponovo da izađem da bih pojela nešto. Otišla sam do jednog obližnjeg lokalnog restorana i samo naručila supu i nešto jednostavno. Bilo mi je bitno da jedem na brzinu i vratim se u sobu, jer osim što sam morala da se odmaram, očekivala sam da mi kasnije uveče isporuče i ranac, kako su mi obećali prethodno veče na aerodromu.

Pratila sam kada treba da sleti avion (ista ona linija kojom sam prethodne večeri stigla iz Atlante), pa sam dala još malo vremena zamišljajući kako se prtljag izbacuje iz aviona i sl, a onda sam pozvala predstavništvo avio-kompanije na aerodromu. Rekli su mi da je moj ranac nije stigao ove večeri jer je otišao za – Njujork! Molim???!!!

Ja sam pitala tu službenicu poznate američke avio-kompanije kako je moj ranac mogao da ode u suprotnom smeru od onog u kojem je trebalo, a ona mi je na to – spustila slušalicu!!! Molim???!!!

Tu je krenula nova agonija. Pokušavala sam da kontaktiram tu avio-kompaniju, zatim evropsku avio-kompaniju kojom sam letela između Evrope i Amerike, i na čijem sajtu sam kupila kartu za Bogotu, ali... U današnje vreme to praktično više nije moguće. Ako se baš potrudite i dobro znate engleski, možda uspete da dođete do nekakvog linka za nekakav korisnički servis, ali tamo možete da očekujete samo da vam „odgovori“ nekakav bot (skraćeno od „robot“) ili „veštačka inteligencija“.

Za početak, ovakva veštačka inteligencija uopšte nije inteligentna, već programirana da daje samo opšte, unapred zadate odgovore na veoma ograničen broj pitanja. Ako imate neki „kreativni“ problem, poput mog u ovom trenutku, vi apsolutno ne dobijate nikakvu smislenu informaciju i tu ne možete ništa da uradite. Osim toga, različite avio-kompanije, čak i kada pripadaju istom udruženju avio-kompanija, koriste različite termine za nekakve pojmove koji su vam bitni, a koje ne možete da locirate. Npr., traže mi neki broj koji moram da upišem na sajtu, a tog broja nema ni na jednom dokumentu koji sam dobila u vezi sa svojim putovanjem (elektronska avio-karta i karta za ukrcavanje, tj, bording pas).

Jedino što sam uspela da pronađem ove večeri bila je strana na sajtu gde sam mogla da vidim da je moj ranac, umesto da dođe u Bogotu, prethodnog dana iz Atlante (jug SAD-a) poslat u Denver, u državi Kolorado (zapad SAD-a), a onda u Njujork (istok SAD-a), gde je propustio vezu za Bogotu, pa je sada tamo čekao. Molim???!!!

Imajući sve ovo u vidu (nevaspitanu i neprofesionalnu službenicu na aerodromu, apsolutno odsustvo „pružanja usluge“ što bi trebalo da je uključeno u cenu karte, kao i potpuno glupo i besmisleno trošenje para, sredstava i vremena na slanje mog ranca na „kružnu turu“ po SAD-u), više uopšte nisam bila sigurna da ću svoj ranac ikada više videti.

Ovo se sve dešavalo na početku putovanja koje je trebalo da traje četiri sedmice i imala sam sa sobom osnovnih par stvari za dan-dva, tako da me je pomisao da mi ranac ne stigne i da onda treba po Bogoti da krenem da jurim i kupujem ono što mi je potrebno za te četiri sedmice ispunila dodatnim stresom i strepnjom.

Naravno, te noći sam izuzetno loše, malo i nekvalitetno spavala, a pred jutro sam počela i da suvo kašljem. Situacija nije obećavala.

Kolumbija 2024, 3. deo (Bogota)

Verica Ristic — Fri, 06 Feb 2026 15:43:00 GMT

Kolumbija je jedna velika zemlja. Primera radi, sa površinom od 1.141.748 kv. km, ona je više od dva puta veća od Tajlanda (gde sam 2023. godine intenzivno putovala mesec dana) i skoro dva puta veća od Francuske (koju povremeno posetim, ali sam još daleko od toga da je „obiđem“).

Imajući ovo u vidu, došla sam za početak u Bogotu sa namerom da skoro mesec dana posvetim putovanju kroz neke delove Kolumbije, jer mi je postalo jasno da neću imati vremena da obiđem sve što bi me zanimalo u ovoj veoma lepoj latinoameričkoj zemlji.

