Madagaskar 2020, 9. deo (Ancirabe)

Posle dobro prospavane noći u Ancirabeu, moja drugarica Sneža i ja smo se fino probudile i spustile u prizemlje na doručak. Pre nego što smo krenule na dnevni izlet u okolini ovog grada, ja sam malo fotografisala unutar kompleksa u kojem smo odsedale i stvarno mi je bilo neobično – kao da sam u nekom engleskom klubu, mada ne znam kako stoje u engleskim klubovima po pitanju pasa čuvara. Ovde imaju propisno obaveštenje u vezi sa nekim „nevaljalim psom“.

Unutrašnji deo kompleksa u kojem smo odsedale

„Budite pažljivi; nevaljao pas: Iz razloga bezbednosti, psi su pušteni od ponoći. Ako želite da izlazite u to vreme, molimo Vas da obavestite recepciju“

Šalu na stranu, kao što sam u prethodnom tekstu rekla, u pitanju je čitav kompleks u kojem je smešten Centar za među-kulturalnu kompetenciju koji vodi Norveško misionarsko društvo koji ima i deo za smeštaj usputnih posetilaca i to je odlično mesto da se u njemu odsedne. Prvi norveški luteranski misionari su ovde došli krajem 19. veka, a grad je osnovao upravo neki norveški misionar 1872. godine.

Postoje dva glavna razloga za osnivanje i razvoj grada baš ovde. Prvi je taj da ovde postoje slani termalni izvori, pa je to bilo veoma dobro za lečenje, a upravo i sam naziv ovog grada otkriva ovo. Naime, „cira“ (tsira) znači so, a „be“ (be) znači veliko ili veoma (naziv ostrva na kojem smo već bile, Nusi Be (Nosy Be), znači „Veliko ostrvo“ – „nusi“ znači ostrvo, a „be“ veliko), tako da Ancirabe otprilike znači „veoma slano“. Uzgred, termalna kupatila su ovde otvorena početkom 20. veka.

Drugi razlog je veoma prijatna i povoljna klima za predah, pre svega došljaka i kolonizatora, od velikih vrućina na većem delu ostrva. Naime, Ancirabe se nalazi na 1.500 m nadmorske visine i prosečna godišnja najviša temperatura mu je oko 23 stepena C. U januaru je ta temperatura oko 25 stepeni C, ali je januar takođe i najkišovitiji mesec.

Uz sve ovo, okolina Ancirabea je izuzetno plodna i grad je okružen brojnim poljima.

Okolina Ancirabea

Mi smo ovog dana išle na izlet do jezera. U blizini grada se nalaze dva – jezero Andraikiba i jezero Čičiva (Tritriva). Dogovor je bio da pored prvog samo prođemo, a da odemo do ovog drugog, jer nismo htele da previše vremena provodimo u kolima imajući u vidu prethodne dane i dužinu vožnje.

Da bi se došlo do jezera prvo se krene asfaltnim putem, a već posle nekoliko kilometara se prelazi na zemljani koji vodi između brojnih polja i raštrkanih kuća. To nam je ujedno dalo sjajnu priliku da vidimo scene iz svakodnevnog života lokalnog stanovništva.

Lepo upakovana bebica

Veš se suši

Naš vozač Riza nam je objasnio da Malgaši ženke zebua čuvaju u okviru svojih okućnica, tako da one ne idu na polja da bi tamo pasle. Zato stalno mogu da se vide ljudi koji najčešće na svojim biciklima prevoze velike džakove sa travom ili slamom. Razlog za ovo je da su ženke zebua veoma na ceni (značajno su skuplje od mužjaka). Pošto se čini da su krađe zebua ovde redovna pojava, gubitak ženke bi za neko domaćinstvo predstavljao veliki problem, pa ih otuda ne vode daleko od kuće, već im se tako u džakovima dovozi hrana.

Prenošenje hrane za ženke zebua

U nekom trenutku zemljani put počinje da ide dosta uzbrdo i onda smo stigli do jedne rampe i kućice oko koje je stajalo nekoliko momaka. Tu smo platile ulaznice, a takođe i vodiča koji je u stvari bio jedan od tih momaka, pa je onda on ušao u naša kola i tako smo svi zajedno nastavili još par stotina metara. Sa proširenja kod parkinga gde smo izašle iz kola pružao se divan pogled na okolinu.

Predeli u blizini jezera Čičiva

Mada su zasadi mali po površini, istinski sam bila impresionirana kako su oni savršeno uređeni. Sve je bilo zasađeno pod konac.

