Mauricijus 2014, 2. deo

Narednog jutra sam se probudila već u 5.45, pa sam ustala, umila se i obukla, a zatim otišla da šetam po plaži. Da ovo malo pojasnim. Ja apsolutno nemam običaj da se budim ovako rano, a još manje da ustajem u to doba. Ipak, s jedne strane, krevet mi je bio postavljen tako da me je budila svetlost koja je prolazila kroz prozor iz kuhinjice u okviru naše sobe, a s druge strane sam na svojim putovanjima naučila da budem spremna da ustajem čak i ovako rano. O toj životnoj lekciji ću pisati kada budem pričala o putovanju po Srednjoj Americi.

Naravno da sam uveliko zevala kada sam krenula, ali mi u suštini ni najmanje nije smetalo da sam ustala tako rano. Dok sam hodala pored puta koji od našeg hotela vodi ka plaži, videlo se da je asfalt vlažan jer je očigledno u toku noći padala neka kiša.

Kišna sezona na Mauricijusu traje od novembra do aprila. Januar im je najtopliji sa prosečnim temperaturama oko 30 stepeni. Suva sezona je od maja do oktobra. Tada je temperatura oko 24 u proseku i tada nema padavina. Ipak, glavna turistička sezona je od novembra do januara i u avgustu, jer se to sve poklapa sa glavnim periodima odmora i praznika u Evropi. Već sam u prethodnom delu priče rekla da je par dana pre našeg dolaska ovde prošao neki ciklon i tada je padalo više kiše, a i na plaži smo zatekle više otkinutog lišća, granja... Čak je na našem putu od aerodroma do hotela padalo relativno dosta kiše.

Kada sam došla do ulice i proširenja koji od glavnog puta vode ka plaži Tru-o-Biš, između drveća na tom proširenju videla sam dosta šatora, a bio je vikend, što je upućivalo na to da je veliki broj lokalnih stanovnika ovde došao da bi se provodili i da bi odmarali tokom neradnih dana. Plaža je javna. Postoji nekoliko delova na koje izlaze hoteli, čak i jedan veći hotel sa 5 zvezdica, i tu individualni posetioci ne mogu, naravno, da koriste hotelske ležaljke, ali je plaža ipak javna, sa dosta delova koji su sasvim dovoljno prostrani da svi mogu da stanu, a da se ne guraju.

Ovde je glavni prilaz plaži Tru-o-Biš

Pesak je bio veoma fin i mekan. Već sam rekla, povremeno kao da se hoda po brašnu, toliko je bio mek, tako da sam odmah izula svoje papuče, zakačila ih za torbicu oko pasa i onda lagano nastavila da hodam po delu koji su kvasili slabi talasi.

Plaža Tru-o-Biš u rano jutro

Kako je još bilo dosta rano, boje su bile sasvim smirene, a pošto je ovog jutra na nebu bilo još oblaka, iznad okeana ka zapadu je očigledno padala kiša, i dok je Sunce tek krenulo da se diže iznad horizonta sa druge strane ostrva, na nebu se pojavila duga.

Duga viđena sa plaže Tru-o-Biš u rano jutro

Duga viđena sa plaže Tru-o-Biš u rano jutro

Uživajući u miru ranog jutra na gotovo pustoj plaži, došla sam i do njenog kraja. Tu pesak više nije bio tako fin, štaviše bilo je dosta sitno razbijenih školjki, pa je bockalo dok sam hodala. Srećom, imala sam papuče kod sebe, pa sam bila bezbedna.

Sitni komadići razbijenih školjki se na fotografiji ne vide, ali se osećaju kada je čovek bos

Sam kraj plaže

Ovde sam mislila da ću izbiti na drugu plažu koja je poznata kao jako lepa, Mon Šuazi (Mont Choisy), ali nisam. U tom nekakvom pokušaju da eventualno prošetam do onde, malo sam se provlačila kroz ne previše zanimljive priobalne delove gde postoji nekoliko većih ili manjih odmarališta, vila i pansiona, ali sam shvatila da mada ta plaža realno nije bila previše udaljena, ipak nisam bila raspoložena da idem baš do nje.

