Peloponez 2023, 6. deo (Epidaurus)
Najpoznatije drevno pozorište iz Stare Grčke je svakako ono u Epidaurusu. Ipak, da ja prvo ovde nešto pojasnim.
Ovo pozorište o kojem ovde pričam nalazi se u okviru drevnog Asklepijevog svetilišta, Asklepijona, i svi o njemu pričaju kao o pozorištu u Epidaurusu. I to nije sasvim netačno, ali je bitno i da se pravi razlika u odnosu na pozorište u drevnom Epidaurusu, pošto se to mesto nalazi nekih 16 km istočno od Asklepijevog svetilišta i takođe je bitno, mada mnogo manje od ovog čuvenog. O tome nešto više malo kasnije, a sada da se ipak prvo pozabavim sigurno najpoznatijim pozorištem iz antičke Grčke. Dakle, u pitanju je Drevno pozorište u Asklepijonu u Epidaurusu ili skraćeno, za one koji ne ulaze u sitna crevca – Drevno pozorište u Epidaurusu.
Kada sam ovde prvi put bila, pre mnogo godina, sa svojom drugaricom Vesnom, mi smo kao i u Mikenu i ovde došle u okviru dnevnog izleta iz Atine. Taj izlet mi je ostao u sećanju i na izvestan način je odredio moju sudbinu kao putnika upravo zbog posete Epidaurusu.
Kada smo tu kao grupa stigli, vodič nam je dala samo nekih 15-20 minuta jer „nemamo puno vremena“. Sećam se da sam ustrčala uz stepenice do samog vrha, što u stvari i nije bilo toliko loše jer je u to vreme vodič neke sasvim druge grupe, mislim da su bili Španci, palila šibice na sred orkestra (ravni, kružni deo pozorišta) da bi demonstrirala kako se čak i tako tiha stvar može čuti na svim mestima u okviru pozorišta. Ovo, dakle, mogu i lično da potvrdim, jer sam sve vreme, dok sam trčala uz stepenice, mogla iza svojih leđa da čujem kresanje šibica. Impresivno!
Dodatno je impresivno i da sam ja mogla da ustrčim u cugu do samog vrha, ali neću sad baš preterano da se hvalim; bilo je to pre mnogo, mnogo godina.
Posle te posete samom pozorištu, vrlo kratko sam bacila pogled na ostatak lokaliteta, jer sam morala da žurim nazad do grupe i autobusa.
A zašto je to imalo uticaj na moja potonja putovanja? Pa zato što smo posle toga otišli u neku prodavnicu suvenira gde nam je vodič rekla da tu možemo da ostanemo „koliko hoćemo“! Poludela sam. Sve je to u redu i da ljudi iz grupe kupuju, i da ona zarađuje od provizije, ali ja sam na ovaj izlet krenula da razgledam, a ne da kupujem i gubim vreme na takvim mestima.
Sve u svemu, tada sam sebi obećala da ću da izbegavam turističke grupe kad god je to moguće. I bila sam sasvim dobra u tome, sa prilično retkim izuzecima.
A što se tiče Asklepijona, odnosno Asklepijevog svetilišta u Epidaurusu, on je posvećen starogrčkom bogu medicine, ali to nije bilo samo religiozno mesto, već su se tu osim hramova, nalazili i bolnički objekti.
Na lokalitetu su pronađeni dokazi koji svedoče o tome da su se ovde obavljale ceremonijalne isceliteljske prakse još od II milenijuma p.n.e., ali je sve to na ovom mestu počelo da doživljava vrhunac u VI veku p.n.e. kada je prethodno negovanom kultu boga Apolona dodat i kult boga Asklepija, sina boga Apolona. Talenat za isceljenje je očigledno bio porodična karakteristika, pa su tako i dve Asklepijeve ćerke bile čuvene u tom smislu – Higija (boginja zdravlja, čistoće i higijene) i Panacea (boginja univerzalnih lekova).
Inače, osim što je imao prirodni talenat i urođene veštine, Asklepije je zanat takođe naučio i od zmija, za koje su Stari Grci smatrali da su sveta bića koja predstavljaju mudrost, isceljenje i vaskrsenje. I tako smo došli do Asklepijevog štapa koji nosi ovaj bog, a koji je prikazan u vidu jednog štapa oko kojeg je uvijena zmija. To je danas najčešći simbol medicine i zdravstvene nege. Uzgred, njega ne treba brkati sa kaducejem, što je štap boga Hermesa oko kojeg su uvijene dve zmije.
Ali da se ja vratim na priču o Asklepijevom svetilištu u Epidaurusu koje se smatra najranije organizovanim sanatorijumom i ono predstavlja dokaz o prelazu sa verovanja u božije isceljenje na medicinsku nauku. U svoje vreme ono je postalo najvažniji terapeutski centar starog sveta čije su se prakse kasnije proširile i kroz starorimski svet i dalje, pa se tako svetilište u Epidaurusu smatra kolevkom (zapadne) medicine.