Ipak, sticajem okolnosti, veći deo mojih planova se potpuno promenio zbog okolnosti o kojima ću pričati kada za to dođe vreme i ja sam uspela da posetim samo mesta koja sam obeležila na karti:

Što se tiče istorije, naravno, ovde su ljudi ostavili svoje tragove još u periodu od 18000–8000. godina p.n.e., a vremenom su se oformile starosedelačke kulture, desetak njih, koje su pokrivale teritorije u središnjem, planinskom delu zemlje, kao i na krajnjem severu, uz obalu Karipskog mora, i na zapadu, duž pacifičke obale.

Sve će se ovo promeniti početkom XVI veka kada je postepeno sa severa i iz pravca karipske obale počelo osvajanje od strane španskih konkvistadora. Možda najvažniji među njima je Gonzalo Himenez de Kesada koji je 1536. godine predvodio ekspediciju u unutrašnjost i tom prilikom je teritorije kroz koje je prolazio nazvao „Novom kraljevinom Granadom“, a kasnije se taj naziv sveo na Nova Granada. Kesada je takođe 6. avgusta 1538. godine osnovao i glavni grad „nove kraljevine“ i nazvao ga Santa Fe. Vremenom je grad dobio naziv Bogota.

Što se države tiče, početkom XIX veka su krenule borbe za nezavisnost od Španije, ali to nije išlo baš lako i jednostavno. Ipak, 1819. godine, Simon Bolivar je proglasio nezavisnost i postao prvi predsednik Kolumbije, s tim da je bila oformljena država koja se zvala Velika Kolumbija koja je obuhvatala današnju Kolumbiju, Ekvador, Panamu, Venecuelu i delove Perua, Brazila i Gvajane. Ova država se raspala 1831. godine, a razna previranja su se nastavila i kasnije. Danas je Kolumbija republika na čijem čelu se nalazi predsednik, a svoj današnji naziv, Republika Kolumbija, dobila je tek 1886.

Ove borbe za nezavisnost praktično su predvodili potomci španskih doseljenika koji su se po potrebi mešali sa lokalnim stanovništvom. Hoću da kažem da, osim možda Španaca, niko drugi nikada ne treba da pomisli da je u ovom konkvistadorskom zauzimanju teritorije koja pripada Kolumbiji bilo ičega romantičnog. O tome dovoljno govori podatak da se procenjuje da je pre dolaska Španaca na teritoriji današnje Kolumbije živelo između 7 i 12 miliona stanovnika. Pod španskom upravom to se vremenom smanjilo na 1,2 miliona stanovnika, a dno je bilo dotaknuto kada je broj stanovnika spao na oko 800.000. Početkom XIX veka je došlo do izvesnog rasta, ali je zbog rata za nezavisnost, broj stanovnika ponovo spao na oko 1 milion. Tek oko polovine XX veka, dakle, posle 450 godina od dolaska novih osvajača, broj stanovnika je prevazišao nivo koji je postojao početkom XVI veka kada su Španci ovde stigli.

Danas u Kolumbiji živi preko 52 miliona ljudi, a od toga preko 8 miliona živi u Bogoti koja je jedan od najvećih gradova na svetu.

Bogota je u samom vrhu u svetskim okvirima po još jednom parametru, a to je nadmorska visina. Naime, posle La Paza u Boliviji (3,640 m), Kitoa u Ekvadoru (2,850 m) i Sukrea u Boliviji (2,790 m) (La Paz i Sukre dele status glavnog grada Bolivije), Bogota se sa svojom nadmorskom visinom od 2,625 m nalazi na 4. mestu glavnih gradova koji su smešteni na velikim visinama.

Ova nadmorska visina može da smeta nekim ljudima koji su posebno osetljivi zbog nedovoljne količine kiseonika, ali ja uglavnom nemam problema sa nadmorskim visinama. Štaviše, prvog dana boravka u Bogoti krenula sam u šetnju sa namerom da odem na još veću visinu.

Cilj mi je bio da odem na „brdo“ Monserat na čijem vrhu se nalazi jedna crkva. Brdo i bela crkva na njegovom vrhu vide se na sledećoj fotografiji.

Bogota, detalj

Do vrha Monserata može da se ide peške i to obično praktikuju vernici zbog značaja crkve, ali posetioci poput mene, a i oni kojima duhovna strana hodočašća do vrha nije važna, koriste ili žičaru ili uspinjaču.

Osim toga, zbog bezbednosti se u stvari ni ne preporučuje da se ide peške do samog vrha, jer, koliko sam shvatila, usput ima dosta džeparoša, a svaki stranac predstavlja idealnu metu.

