Njujork-Martinik 2016, 2. deo (Njujork)

Šetajući po centru Menhetna ovog hladnog, ali sunčanog januarskog dana došla sam i do trga koji se zove Junion skver u čijem središtu se nalazi i manji park istog naziva.

Park Junion skver

Osim ljudi, ovog dana je po parku šetalo i više golubova koji su gotovo nezaobilazni deo velikih gradova, ali ono što je meni bilo posebno zanimljivo bio je par veverica koje su takođe nešto prčkale po travnjaku ovog parka verovatno izmamljene suncem.

Park Junion skver – pronađite dve veverice!

Napravila sam mali krug po Junion-skveru, a onda ulicom Brodvej nastavila u pravcu severa i stigla do dela između 22. i 23. ulice gde se nalazi čuvena zgrada Flatiron.

Zgrada Flatiron – manje prepoznatljiva strana zgrade

Kako sam išla ulicom Brodvej ka 23. ulici i dalje prema ukrštanju Brodveja i 5. avenije, tako je polako počinjao da se sve bolje vidi specifični oblik ove zgrade po kojem je ona i poznata.

Zgrada Flatiron – fasade na 22. ulici i na Brodveju

Zgrada Flatiron – počinje da se vidi specifičnost ove zgrade

Zgrada Flatiron – levo je Brodvej, desno je 5. avenija

Zgrada Flatiron – levo je Brodvej, desno je 5. avenija

Zgrada Flatiron, detalj

Ova zgrada je sagrađena 1902. godine i ima 22. sprata, ali ono zbog čega posebno odskače od većine drugih zgrada jeste njen specifičan oblik zbog koga je i dobila svoj naziv – Pegla (Flatiron - znači starinska pegla koja radi na zagrejavanje, a ne na struju). Ona taj svoj trouglasti oblik ima zato što se nalazi u okviru bloka koji formiraju 22. i 23. ulica koje seku Brodvej i čuvenu 5. aveniju. Za razliku od avenija koje idu paralelno duž Menhetna, a u većem delu ih pod pravim uglom seku ulice, u središnjem delu Menhetna ulica Brodvej ide ukoso i na par mesta gde pod oštrim uglom seče avenije nalaze se poznate urbane odrednice. Jedna od njih je upravo zgrada Flatiron, a druga koja mi sada pada na pamet je Tajms-skver koji se nalazi kod preseka Brodveja i 7. avenije, a između 43. i 47. ulice.

Zgrada Flatiron takođe može da se gleda i iz parka Medison skver koji se nalazi severno od 23. ulice. Ovaj park ne treba brkati sa Medison skver gardenom – zatvorenom arenom koja se koristi za hokejaške i košarkašne utakmice, kao i za koncerte, cirkuske predstave i razne druge zabavne i sportske događaje, a koja se nalazi između 7. i 8. avenije i 31. i 33. ulice.

Iz delova ovog parka može da se vidi i čuvena Empajer stejt bilding.

Delovi parka Medison skver i Empajer stejt bilding

Empajer stejt bilding je jedna od najpoznatijih zgrada na svetu. U pitanju je neboder od 102 sprata čija je izgradnja završena 1931. godine i to je do 1970. godine bila najviša zgrada na svetu. Nalazi se na zapadnoj strani 5. avenije između 33. i 34. ulice. Svoj naziv je dobila po nadimku za saveznu državu Njujork – Empajer stejt, što se otprilike može prevesti kao „Imperijalna država“. Sve savezne države SAD-a imaju neke svoje nadimke – npr., Arizona je Država Velikog kanjona, Kalifornija je Zlatna država, Florida – Sunčana država, a država Njujork je – Imperijalna država.

Što se tiče Empajer stejt bildinga, veliki broj turista posećuje ovu zgradu posebno da bi se popeli na osmatračke platforme koje se nalaze na 86. i 102. spratu. Ja sam se tu pela tokom neke od ranijih poseta Njujorku, tako da to ovaj put nisam ponovila.

Inače, 5. avenija služi i kao neka vrsta ose koja pomaže prilikom orijentacije – ulice koje vode ka istoku, u pravcu Ist rivera, obeležavaju se kao „istočne“ i dobijaju prefiks „E“ (kao što se vidi na znaku na gornjoj slici), dok se zapadno od 5. avenije u pravcu reke Hadson one označavaju kao „zapadne“ i dobijaju prefiks „W“.

Tako, veoma blizu mesta sa kojeg sam snimila prethodnu fotografiju, u zapadnoj 25. ulici, nalazi se i crkva Sv. Save koja pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Tu sam jednom sa svojim prijateljima bila na jednom venčanju, a takođe sam i sa Milanom nekom prilikom tu došla na nedeljnu liturgiju.

Ova crkva je sagrađena 1850. godine u gotskom stilu i originalno se zvala crkva Sv. Trojstva, a pripadala je Episkopalnoj crkvi. Crkvu je 1944. godine kupila Srpska pravoslavna crkva i od tada se u njoj održavaju službe pravoslavnih Srba iz Njujorka.

