Krit 2022, 22. deo (Elunda, Agijos Nikolaos, Panagija Kera, Lato)

Kada sam se sa ostrvceta Spinalonga brodićem vratila u Elundu, prvo sam krenula u šetnju pored obale, ali sam zapravo tražila neki kafić koji će mi se baš dopasti. To i nije i jeste teško ovde, uostalom, kao i po drugim grčkim gradovima. S jedne strane, restorana i kafića ima koliko čovek poželi, a s druge strane može da predstavlja problem da se čovek odluči baš za jedan. Mada uvek kasnije može da pređe u neki drugi.

Elunda

Elunda

Elunda

Elunda

Na kraju sam se odlučila za jedno mesto pored mora i tu sam sela i napravila divnu pauzu. Za razliku od prethodnih dana, ovog sam imala veoma malo pokretanja i bila sam prilično lenja. Prijalo mi je.

Ipak, posle nekog vremena sam nastavila dalje da šetam pored obale jer je Elunda u stvari veoma zanimljivo mesto. Odmah pored nje se nalazi poluostrvo Spinalonga, s kojim je Elunda spojena jednim nesrazmerno uzanim zemljouzom, pa otud Spinalonga ispada poluostrvo, a ne ostrvo.

Kada se od Elunde krene obalom peške prema zemljouzu ili prevlaci koji zapravo počinje već od kraja naselja, sa desne strane se vidi plitki zarobljeni komad vode.

Početak zemljouza kod Elunde

Ovde su nekada Mlečani razvili veliku proizvodnju soli, ali je to u velikoj meri propalo tokom osmanlijske vladavine. Lokalno stanovništvo je ipak nastavilo smanjenu proizvodnju do druge polovine XX veka. Danas je Elunda poznata kao letovalište sa luksuznim hotelima, brojnim restoranima i kafićima, ali i toplom klimom i morem zbog plitkog zaliva i zaštićenosti od vetra što omogućava dugu sezonu kada na plažama u okviru zaliva može da se pliva.

Zemljouz kod Elunde

Pogled na plitke vode plaže Hiona

Posle ovog „jezera“ sa desne strane prevlake nailazi se na kopneno proširenje i tu se mogu videti ostaci drevnog grada Olusa. Olus je postojao još u minojsko doba, ali je svoj vrhunac dostigao u periodu od V do II veka pre nove ere. Naselje je nastavilo da postoji i kasnije tokom rimske vladavine, a u ovom području su pronađeni i mozaici iz VI ili VII veka nove ere. Ipak, ono što ovaj lokalitet čini posebno zanimljivim je to da je naselje vremenom „potopljeno“ u more.

Postoje različite teorije zašto se to desilo, od vulkanske erupcije na Santoriniju, preko zemljotresa i prirodne tendencije da se čitav Krit „naginje“ – istočni delovi ostrva „tonu“, dok se zapadni „uzdižu“.

Bilo kako bilo, veći deo ostataka antičkog naselja je pod vodom, a na ovom parčetu zemlje danas mogu da se vide samo vrlo krnji ostaci zidova, ali mi je svakako bilo zanimljivo da tu malo prošetam.

Ostaci drevnog Olusa

Ostaci drevnog Olusa

Dok sam ovde šetala začula sam divnu pesmu – u pitanju je bila jedna raspevana ćubasta ševa (Galerida cristata).

Ćubasta ševa u zanosu svoje pesme

Kada sam došla do istočnog dela ovog manjeg parčeta zemlje gde su arheološki ostaci, mogla sam fino da vidim južnu stranu zemljouza, poluostrvo Spinalonga i veliki zaliv Mirambelo.

Vode zaliva Mirambelo

Pogotovo mi je bilo bitno da obratim pažnju na samu prevlaku i neke njene detalje. Na sledećoj slici je posebno zanimljiv mostić koji se može uočiti.

Uzani zamljouz koji vodi do poluostrva Spinalonga

Sada sam se vratila do prevlake i puta koji vodi preko nje. Ovde se mogu videti tri stare vetrenjače. One su kružnog oblika i napravljene su od kamena, ali više nisu u funkciji.

Ostaci starih vetrenjača u Elundi

Odmah posle prve vetrenjače, put se blago uzdiže i prelazi preko onog mostića koji sam prethodno pomenula. Formalno gledano, od 1898. godine poluostrvo Spinalonga je u stvari ostrvo zato što je ovde prevlaka presečena kada su francuski vojnici ovde iskopali kanal.