Kada govorim o ovom penjanju peške, tu u stvari mislim specifično na stazu koja vodi otprilike od istog mesta odakle kreću i žičara i uspinjača, a to je najstrmiji deo Monserata. Ali i do tamo treba da se ode. Postoji i javni prevoz, ali i taksi, međutim, ja sam odlučila da prošetam jer je to nekih pola sata od Muzeja zlata.

U tom delu nije previše strmo, mada je taj blagi uspon konstantan, moram da priznam da mi nije bilo lako da se penjem ka početnoj stanici žičare, ali to je bilo i zbog objektivnog umora od puta, kao i zbog činjenice da je Bogota na velikoj visini. Mada prosečnih 2650 m nije previše visoko da bi čovek imao velikih problema, znam iz svojih planinarskih dana da već od 3000 m oni koji su osetljivi mogu da dobiju simptome visinske bolesti. Ja nisam osetljiva, ali sam ipak često ostajala bez daha.

Zato sam pravila pauze, a usput i fotografisala.

Bogota, detalj

U Bogoti se može videti veoma veliki broj grafita. Prema onome što sam čitala, to se čak i ohrabruje, ali na svu sreću većina grafita koje sam videla su stvarno lepi i nisu tek nekakve žvrljotine.

Bogota, detalj

Valjda je to zato što Kolumbijci vole jake i žive boje. Postoji nešto u svetlosti tropskog sunca koje više ističe jarke boje nego što je to slučaj u područjima sa umerenom jačinom sunčeve svetlosti. Osim toga, čak i tamo gde nema grafita, očigledno je da lokalni stanovnici vole jarke boje.

Bogota, detalj

Hodajući prema početnoj stanici žičare, mogla sam da vidim i sasvim savremene delove Bogote, a i tu je bilo dosta boje.

Bogota, detalj

Usput sam naišla i na parohijsku crkvu Naše gospe od voda (Iglesia de Nuestra Señora de las Aguas), a sa platoa ispred crkve sam i dalje mogla da vidim vrh Monserata.

Crkva Naše gospe od voda

Crkva je sagrađena između 1657. i 1694. godine kao jednobrodna građevina urađena u skladu sa kolonijalnim stilom, a restaurirana je 2003. godine. Ona je bila deo ženskog manastira, a takođe je kroz istoriju služila kao bolnica i sirotište.

Ja uopšte nisam imala ovu crkvu u svom planu, ali kada sam već prošla pored nje, poželela sam i da uđem unutra.

Crkva Naše gospe od voda, detalj

Kada sam izašla iz crkve, javio mi se jedan gospodin koji je sedeo ispred. To u stvari i nije mnogo neobično, jer su ljudi u Kolumbiji izrazito ljubazni i vole da se javljaju, a ni meni takav običaj nije stran. Ma kako da „obično javljanje“ može da deluje kao površan kontakt, to je ipak jedna prijatna ljudska razmena energije i po pravilu se ljudi malo osmehnu, uspostave kontakt očima, a ponekad i malo popričaju. To je bio slučaj i ovom prilikom.

Taj gospodin me je pitao odakle sam, da li sam hrišćanka i sl, a ja sam mu odgovorila na sve to što ga je zanimalo. Onda mi je on poželeo sve najbolje na putu i da me „Bog čuva“, a zatim je učinio i znak krsta preko mene. Mislim da je to bilo izuzetno ljubazno sa njegove strane. Možda je on jednostavno jedan ljubazan i pozitivan čovek, a pomislila sam i da ga je možda na sve to podstaklo kada me je uočio kako se krstim pre ulaska u crkvu i kada sam izašla, kao što je običaj u mojoj zemlji. To što je ova crkva katolička, a ne pravoslavna, za mene nema važnost. Iskreno, može ponekad da mi se desi da uđem u crkvu i izađem iz nje, a da se ne prekrstim, ali to je izuzetno retko. Ja nisam velika vernica, ali generalno poštujem sva svetilišta u koja ulazim, bez obzira kojoj veri pripadaju.

Penjući se ka početnoj stanici žičare koja ide do vrha Monserata, došla sam i do parka u kojem se nalazi Imanje Simona Bolivara (Quinta de Bolivar).

Ispred imanja Simona Bolivara

Mada sam u stvari bila veoma aktivna ovog prvog dana u Bogoti i Kolumbiji, i već uveliko obilazila razna mesta, pomislila sam kako me u stvari mrzi da obilazim još jedan muzej, bez obzira na njegovu važnost i veličinu. Ali, pošto sam bila tu, palo mi je na pamet da bih možda mogla samo da fotografišem sa kapije.

