Norveška 2024, 15. deo (Rjukan, jezero Tin, Hedal, Kongsberg)
Poslednjeg dana u okviru svog boravka u Norveškoj u aprilu 2024. godine, imala sam let nazad za Beograd predveče sa aerodroma u Oslu, a to je značilo da kolima treba da pređem oko 230 km. Ipak, sve sam fino isplanirala, čak i da stignem na aerodrom sat vremena pre zakazanog roka do kojeg je trebalo da vratim kola jer mi je ideja bila da sve uradim lagano i bez stresa. Tako sam ja to sve isplanirala, a Univerzum je rekao svoje. U svakom slučaju, nisam previše žurila.
Zato sam čak malo i prošetala pored reke Mana u Rjukanu što i nije bio neki problem pošto se onaj pansion u kojem sam odsela nalazio u neposrednoj blizini. Inače, kao što sam pomenula u 14. nastavku mog putopisa, kada sam prethodnog dana stigla u Rjukan ispostavilo se da sam bila jedina gošća u pansionu koji i nije baš mali. Pola zgrade, uključujući i recepciju, renoviralo se, to je bilo sasvim jasno, ali čak ni u ovoj polovini u kojoj sam bila smeštena nije bilo nikog drugog – ni nekog gosta, ni bilo koga od zaposlenih. Ne samo da je čitav Rjukan podsećao na grad duhova, i ovaj pansion je odražavao duh mesta u kojem se nalazi.
Prethodno veče, kada sam se vratila sa večere i otišla do sobe, shvatila sam da nemam internet zato što ne znam lozinku. Bilo mi je poprilično važno da to rešim pa sam zaključala svoju sobu (za svaki slučaj) i onda krenula da hodam pustim hodnicima pansiona. Levo-desno, dole, pa dugim hodnikom, pa onda do vrata koja su bila zatvorena, ali ne i zaključana, pa preko stepeništa do drugih vrata... tek ja sam došla do prostorije u kojoj je recepcija gde, dakle, nije bilo apsolutno nikoga. Ipak, iz iskustva znam da često na recepcijama postoje table na kojima piše korisničko ime i lozinka za internet, a to je slučaj bio i ovde, tako da sam uskoro imala vezu sa svetom.
Internetska veza je bila dobra, a bila je dobra i udobna i soba u kojoj sam odsela, pa ipak... Ja obično ne komentarišem cene – ili nešto mogu da platim, ili ne mogu da ga platim, i na tome ostane. Međutim,... Ovde ja jesam platila sobu, drugim rečima mogla sam da platim, ali ipak smatram da je ovo najprecenjenije mesto u kojem sam ikada odsela. Norveška važi za skupu zemlju, ali ne mogu da kažem da je cena sobe u ovom pansionu u Rjukanu bila visoka – ona je bila bezobrazno neprimerena.
Ali, da se ja sada vratim na priču o kratkoj šetnji pored reke Mana. Pa, bilo je to jedno lepo, sunčano i blago prohladno jutro i ta svežina i svetlost su mi prijali.
Uskoro sam krenula iz Rjukana, ali sam se vrlo brzo na kratko zaustavila da bih snimila uzanu dolinu u kojoj se nalazi Rjukan i koju sam upravo napuštala, kao i okolne planine, a koje su sada bile obasjane jutarnjim suncem.
Uzgred, u Rjukan ne dolaze samo dokoni ljudi koji „jure“ lokalitete na Uneskovoj Listi svetske baštine poput mene, već ovde postoji dosta pešačkih/planinarskih staza, ima lepih vodopada, itd. To ja, naravno, ništa nisam mogla da radim jer nisam imala vremena, ali ne žalim se.
Ubrzo sam došla i u blizinu ušća reke Mana u jezero Tin.
Prešla sam kolima most koji se vidi na prethodnoj fotografiji, ali sam se uskoro ponovo zaustavila na velikom parkingu. Odatle sam lepo mogla da vidim deo jezera Tin koje je sa površinom od preko 51 kv. km jedno od najvećih jezera u Norveškoj. Njegova maksimalna dužina je 35 km i ja sam ovog dana vozila putem koji je u velikoj meri pratio obalu jezera. Prizori su povremeni bili nestvarno lepi, ali sam mogla da se zaustavim veoma retko.
