Norveška 2024, 8. deo (Lerdalsejri, Sognefjord, Skjolden, Urnes)
Nakon izuzetno ispunjavajuće posete Drvenoj crkvi u Borgundu, nastavila sam dalje vožnju u pravcu zapada jer sam nekih 30 km dalje, u mestu Lerdalsejri (Lærdalsøyri), imala rezervisanu hotelsku sobu.
Ali, pošto je dan bio dug, tj, sunce je zalazilo kasnije, nisam žurila, a još pre puta sam pronašla da usput imam par zanimljivih mesta koja zavređuju da se vide. Oba su vezana za vodu.
Ja sam ovde pratila dolinu reke Lerdalselva (Lærdalselva) i ona u jednom delu kao reka koja teče duž šireg korita nailazi na uzan prolaz između većih stena koji je gotovo nalik na mali kanjon. Rezultat – vodopad pod nazivom Sjurhaugfosen (Sjurhaugfossen). Doduše, pošto sam uživo videla kako to izgleda, ja se ne bih baš odlučila da to nazovem vodopadom, ali tehnički gledano voda zaista ima pad – čak čitavih 10-ak metara.
Nedaleko odavde, nepunih 2 km dalje, postoji parking sa kojeg može da se gleda jedan znatno ozbiljniji vodopad. Ali, taj parking nije deo glavnog puta, već se do njega ide jednim zaobilaznim putem. Ja sam tako i planirala. Međutim, ispostavilo se da je preko tog zaobilaznog puta bila postavljena rampa sa jasnim oznakama da saobraćaj nije dozvoljen. Pretpostavljam da se taj put ili popravljao, ili je bilo odrona, ili tako nešto... Pa dobro. Ako se ne sme i ne može, to je sasvim u redu. Mada 2 km nije prevelika distanca, ipak mi nije ni palo na pamet da se usudim da idem peške, pa sam jednostavno sela u kola i nastavila dalje glavnim putem prema Lerdalsejriju.
Međutim, par kilometara niz glavni put, naišla sam na raskrsnicu i shvatila da je to mesto gde se onaj zaobilazni put ponovo spaja sa glavnim. Pošto tu nije bilo nikakve table, skrenula sam na taj zaobilazni put i nastavila dalje njim nadajući se da tom drugom vodopadu mogu da priđem sa te strane. Ipak, vrlo brzo sam ponovo naišla na rampu, tako da sam skroz odustala.
Žao mi je da nisam uspela da vidim taj vodopad koji se zove Soknifosen (Soknifossen) ili Galdanefosen (Galdanefossen). Ovaj drugi naziv potiče od imena obližnje farme koja je funkcionisala od XVII veka do polovine XX veka i gde danas može da se vidi nekoliko kuća s početka XIX veka. Što se vodopada tiče, on se sastoji od niza visokih kaskada jer lokalna reka pada niz stranu planine u visini od oko 400 m.
Ja sam jedino mogla da snimim reku Lerdalselva duž čijeg korita vodi taj zaobilazni put, a zatim sam se vratila na glavni put i nastavila dalje kroz lepe norveške predele.
Pre nego što sam ušla u mesto, videla sam par vodopada. Bilo mi je jasno da u čitavom ovom kraju, pa svakako i širom Norveške, sigurno postoji puno vodopada jer su planine visoke, zimi ima puno snega, a njegovo topljenje u proleće stvara vodotokove, pa samim tim i vodopade.
Ali nisu svi beličasti i vertikalni detalji bili vodopadi, barem ne u trenutku kada sam snimila fotografiju i ne ovaj koji se vidi na prethodnoj slici sa traktorom. Ovde je gotovo izvesno u nekom trenutku voda tekla, ali kada sam ja ovde prolazila polovinom aprila 2024. godine, ovaj nesuđeni vodopad je bio potpuno zamrznut.
Uskoro sam došla i do hotela u kojem sam rezervisala sobu za jednu noć, a on je bio na kraju mesta, a to je značilo na samoj obali fjorda. U pitanju je Lerdalsfjord (Lærdalsfjord) koji predstavlja ogranak glavnog fjorda u ovom delu Norveške, a to je Sognefjord. Štaviše, Sognefjord je zapravo najveći i najpoznatiji fjord u čitavoj Norveškoj, a ujedno i najduži fjord na svetu koji nije prekriven ledom (pošto su dva fjorda koji su veći od njega prekriveni ledom).