Imanje Simona Bolivara

I tako sam ja prišla čoveku koji je radio kao obezbeđenje, pa sam ga pitala da li mogu samo da provirim i da napravim par fotografija. On je rekao da nema problema, ali da mogu i da uđem i posetim muzej. Ja onda krenem da mu pričam kako sam krenula na Monserat, pa ću možda kasnije da se odlučim da tu svratim, a on mi kaže kako je to u redu, ali da ću onda morati da platim i ulaznicu. Naime, u tom trenutku je čovek koji je radio na prodaji ulaznica bio odsutan i praktično sve i da sam planirala da posetim muzej ne bih imala kod koga da kupim ulaznicu.

Mada smatram da cene ulaznica u Kolumbiji, generalno gledano, nisu visoke, ovo mi je bilo simpatično, pa sam na licu mesta promenila svoj plan i ušla na imanje na kojem je svojevremeno živeo Simon Bolivar.

Imanje Simona Bolivara

Simon Bolivar (1783-1830) je rođen u Karakasu, u Venecueli, ali je on jedna od najznačajnijih ličnosti u Latinskoj Americi gde ga često zovu Oslobodilac. Naime, on je bio vojni i politički vođa u okviru ratova za nezavisnost od Španije, a ovo je pre svega vezano za Venecuelu, Kolumbiju, Panamu, Ekvador, Peru i Boliviju koja je i nazvana po njemu. Već sam pomenula i da je Bolivar bio prvi predsednik države koja se u prvoj polovini XIX veka zvala Velika Kolumbija, a koja je bila preteča današnje Kolumbije. Otud i značaj Bolivara ovde, jer je on praktično bio prvi predsednik zemlje.

Što se tiče Imanja Simona Bolivara, u pitanju je kolonijalna kuća u kojoj je bila rezidencija Oslobodioca nakon rata za nezavisnost. Danas je tu muzej koji je posvećen i Bolivarevom životu, ali i tom dobu.

Sama kuća je sagrađena krajem XVII veka, ali je vremenom dosta oronula. Ipak, obnovljena je specifično za potrebe Simona Bolivara koji je u periodu od 1820. do 1830. godine upravo tu odsedao kad god bi došao u Bogotu.

Nakon što je Bolivar morao da napusti glavni grad, kuća je pripala jednom njegovom prijatelju, a onda su se vlasnici, kao i svrha same kuće, menjali. Sve do 1919. godine kada je kupljena i kada je postala nacionalni spomenik, a tu je postavljen i muzej.

Kuća na Imanju Simona Bolivara, detalj

U okviru imanja koje nije jako veliko, nalaze se (nekadašnje) štale za konje, pomoćna kuća, kao i povrtnjak, a iza zadnjeg zida, u kojem je jedna kapija, može da se dođe i do savremene zgrade u kojoj se nalazi prostor za privremene izložbe savremenog tipa. Ja sam otišla do onde, ali me u stvari tekuća savremena izložba i nije mnogo zanimala, pa sam se brže-bolje vratila u tradicionalni deo.

Imanje Simona Bolivara

U okviru bašti, praktično parka, koje su ispred kuće i levo od nje (kada se gleda od ulaza), nalazi se i jedan plato sa zastavama zemalja za čije se oslobođenje Bolivar smatra zaslužnim.

Imanje Simona Bolivara

Sada sam još malo prošetala po tim zelenim delovima imanja, obraćajući pažnju na detalje, mada sam tu prošla kada sam i ušla na imanje.

Imanje Simona Bolivara

S druge strane, izlaz nije tamo gde sam ušla već desno od kuće, pa sam se na kraju tamo i uputila.

Imanje Simona Bolivara

Bilo mi je zanimljivo da me je na izlazu jedna mlada žena koja je radila u obezbeđenju pregledala, tačnije, pregledala je moj ranac i torbicu oko pasa. Pošto smo već imale taj neki kontakt, iskoristila sam da je pitam za savet kako da dođem do žičare koja vodi na vrh Monserata, da li sa jedne strane imanja ili sa druge. Ona mi je gotovo sa strahom na licu rekla da idem glavnom ulicom (levo od imanja kada se gleda na ulaz, tj, severno), jer ova druga staza izgleda da nije bezbedna.

