Drugi put sam u Parizu bila poslom. U to vreme sam radila u Američkoj ambasadi, pa su oni jednog mog kolegu i mene poslali na jednonedeljni kurs upravljanja kompjuterskim centrom koji se održavao u jednom ogranku Američke ambasade u Parizu. U međuvremenu sam ja počela da za fotografisanje koristim filmove za slajdove, pa sam imala želju da ponovo slikam sve što sam već obišla prilikom prve posete Parizu. Kada bi se završio radni dan, ja bih se vratila u hotel, presvukla i onda kao suluda jurila po gradu obilazeći i fotografišući različite znamenitosti. Za to sam svakog dana imala po sat-dva, jer je posle već dolazilo vreme kada sam se sa kolegama sa kursa nalazila da bismo išli na večeru i druženje. Taj drugi boravak mi je ostao u nezaboravnom sećanju zbog najluđe kombinacije ljudi koji su činili grupu u kojoj sam i ja bila. Osim nas dvoje iz Srbije, bila je tu i jedna Francuskinja, jedan Amerikanac i jedan Austrijanac. Par dana nam se pridruživao i jedan par (Norvežanin i Tajlanđanka) koji su odsedali u istom hotelu gde i mi. Nikada ni pre, ni posle, nisam se više smejala, blesavila i ludirala sa ljudima koje sam tako površno poznavala.
Ali, moram da kažem i da se u slobodno vreme, posle odslušanih predavanja i vežbi, grupa nije bavila baš samo ludovanjem uz hranu i piće. Čak smo otišli i u kratak obilazak. Naime, jednog dana smo dobili karte za „bato muš“, što je generički naziv za tip velikog izletničkog broda sa potpuno otvorenom gornjom palubom koji turiste vodi u obilazak centra Pariza viđenog sa Sene. Brod plovi ispod mostova i oko dva rečna ostrva, da ne kažem dve ade, od kojih se na jednom, Site, nalazi crkva Notr dam.
Bato muš i Aleksandrov most
Ono što je tog drugog puta kada sam bila u Parizu bilo dodatno dobro jeste da sam u Pariz stigla par dana pre početka kursa, pa sam uspela i da ponovo odem do Versaja gde sam posebno uživala u obilasku Kraljevskog privatnog apartmana. Čuveni Versajski dvorac svoje početke ima da zahvali Luju XIII, i mada su i Lujevi XV i XVI živeli u njemu i dali mu svoj doprinos, za veličanstvenost dvorca, parka i fontana zaslužan je Luj XIV. To je čovek koji bi morao da bude prva lekciji o tome šta znači samopouzdanje. Dobro, bio je kralj, to svakako pomaže. Ali, bilo je i mnogo drugih kraljeva, pa se nisu proslavili. Ovaj je bio ČUDO od samopouzdanja. Neki bi rekli i prenaduvani ego, ali to bi bilo sitničarenje – nije šija, nego vrat! U pitanju je bio Luj XIV, čiji je istorijski nadimak Kralj Sunce (!) i koji je izjavio čuveno: „Država, to sam ja!“ Dakle, upravo on je zamislio da veliku palatu sa parkovima i fontanama (moda tog vremena je nalagala da ste bez fontane u svojoj bašti propao čovek) napravi na mestu gde je zemljište bilo suviše vlažno, ali bez redovnih vodotokova. Da li ga je to sprečilo u njegovom naumu? A, ne! Zemlja promenjena, isušena, a pumpe za dovod vode postavljene gde je trebalo kako bi fontane radile. Doduše, ne sve vreme, to nije ipak bilo tehnički moguće, ali bi proradile u svoj svojoj lepoti baš u trenutku kada bi kralj i njegova pratnja šetali pored njih.
Versajski dvorac je bio i mesto u kojem je potpisan niz različitih ugovora i sporazuma, ali je jedan od najvažnijih Versajski mirovni sporazum od 28. juna 1919. godine kojim je stavljena tačka na Prvi svetski rat. Ili se tako mislilo... Bilo je nekih koji se nisu slagali sa tim Sporazumom, pa su par decenija kasnije rešili da ga ponište.