Njive u okolini Ancirabea

Posle ovog fotografisanja okoline krenule smo u šetnju do jezera Čičiva i oko njega sa vodičem. Za početak smo se popele do jedne čistine odakle smo mogle fino da ga vidimo i jedino su nam u tome smetale neke žene koje su prodavale suvenire i koje su se sve vreme tiskale oko nas. Imajući u vidu da smo mi bile jedini posetioci na jezeru u to vreme, bilo mi je veoma čudno da njih nekoliko tu sedi i dežura potpuno bez ikakve predstave da li će neko uopšte i doći. Bilo kako bilo, one su bile dosta napadne sa tim svojim ponudama i jedini način da ih se otarasimo bio je da ih ignorišemo. Ja generalno ne volim da ignorišem ljude, ali pošto nisam spremna da kupujem nekakve za mene besmislene suvenire, a one su mi smetale da radim ono zbog čega sam tu i došla, smatrala sam da nemam izbor. S druge strane, pogled na jezero je bio istinski impresivan.

Jezero Čičiva

Jezero Čičiva nalazi se na 1700 m nadmorske visine i ono ispunjava krater davno ugašenog vulkana. Vodič nam je rekao da je duboko 146 m i navodno je čak i Žak Kusto tu ronio da bi se ustanovila tačna dubina. Vodič nam je takođe rekao da i mi možemo da se okupamo u jezeru ako hoćemo, samo je bitno da prethodno nismo jele svinjetinu jer je to „fadi“ (fady). Naime, „fadi“ je naziv za različite tradicionalne zabrane i tabue, i to je veoma česta pojava među Malgašima. Međutim, mada nismo prethodno jele svinjetinu, nas dve i nismo bile posebno zainteresovane za brčkanje ovde, tako da smo samo lepo prošetale oko jezera. Ta šetnja „oko“ jezera je podrazumevala i spuštanje do samog jezera, a svakako i kasnije penjanje sa druge strane. Uz put smo prošle i pored veoma lepih cvetova.

Madagaskarska komelina (Commelina mascarenica)

Lantana

Kad je u pitanju lantana (Lantana Camara), vodič nam je naglasio da je u pitanju biljka koja ima važnih medicinskih svojstava – koristi se kod bolova u stomaku. Generalno gledano, tokom naših obilazaka prirode, Malgaši su često isticali medicinska svojstva raznih biljaka na koje smo nailazili, a koje se koriste u tradicionalnoj medicini. To mi je bilo po malo neobično, valjda zato što se i kod nas toliko biljaka koristi u tradicionalnom načinu lečenja, ali su možda drugi posetioci više naklonjeni lekovima iz apoteke, pa su im biljke i priroda potpuno egzotični.

Bilo kako bilo, ovde sam uočila i par ptica. U pitanju su crveni fodi (Foudia madagascariensis) na drvetu i madagaskarski gnjurac (Tachybaptus pelzelnii) koji je opušteno plivao po jezeru.

Crveni fodi

Madagaskarski gnjurac

Uz put smo prošle pored jednog kamenog dela obraslog vegetacijom gde se jasno video gar, a na steni su bila ispisana neka imena i znaci. Vodič nam je rekao da jezero važi za sveto, postoje legende o nekom nesrećno zaljubljenom paru koji se bacio u jezero jer su jedino tako mogli da obezbede da večno budu zajedno, itd., tako da lokalno stanovništvo tu povremeno dolazi i prinosi žrtve. Što se tiče religije i verovanja, po knjigama i internetu mogu da se nađu suprotstavljeni podaci – neki govore da više od polovine stanovništva pripada tradicionalnim sistemima verovanja, dok drugi ubedljivu „prednost“ daju hrišćanskoj religiji i po njima su čak preko 80% Malgaša – Hrišćani. Iz mog iskustva, nije baš toliko ni bitno šta ljudi kažu da im je „zvanično“ verovanje kada se sprovode popisi stanovništva, već šta praktikuju. Ovi koji dolaze na ovo mesto i prinose žrtve svakako veruju da takvi rituali mogu da im pomognu.

Dok smo se mi tako lagano spuštale ka jezeru čuli su se divni cvrkuti ptica, ali su se oni nekako utišali kad smo već došle do kraja suvozemnog dela kratera vulkana, tako da je tu vladao savršen mir i tišina.

Jezero Čičiva

Kod jezera smo sele na jedan kameni plato i tu se malo fotografisale, a onda sam ja i prošetala jednom stazom koja vodila pored jezera da bih imala još bolji pogled.

Jezero Čičiva

Tu se nalazi i neki nadgrobni kamen koji navodi 1943. godinu kada je neki nesrećni mladić došao da se ovde kupa i onda ga više niko nije video. Međutim, ovaj divan dan, savršena temperatura, fantastične boje, priroda u svom najboljem izdanju bili su dovoljni da mi ipak budemo ispunjene pozitivnom energijom i zadovoljstvom što smo na tako lepom mestu.

Još sam i fotografisala vodiča tu pored jezera, a uskoro, kada smo se malo ispele i došle do jednog finog kamenog vidikovca, on je uzvratio uslugu.