Činjenica je da sam u tom delu, čak i pored glavne ulice, videla dosta jako naoružane policije. Mislim da je sve to povezano sa tim prisustvom džeparoša (možda i nasilnijih prestupnika) koji napadaju posetioce, a pogotovo strane posetioce i turiste. Moram da kažem da se ja ni u jednom trenutku nisam osećala nebezbedno, ali svakako čovek treba da bude pažljiv i da vodi računa o tome kuda prolazi.

Sve u svemu, ja sam otišla do obližnje glavne ulice, pa sam se tako dovukla i do žičare, gde me je dočekala poprilična gužva. Dan je bio veoma lep, tako da svakako nisam bila jedina kojoj je palo na pamet da iskoristi vedro vreme da bi uživala u pogledu sa vrha Monserata.

Kolumbija 2024, 2. deo (Bogota)

Verica Ristic — Fri, 30 Jan 2026 16:34:00 GMT

U uvodom delu priča sa putovanja po Kolumbiji pomenula sam da su španski konkvistadori na svom putu osvajanja teritorije koja će kasnije postati Kolumbija susreli lokalna plemena koja su imala predmete od zlata i to je u ovim osvajačima podstaklo neizmernu gramzivost, pa je tako nastala i legenda o Eldoradu, zlatnom gradu u sred amazonske džungle.

Naravno, zlata je bilo, ali daleko od količine koju su ovi surovi osvajači očekivali. Mnogi su vođeni nezasitom željom svoje živote izgubili u potrazi za Eldoradom.

Danas, glavno stecište zlata starih plemena koja su nekada naseljavala teritoriju Kolumbije nalazi se u Muzeju zlata (Museo del Oro). To je verovatno jedan od najboljih muzeja u zemlji, a takođe se smatra jednim od najboljih muzeja zlata na svetu, pošto od svih muzeja ima najveću kolekciju zlatnih predmeta – više od 55.000 eksponata urađenh od zlata i drugih materijala.

To je bilo moje sledeće odredište u obilasku Bogote koji sam smislila za prvi dan. Čak sam uzela i audio-vodič jer sam htela da lepo i temeljno obiđem muzej. Ipak, i dalje sam bila umorna i teška, i pod stresom zbog prtljaga koji nije stigao u Bogotu kada i ja, a i u muzeju radi zatvoren sistem ventilacije, pa sam se veći deo vremena osećala kao da mi nedostaje vazduh. Zbog toga sam na kraju ipak ubrzala svoj obilazak.

Audio-vodič je bio dobar, ali takođe i pored eksponata postoje natpisi na španskom i engleskom, tako da posetilac sasvim lepo može da uživa u muzeju i bez audio-vodiča.

Početak izložbe se bavi metalurgijom u opštem smislu i različitim materijalima koji su se koristili. Čak se u stvari za veliki broj predmeta koristila legura zlata i bakra, uz prisustvo srebra. Ta legura se naziva tumbaga, a karakterišu je tanki zidovi i visok sjaj ispoliranih površina, a nakon dodatne obrade, ova legura je dobijala boju čistog zlata.

Muzej zlata, detalj

Zlatari iz naroda koji su naseljavali teritoriju koja danas pripada Kolumbiji obrađivali su zlato na različite načine. Jedan od veoma lepih predmeta izrađen u dolini Kauka u zapadnoj Kolumbiji vidi se već na samom početku. U pitanju je izuzetno lepa morska školjka koja je oblikovana tako što su vešti majstori tanke zlatne listove postavili preko školjke koja se vremenom raspala, ali je zato zlatni otisak ostao. Ovo je urađeno u periodu Jotoko kulture od 200. godine p.n.e. do 1300. godine n.e.

Muzej zlata, detalj

Takođe na početku se vidi i kruna od visoko kvalitetnog zlata koja je izrađena u istom periodu i u okviru iste kulture.

Muzej zlata, detalj

Na više mesta u okviru muzeja mogu da se vide zlatni eksponati koji su raspoređeni tako da u odnosu na senku koja prikazuje ljudsku figuru prikazuju kako su se neki od predmeta koristili, tj, nosili.

Muzej zlata, detalj

Ovako složene i vešto izrađene zlatne predmete su po pravilu prilikom raznih ceremonija nosili poglavice i vračevi, tj, šamani. Kada bi oni sebe ukrasili zlatnim predmetima, to je značilo da simbolično preuzimaju kreativnu snagu i moć Sunca i da na zemlji predstavljaju otelotvorenje ovog božanstva iz gornjeg sveta.