Hotel koji sam izabrala deluje kao nekakvo odmaralište za porodice sa decom, jer sam videla dečja igrališta i slično. Verovatno leti ovde bude znatno prijatnije i tada ima i puno ljudi, ali u vreme kada sam ja malo prošetala duž obale fjorda, praktično nikog živog osim mene i nekih galebova nije bilo.
Hotel je bio i nekako „raštrkan“ – na jednom mestu je omanja centralna zgrada, a okolo su paviljoni i manje kuće za iznajmljivanje. Ja sam planirala da nešto pojedem, ali nisam bila previše gladna, pa sam iz paviljona u kojem sam bila smeštena otišla do recepcije da se raspitam da li imaju hranu i šta nude. Oni su mi ponudili pravi pravcati obrok, ali prvo nisam bila ubeđena kako bi to izgledalo obzirom da nikoga drugog nije bilo u malenom i skromnom restoranu koji je više ličio na trpezariju, a drugo, ja u stvari i zaista nisam bila toliko gladna da bih pojela neko čitavo formalno jelo. Zato sam se odlučila da „skoknem“ kolima do supermarketa u centru naselja koji je još uvek radio. Tamo sam kupila neke grickalice i... pivo. Znala sam da će mi prijati kada se kasnije vratim u sobu.
Za sada sam malo i prošetala po naselju koje je delovalo kao grad duhova.
Osim što možda, kulturološki gledano, Norvežani nemaju običaj da radnim danom predveče šetaju po ulicama manjih naselja, činjenica je da je Norveška ima srazmerno mali broj stanovnika na srazmerno velikoj teritoriji.
Po podacima koje sam našla na internetu polovinom 2024. godine, u Norveškoj koja ima teritoriju od 385.207 kv. km živi oko 5,5 miliona stanovnika što je nešto manje od 15 stanovnika po kv. km.
Poređenja radi, Srbija pokriva teritoriju od 88.499 kv. km, što znači da je po površini 4 puta manja od Norveške, ali ima 1,1 milion stanovnika više, a to je oko 85,7 stanovnika po kv. km.
Uzgred, Norveška ima samo oko 2% obradive površine, dok Srbija ima oko 30%.
Ali, da se vratim na svoj kratki boravak u mestu Lerdalsejri. Na putu nazad ka hotelu, uočila sam jedan ljupki deo naselja, pa sam se zaustavila da bih to snimila. Ni ovde nije bilo ljudi.
Posle lepo prospavane noći, ustala sam srazmerno rano i kolima krenula dalje. To dalje uopšte nije bilo daleko, samo nepunih 10 km od parkinga hotela. Tu sam došla do kraja puta gde sam morala malo da sačekam da bih se ukrcala na trajekt. Ovo je bio tek prvi u nizu koje ću koristiti ovog dana, a svi su me praktično prevozili preko Sognefjorda, koji je, kao što sam rekla, najveći i najpoznatiji fjord u čitavoj Norveškoj.
Princip je ovde bio veoma jednostavan: rade dva trajekta i dok jedan prelazi sa južne obale na severnu, drugi ide u obrnutom smeru.
Norveška svakako ima veliku i razgranatu mrežu puteva, ali imajući u vidu topografiju zemlje, sa velikim brojem visokih planina i još većim brojem ostrva i zaliva u vidu fjordova, kao i broj stanovnika, tj, retku naseljenost zemlje, svakako postoje i određeni „problemi“ ili barem „izazovi“ u vezi sa potrebom da se saobraćaj odvija efikasno i bez preteranog gubljenja vremena. Rešenje za ovaj problem je pronađeno u stalnoj izgradnji novih tunela kroz te planine i intenzivnom korišćenju trajekata za prelazak sa jedne obale na drugu, bilo da se radi o kopnu i ostrvima, ili prevoženju s jedne strane fjorda na drugu. Naravno, kada su fjordovi u pitanju, često se prave i mostovi, ali to nije svuda isplativo, pogotovo kada je u pitanju veliki fjord poput Sognefjorda.