Vodič kod jezera Čičiva

Nas dve na divnom vidikovcu iznad jezera

Penjući se stazom koja je vodila kroz šumu i između gustog žbunastog rastinja, vodič nam je skrenuo pažnju na jednu biljku i njene plodove – u pitanju je bila marakuja ili pasionka čiji su plodovi još bili zeleni. Bilo je to jako egzotično hodati pored nekakvih puzavica, gotovo korova, koje donose tako ukusne plodove.

Takođe egzotično, ali na sasvim drugačiji način, delovao je i pauk koji je poznat po tome da se na suncu niti njegove mreže presijavaju zlatnom bojom, što se na slici i vidi (Trichonephila inaurata madagascariensis).

Pauk koji plete zlatne niti

Uz put smo se svakako i često osvrtale da još koji put vidimo jezero Čičiva. Iz svakog ugla je bilo lepo.

Jezero Čičiva

Posle izvesnog vremena ponovo smo se vratile do vrha kratera odakle smo i krenule u obilazak.

Sneža i jezero Čičiva

Nakon što smo vodiča kolima vratili do one kućice gde smo na početku posete kupile ulaznice, krenuli smo da se vraćamo u Ancirabe, uz put ponovo gledajući život lokalnih stanovnika.

Trava za ženke zebu govečeta

Ma kako priroda delovala lepo i izdašno, život ovde svakako nije lak. Tako smo u jednom trenutku naišle na ženu za koju mislim da je na glavi nosila džak drvenog uglja. Naime, verovatno najčešće korišćeno gorivo po domaćinstvima barem u unutrašnjosti zemlje jeste drveni ugalj i mi ćemo uz put često, pogotovo kasnije, viđati velike džakove prekrivene crnom prašinom što je značilo da je u njima drveni ugalj. U nekim delovima Madagaskara se na velikim površinama sade eukaliptusi jer oni dosta brzo rastu i njihovo drvo se koristi upravo za proizvodnju ovog uglja.

Ono što je ovu ženu nama činilo dodatno zanimljivom jeste njena majica i to je svakako, barem u vreme našeg boravka na Madagaskaru, bio najčešće viđani odevni predmet. Kako smo saznale, te majice su se delile kao deo predizborne kampanje njihovog trenutnog predsednika.

Vredna žena

Uskoro smo došli i do grada, a tu smo na jednoj velikoj strmini naišli na manju grupu ljudi koja je uz očigledno veliki napor gurala drvena kolica na koja je bila natovarena nekakva roba koja je očigledno bila teška i ovi ljudi su se sa teškom mukom borili protiv težine tereta, kosine terena i gravitacije. Život na Madagaskaru često nije ni najmanje lak.

Guranje teškog tereta uzbrdo

Sa našim vozačem Rizom smo se dogovorile da odemo na ručak, a posle ćemo se ponovo naći da bismo nastavile sa nekim sitnim obilascima po samom gradu. Za početak smo Sneža i ja otišle u jednu lokalnu samoposlugu i tu sam se veoma prijatno iznenadila kada sam videla školske sveske.

Školske sveske na Madagaskaru

Kad sam već kod sporta da kažem nešto i na tu temu. Fudbal je kao i u većini sveta najpopularniji sport, a Madagaskar tek povremeno uspe malo da se istakne na međunarodnoj sceni. Međutim, ono u čemu su zaista dobri i to toliko da su 2016. godine bili svetski prvaci jeste – boćanje. Ipak, ovo nije njihov jedini uspeh u ovom sportu i oni su već godinama u samom vrhu i imaju zlatne i druge medalje i u muškoj i u ženskoj konkurenciji. Bravo za Madagaskar!

Posle samoposluge smo otišle do restorana u kojem smo i prethodno veče jele, jer se on nalazio prilično blizu našeg pansiona u Ancirabeu. Ja sam ponovo uzela porciju malgaškog jela Mine Sau sa piletinom i to će do kraja puta, uz ribe i morske plodove, biti moje omiljeno i najčešće naručivano jelo.

Mine Sau sa piletinom

Kada smo završile sa ručkom, kiša je već lagano počinjala da pada. Ipak, praktično odmah pored tog restorana nalazi se pijaca poludragog kamenja, pa smo tu jednostavno morale da svratimo. Doduše, mene to i nije toliko zanimalo radi kupovine, jer sam već ranije u svom životu kupovala manje komade neobrađenog poludragog kamenja ili kristala, kako se oni drugačije zovu, tako da mi više ne znači da ih kupujem, mada sam svakako uživala gledajući neke komade. Sneža je, s druge strane, uživala skroz na skroz. Dok je ona završila sa kupovinom, kiša je malo posustala, pa smo se bez ikakvih problema vratile do pansiona. Kasnije smo se našle ponovo sa Rizom i krenule u popodnevni „obilazak“, ali je sada kiša već sasvim ozbiljno lila.

Ulica Velika avenija i železnička stanica u Ancirabeu dok pada kiša