Zanimljivo je, pogotovo sa savremene tačke gledišta, da je ovo svetilište obuhvatalo ne samo bolničke objekte i terme, već i biblioteku, sportske i smeštajne objekte, itd. Tu su svako bili i hramovi posvećeni Artemidi i Asklepiju, Tolos, Enkojimetrijon i Propilej, ali ono po čemu je lokalitet ipak najpoznatiji je njegovo pozorište.
Pozorište, zajedno sa još par objekata, podignuto je u IV veku pre nove ere i smatra se remek-delom starogrčkog graditeljstva. Ono ne samo da ima savršene arhitektonske proporcije, već je poznato i po svojoj izuzetnoj akustici, a izgled mu je jednostavno veličanstven. Zbog svoje lepote, sklada i elegancije, ali i dobre očuvanosti, Drevno pozorište u Epidaurusu je upisano na UNESKO-ovu Listu svetske baštine, a takođe je, zajedno sa još desetak starogrčkih pozorišta, upisano kao grupno kulturno dobro na UNESKO-ovu Potencijalnu listu (svetske baštine) kao „Drevna grčka pozorišta“.
Kada sam ovde došla, malo sam razgledala, ali sam se ubrzo popela i na vrh gledališta, pa sam odatle slikala čitavo pozorište, kao i njegovu okolinu.
Pozorište je napravljeno na padinama planine Kinortijon i okrenuto je ka Asklepijevoj svetoj dolini.
Orkestar, kružno središte pozorišta, ima prečnik od 20,28 m, a na sred orkestra se nalazi osnova oltara bogu Dioniziju.
U gledalištu pozorišta koje je malo veće od polukruga može da stane 14.000 posetilaca, dok su sedišta raspoređena u dve zone (gornji i donji deo) i u 55 redova.
Nakon što sam malo uživala u divnom pogledu sa vrha pozorišta, ponovo sam se spustila do orkestra i tu izdeklamovala svoj omiljeni (i jedini poznati) deo iz antičke književnosti – početak „Ilijade“. Volim na ovakvim mestima da zamišljam da je to tako moglo da izgleda.
Zatim sam krenula u laganu šetnju po lokalitetu i usput posetila neveliki arheološki muzej gde mogu da se vide neki zanimljivi eksponati. Mene je više zanimao sam lokalitet, pa je tako prvi objekat na koji sam naišla, tačnije – na čije sam ostatke naišla – bio Katagogijon, što znači „hostel“, iz IV veka p.n.e. koji je sa površinom od skoro 6000 kv. m služio za smeštaj posetilaca svetilišta, hodočasnika, pacijenata i njihovih pratilaca.
Ovde sam naletela i na nekoliko ptica. Jedna je bila kreja ili sojka (Garrulus glandarius), a druga zeba (Fringilla coelebs).
A onda sam došla i do glavnih objekata u okviru svetilišta. Prvi od njih je Banket-sala ili kompleks Hestijatorijon.
Paralelno sa ovim objektom danas se prolazi pored drveća koje pravi divan hlad i između kojeg se nalaze različiti kameni blokovi koji su pronađeni na lokalitetu, a za koje se verovatno ne zna gde su pripadali.
A što se tiče Hestijatorijona on je podignut 300. godine p.n.e. i služio je kao ceremonijalna zgrada u kojoj su se u okviru kulta boga Asklepija jeli ritualni obroci, najčešće obroci koji su podrazumevali podnošenje žrtava.
Deo kompleksa, na severnoj strani, je i monumentalni Propilej koji je delom rekonstruisan. Tu je bio glavni ulaz u objekat.
Ovde postoji nekoliko značajnih objekata, poput Artemidinog hrama, ali su praktično samo njihovi temelji preživeli do današnjih dana.
Najznačajniji hram je svakako bio posvećen bogu Asklepiju. I njegovi temelji su jedino što danas na ovom mestu može da se vidi.
Bio je to omanji dorski hram pravougaone osnove koji je podignut u IV veku p.n.e. U hramu se nalazila statua Asklepija od zlata i slonovače koja je boga prikazivala kako sedi na tronu. Južno od hrama se nalazio oltar na kojem su se prinosile žrtve.
Na prethodnoj slici se vide još dva značajna objekta, a ja sam prvo krenula ka onom koji se vidi na desnoj strani, a to je Abaton ili Enkojimeterijon.
I Abaton, objekat u vidu stoe i u dva nivoa koji je dug 70 m, a širok 10 m, bio je podignut u isto vreme kada i hram, ali su njega proširili Rimljani. Tu je praktično bila spavaonica u kojoj su bolesni spavali u nadi da će im se bog pojaviti u snu. Taj period se nazivao „inkubacijom“.
Izlečenje se smatralo misterijom, pa samim tim nije bilo dozvoljeno da ovde dolaze oni koji se nisu pripremili za boga Asklepija. S jedne strane su tu, na gornjem nivou, između 31 jonskog stuba bili postavljeni visoki „paravani“ od kamena, a sa druge strane su pacijenti morali da prođu sasvim jasnu proceduru pre nego što bi legli da spavaju i sanjaju boga.