Ni ne znajući kako će put i prizori kasnije izgledati ovde sam stala jer je bilo dovoljno prostora, ali mi je takođe bilo drago i da sam mogla da vidim veoma dugu i ne previše mekanu travu, koja je bila toliko gusta da sam imala utisak kao da hodam po nekakvom jastuku.
Nedaleko sam prošla i pored železničke stanice Mel koja je takođe bila važan deo industrijskog kompleksa Rjukan-Notoden.
A što se puta tiče, on se povremeno penjao iznad nivoa jezera, ali je ovde bilo srazmerno malo mesta gde sam mogla da stanem. Pa ipak, svaki trenutak je vredeo.
Jedno mesto je bilo posebno lepo. Ni tu nije postojao parking, već odvajanje sa glavnog puta koje je praktično bilo nečiji privatni put, ali sam ja tu samo na kratko stala, slikala šta sam htela, a onda nastavila glavnim putem.
Nešto dalje se put odvojio od jezera i ponovo je vodio kroz predele u kojima se dosta seče drveće da bi se proizvodila drvna građa.
Inače, već sam ranije rekla da Norveška ima samo oko 2% obradive površine, dok, poređenja radi, Srbija ima oko 30%. Između ostalog, i zbog toga je Norveška i morala, a mora i danas da pronalazi i druge izvore prihoda.
Tako su polovinom sedme decenije XX veka krenula istraživanja nafte koja u početku nisu davala dobre rezultate. Međutim, kasnije su u norveškim teritorijalnim vodama Severnog mora pronađena velika nalazišta nafte i gasa, i danas oko 20% prihoda ove bogate skandinavske zemlje dolazi upravo na osnovu proizvodnje ovih energenata.
U međuvremenu sam se ja vozila pored, dakle, retkih poljoprivrednih polja koja su bila spremna za novu proizvodnju sezonu.
U nekom trenutku sam došla i do Hedalske drvene crkve ili Drvene crkve u Hedalu (Heddal stavkyrke). Ova drvena crkva se takođe sezonski otvara početkom maja, ali mi je bila sasvim usput, tako da je bilo sasvim logično da tu i svratim.
I ova crkva je okružena grobljem, pa sam prvo tu malo „provirila“ u portu, a onda sam otišla do glavne kapije koja vodi ka crkvi.
Hedalska drvena crkva je najverovatnije podignuta početkom XIII veka i naravno sva je od drveta, ali je postavljena na kamenom temelju. Od 28 preživelih starinskih drvenih crkava u Norveškoj ova u Hedalu se smatra jednom od najvećih, a svakako je jedina sa tri tornja.
Crkva je i danas u funkciji, ali samo leti kada je otvorena za posete. Osim toga, koliko sam čitala, ona je i dosta popularna za venčanja.
Dok sam od parkinga išla ka crkvi, videla sam par starijih žena kako ulaze u portu, tako da sam zaključila da makar kapija nije zaključana.
Međutim, kada sam se približila crkvi, začula sam neke glasove, a uskoro videla i neke mlade koji su izlazili iz ophodnog hodnika. Kada su oni izašli, ja sam ušla i tako snimila glavna vrata sa namerom da obiđem krug oko broda crkve.
Ovaj portal sa zapadne strane se danas najviše koristi da bi se ušlo u crkvu, ali nije uvek bilo tako. U Srednjem veku su žene ulazile sa severne strane, a muškarci sa južne, dok su sveštenici ulazili takođe sa juga, ali u prostor pevnice.
Zapadni portal se koristio za decu kada su se unosila u crkvu da bi bila krštena. Naime, smatralo se da đavo ima moć nad onima koji nisu kršteni, pa su ova vrata morala da imaju dekoraciju koja pruža najveću moguću zaštitu. I tako tu postoji čitavo mnoštvo zmija i zmajeva („zlo se zlime izbija“).