Kanal kroz prevlaku iskopan 1898. godine

Naime, 1897. i 1898. godine Osmanlijsko carstvo je lagano, ali sigurno gubilo svoju vlast na Kritu, a u tom periodu su ovde bile stacionirane trupe tadašnjih Velikih sila – Velika Britanija, Francuska, Rusija i Italija.

Kanal kod poluostrva Spinalonga: pogled ka severu

Kanal kod poluostrva Spinalonga: pogled ka jugu

Prešavši na Spinalongu, ponovo sam slikala stare vetrenjače, a onda sam prošetala i do obližnjih ostataka rane hrišćanske bazilike.

Ostaci starih vetrenjača na Spinalongi

Ostaci rane hrišćanske bazilike; pretpostavljam da je ovde neki (zaštićeni) stari mozaik

Mada po poluostrvu može da se prošeta jer postoji, koliko sam čitala, i dobro obeležena staza, a i nekoliko malih, ali slikovitih plaža, ja nisam krenula tim putem, već sam se vratila ka Elundi i parkingu gde su me čekala iznajmljena kola. Još sam jedino malo pogledala obližnju plažu Šisma, a onda sam se vratila u hotel u predgrađu Agijosa Nikolaosa.

Plaža Šisma

To popodne mi je bilo izuzetno lenjo i uglavnom sam ga provela sedeći na terasi svoje hotelske sobe ili pored bazena, na oba mesta uživajući u lepom pogledu. Ovo je stvarno počinjalo da liči na pravi lenji letnji odmor, ali sam znala da je i kraj jer sam već sledećeg dana imala ponovo pokretanje i obilaženje. To izležavanje sam iskoristila i da pripremim mapu sa mestima koja sam planirala da posetim narednog dana. A, pošto sam značajno bolje organizovala pitanje hrane u toku dana, predveče mi je ostalo samo da uživam u još jednom koktelu praćenog odličnim pogledom na zaliv Mirambelo.

Koktel s pogledom

Dakle, narednog dana sam se prebacila do centra grada Agijos Nikolaos gde sam se prvo parkirala, a onda malo i prošetala. Ovo je svakako lep gradić, ali je verovatno glavna atrakcija u njemu jezero Vulismeni koje se nalazi u sred grada.

Jezero Vulismeni

Jezero Vulismeni

Ja sam bila prilično očarana ovim jezercetom kojem sam prišla sa visine, a onda sam, spuštajući se do šetališta pored njegove obale, samo nastavila da fotografišem.

Jezero Vulismeni

Jezero Vulismeni

Nekada davno se smatralo da su se u ovom jezercetu kupale boginje Artemida i Atina, a verovalo se i da nema dna. Što se tiče kupanja boginja, to se ne zna sa izvesnošću, ali je definitivno ustanovljeno da je jezerce duboko skoro 50 m i to ga čini znatno dubljim od okolnog mora.

Jezero Vulismeni

Jezerce je nekada bilo uglavnom slatkovodno, ali sa dovoljno mešanja sa morskom vodom da voda iz jezera nije mogla da se koristi za piće. Međutim, vremenom (pretpostavlja se posle zemljotresa iz 1856. godine), izvor slatke vode je prekinut i jezerce se pretvorilo u prilično smrdljivu baru. Rešenje je pronađeno u vidu kanala koji je prokopan 1870. godine i koji sada jezero Vulismeni spaja sa morem.

Kanal koji jezero Vulismeni spaja sa morem

Ja sam prvobitno planirala da sednem u neki kafić u gradu, ali sam u stvari još uvek bila sasvim pristojno sita od doručka, pa sam samo kratko prošetala pored obale i jedne od brojnih crkava u gradu, a takođe i pešačkom ulicom koja je, naravno, puna radnji sa suvenirima. Uskoro sam došla i do parkiranih kola, pa sam krenula dalje sa obilaskom ovog područja.

Agijos Nikolaos, detalj

Agijos Nikolaos, crkva Sv. Đorđa

Agijos Nikolaos, detalj

Sada sam krenula u brda, prema ljupkom selu Krica, ali sam pre dolaska u selo svratila do crkve Bogorodice od Kere koju svi zovu grčkom verzijom imena – crkva Panagija Kera, a koja se nalazi odmah pored puta koji vodi ka Krici.

Crkva Panagija Kera

Crkva Panagija Kera

Crkva Panagija Kera

U pitanju je mala trobrodna crkva iz XIII veka. Ono što ovu crkvu čini posebno značajnom su izuzetno lepe freske iz XIII i XIV veka koje su praktično najbolje očuvane freske iz vizantijskog perioda na čitavom Kritu. Zbog toga se ulaz u crkvu čak i plaća, ali apsolutno vredi.