Procedura lečenja je prvo podrazumevala prinošenje žrtava bogovima, nakon čega su pacijenti prelazili u Abaton i tu se ritualno čistili vodom sa svetog bunara, a onda čitali pripovesti o čudesnim isceljenjima. Kada bi dovoljno „ušli u priču“, prešli bi na donji sprat i legli na zemlju, na kožu životinja koje su prinesene kao žrtva, sa nadom da će im san uskoro doći, a sa njim i lično Asklepije. San bi simbolizovao smrt njihove bolesti, a bog bi im u snu podario zdrav život. Očekivani ishodi su bili ili konkretno isceljenje u toku sna ili bi im se Asklepije pojavio u snu, nakon čega bi sveštenici tumačili poruku sna i preporučeni pravac lečenja. U zavisnosti od slučaja, to su mogle da budu fizičke vežbe, opuštanje, kupanje u termama, ili intelektualne aktivnosti. Upravo zbog toga su na ovom mestu bili podignuti svi oni objekti koje sam već pomenula – pozorište, biblioteka, terme, sportski objekti, hramovi, itd. Uzgred, Rimljani su ovde postepeno uveli malo više naučnu formu lečenja, ali, uostalom kao i danas, jedan od glavnih elemenata je i dalje bila vera pacijenta u izlečenje.
U dnu prostorije na donjem nivou Abatona mogu da se vide reprodukcije reljefa, kao i priče o tome šta oni prikazuju, a u pitanju su upravo čudesna isceljenja, bilo da je u pitanju problem sa dobijanjem potomka ili ujed zmije otrovnice.
Prekoputa Abatona se nalazi još jedan značajan objekat, a to je Tolos ili Rotunda iz IV veka p.n.e.
Građevina, čiji su ostaci bili pod skelama u vreme moje posete, ima okruglu osnovu prečnika 21,50 m koja je spolja bila okružena nizom od 26 dorskih stubova na trostepenoj platformi. Funkcija ovog objekta nije u potpunosti razjašnjena, ali sudeći po nekim elementima, kao i legendi po kojoj je boga Asklepija ubio sam Zevs, nakon čega je Asklepije sahranjen upravo u Epidaurusu, a po njemu je nazvana jedna zvezda da bi Apolon kao tužni otac bio umiren, Tolos je najverovatnije predstavljao simulaciju podzemnog staništa boga Asklepija odakle je bog mogao da nastavi da leči ljude.
Sada sam lagano krenula ka izlazu, a usput sam prvo prošla pored ostataka Stadiona, pošto su fizičke vežbe često bile sastavni deo izlečenja, a i ovde su se svake četiri godine održavale Asklepijske igre sa sportskim i poetskim ili muzičkim takmičenjima. Ove igre se pominju već u V veku p.n.e., a sve do II veka nove ere.
Stadion je podignut u prirodnoj depresiji, a njegov teren je pravougaonog oblika (180,7 x 22,06 m). Prva verzija stadiona je napravljena već u V veku p.n.e., dok su se kamena sedišta pravila od IV do I veka p.n.e.
Usput sam prošla i pored Grčkih termi koje su sagrađene oko 300. god. p.n.e. One su dobile svoj naziv pošto najstarije na lokalitetu, a sve ostale terme su podignute u doba Rimljana.
Sada sam se odvezla do savremenog mesta koje se zove Arhaja Epidavros, što valjda znači „drevni Epidaurus“, koje se nalazi na obali mora. Upravo ovde se mogu videti ostaci Pozorišta u drevnom gradu Epidaurusu i to je ono drugo pozorište koje sam pomenula na početku ove priče kada sam rekla da postoje dva veoma sličnog naziva.
Ovo pozorište u drevnom Epidaurusu nije toliko poznato kao ono iz Asklepijevog svetilišta, niti je toliko impresivno ili očuvano, ali bila sam u blizini, pa sam poželela da ovde dođem i razjasnim razliku između dva pozorišta sličnog imena.
Ispostavilo se, međutim, da je pozorište bilo zatvoreno zbog renoviranja, ali sam eto došla dotle i samo sam ga snimila kroz ogradu.
Posle sam se spustila do plaže južno od pozorišta koja sama po sebi možda i nije ništa naročito, ali je izuzetno zanimljiva jer tu, u plićaku, mogu da se vide ostaci drevnog grada Epidaurusa.
U vreme moje posete duvao je jak vetar i ja nisam ni pomišljala da uđem u vodu, ali sam videla da nekoliko ljudi tu pliva sa maskama na licu. Naime, čak je i na Gugl mapi ovo mesto obeleženo kao Potopljeni drevni grad Epidaurus.
Ja sam, dakle, samo sa obale slikala more i delove plaže i to je bilo to.
Sada sam bila spremna da nastavim sa svojim jednodnevnim izletom kolima iz Nafplija, a plan mi je obuhvatao vožnju po obodnim delovima velikog Argolidskog poluostrva na krajnjem istoku Peloponeza. Evo i karte koja prikazuje koja sam sve mesta posetila na ovom svom putovanju u septembru 2023. godine.