Prilikom ovog prvog prelaska Sognefjorda trajektom, i početno i krajnje pristanište bili su van naseljenih mesta, a kada sam prešla fjord videla sam da put koji vodi od pristaništa sa trajektom već posle stotinak metara ulazi u tunel.
Za mene je posebno bitno bilo da znam kako se naplaćuju karte. Pa, bila sam u razvijenoj Norveškoj, a tendencija je da u savremenom svetu sve ide automatski, pa je to slučaj i sa naplatom prevoza trajektom, ali i naplatom putarine i tuneline (da li bi se to ovako reklo ili sam ja upravo smislila novu reč?). Pošto sam vozila kola koja su bila rentirana, onda je to sve bilo lako – rent-a-kar kompanija je imala broj moje kartice, a i skinuli su mi odmah neke pare „za svaki slučaj“, a svi trajekti (osim jednog), kao i svi putevi i tuneli imaju uređaje koji snimaju broj registarske tablice i to onda sve automatski ide tako da se novac skida sa računa. Hoću da kažem da je osim srazmerno kratkog čekanja na sledeći trajekt, sve išlo veoma efikasno.
Dakle, kada sam prošla tunel i došla do mesta Sogndalsfjera (Sogndalsfjøra), skrenula sam desno, tj, u pravcu severa-severoistoka, sa namerom da nešto kasnije pratim najzavučeniji krak Sognefjorda koji se zove Lustrafjord.
Razlog zašto sam se odlučila za ovakvu trasu je za mene bio jednostavan. Htela sam da odem do Urneške drvene crkve, a ona je prilično zavučena. Moj prvobitni plan je bio da kod mesta Solvorn uhvatim trajekt i samo pređem na drugu stranu Lustrafjorda, ali mi je onaj ljubazni vodič u Borgundu skrenuo pažnju na činjenicu da taj konkretni trajekt ne saobraća često pošto opslužuje veoma male zajednice, to je sve zavučeno, a crkva još uvek nije sezonski otvorena.
To što sam znala da crkva neće biti otvorena, a znala sam još dok sam pravila planove za putovanje po Norveškoj, mene uopšte nije obeshrabrivalo. Mada su sve stare drvene crkve u Norveškoj lepe na svoj način, a ona u Borgundu najslikovitija spolja, ova u Urnesu se nalazi na UNESKO-voj Listi svetske baštine. Ne samo zato što je jedna od najstarijih direk-crkava, već je takođe njena unutrašnjost izuzetno bogato dekorisana. Ja sam apsolutno znala da će crkva biti zatvorena i da ja tu bogatu dekoraciju na moju ogromnu žalost neću moći da vidim, ali sam ipak želela da dođem do crkve. Osim toga, kao što sam i više puta pominjala u svojim putopisima, ja jako volim kada sebi osmislim neki „zadatak“ dok sam u stranoj zemlji. Ovde je zadatak bio da dođem do crkve i to vozeći putem oko Lustrafjorda, a onda da se vratim na drugu stranu fjorda trajektom. Onaj ljubazni vodič mi je pronašao red vožnje na svom telefonu, a ja sam ga snimila, tako da sam znala koje mi je ciljno vreme.
Evo i mape koja prikazuje kuda sam ja sve prolazila ovog dana:
U stvari, ja nisam ni ušla u samo mesto Sogndalsfjera, već sam do njega došla vozeći preko jednog mosta, a onda sam odmah posle mosta skrenula u željenom pravcu. Nešto dalje sam se zaustavila da bih jedan manji krak Sognefjorda i most koji vodi preko uskog dela ovog fjorda.
Prvo sam, dakle, vozila pored tog manjeg kraka Sognefjorda i meni je sve to delovalo izuzetno lepo i impresivno, tako da sam gledala gde bezbedno mogu da se zaustavim da bih na brzinu nešto snimila. Na svu sreću, nailazila sam na veoma mali broj vozila, tako da u stvari nisam imala nikakvih problema.
Kada se dođe do kraja ovog manjeg kraka fjorda, put se onda uvlači u kopno, a tu sam, sada na levoj strani, mogla da vidim jezero Hafslovatnet čija je površina od nepunih 6 kv. km polovinom aprila 2024. godine u potpunosti bila prekrivena ledom. Ovde nisam videla nijedan zgodan parking, pa sam zato primenila svoju novo-razvijenu veštinu snimanja mobilnim telefonom napamet, tj, bez gledanja na ekran (pošto sam vozila, doduše veoma sporo, ali ipak...). Iskustvo u snimanju fotografija svakako pomaže, mada je na kraju puno snimaka završilo u „kanti za otpatke“.