Muzej zlata, detalj

Vrednost zlata tradicionalno potiče upravo iz te veze sa Suncem. Naime, čak je i starim narodima bilo jasno da je upravo Sunce to koje omogućava život i da su godišnje promene položaja Sunca i jačine sunčeve svetlosti one koje zajedno sa vodom najviše utiču na proizvodnju hrane koja daje život. A žuta boja zlata je ono što ljude podseća na svemoćno Sunce.

Inače, narodi koji su živeli na teritoriji današnje Kolumbije verovali su da se univerzum sastoji od tri sveta. Ljudi žive u srednjem svetu, a bogovi, preci i razna natprirodna bića žive u gornjem svetu ili podzemnom svetu. Gornji i podzemni svetovi imaju suprotne i komplementarne odlike, poput svetlosti/tame, suvog/vlažnog ili muškog/ženskog. U srednjem svetu, svetu ljudi, kombinuju se elementi iz ova dva krajnja sveta.

A što se tiče Muzeja zlata, jedan od veoma čestih ornamenata koji se mogu videti su i ukrasi za nos, bilo da su složeniji pa prekrivaju i usne i obraze, kao onaj koji se vidi na prvoj sledećoj fotografiji, ili jednostavni u vidu manjih prstenova za nos iz 110 godine nove ere koji se vide na drugoj fotografiji.

Muzej zlata, detalj

Takođe, veoma česta vrsta eksponata su manje posude po pravilu sa poklopcem koje se zovu poporo, a koje su pravljene u obliku ljudskih figura, ptica, jaguara ili bundeva i kukuruza. Primer poporoa proizvedenog u okviru kultura Jotoko-Malagana (200. p.n.e.-1300. n.e.) vidi se na sledećoj fotografiji.

Muzej zlata, detalj

U njima se čuvala mala količina krečnog pepela dobijenog od spaljenih i stucanih morskih školjki. Taj kreč se posebnim dugačkim štapićima zahvatao i stavljao u usta dok su se žvakali listovi koke.

Ti štapići su takođe pravljeni od zlata ili legura, a mnogi od njih su imali izuzetno lepo i vešto izrađene ukrase na jednom kraju. Neke od narednih fotografija nisu posebno uspešne, ali svakako dobro ilustruju vrhunsku veštinu zanatlija koji su izrađivali ove predmete.

Muzej zlata, detalj

Naravno, koka nije kokain, ali svakako ima svoja specifična svojstva. Međutim, tradicionalni šamani i poglavice su u ritualima koristili semenke drveta jopo koje sadrže neke od najjačih halucinogena na svetu. To je dovodilo do „transformacije“ pri čemu su učesnici u ritualu doživljavali ne samo da preuzimaju svojstva različitih životinja, već da postaju te životinje (žabe, gušteri, ptice, jaguari, itd.). Zbog toga su predstave različitih životinja bile izuzetno važne, pa su se i one izrađivale od zlata i zlatnih legura, ili su stilizovane predstave transformisanih šamana i poglavica prikazivane na pločama koje su se nosile na grudima. To sve pokazuje u kolikoj meri je ideja transformacije bila važna u tim kulturama.

Muzej zlata, detalj

U stanju transformacije, šamani su svoju okolinu doživljavali kroz oči one životinje koja su postali, pa je u slučaju jaguara to potencijalno moglo da bude i opasno jer su oni druge jaguare videli kao ljude, a ljude iz svoje zajednice kao plen.

Muzej zlata, detalj

Ukrasi u obliku ogrlica napravljenih od zlatnih „kandži“ jaguara samo su još više naglašavali prirodu transformacije.

Muzej zlata, detalj

U muzeju osim predmeta od zlata i zlatnih legura, mogu da se vide i eksponati urađeni od drugih materijala. Neki od njih su zapravo pištaljke koje takođe ilustruju transformaciju bilo u vidu neke životinje ili nekog mitskog pretka.

Muzej zlata, detalj

Takođe česta vrsta eksponata su tanke ploče koje su se nosile na grudima, poput ove koja se vidi na sledećoj fotografiji, a potiče iz kultura Jotoko-Malagana (200. p.n.e.-1300. n.e.).

Muzej zlata, detalj

Ili sledeći eksponat koji se ovde vidi, a koji potiče iz kultura Muiska i Gvane (od 600. godine n.e. do 1600. godine) čiji su pripadnici naseljavali teritorije severno od današnjeg glavnog grada Bogote i govorili jezicima koji pripadaju istoj lingvističkoj grupi.

Muzej zlata, detalj

Po obliku je slična i jedna grudna ploča koja ilustruje staru legendu koja kaže da je izvestan broj crnih ptica, starinskih šamana, na početku vremena u svojim kljunovima doneo svetlost na zemlju i prvim ljudima podelio zemlju.