Deo između plaža

Zato sam se jednostavno okrenula i vratila na plažu Tru-o-Biš.

Eno, odande se vraćam

Gotovo kod samog kraja plaže nalazi se i metalno-drveni mol odakle se čamcima kreće na izlete i na vožnje.

Mol na plaži Tru-o-Biš

Dok sam se ja zavlačila u one nezanimljive delove u pokušaju da dođem do plaže Mon Šuazi, Sunce je već malo odskočilo, pa je sada na plaži bilo više ljudi koji su tu šetali ili džogirali.

Jutarnja rekreacija na plaži Tru-o-Biš

Kada sam svoju jutarnju šetnju privela kraju, na osnovu vremena koje mi je prošlo u toj aktivnosti, shvatila sam da sam prepešačila oko 5 km i bila sam vrlo zadovoljna time. Osim toga, moje zadovoljstvo je bilo upotpunjeno i divnim prizorima kojima sam bila okružena, a pogotovo su boje počele da više dolaze do izražaja kako se Sunce pelo po nebu. Još uvek je bilo srazmerno rano, ali obzirom da je Tru-o-Biš na zapadnoj obali, svetlost Sunca se već uveliko probijala iz pozadine palmi koje su rasle pored plaže.

Plaža Tru-o-Biš

Vratila sam se do našeg hotela i tu je, uostalom kao i pored plaže, bilo divno koliko se čulo cvrkuta ptica. Doduše, u hotelu je moglo da se čuje i kukurikanje nekih pevaca iz kuća koje postoje u okolini. S druge strane, ovako rano, skoro da nikog drugog nije bilo u dvorištu hotela (a i par nas koji smo se tu našli bili smo dovoljno pristojni da smo bili veoma tihi), pa je bilo i normalno da uz tišinu ljudskih aktivnosti pesma ptica više dolazi do izražaja.

Dok sam se ja vratila, Sneža se taman probudila, pa smo se lagano spremile i otišle na doručak. Posle doručka smo sele u dvorište hotela da bismo tu završile svoju jutarnju kafu. Nismo bile same. Tu su nam često doletale ptičice koje su svakako bile sasvim naviknute na ljudsko prisustvo.

Crvenobrki bulbul (Pycnonotus jocosus)

Crveni fodi (Foudia madagascariensis)

A takođe je bilo prijatno sedeti tu i jer smo bile okružene raznovrsnim cvećem.

Hibiskus

Posle doručka i ove pauze za kafu, ja sam se relativno brzo spremila i ponovo vratila na plažu, ali ovaj put sa namerom da se kupam i sunčam. Kasnije mi se pridružila i Sneža. Vreme je bilo po malo oblačno, ali mi to nije smetalo što se tiče temperature. Jedino mi se činilo kao šteta što zbog refleksije boja mora nije bila onako skroz tirkizna i „tropska“. Tog dana sam ponovo imala isti ritam kao i prethodnog – pre podne plaža, oko podneva i ranije popodne hotel i hladovina, a kasnije popodne ponovo plaža.

Naredno jutro sam ponovo ustala vrlo rano i išla u šetnju po plaži. I ovog jutra sam bila nedovoljno budna, tako da mi se često zevalo. Kako je plaža bila praktično pusta tako rano, a ja uprkos tom ranom ustajanju i šetnji ipak bila lenja, mrzelo me je da svaki put stavljam ruku na usta prilikom zevanja. U jednom takvom neslavnom trenutku, dok sam razjapljenih čeljusti udisala više vazduha ne bih li povećanom količinom kiseonika uspela da se bolje razbudim, shvatim da prolazim pored onog velikog hotela, a onda tu spazim i jednog mlađeg čoveka koji me je posmatrao, tako da smo zatim oboje prsnuli u smeh. Onda smo se i upoznali. Barak je radio u tom hotelu na nekakvom održavanju, pa smo se tokom čitavog mog boravka na Mauricijusu i tih jutarnjih šetnji povremeno viđali, javljali i po malo pričali.

Za razliku od prethodnog jutra kada su mogli da se vide i plavi delovi neba, ovom prilikom je nebo u potpunosti bilo prekriveno gustim i povremeno tamno-sivim oblacima koji sugerišu kišu.

