Meksiko i Srednja Amerika 2008, 9. deo (Kampeče)

Naredno jutro sam ustala oko 7, pa sam prvo doručkovala, proverila imejl, a zatim odšetala do autobuske stanice u Meridi. Već sam imala kartu za svoje naredno odredište i autobus za Kampeče je krenuo oko 9, a vožnja je trajala oko tri sata.

Kampeče je grad na obali Meksičkog zaliva i on je glavni grad istoimene države u Meksiku. Uzgred, Meksiko ima 31 saveznu državu, plus Grad Meksiko kao glavni grad.

Kampeče su na temeljima nekog majanskog grada 1540. godine osnovali Španci, ali od tog starog naselja praktično nije ostalo ništa. Glavni razlog zašto sam odlučila da ovde dođem jeste da se Kampeče sa svojim istorijskim centrom nalazi na UNESKO-voj Listi svetske baštine.

Ipak, za početak, kada sam stigla shvatila sam da nemam dovoljno para da bih odmah kupila autobusku kartu za dalje, pa sam prvo morala da odem do obližnje banke gde sam čekala 40 minuta! Ne sećam se više zašto sam baš morala da idem u banku, ali je činjenica da sam išla i da sam dugo čekala. Na svu sreću, setila sam se da mogu da se tešim i ponavljam sebi kako vežbam strpljenje. U svakom slučaju, karta je bila kupljena, a ja sam mogla dalje.

Pošto je autobuska stanica u Kampečeu dalje od centra, ovom prilikom sam morala da uzmem taksi da bih došla do hostela koji mi je preporučila Elzi, vlasnica pansiona u Meridi. I bilo je dobro da sam se setila da je to pitam, jer na autobuskoj stanici u Kampečeu nije bilo apsolutno nikakvih informacija i bila bih u gadnom problemu jer nisam znala ni za jedan jedini smeštaj u ovom gradu. Već sam negde na početku ovih priča rekla da sam na putovanje krenula bez kompletnog vodiča za Meksiko; dakle, bez bilo kakvih ozbiljnih, konkretnih i praktičnih informacija. Samo sam još u Beogradu uspela da fotokopiram par stranica iz vodiča koje su se ticale samih lokaliteta koje sam obilazila i to je bilo sve. Takođe nisam koristila internet da bih pronalazila odgovarajući smeštaj, tako da sam morala da improvizujem (niti sam tada bila dovoljno vešta za to, a čini mi se i da u to vreme nije bilo ovoliko informacija na tu temu kao danas). U svemu tome je bilo dobro to što govorim španski, tako da sam barem mogla da se raspitujem.

Hostel koji mi je preporučen bio je na izvanrednom mestu, samo dvadesetak metara od centralnog trga u istorijskom centru i oni su mi ponudili jednokrevetnu sobu, ali sa zajedničkim kupatilom. Malo sam oklevala, ali sam na kraju pristala jer i nisam imala neki izbor – nisam znala gde da nađem drugi smeštaj, a nije mi se mililo da po vrućini sa rančinom na leđima krenem u potragu.

Drugi bitan aspekat ovog putovanja jeste da sam imala vrlo ograničen budžet. To je značilo i da sam morala da biram jeftiniji smeštaj. Nisam mogla da štedim na ulaznicama i prevozu, uključujući povremeno i taksi, ali sam mogla da štedim na hrani i na smeštaju. Što se hrane tiče, obično sam jela po manjim restoranima i mestima koja se zovu „komedor“ (comedor). U bukvalnom prevodu „komedor“ znači „trpezarija“, ali takođe označava i javna mesta gde se može jesti, nešto između manjih restorana i kioska brze hrane. Što se smeštaja tiče, pošto sam putovala sama, ma kako moj izbor bio skroman, glavni kriterijum mi je bio da uzmem jednokrevetnu sobu sa kupatilom. Kako će se ispostaviti do kraja putovanja koje je trajalo mesec dana, u tome sam i uspela sa jednim jedinim izuzetkom, a to je bilo upravo u Kampečeu.

