Norveška 2024, 11. deo (Bergen, Mostraumen, Mo)
Prethodno veče sam rezervisala izlet brodom za ovaj dan, tako da sam opušteno doručkovala bez žurbe. Bila sam smeštena u veoma dobrom hotelu u samom centru Bergena, ali sam prilikom pravljenja rezervacije dva meseca ranije dobila dosta dobru cenu jer soba nije imala nikakav pogled – prozori su bili okrenuti ka svetlarniku, tj, gledali su u neki zid udaljen par metara. Ali, rezervacija sobe je uključivala i doručak, pa sam to lepo iskoristila i uživala u prvom obroku ovog dana.
Pošto mi je hotel bio vrlo blizu luke, lako sam se spustila tamo jer je odatle brod i kretao. Ono što me je oduševilo kada sam izašla iz hotela bilo je blistavo sunčano nebo koje, naravno, nisam mogla da vidim iz sobe. Bilo je idealno za ono što sam planirala, a to je bio izlet do jednog od brojnih norveških fjordova. Ali, kako je još bilo srazmerno rano, ulice Bergena su bile prilično puste.
S druge strane, bez obzira na plavo nebo, sa ponekim oblakom, duvao je prilično jak vetar i to je, između ostalog, obeležilo ovaj dan. Dok sam čekala da krene ukrcavanje u izletnički brod, gledala sam da se malo zaštitim od jakog vetra stojeći pored zida obližnjeg objekta.
Na prvi pogled je ovaj izlet vodio u obilazak jednog fjorda, ali tehnički govoreći u pitanju su tri fjorda u nizu – Osterfjord, Romarhejmsfjord i Mofjord. Takođe tehnički govoreći, ovaj poslednji, Mofjord, je zapravo ranije bio jezero pod nazivom Movatnet, koje je malom i plitkom rečicom bilo spojeno sa Romarhejmsfjordom. Tada su brodovi prevlačeni preko suvog da bi došli do jezera Movatnet. 1743. godine su bile poplave i one su dovele do toga da se tokom plime morska voda ulivala u jezero, dok je tokom oseke voda išla u suprotnom smeru.
Vremenom se taj prostor raščišćavao, što prirodno što zahvaljujući ljudskim intervencijama i danas tu mogu da prolaze i veliki brodovi mada je kanal koji spaja fjordove na ovom mestu dug oko 650 m, a širok samo oko 60 m. To mesto se zove Mostraumen i koliko sam shvatila kuće koje mogu da se tu vide predstavljaju izvesnu vrstu muzeja na otvorenom, a mesto izgleda apsolutno savršeno, a dnevni izleti do ova tri fjorda u nizu se nazivaju upravo „izleti za Mostraumen“ (ili nešto slično).
Na početku izleta sam kao i ostali putnici sela u prostranu kabinu, ali sam ubrzo izašla napolje. Bilo je to i veliko zadovoljstvo i ozbiljan „izazov“ – temperatura je još uvek bila srazmerno niska, ali je zato duvao izuzetno jak vetar i to me je ne samo hladilo već često i zanosilo i morala sam da budem pažljiva da mi ne odleti kapa.
Ja sad nemam bogzna šta da pišem o ovom delu izleta: brod je plovio, vreme je bilo lepo, bez obzira na vetar, predeli su bili raznovrsni, ali svakako izuzetno lepi i ja sam intenzivno uživala. Eto. Sada sledi niz fotografija koje sve ovo ilustruju, a na kraju je i kratak video-snimak predela kroz koje sam plovila. Buka koja se čuje na video-snimku potiče od vetra, a video se završava dolaskom do Mostraumena i prolaskom kroz kanal.
Dolazak do Mostraumena i prolazak kroz kanal predstavljaju poseban doživljaj. Za početak je položaj livade na kojoj su kuće poređane kao da je u pitanju umetničko delo i to po divnom sunčanom danu bio apsolutno savršen.
Da bi veliki brod ovde prošao bilo je neophodno da značajno uspori, a to je davalo vremena i da se neki detalji snime.
Dakle, na ovom mestu se iz Romarhejmsfjorda uplovljava u nekadašnje jezero, a sada Mofjord, dug oko 7 km i nazvan tako po naselju koje se nalazi u dnu fjorda.
Kako smo se približavali naselju Mo, tako sam sa leve strane videla impresivni vodopad Kvernhusfosen (Kvernhusfossen) visok oko 120 m.
Ovde je izlet podrazumevao samo prolazak pored naselja Mo, okretanje broda i povratak u Bergen istim putem, ali smo prvo prošli pored još jednog vodopada na suprotnoj strani fjorda i ozbiljno mu se približili. Ovaj se zove Bergsa (Bergsåafossen).
Ovde sam snimila i kratak video.