Plaža Tru-o-Biš u rano jutro kada je oblačno

Plaža Tru-o-Biš u rano jutro kada je oblačno

Ovom prilikom sam se popela i na onaj metalno-drveni mol da bih odatle bolje videla samu plažu.

Pogled na plažu Tru-o-Biš sa mola

U povratku sam iskoristila jedno dobro mesto gde sam mogla da postavim svoj fotoaparat i da napravim par „selfija“. Lepa uspomena na jedno oblačno jutro.

Na plaži Tru-o-Biš

Taman sam završavala sa svojom šetnjom kada je krenuo jak pljusak. Sklonila sam se ispod jednog suncobrana koji je pripadao onom velikom hotelu i koji je uprkos tome što je bio od trske štitio sasvim dobro.

Mislim da se vidi kako kiša lije

Dok sam ja tu pasivno stajala sklonjena od kiše, bilo je drugih posetilaca plaže koji nisu pridavali ni najmanje važnosti meteorološkim dešavanjima.

Džogiranje na kiši...

Osim ovih na „suvom“, bilo je divno videti i jednog čoveka koji je bio u vodi, pa je jedno vreme lagano plivao na leđima, sa obe ruke zamahujući istovremeno dok mu je kiša očigledno lila po licu. Onda se okrenuo na stomak pa je nastavio sa svojim laganim plivanjem, ali je meni sve to delovalo veoma privlačno i činilo mi se kao da čovek nema nijednu brigu na svetu.

Plivanje na kiši...

Pošto jutro nije obećavalo u smislu vremena, bilo je oblačno i sa kratkim pljuskovima, posle kasnog doručka i opuštanja uz kafu, rešile smo da ovog pre podneva ne idemo na plažu, već smo autobusom koji služi kao lokalni javni prevoz otišle ka severu ostrva do mesta Gran Be (Grand Baie) gde postoji nekoliko javnih plaža, kao i veći zaton sa javnom plažom Gran Be prepun čamaca.

Zaton u mestu Gran Be

Zbog većeg broja plaža i razvijene infrastrukture, ovo je poprilično turističko mesto. Tako tu ima dosta hotela, restorana, jahting-klubova, mesta koja organizuju pomorske izlete, ali je bilo i puno kuća i zgrada sa par spratova, kao da je u pitanju manji grad, pa je samim tim bilo i više saobraćaja nego što je to bio slučaj u blizini našeg hotela. Takođe ovde ima i puno radnji, a posebno mi je bilo zanimljivo da su jedan od popularnijih proizvoda koje turisti ovde kupuju – džemperi od kašmira! Naravno da ovde u tropima ne žive kašmirske koze, ali koliko sam shvatila, vuna se uvozi, a ovde se od nje onda proizvode džemperi. To dovodi do toga da su ovi istinski divno mekani, lagani, a topli džemperi ovde jeftiniji nego u Zapadnoj Evropi odakle dolazi većina posetilaca.

Lagano hodajući pored glavnog puta koji je manje-više pratio liniju obale, pravile smo pauze da bismo otišle na kafu, a ja sam takođe na kratko svratila i u internet kafe. Ulazile smo i u neke radnje tek da vidimo šta se nudi i šta bismo mogle da kupimo kao poklone za prijatelje i familiju, i tako nam je prošlo vreme, pa smo ogladnele, a onda i otišle na ručak. U međuvremenu je povremeno padala sitna kiša, ali to svakako ni na koji način nije pokvarilo našu šetnju.

Onda smo naišle na jedan hinduistički hram, a kako smo obe zaljubljenici u Indiju morale smo svakako i tu da svratimo.

Glavni ulaz u prostor hinduističkog hrama u mestu Gran Be

Postojanje hinduističkog hrama na Mauricijusu zapravo uopšte nije neobično jer je skoro 50% stanovnika ove ostrvske države hinduističke veroispovesti. Njih preko 30% pripada različitim hrišćanskim verama, a nepunih 20% su Muslimani.