Dakle, osim što nisam imala svoje kupatilo vezano za sobu, i sama soba je bila prilično „izazovna“ – mada vrlo lepa, starinskog izgleda jer je hostel bio u jednoj od kuća u samom istorijskom centru, soba se nalazila u sred te kuće i nije imala nijedan jedini prozor! Ipak, na kraju i nije bilo tako loše, ali sam za sada svoje stvari ostavila u sobi i otišla do obližnjeg turist-biroa po mapu i da vidim gde da kupim vodu.

Pošto se hostel nalazio na tako dobrom mestu, odmah sam došla do glavnog trga sa parkom koji se zove Trg nezavisnosti (Plaza de la Independencia).

Kampeče

Na strani ulice na kojoj sam bila kada sam se divila glavnom trgu i Katedrali nalazi se divna arkada koja je pravila dobru senku, ali je meni ipak bilo neprijatno vruće, tako da sam kupila vodu i vratila se u hostel, gde sam išla na internet.

Arkada kod Trga nezavisnosti

Dopisujući se sa svojim drugom Velislavom iz Njujorka, on me je podsetio da svoje fotografije treba da prebacim na CD-ove. (Da, da,... Čini se da sam ja na ovom putu bila jako davno.) Sa njim sam se redovno dopisivala i on mi je bio kao Anđeo čuvar koji je detaljno pratio moje putovanje što je meni, koja inače nemam problem sa samopouzdanjem, ipak stvaralo dodatni osećaj sigurnosti. Razlog za to prebacivanje fotografija bio je da sam imala više kartica za foto-aparat, ali su one imale relativno malu memoriju, a smatrala sam da je bezveze bilo da kupujem nove kartice. Tako sam sebi „zadala zadatak“ za to popodne u Kampečeu, a to je bilo da pronađem mesto gde svoje fotografije mogu da prebacim na CD-ove. Ipak, smislila sam i da ta potraga za mestom gde ću to da uradim bude uklopljena u šetnju po istorijskom centru Kampečea.

Kampeče

Kampeče, tačnije njegov istorijski centar, nalazi se na Uneskovoj Listi svetske baštine zbog tvrđave koja ovde postoji i koja predstavlja jedan od boljih primera španske vojne arhitekture u kolonijama. Naime, Kampeče se nalazi na obali Meksičkog zaliva i u doba španske kolonijalne vlasti, ovde se nalazila najvažnija luka na poluostrvu Jukatan. Zbog toga je grad u prošlosti često bio na udaru britanskih, francuskih i holandskih gusara, koji ne samo da su napadali brodove u okolini, već su često upadali i u sam grad. Tako su 1663. godine napravili pravi masakr među stanovnicima Kampečea. Špancima je na kraju ovakvo stanje dozlogrdilo, pa su podigli utvrđenje. Taj heksagonalni sistem spoljnih zidova i fortifikacija upravo okružuje istorijski centar, a dovoljno je bitan da bi zaslužio da bude na Listi. S druge strane, ovaj stari deo grada sa ulicama pod pravim uglom i izuzetno ljupkim kućama koje su okrečene živim bojama je veoma, veoma lep.

Kampeče

Šetajući tako, došla sam i do Kapije s mora (Puerta de Mar). U ovom delu prema moru, zidine su zapravo do današnjih dana u velikoj meri nestale, ali su sačuvani neki delovi, pa tako i ovaj deo gde se nalazi jedna od dve najvažnije kapije starog grada. Na suprotnoj strani grada se nalazi Kapija s kopna (Puerta de Tierra), ali sam tamo otišla kasnije.

Kampeče – Kapija s mora

Osim Kapije s mora i manjeg dela zida, ovde postoji i dobro očuvan Bastion de la Soledad (Baluarte de la Soledad) u kojem se danas nalazi muzej, ali tamo nisam išla.

Bastion de la Soledad i tornjevi Katedrale

Za sada sam otišla do obale Meksičkog zaliva. Mada u savremenom okruženju, na šetalištu pored obale postavljeni su starinski topovi koji dopunjavaju istorijski aspekat Kampečea.