Muzej zlata, detalj

Meni su posebno bili zanimljivi zlatni eksponati koji su se u stvari stavljali na kraj drvenih palica, a za te palice iskreno rečeno ne znam čemu su služile. Ipak, to ne umanjuje lepotu ovih izuzetno vešto izrađenih zlatnih delova, kao i drugih eksponata. Svi ovi koji se mogu videti na narednim fotografijama potiču sa severa današnje Kolumbije, a izradili su ih zlatari iz starosedelačkog naroda Zenu (200. g. p.n.e. – 1000. g. n.e.).

Muzej zlata, detalj

U okviru kulture Malagana (zapadna Kolumbija) (300. g. p.n.e. do 300. g. n.e.), česta je bila upotreba funerarnih predmeta od zlata i legura zlata, uključujući i maske koje su se stavljale na lica preminulih osoba. Obično se nekoliko maski stavljalo jedna preko druge.

Muzej zlata, detalj

Ali, neke od antropomorfnih maski bile su izrađene i znatno veštije od eksponata koji se vide na prethodnim fotografijama. Na primer, maska sa poznatog arheološkog lokaliteta Tjeradentro na jugozapadu Kolumbije, a koja je izrađena u periodu od 150. do 900. godine nove ere.

Muzej zlata, detalj

Kao što sam već rekla, u muzeju se mogu videti i eksponati koji su urađeni od drugih materijala, a ne samo od zlata. Zanimljive su, na primer, ljudske glave na kojima se može videti deformacija lobanje (srazmerno česta pojava kod starih naroda iz Južne Amerike) ili ukrasi koji su se koristili. Ono što je dodatno zanimljivo jeste da su mnoge od ovih glava pronađene kao odsečene od tela, a onda i bačene u đubre – kao da su se koristile u nekom ritualu, pa više nisu bile potrebne.

Muzej zlata, detalj

Keramika je takođe bila veoma zastupljena kod starosedelačkih naroda, s tim da je počela da se izrađuje već od 1600. godine pre nove ere, poput sledećeg komada koji pripada kulturi Ilama koja je u današnjoj zapadnoj Kolumbiji trajala do oko 100. godine nove ere.

Muzej zlata, detalj

Ali, keramika se izrađivala na čitavoj teritoriji današnje Kolumbije, a u muzeju ima i izloženih skulptura od kamena.

Muzej zlata, detalj

Jedan od veoma lepih keramičkih eksponata je i figura za koju se smatra da predstavlja zemlju kao boginju. Nju ljudi u okviru svojih poljoprivrednih aktivnosti oplođavaju sejući seme.

Muzej zlata, detalj

Dakle, u ovom muzeju ima preko 55.000 eksponata, ali verujem da nisu svi izloženi, jer muzej i nije veliki. Ja, naravno, nisam ni bila zainteresovana da vidim „sve“, ali na najvišem spratu postoji i velika prostorija u kojoj su izloženi oni eksponati za koje se smatra da su posebno važni i vredni. Jedan od čuvenih je maleni splav od zlata koji su negde u periodu od 1295. do 1410. godine izradili zanatlije naroda Muiska. On je verovatno i najpoznatiji eksponat u muzeju, a ja nešto nisam imala ni inspiraciju da ga snimim, jer je internet prepun njegovih fotografija, a treba samo potražiti „Muiska splav“ (Muisca raft).

S druge strane, upravo je narod Muiska sa svojim običajem da vladar u jezero Gvatavita (severoistočno od Bogote) baca sitne predmete od zlata i da se prekriven zlatnom prašinom kupa u jezeru kako bi umilostivio boginju Gvatavita doveo španske osvajače do stvaranja legende o zlatnom gradu, Eldoradu.

Ali, već je sa mojih prethodnih fotografija jasno da nisu samo Muiske bili vešti zlatari. I starosedelački narodi na krajnjem severu Kolumbije i u drugim delovima zemlje takođe su pravili veoma složene predmete od zlata.

Muzej zlata, detalj

Eksponat koji je meni bio veoma zanimljiv jeste još jedan poznati predmet napravljen od zlata, a to je jedan poporo, posuda u kojoj se čuvao kreč, tj., krečni pepeo koji se žvakao zajedno sa listovima koke.