Naravno, ovaj uticaj hinduizma i Indije se ogleda i u hrani, pa tako na ostrvu ima dosta indijskih restorana, ali i indijskih elemenata u hrani koja se tradicionalno pravi na Mauricijusu, pa nam je samim tim hrana ovde obema bila veoma privlačna.

U našem hotelu smo nekom prilikom dobile i list papira sa par recepata koje sam isprobala po povratku kući. Evo jednog izuzetno jednostavnog – u pitanju je „Piletina na tanduri način“ (Tandoori Chicken) ili što bi mi rekli – grilovana piletina. Recept nesumnjivo potiče iz Indije, ali je prenesen i na Mauricijus, a ja sam upravo tu dobila recept pa ga zato vezujem za ovo ostrvo. Uzgred, „tanduri“ (tandoori) je naziv za specijalnu glinenu peć, ali kao što i sam recept predviđa, u nedostatku originalne peći sasvim je u redu spremiti piletinu i na roštilju ili u rerni.

Piletina na tanduri način

Piletina na tanduri način, služena sa pirinčem i blitvom

  • 1 kg piletine isečene u komade (ja sam koristila odkošteno meso od bataka i karabataka)
  • 5 čenova belog luka veoma fino iseckanog
  • 2 kašike jogurta ili kiselog mleka
  • 1/2 čaše piva
  • po 1 kašičica sledećih začina: mleveni đumbir, mleveni kumin, mleveno seme korijandera, aleva paprika (može i ljuta po ukusu), kurkuma, so, mleveni biber

Pomešati u činiji piletinu, beli luk i jogurt, a zatim dodati pivo i začine. Sve lepo izmešati i ostaviti na sobnoj temperaturi da se marinira 20-ak minuta. Zatim peći na grilu (ili u gril-tiganju u koji se stavi malo ulja) ili u rerni.

Nastavljajući dalje sa svojom neobaveznom šetnjom na severozapadu Mauricijusa, Sneža i ja smo došle do još jedne plaže u zapadnom delu velikog zatona u mestu Gran Be. Po ovako oblačnom vremenu, plaža nije delovala posebno privlačno, ali je bila zanimljiva jer je odatle mogao da se vidi izlaz iz zatona, a nešto dalje i jedno ostrvce koje pripada Mauricijusu – L Kuan d Mir (Le Coin de Mire), a koje se nalazi 8 km severno od glavnog ostrva.

Zaton kod Gran Bea, a u daljini L Kuan d Mir

Ovo ostrvce od bazaltnih stena nije predviđeno za posete jer se na njemu nalazi prirodni rezervat zbog značajnog broja ptica koje se tu gnezde.

Kad već pominjem ptice, da kažem da bi barem stanovnici Mauricijusa morali da budu osetljivi na ta pitanja i opstanak ptica uopšte. Naime, Mauricijus je bio dom čuvene ptice dodo, rođake golubova. Ptica dodo nije bila letačica, ali je bila endemska na Mauricijusu, tj., koliko je poznato ovde je bilo njeno jedino stanište. Na osnovu pronađenih podfosila zaključeno je da je visina odrasle jedinke bila oko 1 metra, a težina je išla do oko 15 kg. Ova ptica koja na ostrvu nije imala prirodne neprijatelje, predstavljala je lak izvor svežeg mesa za evropske moreplovce, a kada su u nekom trenutku ovde Holanđani osnovali kaznenu koloniju, donesene vrste životinja su krenule da uništavaju jaja dodoa. Što bi se reklo, nekad bilo sad se pripoveda. Prva ptica dodo evidentirana je 1598. godine, a poslednja poznata ptica je ubijena 1681. godine. Ovo je stvarno da čoveku bude neprijatno i da ga je sramota što je Homo sapiens. Kao vrsti bilo nam je potrebno manje od 100 godina da ih u potpunosti uništimo. Uzgred, dodo nije jedina vrsta ptice koja je istrebljena na Mauricijusu, ali je svakako najpoznatija.

Posle tog kraćeg zadržavanja na plaži da bismo slikale, Sneža i ja smo nastavile pešice, pa smo par kilometara dalje došle i do plaže Mon Šuazi.