Starinski topovi na obali Meksičkog zaliva

Kada sam se okrenula na drugu stranu, mogla sam da vidim neke delove savremenog grada, kao i nastavak šetališta.

Obala Meksičkog zaliva u Kampečeu

Posmatrajući čitav prostorni raspored odatle, bilo mi je zanimljivo da se tvrđava ne nalazi baš na samoj obali. S druge strane, dok sam posmatrala vode Meksičkog zaliva zaključila sam da nije spektakularan i on uostalom i nije poznat po nekim lepim plažama sa čuvenim letovalištima, ali zato tu ima nafte.

Kao što može da se primeti na gornjim slikama, ovog popodneva na šetalištu osim mene nije bilo nikoga. Razlog za to je bio da je još uvek bilo vrelo, pa sam se tako i ja posle kraćeg zadržavanja na obali brže-bolje vratila u bezbednu hladovinu koja je postojala u uskim ulicama istorijskog centra Kampečea.

Slikovite kuće Kampečea mogu lepo da se vide i iz hladovine

Kako sam se vratila u deo grada unutar zidina, tako sam nastavila sa šetnjom duž 59. ulice, pa sam uskoro stigla i do crkve San Roke (Iglesia de San Roque). Uzgred, nekada su ulice imale imena po nekim pojmovima, pa je tako ova crkva bila na uglu ulice Kolon (Colon), u značenju Kolumbo, i ulice Amerika. Vremenom su sve te nazive prebacili u brojke i crkva se nalazi na uglu 12. i 59. ulice.

Crkva San Roke

Nekada je pored crkve bio i manastir, ali je tu danas kulturni centar koji se zove El Klaustro (El Claustro).

Kameno pročelje gde je ulaz u kulturni centar El Klaustro

Pošto je skoro sve u vreme moje posete bilo zatvoreno (valjda zbog sijeste), samo sam nastavila dalje šetnju duž 59. ulice i tu se osim i dalje ljupkih kuća na kraju ulice video i izlaz iz istorijskog centra u vidu Kapije s kopna (Puerta de Tierra) koja, kao što joj i samo ime sugeriše, vodi ka kopnu.

59. ulica, a na njenom kraju Kapija s kopna

Nešto dalje sam došla i do Kuće kraljevog poručnika (Casa de Teniente del Rey). U pitanju je nekadašnja rezidencija vojnog predstavnika španskog kralja na Jukatanu sagrađena u 18. veku. Danas se tu nalaze neke kancelarije, ali je u radno vreme dozvoljeno da se uđe u unutrašnje dvorište.

Detalj iz unutrašnjeg dvorišta Kuće kraljevog poručnika

Mada sam ovde bila prilično blizu Kapije s kopna, nisam otišla tamo već sam nastavila da obilazim neke zanimljive građevine u istorijskom centru. U stvari, ja sam suštinski intenzivno tragala za mestom gde bih svoje fotografije sa memorijskih kartica prebacila na CD-ove. Da ovo ipak malo pojasnim. 2008. godine sam za svoj foto-aparat koristila više kartica koje su imale relativno malu memoriju, jer sam mislila da ako mi neka kartica „crkne“ manja će biti šteta, nego ako sve fotografije čuvam na jednoj ogromnoj memorijskoj kartici. Ali, to je podrazumevalo i da s vremena na vreme treba te fotografije da prebacim na nešto (u to vreme je najbolje bilo na CD) da bih ih ponovo koristila. Dok sam tragala za mestom gde bih to u starom delu Kampečea mogla da uradim, naletala sam i na radnje gde su prodavali nove memorijske kartice, ali je meni sa mojim ograničenim budžetom to bilo skupo i nepraktično jer nije rešavalo problem na duže staze. Onda sam našla par mesta gde bi mi narezali fotografije na CD, ali nisu imali čitač kartice. Sve u svemu, osim što sam izgubila silno vreme na sve ovo, na kraju sam morala i da izađem iz starog dela Kampečea da bih po savetu jednog momka u jednoj radnji u novom delu grada našla univerzalni čitač kartice. Ispostavilo se da je to jedna od najboljih kupovina u mom životu, jer ja taj čitač i dan-danas koristim. Kasnije popodne sam sa svojim čitačem otišla u jedan internet-kafe gde sam konačno završila „posao“, a u međuvremenu sam mogla znatno opuštenije da nastavim sa svojim obilaskom.