Crkva Sv. Save u januaru 2016. godine

Ispod gornje fotografije sam naglasila da sam crkvu slikala u januaru 2016. godine zato što je već početkom maja te iste godine crkva izgorela. Koliko sam shvatila, još uvek je u toku obnova ove crkve.

Ako se pogleda između desne strane crkve i okolnih zgrada i odatle je moguće videti impozantu Empajer stejt bilding.

Empajer stejt bilding u pozadini crkve Sv. Save

Ostatak popodneva sam provela još malo šetajući po centru, a onda sam se vratila kući. Za naredni dan sam imala u planu nešto sasvim posebno, a to je bilo – odlazak u muzej. Zvuči gotovo neverovatno da tokom svih svojih ranijih boravaka, a ukupno sam provela u Njujorku oko tri meseca, nisam posetila nijedan muzej. Naravno da sam svaki put imala u vidu odlazak makar u jedan muzej i obično bih uveče čvrsto rešila da narednog dana idem, ali bih onda ujutru krenula da čavrljam sa Milanom u čemu sam apsolutno uživala, tako da bi mi u priči otišao dobar deo dana, a nema svrhe ići u njujorške muzeje ako nemate dovoljno vremena. Doduše, nije baš da nisam bila pravi turista tokom svojih prethodnih poseta ovom gradu. Kao što sam rekla, pela sam se na 102. sprat Empajer stejt bildinga, a takođe i na 107. sprat onog „starog“ Svetskog trgovinskog centra. Već prilikom svoje prve posete sam bila i na ostrvcetu Liberti gde se nalazi Kip slobode. Ipak, muzeji su mi izmicali sve do ove posete.

Ovog dana sam otišla do Američkog prirodnjačkog muzeja – izašla iz metroa na stanici kod 81. ulice i Central-parka. Kod bočnog ulaza sam videla dosta školskih autobusa, što je jasno značilo da dosta dece dolazi u ovaj muzej.

Američki prirodnjački muzej

Kada sam ušla, dočekao me je jedan veoma savremeni deo, a onda sam se vratila u prošlost tako što sam krenula od skeleta dinosaurusa kojih ovde ima dosta. Naravno, jedan od najprepoznatljivijih je skelet tiranosaurusa reksa.

Tiranosaurus reks

Tiranosaurus reks

Bilo je tu naravno i drugih rekonstruisanih skeleta različitih dinosaurusa, pa tako i skelet biljojeda stegosaurusa koji baš i ne može da se pohvali velikom glavom, ali mu je zato telo bilo impresivno.

Stegosaurus

Kod svih ovih skeleta postoje i ilustracije u vidu trodimenzionalnih modela ili slika koje su prikazivale kako su ove životinje izgledale ucelo. Tako su na primer bila prikazana i dva skeleta dinosaurusa sa patkastim kljunom, a slika je prikazivala kako bi oni u toj istoj pozi izgledali „uživo“.

Dinosaurusi sa patkastim kljunom

Dinosaurusi sa patkastim kljunom

Tu je bio i lep skelet triceratopsa koji je uprkos svom opakom izgledu ipak bio samo jedan miroljubivi biljojed.

Triceratops

Hodajući po muzeju, u jednom trenutku sam provirila i kroz prozor i odatle sam mogla da vidim Central-park kao i neke od poznatih zgrada Njujorka.

Central-park

Ipak, i dalje sam bila unutar muzeja, u delu sa fosilnim skeletima i fosilima, pa sam tako došla i do fosila jednog pretka slona. U pitanju je mastodont koji je nastanjivao Severnu i Centralnu Ameriku, a bilo mi je zanimljivo da pročitam da je taj skelet otkriven u 19. veku i da je bio tako dobro očuvan da su unutar njegovog grudnog koša otkrili ostatke poslednjeg obroka ovog primerka. Pretpostavka je da je životinja upala u neko blato, tu se udavila i potonula, a zbog manjka kiseonika u blatu su ti ostaci očuvani tako dobro.

Mastodont

Tu je bio i skelet jednog mamuta, takođe pretka slona.

Mamut

Onda sam prešla u deo gde se nalaze „savremene“ životinje. Meni su životinje uvek bile veoma zanimljive, tako da sam uživala u delu koji se bavi njima, posebno tamo gde su prikazani sisari.

U centralnoj sali ovog dela nalaze se preparirani afrički slonovi, a okolo su po „sobama“ koje imaju jedan stakleni zid kroz koji se gleda prikazane životinje po porodičnim grupama. Ove postavke obuhvataju preparirane životinje, kao i slike u pozadini i detalje u prednjem delu, čime se stvara predstava staništa u kojem te životinje prirodno borave.

Afrički slonovi i različite „sobe“ oko centralnog hola

Gazele

Antilope

Kod nosogora (belog) pisalo da rog može da mu naraste i do skoro jednog metra. S druge strane, bilo je potresno videti mapu Afrike koja je u jednoj verziji pokazivala teritoriju koju su nosorozi nekada nastanjivali i drugu koja je pokazivala ekstremno tužno sadašnje stanje veličine staništa ovih životinja.