A zatim smo se uputili ka mestu Mo pored kojeg smo i prošli brodom. Prizori su bili toliko ljupki, da sam morala da ovde ubacim i nekoliko fotografija, ali i kratak video-snimak.
Odavde se takođe pruža i divan pogled na Mofjord i okolne planine, uključujući i vodopad Kvernhusfosen.
Sada smo krenuli punom parom nazad i tako je bilo sve do ponovnog prolaska kroz kanal Mostraumen gde smo značajno usporili.
A onda nas je brod ponovo provezao pored vertikalnih litica, ovaj put u okviru Romarhejmsfjorda, ali i dalje u blizini Mostraumena. I tu postoji jedan vodopad, doduše, značajno manji od prethodno viđenih, ali smo prolazili toliko blizu da se sticao utisak da malo fali pa da čovek rukom dotakne stene.
Pošto je Romarhejmsfjord dug oko 11 km, plovidba njim je bila i dovoljno brza, a i dovoljno duga. Pošto je sada zbog položaja sunca bilo bolje boraviti na terasi broda na krmi, onda je i manje duvalo.
Neznano otkud, tek tokom ove povratne vožnje sedila sam se apsolutno čarobne Solvejgine pesme koja je deo scenske muzike koju je 1875. godine komponovao Edvard Grig (1843-1907) za potrebe izvođenja pozorišnog komada Per Gint od Henrika Ibsena (1828-1906). Ovo s jedne strane potpuno ima smisla, pošto su obojica Norvežani, a Grig je i rođen i umro je u Bergenu. S druge strane, jako davnih dana, ja sam uzimala časove solo pevanja, pa sam tada čak i povremeno vežbala da pevam ovu divnu melodiju. Ne baš previše uspešno.
U svakom slučaju, ja sam se setila te divne pesme, pa sam jedno vreme, dok sam očima upijala lepotu norveških fjordova koja me je ponela, zaboravivši reči sebe zabavljala sa „na-na-na“ na datu melodiju... Nije bilo baš totalno loše, ali je ipak bilo značajno da je moje izvođenje zbog pokretanja broda i vazduha „otišlo u vetar“. Tako je svima na kraju lakše.
A evo jedne od divnih verzija koje se mogu naći na internetu: https://www.youtube.com/watch?v=3TUhk00H86g u izvođenju čuvenog norveškog soprana Sisel Sirsebo. Nije mi ispod časti da priznam da je mnogo bolje čuti nju, nego mene.
U međuvremenu nas je kapetan broda, nesvestan kakva se divota odigrava na njegovoj palubi, uveo u područje Osterfjorda koji je dug 27 km.
Tu smo, kao i na početku izleta, ponovo prošli ispod mosta Nordhordland o kojem sam pisala u prethodnom nastavku priča sa putovanja po Norveškoj.
A evo i mape koja prikazuje gde sam sve bila u toku ovog svog boravaka u Norveškoj, pa tu mogu da se vide pozicije mesta koja pominjem u ovom delu priča.
U svakom slučaju, ovaj izlet na kojem sam danas bila traje nekoliko sati i povratak u Bergen je ne samo bio zanimljiv u smislu da sam stari deo grada mogla da posmatram sa broda i da zamišljam kako je izgledao ulazak mornara u stara vremena, već mi je to omogućavalo da imam vremena i za još neke aktivnosti po gradu.
U prethodnom nastavku putopisa sam pomenula da se zaliv u kojem je luka, pa i čitava luka zovu Vagen (Vågen).
Najimpresivnije i najlepše u okviru Vagena bilo je posmatrati Brigen stari kej u Bergenu.
Izletnički brod je pristao na suprotnu stranu luke u odnosu na Brigen, a to mi je taman i odgovaralo da odatle mogu lepo da snimim ovaj slikoviti deo Bergena. Ja sam to iskoristila, pa sam napravila fotografije i dok sam još uvek bila na brodu, a i znatno više kada sam se iskrcala.
Na sledećoj fotografiji, skroz desno se vidi da je jedna zgrada prekrivena platnom. U pitanju je muzej Hanzeatske lige koji je upravo zbog renoviranja bio zatvoren u vreme moje posete, ali to je samo privremeno. Zgrada muzeja, kao i čitav ovaj kvart Brigen predstavljaju kulturno dobro koje je upisano na Uneskovu Listu svetske baštine.
Evo i video-snimka koji prikazuje sve ovo u pokretu:
Kada sam konačno uspela da se odvojim od predivnog pogledan na Brigen, krenula sam u šetnju po centru Bergena. Nisam se previše bavila time koja zgrada čemu služi, već mi je jednostavno prijalo da šetam po gradu. Mada manje nego na brodu, vetar je i dalje bio jak, a i temperatura nije bila visoka, međutim, sunce je uglavnom uspevalo da se izbori sa oblacima i da osvetljava ovaj deo Norveške, tako da sam istinski uživala u lepoti urbanih detalja.