Nešto kasnije je put izbio na severnu stranu Lustrafjorda, pa sam ja sada nastavila da vozim oko fjorda povremeno se zaustavljajući da bih snimila lepe predele kroz koje sam prolazila.
Sunce je pokušavalo da se probije kroz oblake i povremeno se činilo da će uspeti u tome, ali se na kraju ispostavilo da je ovo u meteorološkom smislu bio najlošiji dan tokom mogu putovanja.
Na nekim mestima sam sa iste pozicije snimala i foto-aparatom i mobilnim telefonom, ali su mi te fotografije ipak zanimljive jer ističu izvesne nijanse u izgledu predela.
I tako sam došla do samog kraja Lustrafjorda, a tu se nalazi mesto Skjolden. Već na prilazu mestu bilo mi je jasno da ću ja ovde morati da stanem par puta. Prizori su bili izuzetni!
I pogled duž Lustrafjorda je bio izvanredan.
Ja sam ovde došla na preporuku onog divnog mladića iz Borgunda koji mi je tamo bio vodič. Nije u pitanju bio samo red vožnje lokalnog trajekta, mada je to svakako bilo najvažnije, već mi je upravo taj vodič rekao da su ovde predeli veoma lepi i da se putem može proći oko fjorda da bi se sa jedne njegove strane došlo do crkve na drugoj strani. Veoma sam zahvalna tom mladiću (ne znam mu ime), jer mi je ovo bilo još jedno divno iskustvo iz Norveške.
Međutim, bez obzira na lepotu predela, ja ovde nisam mogla da se zadržavam, jer je trebalo da stignem do Urneške drvene crkve, a i da stignem na jedan od malobrojnih trajekata u tom delu fjorda.
Zato sam posle snimanja prethodnih fotografija jednostavno nastavila dalje, s tim da je put duž južne strane Lustrafjorda, od mesta Skjolden do Urneške drvene crkve, prilično uzan i to je put niže kategorije od onog kojima sam prolazila sa severne strane. Što se predela tiče, oni nisu bili ništa manje impresivni.
Na sledećoj fotografiji se vide i predeli, ali i kola koja sam rentirala i, još važnije, put. Moja kola su na proširenju pored puta i vidi se da je proširenje praktično šire od puta koji je predviđen za saobraćaj u oba smera. Na sreću, ja na ovom putu koji je dug oko 30 km nisam bukvalno srela nikoga – ni jedna kola, ni jedno ljudsko biće, mada sam tu i tamo prolazila pored kuća i imanja. Da, da... Norveška je zaista veoma retko naseljena.
Tamo gde je put bio posebno uzan, a bilo je i dosta krivina, jako sam vodila računa kako vozim. Takođe sam gledala i da obratim pažnju kada prolazim pored kakvih takvih proširenja u slučaju da neko naiđe sa suprotne strane i da ja treba da se vratim u rikverc. Ponovo, na svu sreću, takvih situacija nije bilo. A na jednom mestu gde je sve bilo preglednije, usudila sam se da snimim i kratak video. To apsolutno nije dolazilo u obzir na mestima na kojima je put bio vrlo uzan ili posebno krivudav.
Mada sam bila veoma srećna da sam prolazila i s ove strane fjorda, ipak sam bila svesna i da sam često morala da vozim prilično sporo, a sve vreme sam u glavi imala i posetu crkvi i red vožnje trajekta. Na kraju je sve dobro prošlo i ja sam se u selu Ornes ili Urnes putem popela do proširenja ispred porte u kojoj se nalazi čuvena Urneška drvena crkva. Prvo sam prošla pored kuće u kojoj je bio (sezonski zatvoren) Centar za posetioce, pa sam sa tog uzvišenja imala lep pogled na Lustrafjord. Taman sam lepo videla i selo Solvorn na drugoj strani fjorda gde je kasnije trebalo da stignem trajektom.
Za sada sam otišla da prošetam oko Urneške drvene crkve.