Beli nosorog

Takođe postoji i deo sa crnim nosorogom i tako može da se vidi razlika između ove dve vrste koja svakako nije u vidu bilo kakve boje (najlakše je uočiti razliku u gubici). Međutim, uskoro ćemo, nažalost, moći da vidimo nosoroge samo još ovako preparirane i po muzejima.

Crni nosorog

Pored ovih biljojeda, u muzeju svakako mogu da se vide i mesožderi, a meni se najviše dopala grupa afričkih divljih pasa.

Afrički divlji psi

Naravno, osim životinja koje nastanjuju afričku savanu, u muzeju mogu da se vide i životinje koje žive u drugim delovima Afrike, kao i na drugim kontinentima i u drugačijim klimama. Evo mog izbora:

Gorile

Kuguar ili planinski lav

Mošusno goveče

Los sa Aljaske

Bizon

Posle dela sa životinjama, obišla sam i deo gde su bili prikazani detalji života severoameričkih Indijanaca.

Bilo je tu raznih zanimljivosti, ali bih pomenula jednu koja se tiče lova na bizone. Naime, pre „otkrića“ Amerike od strane Španaca, na američkom kontinentu nisu postojali konji, tj., oni jesu tu postojali jako davno, ali su pre otprilike 7500 godina izumrli. Dakle, njih su Španci praktično doneli i ponovo ih zapatili ovde. Severoamerički Indijanci su tek vremenom konje koji su bili potomci odbeglih španskih konja i koji su u međuvremenu postali divlji pripitomili i koristili su ih za lov na bizone. Pre toga su Indijanci išli u lov peške i u okviru jedne postavke u muzeju se kaže da su oni kao dobro organizovan tim plašili bizone i terali ih u pravcu provalije (priča govori o mestima gde su provalije postojale) gde bi ovi pali i tako uginuli, a Indijanci su na taj način uspevali da dođu do mesa i krzna. Razlog je bio da oni peške nisu uspevali da stignu bizone i tek kasnije su sa pripitomljavanjem konja uspevali da prevaziđu ovu prirodnu „manjkavost“.

Bilo je zanimljivo videti i različitu odeću koju su nosili pripadnici raznih plemena.

Deo sa odećom nekih seveoameričkih Indijanaca

Osim delova muzeja u kojima se prikazuju severoamerički Indijanci i detalji vezani za njihov život, takođe postoji i deo koji prikazuje Srednju i Južnu Ameriku uključujući i brojne arheološke eksponate. Recimo jednu ogromnu olmečku glavu, koja je zapravo gipsana replika originala koji se nalazi u Meksiku. Postoji samo 17 olmečkih glava koje su preživele i koje su otkrivene do današnjih dana, a ovo je jedna od njih.

Replika olmečke glave sa lokaliteta San Lorenso u Meksiku

Pošto se ja amaterski bavim keramikom, uvek me predmeti od keramike posebno privlače i zanimaju, pogotovo kao što su sledeći koji takođe pripadaju latinoameričkoj kulturnoj istoriji.

Keramika iz Latinske Amerike

Fantastičan je bio i eksponat u vidu preseka džinovske sekvoje što je najveće drveće na zemlji. Na ovom eksponatu je po godovima pokazana starost tog konkretnog drveta. Ono je bilo staro preko 1400 godina kada su ga 1891. godine isekli. Danas je seča sekvoja zabranjena.

Presek sekvoje

Otišla sam onda i do dela koji je posvećen morima i okeanima, ali sam tu već bila po malo zamorena od previše utisaka, tako da sam se odlučila za samo jednu sliku, a to je fotografija modela plavog kita. Plavi kit je inače ubedljivo najveća životinja koja je živela na zemlji i može da naraste do 30 m u dužinu. Veći je i od raznih velikih dinosaurusa.

Model plavog kita u Sali posvećenoj morima i okeanima

Posle oko tri sata boravka u muzeju ponovo sam izašla na ulicu. Prijalo mi je da budem na dnevnom svetlu. Naime, na puno mesta u muzeju je bilo dosta mračno. Toliko da sam povremeno jedva uspevala da pročitam natpise koji prate eksponate. Takođe, utisci su mi bili pomešani. Puno delova je izuzetno impresivno – i postavke i ono što ih prati, ali sam na više mesta nailazila na delove koji su nekako meni delovali zastarelo. Konkretno, kao da su ti delovi dobro sređeni 1950-ih godina, a posle ih nisu renovirali. To je početkom 21. veka delovalo vrlo neobično za jedan ovako suštinski fantastičan muzej. Možda je zato u tim delovima i bilo tako mračno – da bi se lošije videlo da još nisu stigli da ih modernizuju.

S druge strane, dok sam prolazila pored muzejskih radnji videla sam da su one makar veoma savremene i blještave.

Kada sam izašla napolje, još uvek je bio dan, a ja sam se još jednom osvrnula na glavni ulaz u muzej.

Glavni ulaz u Američki prirodnjački muzej