Danas je Versajski dvorac divno turističko odredište nadomak Pariza. Poseta dvorcu podrazumeva obilazak većeg dela objekta uključujući i Galeriju ogledala iz koje se pruža predivan pogled ka ogromnom parku i fontanama koji se nalaze u pozadini dvorca, a naravno moguća je i poseta i samom parku, kao i drugim objektima koji se nalaze u okviru površine od 800 hektara (sama palata ima površinu od skoro 7 hektara!!!!!). Čitav ovaj kompleks se održava na najvišem mogućem nivou i zaista vredi da se odvoji najmanje jedan čitav dan.
Versaj, detalj iz parka koji pripada dvorcu
Versaj, detalj iz parka koji pripada dvorcu
Što se tiče Kraljevskog privatnog apartmana, bilo je potrebno da se pridružim nekoj od malih grupa koje su se organizovale na licu mesta, u okviru samog dvorca. Grupe su bile ili na francuskom ili na engleskom. Nije bilo moguće da sami obilazite prostorije koje pripadaju ovom delu. I dan danas se Kraljevski privatni apartman koji je to postao u vreme Luja XV posebno obilazi i potrebno je da se konsultuje sajt dvorca da bi se videle informacije na tu temu. Te prostorije okružuju centralno dvorište sa frontalne strane dvorca koje se naziva Mermerno dvorište.
Versaj, Mermerno dvorište na koje gleda Kraljevski privatni apartman
Narednog dana, koji je takođe bio slobodan, otišla sam i u Evrodizni (danas se zove Diznilend Pariz) koji je bio otvoren samo par meseci pre mog boravka u Parizu. Bilo je leto i gužve su bile ogromne, tako da sam u nekoliko navrata čekala po sat vremena da bih ušla u neki deo i to je sve bilo fantastično zabavno, maštovito i sjajno urađeno, ali je trajalo samo po nekoliko minuta, tako da odnos čekanja i provoda uopšte nije bio dobar. Ne znam da li je u međuvremenu nešto urađeno po tom pitanju, ali ja više nisam išla u zabavne parkove. Ne volim gužve. I dete i odrasli u meni mogu da se igraju i bez čekanja u redovima.
Pariz, Evrodizni
Pariz, Evrodizni
I konačno, taj boravak u Parizu bio je u vreme kada je Konkord još uvek leteo. Za neupućene, bio je to jedini putnički avion koji je na redovnim linijama leteo brže od zvuka. Zahvaljujući njemu, Fil Kolins je u istom danu svirao i u Londonu i u Filadelfiji kada je 1985. godine bio organizovan čuveni Lajv eid. Kada sam među svojim fotografijama iz Pariza naletela na sliku Konkorda koju sam snimila iz aviona prilikom povratka kući, nisam odolela a da i ovo kratko prisećanje ne uvrstim u svoju priču.
Pariz, Konkord na aerodromskoj pisti
U Parizu sam u međuvremenu bila još jednom, ali izuzetno kratko i u prolazu. Kupila sam avionsku kartu koja je pravila vezu sa letom Pariz – Njujork narednog dana i koja je uključivala i noćenje u hotelu blizu aerodroma, što je bilo lepo. Takav aranžman mi je omogućio da imam par sati dnevnog svetla i posle ostavljanja stvari u hotelu, vozom sam otišla do stanice kod Trga Sen Mišel u Latinskoj četvrti, što je na levoj obali Sene. Odatle sam peške otišla do crkve Notr dam na ostrvu Site, zatim prešla na desnu obalu i napravila poveći krug koji je išao pored Luvra, preko Trga Vandom, pored crkve Madlen i preko Trga Konkord, pa sam onda krenula Šanzelizeom, da bih u jednom trenutku skrenula levo u pravcu Trga Trokadero i Palate Šajo odakle se pruža divan pogled na Ajfelovu kulu, pa onda do Trijumfalne kapije i ponovo niz Šanzelize. Tu je već počeo da pada mrak i ja sam bila spremna da se vratim u hotel. I to je bilo to, ali nije bilo protraćeno vreme, jer sam videla da je moguće „obići“ veći deo najznačajnijih građevina u Parizu za dva sata! Ako hodate brzo.
I onda je prošlo više od 20 godina. Dule, moj prijatelj iz Pariza, u međuvremenu se penzionisao, a onda je počeo češće da dolazi u Beograd i tu živi veoma blizu mene, pa se redovno viđamo, ali u našim pričama nisam se mnogo bavila Parizom.