Tako sam došla i do nekadašnjeg hrama Sv. Josifa (Ex-Templo de San José). Crkvu su oko polovine 18. veka podigli Jezuiti, ali je 2008. godine služila kao kulturni centar (ne znam da li i dalje ima tu funkciju). Jedna od njenih glavnih odlika je pročelje koje je bogato ukrašeno plavim i žutim pločicama. Osim toga, na tornju sa desne strane može da se vidi prvi svetionik u Kampečeu sagrađen 1864. godine.

Pročelje nekadašnjeg hrama Sv. Josifa

Meni je i bočna fasada crkve takođe bila zanimljiva, mada sasvim različita u odnosu na prednju.

Bočna fasada nekadašnjeg hrama Sv. Josifa

Očigledno sam u ovom trenutku bila veoma opuštena, a možda i dokona, jer sam zagledajući bočni zid ovog hrama obratila pažnju i na to kako su ga gradili. Zid je građen od velikih komada kamena nepravilnog oblika, a između su postavljani manji kamenovi i to je sve zajedno sa malterom dovelo do toga da je zid gotovo savršeno ravan i spreman da bude premalterisan i okrečen. Pretpostavljam da su tu istu tehniku zidari koristili i kada su gradili ostatak crkve, a možda i okolne kuće.

Detalj bočnog zida nekadašnjeg hrama Sv. Josifa

Zatim sam se uputila ka istočnoj strani grada i tu sam prošla pored još jedne crkve. U pitanju je crkva Svetog imena Isusovog (Iglesia Del Dulce Nombre de Jesús) ili skraćeno crkva Isusova (Iglesia de Jesús). Ona je u onom napadu pirata 1663. godine dosta stradala, ali je obnovljena do kraja tog veka.

Crkva Isusova (Iglesia de Jesús)

A uskoro sam stigla i do palate Karvahal (Mansión Carvajal). Ova prostrana kuća je početkom 20. veka sagrađena u špansko-mavarskom stilu i pripadala je jednom od najbogatijih vlasnika plantaža na Jukatanu u to vreme, po kojem je i nazvana, ali su danas u njoj nekakve vladine kancelarije. Sa prednje strane nisam mogla da uđem, ali sam kroz kapiju od kovanog gvožđa mogla da vidim neke detalje.

Palata Karvahal

Međutim, ovde je do izražaja došla moja snalažljivost, pa sam obišla krug oko bloka i iz jednog dvorišta sa parkingom prišla palati sa zadnje strane.

Palata Karvahal

Palata Karvahal

Kad sam već ovoliko zalazila, otišla sam ponovo do spoljne strane utvrđenja odakle sam imala lep pogled na zidine i tornjeve Katedrale u Kampečeu.

Kampeče

A onda sam išla okolo-naokolo da bih konačno došla i do jugoistočne strane utvrđenja, gde se nalazi Kapija s kopna (Puerta de Terra). Tu se zapravo vidi i mnogo veći segment ovog utvrđenja čija je izgradnja započela 1686. godine, a završena 1704. godine i zbog kojeg sam u stvari i došla u Kampeče, ali moram da priznam da sam znatno više bila impresionirana divnim zgradama i crkvama koje sam videla unutar zidina. A to je možda samo zato što se uopšte ne razumem u vojnu arhitekturu.

Kampeče – Kapija s kopna i deo utvrđenja sa južne strane

Posle ovoga sam konačno dakle našla taj neki internet-kafe gde sam fotografije sa memorijskih kartica prebacila na CD-ove, tako da je moja misija ovog dana bila veoma uspešno obavljena. Dok sam sve to završila, mrak je već uveliko počeo da pada i ja sam se vratila u pravcu glavnog trga i svog hostela.

Kampeče – Katedrala i Trg nezavisnosti

Kampeče – Katedrala