Na levom stubu je pomalo groteskni, presamićeni lav koji simbolizuje pobedu Hrista nad Judom (koji je ovde prikazan kao lav), dok se na desnoj strani vide dva medveda koji su zaneseni u svojoj borbi i drže jedan drugog gubicama – na taj način se i đavolstvo vezuje i sprečava da uđe u crkvu.
Nejasno zašto, palo mi je na pamet da se uhvatim za vrata i ona su se... otvorila. Bila sam potpuno zbunjena, ali i apsolutno oduševljena. Unutra je bilo 3-4 ljudi, pa sam ušla. Jedna gospođa mi je prišla i pitala me koji jezik govorim, pa kada smo ustanovili da je u pitanju engleski, rekla mi je da je crkva vanredno otvorena, ali da može da me pusti da se tu kratko zadržim.
Kada sam pogledala i snimila unutrašnjost crkve, pitala sam onu gospođu i da li mogu da obiđem krug po ophodnom hodniku, a onda je odgovorila: „Može, ali, brzo.“
Zaista sam najbrže moguće obišla taj krug i na kraju se zahvalila tog gospođi koja je ostala unutra i zaključala prva vrata koja spolja vode u ophodni hodnik.
Sada sam se još malo zadržala idući oko crkve fotografišući razne detalje.
Ovde sam takođe videla drveni toranj, ali je on bio van porte. Mislim da je on deo muzeja na otvorenom koji prikazuje neke tradicionalne zgrade, ali je muzej bio zatvoren i radi samo tokom tri letnja meseca. Mogla sam da vidim i snimim samo još jednu skulpturu.
Još sam se malo zadržala diveći se crkvi, a onda sam neopisivo zadovoljna nastavila put.
Ubrzo sam došla i do grada Notodena koji je zajedno sa Rjukanom na Uneskovoj Listi svetske baštine kao industrijsko kulturno dobro, a nalazi se na obali jezera Hedal ili Hedalsvatnet (Heddalsvatnet).
Na jednom mestu sam uspela i da snimim jedan zanimljiv saobraćajni znak.
Takođe sam stala i na jednom parkingu pored slikovitog jezerceta iz kojeg je isticala rečica, a što sam poželela da snimim.
Namera mi nije bila da besciljno vozim i stajem na svakom mestu gde ima nečeg oku privlačnog.
Naprotiv, imala sam sasvim jasan plan, a on je bio da odem do još jedne crkve koja nije toliko stara, ni toliko slikovita kao ove drvene koje sam videla tokom svog boravka u Norveškoj, ali je to najveća crkva u zemlji. U pitanju je crkva u Kongsbergu. Koliko sam čitala, njena unutrašnjost je izuzetno lepa, ali... crkva je otvorena za posete dva puta nedeljno i to samo po jedan sat! Teško da bih svoje putovanje mogla da planiram u skladu sa tim.
Ipak, to me nije sprečilo sa poželim da dođem do crkve i to sam i uradila. Plan mi je bio da izađem iz kola i malo prošetam oko crkve, ali kada sam se parkirala, prvo sam htela da pripremim navigaciju i na telefonu i na uređaju u kolima (iz različitih razloga, samo jedan ovaj uređaj ne bi bio dovoljan). Bila sam u totalnom šoku kad su mi oba uređaja predložila da do aerodroma, kao mog sledećeg i konačnog odredišta, treba a idem skroz okolo naokolo, nekakvom severnom trasom, i to putovanje traje oko 3 sata! Ja nisam imala toliko vremena, a i logičan put je bio „južnom trasom“ preko Osla.
Zaključila sam da navigacioni uređaji nemaju pojma, uostalom čak i do Osla su mi predlagali da idem naokolo, a ne direktnim auto-putem, a takođe nisu prepoznavali ni naziv jednog grada na putu ka Oslu (da, da... savremena tehnologija nije uvek najbolje rešenje).
Zbog svega ovoga sam samo slikala crkvu sa parkinga i odmah nastavila dalje.
Jedva sam našla način kako da ipak podesim navigaciju, jer trebalo je da od crkve u Kongsbergu stignem do auto-puta.