Inače, kad već pominjem vreme, da kažem i da sam imala neverovatnu sreću tokom ovog boravka u Norveškoj, a to se pre svega odnosi na vreme. Mada smatram da sve ovo što sam obišla i videla može da izgleda izuzetno bajkovito ako je prekriveno snegom, to je u suštini samo pod uslovom da je obasjano suncem, a retko kada ako je potpuno oblačno. Ja sam i prethodnog dana uživala vozeći se oko Sognefjorda, ali je činjenica da je veći deo dana nebo uglavnom bilo prekriveno oblacima, dok su vrhovi planina bili obavijeni maglom, tj, niskim oblacima.
Ovog dana sam slučajno, tokom doručka, na TV-u u hotelskom restoranu videla da je čak čitava Evropa, osim Španije i baš južne Norveške, bila u oblacima. Da, da... baš sam imala sreće sa vremenom.
A onda sam slučajno naletela na jedan štand sa hranom (razne vrste kobasica) i shvatila da sam u stvari pomalo gladna. Kada sam videla šta se nudi, ni trenutak nisam oklevala. Između ostalog, bile su tu i kobasice od irvasovine! To sam morala da probam.
Kobasica je bila izuzetno ukusna. Pošto je u pitanju divljač, onda je i normalno da meso nije bilo masno, što se meni jako sviđa. Čak i činjenica da su preko kobasice, osim senfa i prženog crnog luka, stavili neki džem, što je sasvim uobičajeno u Skandinaviji, ali apsolutno nezamislivo, pa i neprihvatljivo u Srbiji, nije mi ni najmanje smetalo. Ne samo zato što sam vremenom proširila svoj gurmanski opus, već i zato što je to realno bila dobra kombinacija (pogotovo kada se iz glave izbace predrasude).
Posle ovog divnog, ukusnog i laganog ručka, nastavila sam šetnju po Bergenu, ovaj put ulicom Evregaten (Øvregaten), da bih sa „gornje“ strane prišla Brigenu.
Ulica Evregaten je bila poznato mesto u prošlosti, jer se tu nalazila glavna tržnica u gradu, jer su tu zanatlije imale svoje radnje. Bilo je tu obućara, kujundžija, krznara i krojača, drvodelja i onih koji su izrađivali predmete od rogova irvasa i losova. Danas je to jedna lepa ulica sa slikovitim kućama, ali i dalje puno radnji u prizemlju tih kuća, mada se sada nudi sasvim drugačija roba.
Ova ulica se nalazi na uzvišenju iznad zadnjeg dela Brigena, pa mi je bilo zanimljivo da ovaj značajni deo Bergena vidim i sa ove strane.
Pred kraj ove ulice, u okviru Brigena nalazi se i Šetstuene (Schøtstuene), jedna od zajedničkih zgrada koje su se specifično koristile u prošlosti, a danas je tu deo Hanzeatskog muzeja. Ne znam kako, ali ja taj deo Brigena koji se prepoznaje po zidu koji ga ograđuje sa gornje strane nisam snimila. Ipak, ta zgrada je važna jer se u njoj kuvalo u prošlosti, što nije zanemarivo kao činjenica.
Naime, kako su sve zgrade u Brigenu bile napravljene od drveta, u njima je bila strogo zabranjena upotreba vatre. Ljudi koji su radili u Brigenu su morali svakako i da jedu, a i da se povremeno zagreju. E, pa, ova zgrada Šetstuene je bila predviđena upravo za takve svrhe i tu se, dakle, kuvalo za radnike.
Opasnost od vatre je uvek bila velika, a slučaj je hteo da je 1955. godine u požaru do temelja izgorelo nekoliko kuća iz hanzeatskog perioda. Arheolozi su iskoristili te nesrećne okolnosti, pa su krenula iskopavanja i istraživanja, i tako su pronađeni ostaci najstarijeg naselja na području Bergena iz XII veka. Takođe su pronađeni i različiti predmeti koji pružaju uvid u život u to doba. Veći deo tih artefakata je danas izložen u savremenom Brigenskom muzeju koji je podignut pored arheološkog lokaliteta. Na sledećoj fotografiji se vidi lokalitet i zadnji deo muzeja, a zatim sledi fotografija pročelja muzeja.
Prekoputa zadnjeg dela muzeja se nalazi mali park, a u njemu i crkva Sv. Marije.
Smatra se da je izgradnja crkve započela u prvoj polovini XII veka, a da je završena 1180. godine. Naravno, tokom vremena je crkva gorela u više navrata, pa je bilo neophodno da se obnavlja i rekonstruiše, ali je ona u svakom slučaju najstarija građevina u Bergenu.
A sada sam mogla da se spustim do obale zaliva Vagen i da sa te strane obiđem središte srednjevekovnog Bergena.