A zatim je relativno skoro Pariz polako počeo sve češće da se pojavljuje u mojim mislima kao fino mesto koje bih mogla ponovo da posetim. Početkom godine su mi privatne okolnosti bile dosta komplikovane, ali su onda krenule da se raščišćavaju, pa sam iskoristila prvi slobodan period, kupila kartu i rezervisala smeštaj. Pre puta sam videla da prognoza predviđa oblačno vreme tokom mog boravka, ali sam shvatila da mi to u stvari uopšte nije bilo bitno. Želela sam i bili su mi potrebni odmor i promena, a krenula sam i veoma opušteno bez bilo kakvog plana šta bih u stvari htela da radim u tih nedelju dana.
Mada je prošlo puno vremena od mog prethodnog boravka u Parizu, uopšte nisam razmišljala o tome da li se grad mnogo promenio u tom periodu. Šta više, ponela sam isti vodič koji sam koristila prvi put, pre oko 30 godina! Kako će se ispostaviti kasnije, praktično se ništa nije promenilo od stvari koje su zanimljive za nekog posetioca i vodič mi je sasvim dobro poslužio da me podseti na neke detalje. Ali, ja se uvek trudim na svojim putovanjima da držim oči širom otvorene i da budem što je moguće svesnija dešavanja i detalja oko mene.
Tako sam na putu od aerodroma ka centru Pariza iz autobusa videla nekakve udžerice sklepane od ostataka ormana ili čega već. Što bi se reklo, nehigijensko naselje. Ima, naravno, toga i kod nas, ali ne znam zašto, možda zato što sam bila u inostranstvu pa drugačije posmatram stvari, tek taj niz šupa koje su se protezale pored veoma prometnog puta podsetio me je na Mumbai u Indiji, jedino što je tamo uvek toplo. Veliki gradovi, realno ili kroz nadu, nude veće mogućnosti, pa privlače razne ljude. A ti ljudi nose sa sobom svoje različite sudbine.
Na krajnjoj stanici aerodromskog autobusa, sačekao me je Dule i manje od sat vremena nakon dolaska u Pariz, već sam sa svojim prijateljima sedela u jednom baru i pila šampanjac. Vrlo francuski! Brzo me uhvatilo i uspavalo, ali me je posle Dule odveo do svog kluba za boćanje u Vansenskoj šumi, pa sam tamo popila jaku kafu koja me je malo razbudila. Tome nije doprinela samo kafa, već i Duletovi prijatelji sa kojima sam se pozdravljala i zbog kojih sam morala da se potrudim da aktiviram svoj bazični francuski. Ipak, jedno vreme sam uživala u tome da stojim sa strane i slušam ih dok pričaju. Naravno da uglavnom ništa nisam razumela, ali mi se uvo lagano navikavalo na zvuke melodičnog jezika. Melodičnog kada ga pričaju ljudi koji ga znaju!
Plan mi je bio da prvu noć provedem u slatkom nedavno renoviranom hotelu preko puta zgrade u kojoj žive Žaklin i Dule. Posle boravka u klubu za boćanje, otišla sam do sobe, malo se osvežila, a onda smo svi troje krenuli na večeru kod mlađe generacije koja takođe živi dosta blizu. Naime, Žaklin i Dule imaju sina Aleksandra, koji je oženjen Natašom i njih dvoje imaju dve preslatke devojčice. Kako ženski deo poznajem od ranije jer su više puta dolazile u Beograd, a Aleksandra znam još kad je bio dete, susret je bio veoma srdačan i opušten. Krenule su razne priče, a nekako smo na kraju najviše Aleksandar i ja filosofirali o svemu i svačemu. Vino sa mezetlucima je krenulo odmah, kasnije je došlo i glavno jelo, pa naravno i kolač, ali sam ja posebno uživala u nekoliko vrsta sireva koje Francuzi služe kao dezert. Naravno, sve sam morala da ih probam i svi su bili fantastični. I tako je uz puno razdraganosti, priče i smeha, kako i priliči kada se dragi prijatelji okupe, veče došlo do svog kraja, a ja sam bila izuzetno srećna i ispunjena pozitivnim emocijama. Pariz je bio pun pogodak!