Muzej zlata, detalj

Ovaj poporo je napravljen u nekom trenutku između 500. godine p.n.e. i 700. godine n.e. u području zapadno od Bogote, mada je pronađen na severozapadu zemlje. Oblikovan je tako da predstavlja imitaciju ukrasne tikvice, a ove zaobljene konture svakako simbolišu žensko telo. Ono što ga čini dodatno zanimljivim jeste da je upravo ovo prvi zlatni predmet sa kojim je 1939. godine centralna banka Kolumbije, Banka Republike, krenula da stvara svoju kolekciju koja je kasnije dovela do otvaranja Muzeja zlata koji danas poznajemo.

Mada je muzej istinski impresivan, iz razloga koje sam prethodno pomenula, prijalo mi je kada sam izašla napolje gde je sijalo sunce, a vazduh bio srazmerno svež. Muzej se nalazi kod lepog, zelenog i, činilo mi se, popularnog trga koji se zove Park Santander (Parque Santander).

Park Santander

Na suprotnoj strani trga u odnosu na muzej nalaze se dve crkve koje svakako zavređuju posetu. One se vide na sledećoj fotografiji: levo je crkva Verakruz (Iglesia de la Veracruz), a desno je crkva Trećeg reda (Iglesia de la Orden Tercera).

Crkva Verakruz (levo) i crkva Trećeg reda (desno)

Prvo sam ušla u crkvu Trećeg reda koja je sagrađena u periodu od 1761. do 1780. godine. Ova malena crkva svakako ne sme da se propusti jer ima spektakularne ukrase od drvoreza. Ali, avaj, unutra je strogo zabranjeno da se fotografiše – bilo foto-aparatom ili mobilnim telefonom, tako da mora da se ode u Bogotu da bi se videlo kako to izgleda. Ne znam da li baš vredi avionske karte, ali ako se čovek već zadesi u Bogoti, ova crkva mora da se poseti.

Odmah prekoputa nje nalazi se i crkva Verakruz koja je taj naziv dobila po kvartu istog imena. Prvobitna crkva je na ovom mestu sagrađena u XVI veku, ali je više puta stradala u zemljotresima, pogotovo u onom iz 1827. godine. Na kraju je početkom 1960-ih obnovljena. Između ostalog je bitno i zato što je u njoj sahranjeno oko 80 boraca za nezavisnost koje su Španci ubili 1816. godine.

Ulaz u crkvu Verakruz

Pošto je u toku bila služba, nisam htela baš da šetam po crkvi, već sam slikala samo par detalja koji se mogu videti blizu ulaza.

Crkva Verakruz, detalj

Između ove dve crkve sam ugledala i veoma lep prizor – dvojica savremenih zanatlija su tu sedeli i svaki od njih je radio svoj posao: jedan je crtao, a drugi je popravljao cipele.

Bogota, detalj

U nastavku ulice se nalazi i treća crkva, a to je crkva Sv. Franje (Iglesia de San Francisco) iz druge polovine XVI veka.

Crkva sv. Franje

Pre nego što se pozabavim unutrašnjošću crkve da pomenem i ulicu koja se vidi na prethodnoj fotografiji. U pitanju je Sedma ulica (Carrera Séptima) koja je sa svojom dužinom od 23,4 km jedna od najdužih ulica na svetu, a u Bogoti predstavlja jedan od glavnih gradskih pravaca. Ipak, u ovom delu grada koji se zove Santa Fe, kod parka Santander, Sedma ulica je predviđena samo za pešake i bicikliste. Zapravo je ulica pešačka još od glavnog trga u La Kandelariji, Plasa de Bolivar, a to se nastavlja i dalje ka severu.

Pošto tu prolazi veliki broj ljudi, onda ima i različitih tezgi koje prodaju raznovrsnu robu.

Crkva sv. Franje

Na prethodnoj slici se vidi i ulaz u crkvu sv. Franje. Crkva je poznata po svom raskošnom zlatnom oltaru iz 1623. godine. Španci svakako nisu pronašli Eldorado, ali su zato zlato koje su otimali od starosedelačkog stanovništva uredno ugrađivali u hramove novog boga. Danas se oko 87% od preko 50 miliona stanovnika u Kolumbiji izjašnjava kao hrišćani, oko 11% su ateisti ili nemaju stav na ovu temu, a samo manje od 2% pripada drugim religijama, uključujući i starosedelačke.

Crkva sv. Franje, detalj

Posle obilaska i ove crkve, izašla sam na ulicu, još malo prošetala po ovom delu grada, usput kupila i divni mango i sela u park Santander da ga pojedem. Trebalo je da prikupim energiju da bih nastavila da i dalje obilazim Bogotu.

Divno očišćeno voće, spremno za jelo