Tako je sve i bilo i početak je bio sjajan, a ja sam brzo mogla da grabim ka Oslu i dalje ka aerodromu, a predviđeno vreme dolaska je bilo tek koji minut posle planiranog, ali i dalje uveliko pre polaska aviona.
A onda... u jednom trenutku katastrofalni zastoj. Sva kola u dve trake su milela. Ja sam gledala na vreme i preostalu kilometražu, a kola su i dalje milela. Ponekad bi skroz i stala. Bilo je dobro da sam bila u levoj traci jer se ona ipak nešto brže kretala. Nisam znala koliko je duga kolona i koliko će to da traje, a vreme je lagano prolazilo. Onda je u jednom trenutku sve krenulo gotovo kao da se ništa desilo nije.
Nisam se bavila razlozima i tako sam ja došla do Osla, a tu sam već mogla dobro da podesim navigaciju na oba uređaja, tako da je sve bilo u redu.
Svratila sam i na pumpu da bih napunila gorivo, jer je tako trebalo da vratim kola, a onda sam nastavila u pravcu aerodroma. Bila sam na manje od 30 km.
A onda... ponovo zastoj. Ovaj put gori od prethodnog. Više se stajalo, a kad se milelo, prešlo bi se po par metara. U jednom trenutku su zaustavnom trakom prošla kola hitne pomoći. Sada mi je već bilo jasno da se desilo nešto gadno. Uvek me to potrese, bez obzira o kome se radi i gde.
Ali, nisam mogla ni previše da se bavim sudbinama drugih jer sam i ja bila u problemu svoje vrste. Vreme je prolazilo, rok za vraćanje kola je došao, pa lagano i prošao (to me je najmanje brinulo, jer sam morala da uzmem kola na pet dana, a bila su mi potrebna 4 data i 5 sati). Kola su i dalje uglavnom stajala ili milela sporije od puža. Sada sam već počela da razmišljam o tome gde da prenoćim u Oslu ako propustim let. Palo mi je na pamet da bih mogla da pošaljem poruku svojim „domaćinima“ u Oslu kod kojih sam iznajmila sobu. Možda bi imali ponovo tu sobu na jednu noć.
U međuvremenu sam sebi ponavljala da nema svrhe da se nerviram, jer stvari će se desiti onako kako će se desiti i moje nerviranje tu ništa ne može da promeni. Na kraju krajeva, to bi bilo još jedno iskustvo u životu.
Kolone vozila su i dalje milele ili stajale po minut-dva. A onda je sve ponovo krenulo. U početku je bila gužva, ali se mnogo brže vozilo (i dalje ispod dozvoljene brzine), a onda se saobraćaj poprilično raščistio, a ja sam mogla lepo i brzo (mada bezbedno) da se prebacim do aerodroma gde sam parkirala kola, snimila ih (za svaki slučaj), a onda i vratila ključeve.
Stigla sam na vreme i mogla sam fino da se čekiram, a nekoliko sati kasnije sam bila kod kuće i opuštena.
U zaključku mogu da kažem da je putovanje u Norvešku bilo izuzetno zanimljivo iz više razloga.
S jedne strane, to je bilo novo odredište za koje sam znala da je veoma lepo, ali i prilično skupo. Oba ova opisa su tačna.
U Oslu sam se osećala kao da sam tamo već živela ranije, sve mi je delovalo lako za snalaženje i orijentaciju, i sve je išlo lagano i glatko.
Putovanje kolima po delu južne Norveške je bilo spektakularno. Ni na koji drugi način ne bih uspela za tako kratko vreme da obiđem sve što sam obišla. Imala sam neverovatnu sreću što se tiče vremena – bilo je idealno. Doduše, jednog dana je bilo prilično oblačno, pa se čak pojavila i retka kiša, ali to nije ništa kako može da bude. Dakle, ponavljam imala sam izuzetno puno sreće po tom pitanju.
A utisci i moje oči koje su upijale svu lepotu predela koju sam pokušavala da zabeležim svojim foto-aparatom i mobilnim telefonom ispunili su mi dušu u tolikoj meri da sam imala utisak da sam provela mesec dana obilazeći ovu čarobno lepu zemlju.