Crkva Panagija Kera, detalj

Crkva Panagija Kera, detalj

Crkva Panagija Kera, detalj

Crkva Panagija Kera, detalj

Crkva Panagija Kera, detalj

Crkva Panagija Kera, detalj

Crkva Panagija Kera, detalj

Crkva Panagija Kera, detalj

Mada sam iz okoline crkve i sa puta mogla da vidim selo Krica koje se nalazi na padini brda, posle posete crkvi prvo sam se odvezla do ostataka drevnog grada Lato koji se nalaze oko 3 km severno od Krice.

Pogled na Kricu

Parkirala sam kola, kupila ulaznicu i krenula da se penjem ka arheološkom nalazištu. Pogled na okolna brda i doline je bio izvanredan.

Okolina arheološkog nalazišta Lato, pogled ka zapadu

Na prvi pogled može da deluje čudno da je ovaj grad-država podignut na baš ovakvom mestu, između i na padinama vrhova dva susedna brda. Međutim, ova pozicija je omogućavala punu kontrolu prolaska od istočnog ka centralnom Kritu i zbog toga najraniji nalazi na ovom lokalitetu pokazuju da je mesto bilo naseljeno još od XII veka pre nove ere. Ovaj utvrđeni grad je svoj puni procvat doživeo tek kasnije i glavnica ruševina potiče iz V i IV veka pre nove ere. Grad je uništen i napušten oko 200. godine pre nove ere.

Lato: glavni prilaz

Lato: stepenice koje su deo glavne ulice

Lato: levo su prodavnice i radionice, a desno je deo glavne ulice kojim sam se već popela

Lato: potporni zid

Posle srazmerno strmog uspona od ulaza na lokalitet, glavna ulica vodi do agore – otvorenog prostora između severnog i južnog akropolja. Akropolji su podignuti na vrhovima ta dva susedna brda, dok se agora nalazi na sedlu.

Lato: agora i severni akropolj

U okviru agore se mogu videti ostaci nekoliko građevina, uključujući stou, otvorenu platformu i hram, kao i veliku podzemnu cisternu.

Lato: agora, detalj

Lato: podzemna cisterna

Na severnoj strani agore se nalazi monumentalno stepenište koje je služilo i kao mesto okupljanja sa stepenicama koje su podeljene na tri krila služile i kao klupe. Stepenište je vodilo ka pritaneonu, što je naziv za objekat u staroj Grčkoj u kojem su se okupljali predstavnici vlasti u gradu.

Lato: monumentalno stepenište

Lato: pritaneon

Sa vrha monumentalnog stepeništa pruža se lep pogled na agoru, ali i na južni akropolj, na padinama susednog brda.

Lato: pogled na agoru

Lato: južni akropolj

Lato: južni akropolj, detalj

Ali, odavde se pruža i izvanredan pogled na zaliv Mirambelo i današnji Agijos Nikolaos.

Lato: pogled na zaliv Mirambelo

Što se tiče južnog akropolja, na jednoj od prethodnih slika mogu da se vide potporni zidovi terase i ostaci Apolonovog hrama podignutog na toj terasi od IV-III veka pre nove ere. Ja nisam planirala da se tu penjem, ali sam prošetala stazom koja me je dovela do ostataka pozorišta koji se takođe nalaze na južnom brdu.

Lato: ostaci pozorišta

Odatle sam ponovo gledala i snimala i pozorište, i stazu, i severni akropolj, kad odjednom primetim nešto izuzetno zanimljivo i to ne na zemlji, već na nebu.

Lato: pogled prema severnom akropolju

Da, da... nekoliko beloglavih supova (Gyps fulvus) letelo je iznad severnog akropolja, a ja sam bila apsolutno oduševljena da sam ih uočila i čak uspela i da snimim u letu.

Beloglavi sup

Ako se sledeća fotografija malo bolje zagleda, na desnoj strani neba mogu da se uoče tri beloglava supa.

Severni akropolj Latoa i beloglavi supovi

Pošto sam izvesno vreme provela posmatrajući ptice, pre nego što su odletele dalje i izgubile mi se iz vidika, vratila sam se ka agori, a uskoro sam se spustila i do kola da bih nastavila dalje svoj obilazak. Sledeće odredište mi je bilo selo Krica.

Lato: pogled na agoru